Stari manastir Devič

[starimrgud]

Усамљено дрво у пољу.
Стара крушка, коју је неко давно калемио, израсла је у велико дрво са јаким стаблом и добрим кореном и њу ништа не помера.Ни јак ветар је не може узнемирити у њеној дубокој укорењености, па је престао и да покушава.Пролази мимо ње, толерише њену крошњу и не мрси њене гране.
Кора њеног стабла је сивкастоцрна и избраздана као сува земља, а кад откинете парче , на полеђини се виде браон дрвенасти кончићи.И мрави, они црни, домаћи, прави мрави, који убрзано хитају тамо амо, прелазе на ваш длан и враћају се на кору коју држите и нестрпљиви су да се већ једном одлучите и вратите откинуто парче коре на своје место.
Ретко има некога испод њене крошње, а она ипак редовно шири своје гране и баца хлад.
Непомућени мир тог круга угажене земље, који описује својим хладом, остао је заробљен у мојим сећањима.
Лето.
Јара трепери изнад зрелог жита прошараног црвеним булкама и цврчањем цврчака.
Краве предано пасу у близини, машући реповима неуморно и клатећи меденице око својих вратова.
Небеско плаветнило се, као сач над црепуљом, надвило над пољем.
Небеска вода је, очигледно, отишла на неко друго место.

Поглед се разлива према асфалтном путу који пресеца поље и прелази преко њега, хрлећи у далека, плава брда.
Чичавица.
Између ''асфалта'' и Чичавице лењо се вуче Ситница, а железничка пруга доследно стреми према Скопљу.
И одмах ту, поред, разбашкарио се Вучитрн.

Косово.
У чело ме кљуцају откуцаји сопственог срца које болно, телеграфски, откуцава :
'' У и ме ну ти пти ца у кљу ну су зу но си … … ''

Veliko hvala, Anđo!

 

[starimrgud]

Ovih dana sam razgovarao sa čovekom koji je posetio Manastir. Situacija je i teška i tužna. Bolje o tom drugom prilikom. Ponadao sam se da će se situacija smiriti, a sada vidim da se to neće desiti dok poslednji Srbin bude u tim krajevima. Sve teže od težeg.
Da li neko zna, zašto se stalno mora upisivati ime i šifra!?

 

[starimrgud]

Ove stihove je Gavrilo Princip noktima na zidu tamnice urezao.
Još jednom trebamo sve ućiniti da večito ostane heroj.

Sarajevo, 1914

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.

Al' pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
"Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!"

 

[andja simovic]

Да нам се Господ смилује.


Н Е М А Д А К

Немам земљу, ни кућу, ни завичај, ни својту ...

Немам прошлост, немам корен, немам сећање ...

...

Само онај ко незна, може им веровати...

Само онај ко нема где, може остати...

Само онај ко је наду предао сину своме, може умрети.

...

Отпевала сојка птица
Ибар вода мавит тече
Тугом везем старе дане
Увело је симбил цвеће
Пожњевено јечам жито
Каранфила овде нема
Свуд је магла
Ноћ се спрема

А нас нама

Ничег нема

 

[starimrgud]

Jedna od značajnih ličnosti koja je doživela poniženje. Od ratne heroine, do čistačice; Milunka Savić.

 

[inženjer garin]

Čekam da neko napiše nešto lepo o Deviču. Čak ni novinari nikako da ih posete

 

[starimrgud]

Vrlo često se pomoću interneta nađem iznad Manastira. A zatim razmišljam i zamišljam.To mi je jedino ostalo.

 

[starimrgud]

Postavljam pitanje: da li se bez opasnosti može iz Mitrovice obići Manastir Devič. Da li postoje organizovane posete?

 

[starimrgud]

Toliko je bilo priče oko Kosova prilikom onih sramotnih razgovora sa Albancima, a sada se više ni o čemu ne čuje ni reči. Kao da su sva pitanja rešena. U stvari, ima se osećaj kao da problem našeg naroda tamo i ne postoji. Izbori su bili i posle toga jedan veliki tajac. Naravno na ovom mestu posebno me brinu pravoslavne crkve u tim krajevima, a najviše uvek ugroženi Manastir Devič. Nigde o njemu nema vesti, pa ni na tim sajtovima Crkve. Zbog toga sam prinuđen da se bar na ovaj način javim. I da kažem da mislim na njih. Čujemo se!

