Stazama Leptira

Dan je otpočeo zbrda-zdola. A to baš ne volim!
Nisam imala poseban plan za danas. Smenjuju se oblaci i sunce. Sparina. U glavi lelujanje. Ni ovako ni onako.
Ne 'drži me mesto' ali nisam nervozna. Muzika mi, po občaju, prija.
Kada nesvesno biram Bluz za današnju plej listu, znam da je to ono moje 'ni ovako ni onako'. E, sada, hoće li prevagnuti Ovako, ili Onako, to ni sama ne znam do kraja dana.
Pokušavam da kontrolišem misli. Selektujem i dajem prvo na opstanak samo lepim mislima. One druge, pri prvom naletu u moju glavu, ubijam. Ne dam im da se roje!

Kasno popodne. Samo jakom voljom teram sebe da se provozam biciklom.
Spremila sam biciklo, obukla se sportski, uzela flašicu vode, telefon (mada ga izbegavam).E, da, setih se zelene mreže za hvatanje leptira. Pre neki dan sam je držala u rukama , a danas je nema.
Izgubila sam dosta vremena tražeći mrežu za leptire, ali kao da je propala u zemlju. Nema je!
Malo mi je falilo da me sve to izbaci iz takta, ali 'znam za jadac', odbacih i tu pomisao. I kao da se ništa desilo nije, otisnuh se u sunčano popodne!

Sunčano, topao vetar duva, kosa mi leluja na sve strane. Vetar mi miluje lice, prija mi sunce u kosi, prija mi...

Kada sam podosta odmakla od kuće prema izletištu i vodi, osetih dobro poznat miris. Miris bagrema.
Kraj tog bagremara sam prolazila i ranije ali ga nikad nisam zapazalila na ovaj način . Ni rascvetale bulke (moje oniljeno poljsko cveće)

Nisam mogla da odolim, slikala sam bulke, žito koje leluja na vetru, golo šiblje prepuno cvetova divljeg šipka. Mreže se više nisam sećala.
Ustvari, šta bih danas radila sa tom mrežom? Jurila leptira?!
Ponekada imam utisak da sam leptir ulovljen u mreži života, da mi je mreža tesna. Srećom, taj osećaj je samo ponekad!

Sunce na zalasku boji nebo iza moje kuće. Sve je ružičasto, crveno, ne znam - možda purpurno.U grudima još osećam bagremov miomiris, u glavi ono jutrošnje 'niovakonionako', ali, znam, spasiće me mojih pet tibetanaca. Oni uvek donose mir, jasne misli i dobar san.

Na zelenu mrežu za hvatnje leptira više ne mislim, ostajemo samo ovo purpurno predvečerje, ja i staze leptira...

 

[Princess Chaotic]

Šta radiš sa leptirom kada ga uhvatiš??
Imao je i naš dečak mrežu, lovili smo ih, nije teško i puštali odmah..

 

[Stojkov Menidjer]

Kao nekad dnevnik pokojne Mire Marković u listu Duga - prelepo!

 

[Duki Lu]

Šta radiš sa leptirom kada ga uhvatiš??
Imao je i naš dečak mrežu, lovili smo ih, nije teško i puštali odmah..

Samo trčim za lepirima. Jednom sam uvattila običnog belog leptira. Odleteo mi je sa dlana. Tako sam htela.
Ne znam šta bih uradila kada bih uhvatila Crnog Leptira.

 

[Duki Lu]

Kao nekad dnevnik pokojne Mire Marković u listu Duga - prelepo!

Nisam očekivala ovakav komentar. Ustvari, nisam uopšte očekivala komentare na jedan moj običan dan opisan u trenutku.
Najlepše zahvaljujem.

 

[Stojkov Menidjer]

Nisam očekivala ovakav komentar. Ustvari, nisam uopšte očekivala komentare na jedan moj običan dan opisan u trenutku.
Najlepše zahvaljujem.

Sa prvom rečenicom, ponesen poput prolećnog lahora, stigoh do poslednje i bih tužan što je prolećni lahor nestao a priča završila

 

[Duki Lu]

Sa prvom rečenicom, ponesen poput prolećnog lahora, stigoh do poslednje i bih tužan što je prolećni lahor nestao a priča završila

Ko zna, možda ponovo pođem Stazama leptira. Kod mene je za sve, i uvek, trenutak odlučujući.
Hvala Vam.

 

[Princess Chaotic]

Volim leptirove baš, a tvoj blog je primer kako nešto naizgled jednostavno kada čovek pristupi sa osećanjima može da bude čarobno, kreativno.

