Стефан Немања- између жупана Вукана и кнеза Михаила

Презентује форумашима изводе из Алексијаде Ане Комнине.

Предкажем читаоцима да просуде да ли су „так называемый Водин“ и Волкан иста личност.



Књига 7. поглавље 8.

У вези са Јовваном Дуком ............

« самодержец посылал в Эпидамн сколько для тщательного охранения крепости Диррахия, столько же и для ведения войны против Далматов; потому что так называемый Водин, человек необыкновенно воинственный и изворотливый, не хотел держаться в своих границах, но, постоянно делал набеги на ближайшие к Далмации местечки и присоединял их к своим владениям. Иоанн Дука, прожив в Диррахие одиннадцать лет, отнял из под власти Волкана много крепостей и переслал к самодержцу много заживо взятых в плен Далматов; а, наконец, в одном упорном сражении с Водином, схватил и его самого. И так, зная по многим опытам, что этот Иоанн Дука“



Самодржац је послао са значајном војском у Епидамну и да пажљиво чува тврђаву Дирахијум и да води рат против Далматинаца; јер такозвани Водин, необично ратоборан и сналажљив човек, није хтео да остане у својим границама, већ је непрестано харао на градове најближе Далмацији и припојио их својим поседима. Јован Дука, пошто је једанаест година живео у Драчу, одузео је Волкану многе тврђаве и послао много Далматинаца живих заробљених аутократи; и, најзад, у једној тврдоглавој борби са Водином и њега сам ухватио. И тако, знајући из многих искустава да је овај“



КЊИГА 8 ПОГЛАВЉЕ 7.



Он, призвав к себе тогдашнего великого Этериарха Аргира Карацу, который, хотя по происхождению был Скиф, однако ж отличался благоразумием и любовью к добродетели и истине, и вручил ему два письма, — одно из них к Иоанну следующего содержания: «Мое величество, узнав о вторжении варваров в наши владения чрез горные теснины, выступило из Константинополя, чтобы обезопасить ту границу римской империи. Посему и ты должен придти ко мне с донесением о состоянии управляемой тобою страны; ибо я опасаюсь и Волкана, как бы и он не задумал чего-нибудь нам противного. Кроме того, ты должен сообщить мне сведения касательно Далмаци и самого Волкана, — соблюдает ли он мирные условия; ибо и о нем ежедневно доходят до меня недобрые вести. Узнав об этом яснее, мы приготовим больше средств и, дав тебе что нужно, пошлем обратно в Иллирик, чтобы, напав на неприятелей с двух сторон, при помощи Божией, одержать победу». Таково было содержание письма к Иоанну. А в другом — к старшинам Диррахия содержалось следующее: «Узнав, что Волкан снова строит против нас замыслы, мы вышли из Византии с намерением занять горные теснины между нашею и далматское землею, и вместе с тем обстоятельнее разведать все касательно его и Далмации. Для сего мы признали нужным позвать к себе вашего Дукса и [391] любезного племянника вашего величества, а в Дуксы к вам назначаем этого подателя нашего письма. Примите его и вы, и повинуйтесь всем его распоряжениям». Вручив Караце эти письма, он приказал ему сперва отдать письмо Иоанну и, если он добровольно послушается, проводить его оттуда с миром, а самому принять охранение страны до возвращения его назад. Когда же воспротивится и не будет слушаться, созвать старейшин Диррахия и прочитать им другое письмо, чтобы они помогли ему задержать Иоанна.