 

[starimrgud]

Pre nekoliko godina pokrenuo sam ovu temu, najpre, da bih eventualno došao do fotografije Manastira iz vremena pre Drugog svetskog rata, koja bi mi poslužila za ilustraciju preče o manastiru, a zatim da bih se pomoću nje vratio u to neobično razdoblje dečjeg života. Kako je vreme odmicalo, tako sam sve više bio ubeđen da od toga neće biti ništa. Ratovi, zatiranja, zločini i nestanak ljudi iz tog vremena, sami po sebi govore da je to bila velika iluzija.
Kao uzgredni primer navodim to da je porodična fotografija na kojoj je vladika Pavla sa monasima i mojim ocem, kojom sam ilustrovao svoju knjigu, u nedostatku bilo kakvih dokumenata iz tog vremena, poslužila je prilikom sahrane Njegove svetosti kao izvorni dokumenat. I tako obišla gotovo ceo svet. A ja sam tražio fotografiju od ljudi kojih ne samo tamo više nema, već su gotovo svi otišli sa ovog sveta.
Međutim, kontakti sa posetiocima teme, veliko interesovanje od više od 60 000, govori koliko su ljudi zainteresovani da se očuva taj značajni istorijski, religiozni i kulturni srednjovekovni spomenik. Zbog toga sam prilagao mnoge fotografije, unosio tekst prikladan trenutnim vremenskim okolnostima i bio prijatno iznenađen pojedinim prilozima. Kao na primer kako je jedna navijačka fudbalska grupa sakupila oko 25 000 evra za ogradu manastira. Koliko ću još biti u stanju da održim u životu temu, ostaje da se vidi.
Podstaknut događajima oko Krima, kroz paralelu sa onim što se dešavalo sa našim Kosovom, ponovo sam se vratio u ta vremena. Posebno sam upamtio reči predsednika Putina da neće dozvoliti da se pocepa Rusija kao što se desilo sa SFRJ. To je bilo dovoljno da ponovo shvatim da iz svega toga uvek stoji SAD i njihovi interesi. Našim vojnim programima, kroz izvoz tenkova u Kuvajt i pripremljenim ugovorima za još dve zemlje iz tog regiona, imali su razlog da nas uz pomoć domaćih nacionalista dovedu do ovakve situacije. Postavlja se pitanje kako smo bili u stanju da proizvedemo tenk koji će kroz uporedna ispitivanja istisnuti uzorke dve velike sile. Samo delimičan odgovor na to može se dobiti iz sledećeg dokumenta: dostignucavtiusfrj.blogspot.com, a o ostalim objašnjenjima nekom drugom prilikom.

 

[andja simovic]

Нисам имала прилику да идем са Трепчанцима, нажалост.
Штета што ово удружење није више активно и што мало људи зна за његово постојање.
http://zavicaj-trepca.org.rs/category/tekuce-vesti

 

[starimrgud]

U prethodnom tekstu naveo sam, kako smo od postojećeg tenka T72, modifikacijama i značajnim poboljšanjima (sa oko 60% promena u odnosu na osnovnu kupljenu varijantu) razvili svoj tenk M-84A. Kr z uporedna testiranja sa stranim tenkovima dve vodeće sile, naš je imao značajne prednosti. U to vreme, govorilo se da smo u svemu u prednosti u odnosu na ostale zemlje, pa se u takve izjave nije mnogo verovalo. Ali kada smo ga prodali Kuvajtu, koji je mogao da kupi i znatno skuplji tenk, to je u nas izazvalo čuđenje. Uz mnogo pitanja: i kako i zašto? Ali, na našu veliku nesreću to se dogodilo koju godinu pre raspada naše zemlje.
Da bi narod shvatio šta sve gubimo raspadom zemlje, traženo je da u jednočasovnoj emisiji objasnim kako smo povećali snagu motora čak na 1000 ks, i to motora koji je više decenija usavršavan i koji je promenio tri osnovna tipa tenka u toj zemlji. Pitanje je vrlo kompleksno, da bi se jednostavnim rečima moglo objasniti. A toliko je bilo važno i za tu veliku zemlju, da je njihov ministar odbrane, od našeg, tražio odgovor da li smo to stvarno postigli. Nismo im to mogli saopštiti, jer je to bio jedan od glavnih aduta za prodaju tenka.
U udarnoj TV emisiji uživo u 20 h na Prvom programu, vodio sam razgovore sa čuvenim TV urednikom Vitasom, pokušavajući da običnim rečima to objasnim. Naravno bio sam svestan da je došao kraj tome velikom programu, i da se zbog sticaja okolnosti, nikada više na ovim prostorima tako složen sistem neće razvijati i proizvoditi. Ponavljam, nikada! Samo zato sam želeo da prikazom tih rezultata u dokumentu: dostignucavtiusfrj.blogspot.com omogućim onima koji to žele da shvate kako je to izgledalo i da, o svemu tome, ostane pisani trag. Hvala!