 

[pesho]

akako bi zapisala sve to da ga nisi ponela? i ja na telefon pisem
drugo je pitanje dal su ti bili ukljuceni podaci

 

[pesho]

ja sam uvatio vevericu s mrezu al mislim da bi ti posluzila

 

[Duki Lu]

Volim leptirove baš, a tvoj blog je primer kako nešto naizgled jednostavno kada čovek pristupi sa osećanjima može da bude čarobno, kreativno.

Hvala Vam,

 

[Duki Lu]

Zelena trava doma mog

Volim jutra, volim prvu jutarnju kafu i mir koje mi donose; jutro i ispijanje kafe.
Oduvek sam slušala radio, ostala mu verna ceo svoj život.

Nekada se znalo koju radio- stanicu slušam, e, tu nisam ostala verna.
Šta znam, valjda čovek s godinama menja i neke navike, mada većina misli drugačije.
Lakše mi je na internet radiju da napravim izbor, a poslednjih godina to su radiostanice koje emituju samo muziku, bez vesti, bez reklama i nepotrebnih blabla tema.
Tv program ionako ne pratim, vesti samo nužne, najčešće iz novinskih naslova, mada je i to upitno. Vremensku prognozu imam na telefonu. I šta će mi sve drugo nepotrebno što bi me dodatno opteretilo?

Jutro. Pre odlaska u kupatilo palim radio. Stanica od sinoć, evergrin muzika, Tom Džons i 'Green green grass of home'.
Otvaram terasna vrata. Vrapci cvrkuću, sunce počelo upijati jutarnju rosu sa tek pokošene trave. Dan obećava.
Kuvam jaku kafu. Duplu, po običaju.

A ovaj Tom Džons...

Svako subotnje jutro išla sam da pijem kafu sa njima.
Nisu stanovali daleko od mene, ali nisam imala vremena, ponekad ni volje, da vreme provodim sa njima.
Kada bih prilazila njihovoj kući, prizor gotovo isti. Uvek. Sede ispred kuće, ispod starog oraha. Trava opasala sve oko kuće, zeleni se. Miriše.
Oni opušteni, srećni što sam došla. Ne znaju rečima da mi kažu, vidim im na licu. U oku.
On kuva kafu za sve nas, ona je poslednjih godina nešto bila bolešljiva.Miris kafe ispunjava nozdrve. Prija mi, ali jedva čekam da popijemo kafu, razmenimo koju reč, uglavnom oni pitaju i pričaju, ja tek prozborim poneku.

Ovog jutra slušam 'Zelenu travu doma mog', pijem kafu bez njih, kao poslednjih nekoliko godina. A mislila sam da će biti večni.
Sve bih dala da mogu barem još jednom, samo jednom, da popijem kafu sa njima, na drvenoj klupi ispred stare kuće gde miriše trava (doma mog).

Dan jutrom planiram, prvo što ću uraditi posle ove kafe - idem po cveće i sveće. Mislim da ću se dugo zadržati.

Ovo jutro, kafa i zelena trava doma mog

 

[stranac119]

Lepo Dukice

 

[Stojkov Menidjer]

Samo da znate da sam se i danas vratio da pročitam još jednom

 

[Duki Lu]

Samo da znate da sam se i danas vratio da pročitam još jednom

Zadovoljstvo je moje.
Što se tiče priča, druga priča je trebala biti opširnija ali mi je iscedila emocije.

 

[mirka*]

Zadovoljstvo je moje.
Što se tiče priča, druga priča je trebala biti opširnija ali mi je iscedila emocije.

Ne treba potiskivati emocije, one govore da smo zivi, one su "zdrave", zato pisite i dalje, , delite svoje emocije, jer emocije prepoznaje onaj ko ih ima, a ocigledno je da ih jos dosta ljudi ima,kao i vi sto ih imate, sto je divno.
Hvala i pisite

 

[Duki Lu]

Ne treba potiskivati emocije, one govore da smo zivi, one su "zdrave", zato pisite i dalje, , delite svoje emocije, jer emocije prepoznaje onaj ko ih ima, a ocigledno je da ih jos dosta ljudi ima,kao i vi sto ih imate, sto je divno.
Hvala i pisite

Hvala @ mirka* na lepom komentaru.

 

[Princess Chaotic]

Čekamo sledeći post sa iščekivanjem..

 

[Duki Lu]

Le vent le cri


Trgoh se iz sna. U sobi mrak. Ne mogu da se saberm. Ne znam da li sviće ili se smrkava, ne znam da li sam se probudila posle prvog sna ili sam se naspavala. Ne znam koji je dan, jesam li zakasnila? Ne znam...