Он је позвао к себи тадашњег великог етериарха Аргира Карацуа, који се, иако је по рођењу био Скит, ипак одликовао разборитошћу и љубављу према врлини и истини, и предао му два писма, једно од њих Јовану следећег садржаја: „ Моје Величанство је, сазнавши за најезду варвара у наше поседе преко планинских превоја, дошло из Цариграда да обезбеди ту границу Римског царства. Стога, морате доћи код мене са извештајем о стању земље којом владате; јер се бојим и Волкана, да и он не смисли нешто супротно нама. Поред тога, морате ми дати податке у вези са Далмацијем и самим Волканом – да ли се придржава мировних услова; јер и мене свакодневно стижу лоше вести о њему. Сазнавши то јасније, ми ћемо припремити више средстава и, давши вам оно што вам је потребно, послаћемо вас назад у Илирик, да бисмо, нападајући непријатеље са обе стране, уз помоћ Божију, извојевали победу. ” Ово је био садржај писма Јовану. А у другом, старешинама Дирахијума, стајало је следеће: „Сазнавши да Волкан опет кује планове против нас, напустили смо Византију с намером да заузмемо планинске клисуре између наше и далматинске земље, а уједно и више. темељито истражујући све што се тиче њега и Далмације. У ту сврху сматрали смо потребним да позовемо вашег Дукса и вашег величанства [391] драгог нећака к нама, а овог носиоца нашег писма вам постављамо као Дукса. Прихватите га и ви и послушајте сва његова наређења.” Уручивши Караци ова писма, нареди му да прво писмо преда Јовану и, ако добровољно послуша, да га у миру испрати одатле и да преузме заштиту земље до његовог повратка. Када се одупре и не послуша, позовите старешине Дирахијума и прочитајте им још једно писмо да му помогну да задржи Јована.
 
Књига 9 поглаљве 4

Еще не избавился самодержец от этих забот, еще не успокоился от недавних огорчений (ибо хотя лично и не был он в тех местах, но своими заботами и распоряжениями как бы присутствовал и действовал там), как введен был в новый подвиг. Чрез два годовых оборота солнца после поражения Скифов, Волкан, полновластная глава Далматов, человек сильный словом и делом, выступив из своих пределов, стал грабить пограничные города и деревни и, заняв самый Липений, сжег его. Узнав об этом, царь не вытерпел, но, собрав достаточное количество войска, поскакал к Сербии — прямо на Липений (а это — небольшое местечко при подошве Зиги, отделяющей Далмацию от наших владений), с целью если случится, противостать Волкану и упорно [413] сразиться с ним, чтобы, если Бог даст победу, восстановить Липений и все прочие города и привести их в прежнее положение. Узнав о приближении самодержца, Волкан поднимается оттуда и приходит в Свенцаний — местечко, лежащее на вершине помянутой Зиги, в средине между римскими и далматскими владениями. Когда самодержец достиг Скопий, Волкан, отправив к нему посольство, стал просить мира и при этом отклонял от себя причину случившихся зол, сваливая всю вину на римских сатрапов. Он говорил: «римские сатрапы не хотели оставаться в своих пределах и, производя разные набеги, нанесли немало вреда Сербии. Я же отнюдь не буду делать ничего подобного на будущее время, но, возвратившись домой, пошлю твоему величеству и заложников из своих родных, и никогда не выйду из моих пределов». Царь внял этим словам и, оставив здесь людей для восстановления разрушенных городов и принятия заложников, возвратился в столицу. Но Волкан не только не давал заложников, которых у него требовали, и со дня на день откладывал; но и не прошло еще целого года, как опять выступил на грабеж римских провинций. Он не захотел исполнить обещанного даже и после того, как получил от самодержца разные письма, напоминавшие ему об условиях и обещаниях, которые пред тем даны были ему. Тогда царь, призвав к себе Иоанна, сына [414] Севастократора, своего брата, послал его с достаточными силами. Иоанн, не испытавший еще войны и с юношеским жаром стремившийся к битвам, отправился и, переправившись чрез реку при Липение, остановился лагерем при подошве Зиги, прямо против Свенцания. От Волкана это не скрылось: — он стал опять просить мира и у Иоанна изъявляя готовность выдать обещанных заложников и на будущее время сохранить мир с Римлянами ненарушимым. Но это были только пустые обещания: он вооружался и готовился напасть на Иоанна врасплох. Когда Волкан уже двинулся, один монах, предваряя замысел, прибежал к Иоанну и уверял, что неприятель на пути. Но Иоанн выслал его с гневом, называя лжецом и обманщиком. Однако слово вскоре подтвердилось делом. Волкан, напав на него ночью, избил многих воинов внутри их палаток, а другие, убегая без памяти, погибли в волнах текущей внизу реки, и только некоторые с духом более твердым, отыскав палатку Иоанна и мужественно защищаясь, кое-как сберегли ее для него. Так погибла большая часть римского войска. После сего, собравши своих воинов, Волкан поднялся отсюда на вершину Зиги и остановился у Свенцания. А сподвижники Иоанна, смотря на врагов и видя, что сами они малочисленны и что им нельзя бороться с таким множеством, присоветовали ему переправиться назад чрез реку. Сделав это, достигают [415] они Липения, отстоящего оттуда почти на двенадцать стадий. Отсюда же Иоанн, так как, потеряв большую часть войска, уже не мог противостоять врагам, поспешил в столицу. Тогда с новою дерзостью от того, что не встречалось ни одного противника, Волкан стал грабить пограничные города и деревни: совершенно опустошил и частию предал огню окрестности Скопий; и не остановился даже на этом, но занял Полов, прошел до самой Вранеи, разграбил все и с огромною добычею возвратился оттуда в собственную страну.