 

[inženjer garin]

Zahvaljujem se autoru na velikom trudu da očuva ovu temu, ali i na izvornim materijalima o tome, gde smo nekada bili u nekim vrhunskim oblastima, a gde se danas nalazimo. Hvala

 

[starimrgud]

Najnovija provokacija na Manastir Visoki Dečan u štanpi je prokomentarisana ovako:
Ovo je za sada poslednji u nizu sličnih provokacija. Poruke mržnje ranije su bile ispisane na zidu crkve u Đakovici, a potom na srpskim kućama u Orahovcu. Ovoga puta provokativna poruka je ispisana na samoj manastirskoj kapiji u Visokim Dečanima i to svega nekoliko desetaka metara od italijanskog punkta KFOR-a.
Eparhija Raško-prizrenska ovaj akt doživljava kao otvorenu pretnju Manastiru Visoki Dečani i njegovom bratstvu koji su u poslednjih 15 godina takozvanog međunarodnog mira na Kosovu i Metohiji četiri puta oružano napadani granatama od strane albanskih ekstremista, i kojima su više puta upućivane pretnje.

Na žalost, ova provokacija i pretnja nije ništa drugo do posledica nacionalističke retorike koja se već godinama širi u lokalnim medijima na albanskom jeziku protiv ovog manastira u kome su monasi za vreme rata pored ostalih pomagali i albanskim izbeglicama, navodi Eparhija.

"Ovaj najnoviji incident takođe je pokazatelj da je bezbednost srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji i dalje ugrožena, pa čak i u slučaju da tu svetinju obezbeđuju pripadnici KFOR-a", ističe se u saopštenju.

Iguman manastira Visoki Dečani arhimandrit Sava pismeno je obavestio međunarodne predstavnike o ovom najnovijem incidentu i zatražio pojačane mere zaštite za ovu svetinju, koja je od 2005. godine na spisku svetske kulturne baštine UNESKO. dostignucavtiusfrj.blogspot.com
Što potvrđuje u kakvoj se nevolji može nači zatočeni Manastir Devič.

 

[starimrgud]

Bilo je davno kada je ovaj mudri čovek digao glas za spas našeg naroda na Kosovu. Zbog toga je prošao veliku golgotu, a da se to nikad nije dobro shvatilo. Sada svi govore kako nećemo dati Kosovo, iako smo potpisali dogovor kojem se praktično priznaje ta kvazi država. Često preko interneta posmatram iz ptičje perspektive Kosovsku Mitrovicu. Našao sam moju nekadašnju srednju školu preko Ibra dugačku 103 metra, ali nikako da lociram bivšu gimnaziju. Da li uopšte još postoji ili je nekom urbanizacijom sravnjena sa zemljom, bivša predratna osnovna škola Kraljice Marije. Ako neko zna za njenu sudbinu neka keže. Hvala.

 

[starimrgud]

Konačno sam našao snimak bivše gimnazije preko interneta. Nemam trenutno komentara.

 

[mrdrnov]

Ana Glinskaja-Jakšić, baka velikog cara Ivana Groznog. Preuzela je brigu i vaspitanje o maloletnom imperatoru, nakon što su mu roditelji preminuli. Kao suvladarka iz senke, zadražala je moć na moskovskom dvoru do kraja života.

 

[mrdrnov]

Istina o Kosovskom boju
У целом петнаестом веку, Срби су били победници у бици на Косову, а од шеснаестог века Срби су поражени. Како је дошло до те промене?

Ту су наступила разна тумачења:

Ето, Срби су отишли за веру Христову, да изгину храбро, жртвени јагањци. Другим речима будале. И сад испада ми славимо пораз, и сви нам се смеју, као ми славимо пораз, ми смо једини народ који слави пораз. То није истина. Ја сам проучавао турске архиве, турске писце који су директно били противници, иако они сви крију, и јесте да је алахова војска поражена, јер су они муслиманску војску сматрали алаховом војском.

Али, опис битке њихов је веран. Према том опису, сваки нормалан човек може да донесе свој закључак, шта је било. Имам један податак: Лево крило турске армије је Вук Бранковић сатро, не разбио, сатро, уништио. И његова оклопна коњица је дошла иза леђа цару мурату и дошла до турске коморе. Свакоме војнику, нормалном историчару, је јасно, кад се тако нешто деси да је битка завршена за њих, да ту више нема спаса.

Друго, имате стуб који је син Лазарев поставио на Косову, и на коме је писало и пише да су змију згазили и убили и да је судбина хтела да честити кнез Лазар падне у њихове руке … А ја знам. Цар Мурат је био убијен, он није био под шатором, то је лаж. То није била традиција отоманске војске. Зна се где је било место падишаху. На коњу, у средини ордије, окружен јањичарима а испред њега ред камила, као одбрамбени зид. И око њега, паше и везири саветници, и курири, који носе његове наредбе војсци.