Bunovna sedoh na ivicu kreveta, uzeh telefon. Na displeju 7:15h. Jutro.
Razgrnuh teške plišane drapere koji me štite od sunca, od noći, jutros od sumornog dana
Htedoh da se vratim u krevet i nastavim da spavam ali se setih da danas imam obaveze. I goste. Moram da ih dočekam kako valja. Uostalom, to se podrazumeva.

Obaveze savesno ispunjavam. No, pre toga, u jutro ulazim lagano uz kafu. Muzika, jaka kafa i cigareta. Bez teških misli. I bez onih lepršavih. Poneka vrludava naleti, ali je obuzdam i smirim.
Ne želim da mi nešto, čak ni planiranje dana, remeti jutarnju kafu i mir.
Slušam muziku. Kuhinjom se širi opojni miris tek skuvane kafe.

Posle par gutljaja prohlađene kafe, primetih neuobičajeno lupkanje, nešto što odmah nisam mogla definisati. Ipak, bilo mi je potrbno još sna.
Pogledah kroz prozor . Ništa se ne vidi. Prozor zamagljen. Duplo vakuum staklo zamagljeno. Ne sa unutrašnje, ne sa spoljne strane, zamagljeno u sredini između dva stakla.
Nazirem čemprese koji se povijaju na vetru. Kišu vidim, sliva se niz prozor.
Mirna stojim kraj prozora. Gledam zamagljenost u vakuumu.

I život. Život u vakuumu između prošlosti i budućnosti isti je kao moj prozor. Zamagljen.
Još jedan gutljaj kafe, još jedan pogled kroz prozor.
Kiša se sliva, vetar duva. Ne, vetar plače! Sigurna sam da sam čula plač vetra.

 

[Princess Chaotic]

To je plač kosmosa, vremena, vetar samo prenosi. Vetar, tačnije nikada nije u harmoniji, ili se plaši, ili plaši druge
Svi tako težimo smirenosti, da vetar jeste strah, ne znam ume li kao u kompoziciji da stvori harmoniju?? Ume i da podstiče na borbu..
Plač je nema, ali isceljuje
Ipak volim vetar i plač, ali me njegov boli više nego sopstveni

 

[mirka*]

Hvala @ mirka* na lepom komentaru.

probudila si emocije a to je dar, hvala tebi Duki

 

[mirka*]

Svi mi nosimo u sebi "zelenu travu doma svog", zivot nas baca, svesno i nesvesno zaboravljamo na bitne stvari, a onda je dovoljna iskra da probudi plamen emocija.
slike nam lete ispred ociju,uhvati melanholija, neka ceznjiva tuga za stvarima koje smo propustili i neizgovorene reci najmilijima.

Sve je to normalno, ljudi smo od krvi i mesa, gresni, dobri, ali srce uvek oseca i zna sta je vredno, nijedna sila to ne moze iscupati iz nas.
Plac je zdrav, sve suze nisu zaludne, tuga je nekad lek kao i smeh, vraca nas u stvarnost u zivot pun lepote, ljubavi prema sebi..prema najmilijima, prema ljudima-srce nikad ne vara.

Divno je @Princess napisala da je to plac vremena , da vetar samo prenosi i donosi(mi smo umislili da je to strah ili uznemirenost) treba osluskivati vetar9muzika za usi je ako ga pazljivo slusamo. Mnoge price ce nam ispricati, nejasnoce razjasniti, um smiriti a srce otvoriti.
Kao sto voda smiruje, tako i vetar donosi mir, osluskujmo ga, prigrlimo kao nesto lepo, nase i zagrlice nas nekad svom svojom jacinom, nekad blagim carlijanjem, zamrsice nam kosu i izmamiti osmeh dok pokusavamo da se"odbranimo" a vetar se samo poigrava sa nama, zacikuje nas i nosi dalje u zivot koji nam je dat kao dar, sa svim oziljcima, tugom, radoscu , smehom, ljubavlju, neizvesnoscu-jer u tome je car i draz zivota.
Mogla bih sad da pisem u beskraj i natrag, dosta za veceras, za ovo lepo vece, za divno proveden dan.
Volim pisanu rec kao sto volim i da fotografisem.
Drago mi je sto dosta ljudi ovde pise, ostavlja na papir svoje misli, emocije, deli sa ljudima, siri dobrotu, ljubav, veru u ljude.
Hvala svima

 

[Princess Chaotic]

Čempres uvek daje nadu, pogotovo onaj koji viori, a plač tako pokreće i pročišćava.
Duki, tvoji blogovi zaista donose neku značajnu dozu ljudskosti koja fali u ovom
u opsedajućem vrtlogu informacija, učiš nas kako treba živeti.. I ti i Mirka

 

[Duki Lu]

Opet tmuran dan. Ni kiše, ni vetra, samo se tamni oblaci nadvili nad mojim parčetom neba, nad mojim gradom, nad mojom dušom.
Nikada nisam volela nešto između, uvek sam bez razmišljanja lako odlučivala 'ili -ili'.
Ti si najbolje znao to. Govorio si da za mene nema sive boje, samo bela ili crna.
Ovo sivlo me ubija, vuče me ka dnu.Parališe mi telo, misli...