Аутократа се још није био ослободио ових брига, још се није смирио од својих недавних туга (јер иако лично није био на тим местима, али је са својим бригама и наредбама као да је био присутан и деловао тамо), био је представљен на нови подвиг. Две годишње сунчеве револуције после пораза Скита, Волкан, суверени поглавар Далматинаца, снажан човек речју и делом, иступи из својих граница, поче да пљачка пограничне градове и села и, заузевши сам Липенијум, спалио га. Сазнавши за то, краљ није могао да издржи, већ је, сакупивши довољан број војске, галопирао у Србију – право у Липенијум (а ово је мало место подно Жигија, које одваја Далмацију од наших поседа), са циљем, ако се догоди, да се одупре Волкану и тврдоглаво [413 ] да се бори са њим како би, ако Бог да победу, вратио Липенијум и све друге градове и довео их на пређашњи положај. Сазнавши за приближавање самодржаца, Волкан се диже одатле и долази у Свентсаниум - место које лежи на врху поменуте Жиге, на средини између римских и далматинских поседа. Када је самодржац стигао у Скопију, Волкан је, пошто му је послао посланство, почео да тражи мир и истовремено је одбацио узрок зала која су се догодила, сваливши сву кривицу на римске сатрапе. Рекао је: „Римски сатрапи нису хтели да остану у својим границама и, вршећи разне препаде, нанели су много зла Србији. Убудуће нипошто нећу чинити ништа слично, али, вративши се кући, послаћу Ваше Величанство таоце од својих рођака и никада нећу напустити своје границе.” Краљ је послушао ове речи и, оставивши овде људе да обнове порушене градове и узму таоце, вратио се у престоницу. Али Волкан не само да није дао таоце који су од њега тражени, него је то одлагао из дана у дан; али није прошла ни читава година пре него што је поново кренуо да пљачка римске провинције. Своје обећање није желео да испуни ни након што је добио разна писма од аутократе, подсећајући га на услове и обећања која су му претходно дата. Тада га цар, дозвавши к себи Јована, сина [414] Севастократора, свог брата, посла са довољном силом. Јован, који још није доживео рат и са младалачким жаром био жељан борбе, кренуо је и, прешавши реку код Липеније, зауставио логор у подножју Жиге, тачно наспрам Швентаније. Волкану се то није крило: он је поново почео да тражи мир и од Јована, изражавајући спремност да преда обећане таоце и да убудуће одржава непрекинути мир са Римљанима. Али то су била само празна обећања: наоружао се и припремио да изненада нападне Јовна. Када је Волкан већ кренуо, један монах је, предвиђајући план, отрчао до Јована и уверио га да је непријатељ на путу. Али Јован га је са гневом испратио, назвавши га лажовом и преварантом. Међутим, реч је убрзо потврђена делима. Волкан је, напавши га ноћу, потукао многе војнике у њиховим шаторима, а други су, бежећи без сећања, умрли у таласима реке која је текла доле, а само неколико јачих духа, пронашавши Јованов шатор и храбро се бранивши, некако му је сачувао . Тако је већина римске војске умрла. После овога, сакупивши своје ратнике, Волкан се одавде попео на врх Жигија и зауставио се код Швентаније. А Јованови сапутници, погледавши непријатеље и видевши да су и сами малобројни и да не могу да се боре са таквим мноштвом, посаветоваше га да пређе реку назад. Учинивши то, стижу до [415] Липенијума, који је одатле удаљен скоро дванаест стадија. Одавде је Јован, пошто је изгубио већину војске, више није могао да се одупре непријатељима, пожурио у престоницу. Затим, са новом смелошћу због чињенице да није наишао ни један непријатељ, Волкан је почео да пљачка пограничне градове и села: потпуно је опустошио и делимично запалио предграђе Скопија; и ту се није ни зауставио, него је заузео Полог, отишао све до Вранее, опљачкао све и вратио се одатле у своју земљу са огромним пленом.