Турски извори кажу да га је Милош оборио копљем са коња и докрајчио га мачем белим као млеко, ваљда био неки … у питању. И онда ви упоредите ту чињеницу, то они кажу, са оним што су нама причали. И друго никада се није десило у историји ратова да је победник побегао са бојног поља. Турци су побегли са бојног поља. И они описују панику те ноћи кад су бежали према Једрену. Ниједан турски ратник није остао на територији Србије.

А како се десило да је Лазар ухваћен? Када је мурат убијен, ејуп-бег убијен, њега је Стеван Мусић посекао и он је био престолонаследник. Онда су везири послали наредбу у име Мурата, Бајазиту, да иде по резерву, јер је Бајазит био храбар човек и ратник, а ако остане у рату погинуће и он. Угасиће се династија, пропадне царевина, пропадне све. Него га извуку да иде по резерву. И он одлази, када се вратио са једним одредом Черкеза, успут сусреће турске војнике како беже крвави, и кажу све је пропало. Онда он схвата да није моменат да иде на бојиште. Зауставља се и чека да се Срби разиђу да би покупио тело оца и брата. И чекао је до шест сати увече.

Срби су се разишли око три сата после подне, када су извукли рањенике. А Лазар отишао до Самодреже, са малом пратњом, да служи службу у захвалност Богу за победу. Бајазит дође, види неколико се људи, како се мува око Самодреже. Он оде, опколи, ухвати Лазара и погуби га. И покупи се и побегне за Једрене. То је истина.

Ту битку, која је према опису турских историчара била једна од најкрвавијих битака у историји човечанства, није могла ватиканска пропаганда да прогута, да је то била и србска победа. Па су онда, миц по миц, преко дубровчана убацивали: те Вук Бранковић издао, те овај издао… Ево, ја, код једног фрањевца сам нашао, где он каже, да је и Милош Обилић издао, сви издали. И Бранковић и Обилић и Влатко Вуковић, сви издали. Морало је, јер је то морални … то је етика србског народа, требало је то на неки начин упрљати, срушити. А онда верзија убиства мурата.

Замислите, Ви, једну ствар, комадант војске у бици под шатором. Ваљда у харему?! Замислите Ви такву глупост, да се то протури, па се то прихвати здраво за готово. То је било једно морално уздигнуће србског народа, па је то морало упрљати неким. Па онда прве хронике, први помени, и код нас и на страни говоре о победи. И тек од 16 века, када смо ми били под окупацијом, а када је на оптужбе Грка била укинута чак и Србска патријаршија, јер су Грци алармирали турке, да је патријаршија легло антитурске делатности, и Турци нам укину патријаршију и нисмо више имали ништа.

Онда су заменили ту тезу о Косовском боју, онда су заменили назив ћирилица и глагољица. До 16 века глагољица се зове ћирилица, а то што се после звала ћирилица се звала србица. У 16 веку се мења, србица се назива ћирилица, а ћирилица глагољица. У16 веку долази до тих огромних фалсификата и подметања, када Србије није било. Кад су Турци видели да су преварени од стране грка, онда је сулејман величанствени вратио Србима Патријаршију. Вратио нама је турски султан, Патријаршију, коју су нам укинули наши хришћани, православци, и то немојте да испустите из вида.Два се царства никад не могу имати, Ако једно хоћеш друго мораш дати, К’о две разне птице у гнезду једноме, Једна се осећа на огњишту своме, А друга је туђин у нашем оделу – Ти сазнаде ово и јави на делу, Лазаре, војниче царства Христовога, Прослављен од Бога, јер умре за Бога. Два се духа боре у човеку сваком, Један је узвишен а други је лаком, Један к земљи вуче, други небу жели, И тако се човек на два царства дели – На страдање пође к’о дух бестелесни Ти дух свлада земни, пригрли небесни Лазаре, витеже царске бесмртности, Што дух лаком баци рад духа милости. Две се војске бију на Косову Пољу, Једна небо иште, друга земљу бољу, За варљиве очи победиће друга – Победилац друга, а прва јој слуга! Ал´ очи вечности друкчији суд дају,

Пораз војске неба у вечноме сјају, Ти зна ову тајну и исход јој виде, Зато сад ликујеш, а други се стиде. Лазаре бесмртни, савести свом роду, Сад си цар на небу, некад кнез народу, Ти си савест србска што на небу блиста, Што никад за земљу не издаде Христа, Блистај царе Лазо, у царству небеском, Светли своме роду на путу му тесном! Буди наук роду кад га сумња тлачи – Од два духа увек Христов дух је јачи, Од два царства увек Христово је боље, То нас учи Лазар и Косово Поље. Тестамент кнеза Лазара Два тестамента наших врховних господара стоје као два пламена што се не гасе. Једно је тестамент Кнеза Лазара, последњег господара самосталне државе србске, у часу кад ће сила отоманска разбити србство. Друго је тестамент Владике Рада, најузвишенијег од свих господара србских земаља, настао такође у време црно, у време особито енергичног спремања омер – пашина. Кнез Лазар је умро као светац, Владика Раде као песник и мислилац. И један и други је састављао тестамент лицем окренут право у вечност, и довршио га без уобичајених сведока и без ичијих потписа и јамчевина. Тестамент Кнеза Лазара није ни писан, ни изговорен. Народна песма наша каже да је орао донео у кљуну поруку о пропасти Срба. Уочи тога дана, дана коби и пропасти, владар стварно није имао више ништа од земаљских поседа, никоју земаљску власт.

