Takođe, kakva je to demokratija u društvu gde ima više robova nego slobodnih ljudi?
Samo da dodam ovde jedno pojašnjenje...bez preteranog širenja teme u smeru starobalkanskog robovlasništva i zavisnog stanovništva...generalno postoji jedna dosta izmitologizovana slika o severnim stanovnicima Balkanskog poluostrva, a posebno u vezi drevnih Makedonaca. To je došlo do takvih razmera da čak i neki renominirani proučavaoci antike tvrde neke stvari kao npr. da u Makedonu nije uopšte bilo robova. Istina je gotovo uvek ružnija od one kako je zamišljaju ljudi ili prepričavaju slobodno, a svima odgovara romantičarska slika Aleksandra Velikog koji krstari i oslobađa porobljeni svet, pa tako i u filmu Olivera Stouna Kolin Ferel oslobađa onog malog roba, Bagoasa, čim primeti da ovaj žudi za domom. Retko ko je spreman da zamisli nešto što je itekako bilo moguće...čuvenog Aleksandra Makedonskog kako ima seks sa klincem evnuhom koji mu je bio lični rob.
Najveći deo spekulacija o slobodi severnih suseda Grka oslanja se na nedostatak izvora i spekulacije uz oslanjanje na to. Ali, imamo i prilično direktne potvrde da su oni držali robove. Sudbina onog ko je poražen u nekoj borbi, bilo neprijateljski napadač, bilo pobunjenik ili nešto slično, bila je egzekucija ili pad u robovlasništvo. Potpuni oprost i puštanje na slobodu, pa još i to da ljudi koji su izdajnici ili stranci koji možda ni jezik ne razumeju i drugačiju kulturu imaju, stvar je bila retkosti na individualnom nivou, što je i logično. Mi u izvorima vidimo da je kralj Filip Makedonski porobio 20.000 skitskih dečaka i žena, kao i 10.000 Ilira. Ti zarobljeni ljudi nikako nisu mogli uživati sva prava kao regularni podanici makedonske krune. Postojali su i neki poslovi koji su za slobodnog čoveka izuzetno teški...govorim, naime, o radu u rudnicima. Taj posao, čak i ako bi nadnice bile izuzetno velike, značio bi vrlo nezdrav život i vrlo moguće i smrt. Dosta indicija imamo da su se Makedonci u predelima sa velikim rudnim bogatstvima kao što je bilo halkidičko poluostrvo oslanjali na robove.
Nasuprot dosta stereotipnim predstavama u vezi
neporobljenih naroda severno od sredozemnih civilizacija, mi primećujemo da Makedoniju zahvataju tokom 340-ih godina pre naše ere zanimljive promene koj u izvesnom smislu imaju sličnosti sa onima koje su zahvatile Rim u doba kasne republike: imamo dosta brojnu vojsku; vojnike koje se bore tokom cele godine, nevezano za žetvu i setvu i koji mogu, ukoliko je potrebno, u kampanji i da prezime. Postoji jedna škola misli koja kaže da je značajno uvećanje prinudnih seljaka, obaveznih da obrađuju zemlju (jer mi zaista znamo...šta je Filip učinio sa Olintom? Srušio je grad do temelja i prodao u ropstvo njegovo čitavo stanovništvo, uključujući i celi garnizon Atinjana koji se tamo nalazio, sa nekim viđenijim slobodnim ljudima), rešilo problem vezanosti pojedinca za svoj posed i tako stvorilo u Makedoniji silu koja će biti spremna da se vojno profesionalizuje i postigne sve te silne uspehe u vreme Filipa i Aleksandra, slično docnijim uspesima starog Rima.
No, da ne bude da ovde govorim samo o
klasičnom ropstvu...mi danas imamo dosta informacija o tome da je na području severnog Balkana postojao oblik zavisnog seljaštva. U kojoj se meri to može porediti sa klasičnim robovima, problematično je...pre bih rekao da ima veze sa patrijarhalnim robovima, sa kojima običaj verovatno deli i zajedničko poreklo. To su bili ljudi koji su bili lišeni bilo kakvih političkih prava (ili, eventualno, posedujući vrlo ograničena) i koji su bili vezani za neke gospodare, dugujući im određene obaveze (izvor prihoda). Šta je to nego određena vrsta robovlasništva? Jedan izvor nam kaže da je ilirsko pleme Ardijeja imalo oko 300.000 tih ljudi. Ne ulazeći sad u detalje oko toga da li je brojka preuveličana, kao i jesu li možda pomešani Autarijati sa njima, taj podatak ukazuje na to da je možda i većina stanovnika, koje autor poredi sa spartanskim helotima, bila u nekakvom neslobodnom statusu.
Nama bi lepo odgovaralo kada bi smo zemlje drevnih Ilira, Tračana i dr. Balkanaca prikazivali kao krajeve potpune ljudske slobode, ignorišući sve indicije da su bogati pojedinci i pripadnici aristokratije mogli posedovati druge ljude. Odatle crpimo izvestan ponos i ističemo neke humanističke superiornosti u odnosu na duh Sredozemlja, u nekim ekscesima pridajući takvim običajima i rasne, nasledne (genetske) osobine (to posebno vole da rade naši novoromantičari). A stvarnost je, zapravo, da se
masovno kontrolisanje životima drugih ljudi javlja uporedo sa
akumulacijom kapitala (u izvesnoj meri i pojavom pohlepe). U plemenskim društvima koje su bile na nivou prvobitnih zajednica, uslovno govoreći i dosta primitivne, nije bilo krupnog kapitala i socijalne razlike između pojedinaca nisu bile toliko razvijene, usled čega je i jednakost bila veća, a pojava ropstva ograničenih formata.
, u sastavu je Makedonije.