Књига 9 поглавље 10

10. И так вот что от Диогена испытал самодержец, и вот как чудесно избавила его от близкой опасности непобедимая десница Вышнего. Впрочем, царя не ослабило ничто случившееся; он прямо оттуда поехал в Далмацию. А Волкан, узнав, что самодержец пришел уже к Липению и занял его, и находя себя не в силах противостать римским рядам, этой ограде щитов и этому воинскому всеоружию, тотчас прислал послов и стал просить мира, с обещанием немедленно выдать обещанных заложников, и на будущее время не предпринимать ничего худого. Тяготясь международною войной и отвращаясь от нее, самодержец охотно принимает посольство варваров, тем более, что хотя это были и Далматы, однако ж христиане. Тогда Волкан доверчиво приходит к царю, окруженный своими родственниками и важнейшими жупанами, и с готовностью отдает ему [434] в заложники двоюродных своих племянников — по имени Уресса и Стефана Волкана, и некоторых других, в числе двадцати человек; ибо с ним иначе нельзя уже было договариваться. И так, окончив миром то, что обыкновенно решается сражением и оружием, самодержец возвратился в столицу.

И тако је самодржац доживео од Диогена, и тако га је на чудесан начин спасла од непосредне опасности непобедива десница Свевишњег. Међутим, краљ није био ослабљен ничим што се догодило; отишао је право одатле у Далмацију. А Волкан, сазнавши да је самодржац већ дошао у Липеније и заузео га, и неспособан да се одупре римским редовима, овој огради од штитова и овом војном оклопу, одмах је послао амбасадоре и почео да тражи мир, уз обећање да ће одмах предати обећане таоце, а будућем времену не чинити ништа лоше. Оптерећен међународним ратом и окренувши се од њега, самодржац је добровољно прихватио посланство варвара, тим пре што су, иако су били Далматинци, ипак били хришћани. Тада Волкан са поверењем долази краљу, окружен својим рођацима и најважнијим жупанима, и спремно му даје [434] своје рођаке за таоце - по имену Уресу и Стефана Волкана, и још неке, од двадесет људи; јер се са њим више није могло другачије преговарати. И тако, завршивши миром о чему се обично одлучује битка и оружје, аутократа се вратио у престоницу.

Да ли су „так называемый Водин“ и Волкан иста личност.
 
Пази ово.... Стонска повеља...
Pogledajte prilog 1605457
А ово је Лимска..
Pogledajte prilog 1605460
На Стонској пише Белојевина (село) а на Лимској Бјелојевина. Као да је Стонска писана на некој екавици а Лимска на јекавици. Ово сам само један пример навео има још по оваквом питању разлика екавица-јекавица. Нпр. 'стену'- 'стјену'.

Pa već smo konstatovali da u Stonskoj piše svuda Stefan. Ne?
 
Zašto misliš da nisu? Da se izbaci puno ime i stavi samo slovo V recimo sve se uklapa i nadovezuje.
Јако тешко је доказиво да су Бодин и Вукан једно лице. То би значило да ниједан историјски извор не бележи Бодиниво, или Вуканово , име у континуитету, још уз то имена сродника (синоваца), уколико је једно лице у питању, потпуно одступају.
 