После косовске вечере, Кнез Лазар као да је већ кренуо био са земље, налазио се на путу у онај свет. Последњим силама свести и слободне воље изабрао је за себе, и оставио народу у аманет, образ и душу, другачије речено: царство небеско изнад царства земаљског. Тај Кнежев тестамент, тај високи моменат, зенит наше историје имао је континуитет. Полако и подземно стигао је да се даде осетити у тестаменту онога коме је Косово испуњавало душу, који се ниско клањао другом великом тестатору Косова, Милошу Обилићу — дао се осетити у тестаменту Владике Рада. Кнез Лазар је рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда, двадесетак километара југоисточно од Приштине, у источном делу србске области Косова и Метохије. Пуно име кнеза Лазара је – Стефан Лазар Хребељановић. Стефан – по краљу Стефану Дечанском за време чије владавине је Лазар рођен, и Хребељановић по оцу који се звао Прибац Хребељан. Лазарев отац је био знаменити великаш међу србском властелом па га је краљ Стефан Дечански поставио за управника (логотета) утврђеног средњевековног града Новог Брда, рударског насеља и важног привредног центра у ондашњој српској држави. Прибац је имао две кћери и једног сина. Удајом кћери стекао је јаке везе међу ондашњим племством. Старију, Драгињу, удао је за војсковођу Мусу, господара горњег и средњег Ибра који је столовао у утврђеном граду Звечану.

Драгиња и Муса родили су синове Стефана и Лазара, из народних песама познати као Браћа Мусићи. По смрти свога мужа, Драгиња се, као и многе косовске удовице, замонаши и доби монашко име Теодосија. Са својим синовима подигла је манастир Пресвете Богородице ког Брвеника, где је и сахрањена. Млађа Лазарева сестра би удата за великог жупана и војводу хвостанског Алтомана, господара области Хвосна, Пећи и Дечана. Са Алтоманом она доби сина Иваниша, који као царски сродник и унук деспота Иваниша би сахрањен у цркви манастира Дечана. Посебну пажњу Прибац Хребељан је посветио подизању и васпитавању свога сина јединца Лазара. У хришћанској духовној питомини немањићке српске државе, у којој су ударени темељи србског породичног и домаћинског живота, растао је и јачао духом мали Лазар, који је по природи био вредан, скроман, побожан, честите и милостиве душе. Од својих родитеља, нарочито од своје мајке, васпитаван је у православној хришћанској вери и побожности, као што су васпитавана сва деца у тадашњој Србији.

Са материним млеком, задојен је љубављу према својој цркви и према отаџбини. Чисте нарави, бистрога ума, храброг и племенитог срца, он мимо својих вршњака напредоваше у сваком добру и мудрости на радост својих родитеља и свих који га познаваху. Због своје даровитости, би запажен од царских људи који трговачким и другим пословима долажаху у Ново Брдо, и ови известише Цара Душана о даровитом сину управника Новог Брда. Тако Лазар стече царску благонаклоност. Убрзо би узет на царски двор у Скопљу, где започе постепено улазити у државне послове.




in
Share

1

 

[starimrgud]

Zahvaljujem na prilogu. Mislim da sam o tome više puta slušao od akademika Deretića. Njegove priče o Srbima, knjige o Istoriji srba i rusa otvaraju novo saznanje o nama. Na YuTubu postoje desetak video snimaka o tome. Taj čovek govori pomoću činjenica, a naši istoričari jednostavno ne smeju ni da se jave. dostignucavtiusfrj.blogspot.com Pogledajte!?

 

[starimrgud]

Najčuveniji genetičar ruskog porekla otkrio je da su srpski geni stari 12 000 godina. Ovim je potvrđeno obimno istraživanje akademika Deretića o tome da su Srbi najstariji narod na ovim prostorima i da su ih nekada nazivali Iliri. U istoriji Srba i Rusa, napisanoj sa 48 000 referenca to je potvrđeno. A naši naučnici ćute. Sramota. dostignucavtiusfrj.blogspot.com. Prilažem mapu.