Izolaciju zbog Korone izdržala sam junački.Znala sam da tako mora biti. Dobro sam se organizovala čekajući da sve prođe, mada su mi planovi za putovanje, za život, poremećeni.
Svake godine u ovo doba, odlazila bih da udahnem život, da prikupim snagu za da dalje.
Duge šetnje prelepim parkovima, vožnja biciklom uz Dunav. plivanje, vožnja pedolinom, odlasci na Dounauinslefest i susret sa različitim ljudima, slušanje raznovrsne muzike, susret od hipika do darkera, od mladih do najstarijih ljudi. Svi opušteni, zaneseni muzikom igraju. Svako u svom svetu.

Prva dva - tri dana izolacije bila sam zbunjena. Trgla sam se, napravila plan i počela da rasčićavam sve; kuću, garderobu, stare slike.Sve!
Sve što nisam koristila duže vremena - pobacala sam bez imalo sentimenta.
A slike? Tu mi je trebalo podosta vremena. Odvojila sam ceo dan za gledanje slika. Skoro na svakoj ti i ja.Ili samo ti. Volela sam da te slikam. Volela sam tvoje tamne setne oči. Dugo sam gledala samo tvoje oči na slikama. Njihovu dubinu. Sve ono što sam volela i znala, opet sam videla u tvojim toplim tamnim očima.

Prošla je izolacija, sredila sam kuću i sve oko kuće, sebe. Nisam upela da sredim svoje misli...

A ovo vreme tmurno, dosadno, sivo.
Sivilo, dosadan dan i misli o jednoj mladosti...

 

[LUSJE]

Dan je otpočeo zbrda-zdola. A to baš ne volim!
Nisam imala poseban plan za danas. Smenjuju se oblaci i sunce. Sparina. U glavi lelujanje. Ni ovako ni onako.
Ne 'drži me mesto' ali nisam nervozna. Muzika mi, po občaju, prija.
Kada nesvesno biram Bluz za današnju plej listu, znam da je to ono moje 'ni ovako ni onako'. E, sada, hoće li prevagnuti Ovako, ili Onako, to ni sama ne znam do kraja dana.
Pokušavam da kontrolišem misli. Selektujem i dajem prvo na opstanak samo lepim mislima. One druge, pri prvom naletu u moju glavu, ubijam. Ne dam im da se roje!

Kasno popodne. Samo jakom voljom teram sebe da se provozam biciklom.
Spremila sam biciklo, obukla se sportski, uzela flašicu vode, telefon (mada ga izbegavam).E, da, setih se zelene mreže za hvatanje leptira. Pre neki dan sam je držala u rukama , a danas je nema.
Izgubila sam dosta vremena tražeći mrežu za leptire, ali kao da je propala u zemlju. Nema je!
Malo mi je falilo da me sve to izbaci iz takta, ali 'znam za jadac', odbacih i tu pomisao. I kao da se ništa desilo nije, otisnuh se u sunčano popodne!

Sunčano, topao vetar duva, kosa mi leluja na sve strane. Vetar mi miluje lice, prija mi sunce u kosi, prija mi...

Kada sam podosta odmakla od kuće prema izletištu i vodi, osetih dobro poznat miris. Miris bagrema.
Kraj tog bagremara sam prolazila i ranije ali ga nikad nisam zapazalila na ovaj način . Ni rascvetale bulke (moje oniljeno poljsko cveće)

Nisam mogla da odolim, slikala sam bulke, žito koje leluja na vetru, golo šiblje prepuno cvetova divljeg šipka. Mreže se više nisam sećala.
Ustvari, šta bih danas radila sa tom mrežom? Jurila leptira?!
Ponekada imam utisak da sam leptir ulovljen u mreži života, da mi je mreža tesna. Srećom, taj osećaj je samo ponekad!

Sunce na zalasku boji nebo iza moje kuće. Sve je ružičasto, crveno, ne znam - možda purpurno.U grudima još osećam bagremov miomiris, u glavi ono jutrošnje 'niovakonionako', ali, znam, spasiće me mojih pet tibetanaca. Oni uvek donose mir, jasne misli i dobar san.

Na zelenu mrežu za hvatnje leptira više ne mislim, ostajemo samo ovo purpurno predvečerje, ja i staze leptira...

Lepo receno.
Da li pet tibetanaca pomazu?
Stalno pomislim pokusacu,pa zaboravim.