Шта вам је валиднији податак:
-да је Немања учесник једног брака (Св. Сава, Доментијан),
или,
-да је Немања живео 86 година, односно , рођен 1113. (Св. Сава).?
Meni su obe teze šupje, Čak i da Nemanja ostane apsolutni rekorder Nemanjica po dugovečnosti (a vidimo kako Milutin izgleda oronulo u 60-im na fresci u Gračanici), milslim da između Vukana sa jedne i Stefana i Save s druge strane ima razlike. Sto vremenske: Vukan umire skoro 20 godina pre Stefana, što uvek nekako deluje da su Sava i Stefan delovali zajedno, od politike i crkve to stvaranja kulta Svetog Simeona (a samim tim i precutkivanje Nemanih roditelja, ili bar muskog roditelje, tj. njegovog porekla uopste.
 
Шта вам је валиднији податак:
-да је Немања учесник једног брака (Св. Сава, Доментијан),
или,
-да је Немања живео 86 година, односно , рођен 1113. (Св. Сава).?
Ma ta 1113 je cista glupost, dobijamo generaciju metuzalema koji su potomke pravili u svojim 40im i 50im i ziveli skoro 90 godina.

Miroslav napravio najmladjeg sina Andriju sa 75 godina?
 
Ma ta 1113 je cista glupost, dobijamo generaciju metuzalema koji su potomke pravili u svojim 40im i 50im i ziveli skoro 90 godina.

Miroslav napravio najmladjeg sina Andriju sa 75 godina?
Да, то је тачно. Међутим, ми од података имамо шта имамо. Та Савина хронологија је онако, упадљиво прецизна. Оно што би могло чврсто да стоји је да Ана, жена Стефана Немање, није могла бити старија од 1130-е године и на томе би се могло зидати око Немањиног рођења које би у том случају било касније од 1113-е.
 
Узгред, ако сам ја добро претребио изворе и добро их изанализирао, Завида би морао бити рођен између 1080-е и 1082/1083-е године.
Cela srpska srednjovekovna istorija je zarobljenik te 1113 godine i bezuslovnog verovanja da je Nemanja imao 86 godina kada je umro.

Ko jos u srednjem veku zasniva porodicu sa 50 godina? Ana kada je rodila Rastka je mogla da ima najvise 35 do 40 godina, ali posto je rodila Vukana i Stefana u normalnim godinama, onda je velika verovatnoca da je ona najranije rodjena 1140.

Miroslav takodje, on ima sina Toljena koji je spreman za zenidbu 1189. Toljen je morao biti generacija Vukana i Stefana, ali ako uzmemo je Miroslav rodjen pre 1113, onda ispade da je on Toljena dobio sa 50 i kusur godina, isto kao i Nemanja svoje sinove.

Dva brata koji dobijaju sinove u bas poznim godinama? Malo verovatno. Nezenje do svojih 40tih i 50tih godina, isto malo verovatno.

Cela ta generacija je mogla jedino da bude rodjena kasnih dvadesetih i tridesetih.

Zavida je mogao da se rodi 1113 godine.
 
Poslednja izmena:
Cela srpska srednjovekovna istorija je zarobljenik te 1113 godine i bezuslovnog verovanja da je Nemanja imao 86 godina kada je umro.

Ko jos u srednjem veku zasniva porodicu sa 50 godina? Ana kada je rodila Rastka je mogla da ima najvise 35 do 40 godina, ali posto je rodila Vukana i Stefana u normalnim godinama, onda je velika verovatnoca da je ona najranije rodjena 1140.

Miroslav takodje, on ima sina Toljena koji je spreman za zenidbu 1189. Toljen je morao biti generacija Vukana i Stefana, ali ako uzmemo je Miroslav rodjen pre 1113, onda ispade da je on Toljena dobio sa 50 i kusur godina, isto kao i Nemanja svoje sinove.

Dva brata koji dobijaju sinove u bas poznim godinama? Malo verovatno. Nezenje do svojih 40tih i 50tih godina, isto malo verovatno.

Cela ta generacija je mogla jedino da bude rodjena kasnih dvadesetih i tridesetih.