 

[starimrgud]

Akademik, jedan od najvećih srpskih pisaca i nekadašnji predsednik SRJ, Dobrica Ćosić, preminuo je jutros u 93. godini.
Za nas sa Kosova, ostao je upamćen jer je prvi ukazao na stradanja našeg naroda u toj oblasti. Zato, ali i za njegov književni opus, smatrao sam da je neophodno da mu na ovom mestu odam priznanje.

Dobrica Ćosić je rođen 29. decembra 1921. u Velikoj Drenovi, kod Trstenika.

Srednju poljoprivrednu školu pohađao je u okolini Negotina. U partizanski pokret uključio se na samom početku, 1941. godine, gde je bio je politički komesar Resavskog partizanskog odreda.

Posle rata završio je Višu političku školu "Đuro Đaković" u Beogradu.

Prvi roman "Daleko je sunce" objavio je 1951. godine. To je knjiga s temom iz Drugog svetskog rata i revolucije. Roman "Deobe", objavio je 1961. Ćosićevi "Koreni", objavljeni 1954, je jedan od prvih modernih srpskih romana.

Višetomni roman "Vreme smrti", objavio je od 1972. do 1975. godine. Junaci iz "Korena" našli su svoje mesto u tom romanu o Prvom svetskom ratu, borbi, stradanju i tragediji srpskog naroda.

Osamdesetih je objavio dela "Vreme zla": "Vernik","Grešnik" i "Otpadnik".

Ćosić je knjigu "Vreme vlasti" objavio 1995. godine, od 2001. do 2008. u šest knjiga dnevnik "Piščevi zapisi", a "Vreme zmija" 2009. godine. Najnoviju knjigu - dnevnik "U tuđem veku" predstavio je početkom juna ove godine.

Dobitnik je brojnih nagrada za književnost u Srbiji i nekoliko književnih nagrada u svetu a tri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, 1981, 1989. i 2011. godine.

Čitava njegova javna, književna i publicistička delatnost bila je posvećena egzistencijalnim problemima srpskog naroda. Neretko je nazivan "ocem nacije", u pozitivnom, ali i u pežorativnom smislu.

U više navrata još šezdesetih ukazivao je na egzodus Srba sa Kosova i Metohije zbog čega je godinama bio politički anatemisan i isključen iz javnog života, potom je decenijama bio neka vrsta političkog disidenta.

Usprotivio se smeni Aleksandra Rankovića 1966. godine, a 1984. je bio među osnivačima Odbora za odbranu slobode misli i govora, koji je branio sve protivnike socijalističke Jugoslavije, bez obzira na političke stavove ili nacionalnost.

Dve godine kasnije bio je jedan od autora Memoranduma SANU, u kojem je analizirana tadašnja situacija u Jugoslaviji. Memoradum je naišao na burne reakcije u celoj zemlji.

Ćosić se smatra za idejnog začetnika Srpske demokratske stranke u Kninu i istoimene stranke u BiH, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.

Za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, koju su, posle raspada biše SFRJ, činile Srbija i Crna Gore, izabran je 27. aprila 1992. godine. Posle samo godinu dana i sukoba sa predsednikom Srbije Slobodnom Miloševićem, smenjen je sa te funkcije. Godine 2000. priključio se pokretu Otpor, ali je kasnije izjavljivao da to ne bi učinio da je znao da je finansiran iz inostranstva. Ćosić je bio i prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predlagao podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina.

Posle 2000. objavio je dela Piščevi zapisi, Srpsko pitanje, Pisci moga veka, Kosovo, Prijatelji, Vreme vlasti i Vreme zmija.

Poslednji Ćosićev roman Vreme zmije izašao je 2009. godine i u ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine. Član Srpske akademije nauka i umetnosti bio je od 1970. godine.

 

[starimrgud]

Novak Đoković je tokom nastupa na rimskom Mastersu u više navrata apelovao na prikupljanje pomoći za poplavama ugrožene Srbiju i Bosnu, a kada je "prozvao" i vodeće svetske medije, usledila je njihova reakcija. BBC je pozvao našeg najboljeg tenisera da o svemu tome popričaju.

"Hteo sam tokom celog turnira da podignem svest o onome što se dešava u mojoj zemlji. Mislio sam da nije bilo dovoljno toga u međunarodnim medijma", počeo je Đoković svoju priču za britanski javni servis, dodajući:

"Ljudi pate, gube kuće... Najteže je u gradiću pokraj Beograda, Obrenovcu. Mnogo je žrtava, vlada još uvek ne može da ih sve izbori jer su poplave još uvek tu. Bila je ovo veoma emotivna nedelja za mene, radovao sam se zbog uspeha na turniru, ali sa druge strane, iako sam bio deo tog takmičenja, hteo sam da koliko mogu podignem svest onima u svetskim medijima da se radi o poplavama kakve nisu zabeležene u poslednjih 130 godina".

"Ne ukazujem ja prstom, niti krivim neki međunarodni medij, već prosto želim da svoj status iskoristim da privučem pažnju tih medija na ono što se dešava u Srbiji. To je sve što sam želeo. Najvažnije je reći, da kada se poplave povuku, sledi nekoliko meseci, a možda i nekoliko godina perioda oporavka, kako bi se ljudi vratili u normalan život. A dužina procesa zavisi od pomoći iz inostranstva. Zato smo ja i moje poznate kolege iz srpskog sveta sporta, pokušali da podignemo međunarodnu svest o značaju te pomoći", zaključio je Novak Đoković u intervjuu za BBC.

 

[starimrgud]

Kada u današnje vreme vidimo da na fudbalskom meču, navijači šiptarsko kluba DRENICA istaknu parolu "Život Bosni, smrt Srbiji", čovek ne može a da po sto puta ne postavi pitanje o tom zločinačkom kraju. Da li su to uopšte ljudi. Naslednici najvećeg zločinca Šabana Poluže. A u tom kraju se nalazi Manastir Devič.

 

[starimrgud]

Dva oproštajna govora, iz dva diametralno suprotna sveta, najbolje govore o tome ko je bio veliki pisac. Zato sam smatrao da ih iz POLITIKE treba prikazati "transparentno".

Smrt poslednjeg velikana srpske književnosti (Figaro Vox, 19.5.2014)

DOBRICA ĆOSIĆ: SMRT POSLEDNJEG VELIKANA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Žan-Kristof Buison (Jean-Christophe Buisson)

Pisac i novinar Figaro Magazina, Žan-Kristof Buison, odaje počast Dobrici Ćosiću, srpskom piscu i bivšem predsedniku Jugoslavije, koji je preminuo u nedelju, 18. maja, u 93. godini.

Nesreća nikad ne dolazi sama. Posebno na Balkanu. Srbija, koju poslednjih nedelju dana pustoše poplave biblijskih razmera, u nedelju, osamnaestog maja, izgubila je svog poslednjeg književnog velikana. Dobrica Ćosić, koji je umro u snu u 93. godini, svojim opusom koji čine desetine hiljada gustih epskih stranica, slovi za srpskog Solženjicina. Poput autora Arhipelaga gulaga, i Ćosićeva književna ambicija zadire u istoriju, nacionalni identitet, rat i politiku. Poput ruskog pisca, i Ćosić trpi osude zapadnjačke inteligencije koja ipak bira da se ne meša u jugoslovenska pitanja umesto da se potrudi da ih shvati.

Rođen 1921. u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca pod vladavinom kralja Aleksandra, Ćosić je bio Srbin, ali to je shvatio tek u zrelom dobu. Kao mladić, bio je partizan i učestvovao u Titovom pokretu otpora, a potom, posle rata, u izgradnji komunističke Jugoslavije. Nakon toga je uvideo da je njen federalizam samo izgovor da se smrvi Srbija u okrilju jedne superstrukture s velikom verovatnoćom unutrašnjeg etničko-religioznog raspadanja. Isključen kao disident iz Saveza komunista 1968, pošto se usprotivio da se Kosovu pruži autonomni status (što je, prema njemu, bio preludijum razvoju albanskog nacionalističkog pokreta za nezavisnost: događaji će pokazati da je bio u pravu...), u narednim godinama se opredelio za srpski nacionalizam, koji će ga dovesti do sumnjivih i problematičnih poteza. Kao Miloševićeva podrška, našao se na čelu Savezne republike Jugoslavije između juna 1992. i juna 1993, usred rata s Hrvatskom i BiH. Deset godina kasnije, učestvovao je u obaranju istog tog Miloševića, pružajući podršku pokretu opozicije Otpor, ali će se i od njega distancirati saznavši da ga finansiraju fondacija Soros i drugi strani fondovi.

Ćosić nije govorio samo o Srbiji razorenoj ratovima, kobnim ideologijama i izgubljenim iluzijama. Njegove teme su se doticale i kraja tradicionalne, seljačke, marljive i pragmatične Evrope, izjedene napretkom i tehnikom, hobijima i utopijima.