Zavida je mogao da se rodi 1113 godine.
Доста би помогло схватање 'великог метежа' у Рашкој. Немања је рођен нешто после тога. Тај метеж би могла бити смрт Вукана, односно борба око власти после тога, или метеж у којем је Урош завршио у тамници од стране својих рођака. Први догађај би био око 1110. онако оквирно, а други око 1125.
Следеће нешто што би могло бити велики метеж је 1150. али то је касно за рођење Немање.
 
Доста би помогло схватање 'великог метежа' у Рашкој. Немања је рођен нешто после тога. Тај метеж би могла бити смрт Вукана, односно борба око власти после тога, или метеж у којем је Урош завршио у тамници од стране својих рођака. Први догађај би био око 1110. онако оквирно, а други око 1125.
Следеће нешто што би могло бити велики метеж је 1150. али то је касно за рођење Немање.
Pa eto, 1125. okvirno odgovara.

Postoji i opcija da jeste rodjen 1113. (Ana bi svakako morala biti rodjena kasnih 30tih kako god okrenes, jer nece sigurno radjati sa 60godina ;)), ali onda bi on morao imati brak pre Ane i sinove iz tog braka. Mozda su sinovi iz tog prvog braka poginuli tokom 50tih?
 
Prije će biti samog Vukana.
@Q. in perpetuum hibernum @Лекизан @Dragon~Reborn @zakopinjo
Живковић је у Портретима изнео тезу о Завиди и, онако, с обзиром на оскудност извора, поприлично појаснио дешавања из Завидиног живота.
У једној ствари се с њим не слажем. Он каже да је Завида рођен 70-их година 11-ог века. Ја мислим да се може прецизније одредити година Завидиниог рођења и да је била на почетку 80-их.
1094. Урош и Стефан Вукан су предати као таоци од стране Вукана. Завида се не помиње. Зашто. Ја мислим да је био малолетан. Ана Комнина наводи међу таоцима српске жупане и потенцијалне наследнике престола Уроша и Ст. Вукана. Сви жупани су свакако били пунолетни па тако и синовци Вуканови.
Ако је Завида тада био малолетан онда би морао бити рођен после 1080 а пошто је рођен у Дукљи, пре 1083/84.
 
Још нешто бих додао везано за Завиду и тај период а тиче се Урошевог преузимања власти. Поред оног најочигледнијег разлога, односно жеље за влашћу , он је морао и полагати права на тај престо, јер видимо да му то право после окончања византијско-угарског сукоба нешто не оспорава ни сам цар.
Ово на даље је у вези с претходним постом и мојом тезом да је Завида био млађи од Уроша и Стефана Вукана.
Завида као Вуканов син имао је право на престо по начелу примогенитуре, односно да као најстарији или једини син наследи оца. Урош је се изгледа позивао на право сениората, односно да најстарији мушки члан породице преузме престо.
Та два права на престо су била заступљена подједнако у Србији, и оно, у фазону, како се ко снађе и направи бољу комбинацију тај завлада. Тек ће се после Стефана Првовенчаног право примогенитуре издвојити као једино важно за наслеђивање престола а право сениората отићи у заборав. До тада су оба та начела била заступљена а Урош је изгледа одиграо на ту карту.
 
Да је Вукан деда Стефану Немањи могло би се можда показати и на овај начин:
Крупну рашку властелу чинили су владар и удеони кнежеви, они су били у блиском родбинском сродству, односно у пунородном или полуродном сродству. Пунородно сродство имају особе које имају два заједничка претка (отац и мајка, деда и баба, прадеда и прабаба) док они који су у полуродном сродству имају једног заједничког претка ( отац, деда, прадеда).
Дакле, Немањин отац и Вукан би могли бити у родбинском односу браћа (рођена или од стрица), отац-син, стриц-синовац.
Да је Немањин отац старији рођак (отац или стриц) није одрживо а такође ни њихов братски однос јер је Немањин отац имао синове Тихомира, Страцимира, Немању и Мирослава (за оне који мисле да је Мирослав Немањи рођени брат), док је Вуканов брат има синове Уроша и Стефана Вукана. Методом елиминације као могућност једино остаје да су Вукан и Немањин отац били у односу отац-син.
 

Back
Top