Koliko se iščuđavalo njegovim političkim zaokretima i angažovanjima, koliko su izazivali nelagodu i osudu, toliko su njegovi romani bili vredni divljenja. Pripovedajući u sagi o porodici Katić istoriju svoje zemlje u XX veku, Ćosić nije govorio samo o Srbiji razorenoj ratovima, kobnim ideologijama i izgubljenim iluzijama. Njegove teme su se doticale i kraja tradicionalne, seljačke, marljive i pragmatične Evrope, izjedene napretkom i tehnikom, hobijima i utopijama. Time njegov romansijerski opus tolstojevske intonacije dostiže univerzalnost. Njegova lucidna melanholija podseća na melanholiju Ive Andrića, ali on se od autora romana Na Drini ćuprija razlikuje izuzetnim narativnim smislom za epopeju. Sva poglavlja Ćosićevih knjiga puna su krvi i znoja, suza i nepravde, izdaja i tragedija; ali u njima ima ogromne i bolne zapitanosti: gde se u našim najgnusnijim delima krije udeo čovečnosti?

Neka nam bude dozvoljeno da ovde iznesemo jednu ličnu uspomenu. Nekoliko sati posle petooktobarske revolucije 2000. kojom je svrgnut Slobodan Milošević, želeo sam da napravim intervju s čovekom koji se, uspevši da zbaci tiranina Jugoslavije posle Tita, spremao da svoju državu vrati među demokratske zemlje: reč je o Vojislavu Koštunici. Sastanak s njim koji je doveo do toga da Figaro Magazin objavi prvi međunarodni intervju novog srpskog predsednika, omogućio mi je Dobrica Ćosić. Zajedno s njegovim sjajnim prevodiocem, Slobodanom Despotom, sreli smo se prethodnog dana u predvorju hotela Palas, na čašici šljivovice. Te večeri je pogled pisca, sedog starca od skoro osamdeset godina, otkrivao odlučnost, ponos i toplinu. Iznenada mi se učini da preda mnom sedi jedan od junaka njegove monumentalne istorijske sage, izbegao iz sela Prerova. Ćosić je sada negde gore, među svojim junacima, veoma visoko.
Vreme smrti, Vreme zla, Vreme vlasti, Vreme vlasti 2 (prevedeno kao Le temps de l’imposture ou le roman de Tito), objavljeni su kod izdavača L’Age d’Homme.

(Le Figaro/Vox, 19.5.2014. Prevod s francuskog: J. K.)




Епископ бачки је том приликом рекао следеће:

"Ожалошћени зборе,

Имам тужну дужност да, као представник наше свете Цркве и у име дугогодишњег пријатељства са покојником и његовом породицом, молитвено испратим са овога света Добрицу Ћосића и — са мало речи, по његовој жељи — опростим се од њега, с правом названог писцем епохе, а можемо га, са још већим правом, звати једним од најважнијих протагониста и најаутентичнијих сведока историје српског народа у 20. веку и на почетку 21. века. Уосталом, многе речи биле би излишне, па и лишене смисла, јер је он сâм, својим укупним животом, књижевним стваралаштвом и јавном делатношћу на пољу национално–државних интереса и политичког ангажовања у изворном, позитивном значењу појма политика, најистинитије, најречитије и најубедљивије изрекао све о себи као човеку, хришћанину, Србину и грађанину света.

Можда ће се неко од присутних — или пак одсутних — зачудити што покојног Добрицу називам хришћанином, православним хришћанином, и што ту одредницу његове пребогате и сложене личности чак стављам испред ознаке Србин и убеђени српски родољуб. Ја знам, наравно, за младалачке заносе и лутања покојника (а ко је тај који их је, овакве или онакве, избегао?), но из честих и дугих, отворених и крајње искрених разговора у четири ока током низа годинâ знам и за његов мукотрпни, али истрајни пут духовнога трагања и поновног откривања богочовечанског Лика Христовог. Са тог пута, достојног људи духа, он је отишао на овај пут, пут у вечност, жалећи што није доспео да напише планирану Књигу о Христу. Лично верујем да ју је, по свом дару и надахнућу, у знаку свог доживљаја Христове Личности, писао кроз све своје књиге.

Покојниковој кћери Ани, читавој његовој ужој и широј породици, родбини и пријатељима, изражавам своје најискреније саучешће. Не знам да ли је умесно ово што ћу рећи, али не могу да одолим, а да не изнесем пред вама нешто што сам насамо био обећао покојном Добрици — да ће Ана, по његовом пресељењу, у мени увек имати не пријатеља него брата. Додајем и ово: и ја ћу у њој имати сестру на месту рођене сестре коју сутра сахрањујем.

Исто тако, преносим ожалошћеној породици изразе саучешћа Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја.

Нека је Добрици Ћосићу лака српска земља на којој и за коју је живео, а његовој души нека Господ подари вечни живот у Царству небеском, Царству вечне љубави и вечне радости! Амин."
Zahvaljujem!

 

[drenica4104]

Zahvaljujem Ti se na ovim prilozima. Mesto tog velikog pisca i mislioca, i borca za Kosovo, mora se naći i u ovoj temi. Biće interesantno šta je još radio, što nismo do sada znali, a što će ovih dana izaći u štampi. Hvala