andja simovic
Početnik
- Poruka
- 30
Da li je ovo, mozda, stari manastir Devic ?
http://akademskikrug.rs/albanci-srp...01596467966371":"og.likes"}&action_ref_map=[]
-
- Popularno:
- Rimski mostovi u Srbiji
- Strastevni ljudi i njihova pozicija u...
- Tramp je kaznio Putina: Ruski lider...
- Kvadratura stana ?
- Zasto od svih Slovena Srbi imaju...
- Za zakup šest automobila plaćeno 720...
- Forumasi u politickom trileru
- Da li je Dragan J. Vučićević već postao...
- Danica Grujičić: Vučić je veleizdajnik...
- Istine Alekdandra Vučića
Stari manastir Devič
- Začetnik teme starimrgud
- Datum pokretanja
Da li je ovo, mozda, stari manastir Devic ?
http://akademskikrug.rs/albanci-srp...01596467966371":"og.likes"}&action_ref_map=[]
andja simovic
Početnik
- Poruka
- 30
Da li je neko imao priliku da istrazuje Devicki katastih iz 18. veka ?
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Zahvaljujem na fotografiji.
Mislim da to nije Manastir Devič iz vremena pre 1941. Koliko se sećam nije inao kupolu kao na fotografiji. Ako pogledate fotografije koje sam do sada objavio, na jednoj se viid naselje Deviča sa jedne razglednice iz 1938.. Slabo se vidi, ali nije imao kupolu već je više puta dograđivan, kao što sam napisao u tekstu na tom mestu. Zahvaljujem.
Mislim da to nije Manastir Devič iz vremena pre 1941. Koliko se sećam nije inao kupolu kao na fotografiji. Ako pogledate fotografije koje sam do sada objavio, na jednoj se viid naselje Deviča sa jedne razglednice iz 1938.. Slabo se vidi, ali nije imao kupolu već je više puta dograđivan, kao što sam napisao u tekstu na tom mestu. Zahvaljujem.
andja simovic
Početnik
- Poruka
- 30
Moja baba je sezdesetih godina isla povremeno u manastir Devic.
Hocu samo da vam opisem kako je to izgledalo.
U nekoj od teskih, problematicnih ili nejasnih situacija u porodici ili kada je pretila neka opasnost ili kada je neko njen bio u neprilici ili bolesti, baba bi ostavljala sve i pocinjala da se sprema za polazak.Tu odluku je donosila sama i nije nikoga pitala za dozvolu.Posto je bila udovica sinovi su samo primali k znanju da baba ide u Devic.
Baba nije trazila ni pomoc oko prevoza, isla je na njen nacin, peske donekle, a onda radnickim autobusom pored Sipolja i Ljuste do Srbice.I dalje peske.
Hocu samo da vam opisem kako je to izgledalo.
U nekoj od teskih, problematicnih ili nejasnih situacija u porodici ili kada je pretila neka opasnost ili kada je neko njen bio u neprilici ili bolesti, baba bi ostavljala sve i pocinjala da se sprema za polazak.Tu odluku je donosila sama i nije nikoga pitala za dozvolu.Posto je bila udovica sinovi su samo primali k znanju da baba ide u Devic.
Baba nije trazila ni pomoc oko prevoza, isla je na njen nacin, peske donekle, a onda radnickim autobusom pored Sipolja i Ljuste do Srbice.I dalje peske.
andja simovic
Početnik
- Poruka
- 30
Pored zejtina, vina, secera i brasna ili oraha , nosila je i sapun i ratluk, kad bi imala. Novac je brizljivo zavijala u maramicu i drzala u nedrima, a sitan novac za put bi drzala u pojasu kojim se opasivala.Ako je bilo hladno vreme, preko glave bi prebacivala veliki, vuneni braon sal, presavijen na trougao, ukrstala krajeve preko grudi i vezivala na ledjima.
Nije govorila zasto ide, ali se znalo da je tad ''dogorelo do nokata'' ili da treba da se donese mnogo vazna zivotna odluka.
Ostajala bi da prenoci u manastiru i vracala se, opet nista ne objasnjavajuci nikome.
A, izgledala je kao pobednik.Njeno lice vise nije bilo ukoceno i smrknuto nego je zracilo spokojem i samouverenoscu.
I svi su znali da je time ucinjeno sve.Najvise sto je bilo moguce.
Posebno nas je cudilo sto baba nije odustajala od odlaska u Devic ni kada je situacija sa Siptarima bila krajnje zategnuta i opasna, pa su i muskarci odustajali od kretanja po Drenici.
Baba , '' ni abera '', nije priznavala opasnost od Siptara i svadjala se sa njima u autobusu za Srbicu, iako je bila jedina od Srba medju njima.Vikala je na sofera da zaustavi gde treba da sidje i udarala mocugom po vratima.
I uvek bi morali da stanu da ona sidje gde treba, za njom bi vrteli glavom i gundjali govoreci:Allaa, allaa, durak shkija...qe te onkesh dreqi...
A ubili su joj muza, u potoku iza kuce, 1941. godine cim je rat poceo i stigli Italijani u Mitrovicu.
Nije govorila zasto ide, ali se znalo da je tad ''dogorelo do nokata'' ili da treba da se donese mnogo vazna zivotna odluka.
Ostajala bi da prenoci u manastiru i vracala se, opet nista ne objasnjavajuci nikome.
A, izgledala je kao pobednik.Njeno lice vise nije bilo ukoceno i smrknuto nego je zracilo spokojem i samouverenoscu.
I svi su znali da je time ucinjeno sve.Najvise sto je bilo moguce.
Posebno nas je cudilo sto baba nije odustajala od odlaska u Devic ni kada je situacija sa Siptarima bila krajnje zategnuta i opasna, pa su i muskarci odustajali od kretanja po Drenici.
Baba , '' ni abera '', nije priznavala opasnost od Siptara i svadjala se sa njima u autobusu za Srbicu, iako je bila jedina od Srba medju njima.Vikala je na sofera da zaustavi gde treba da sidje i udarala mocugom po vratima.
I uvek bi morali da stanu da ona sidje gde treba, za njom bi vrteli glavom i gundjali govoreci:Allaa, allaa, durak shkija...qe te onkesh dreqi...
A ubili su joj muza, u potoku iza kuce, 1941. godine cim je rat poceo i stigli Italijani u Mitrovicu.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Veoma sam vam zahvalan na priloženom tekstu. Potičem otuda i više puta sam napisao zašto tragam za slikom Manastira iz vremena pre '41. godine. U obliku književne proze objavio sam dve knjige o tom kraju. Svoje ime na ovim stranicama javno ne mogu da saopštim. Trenutno radim na temi islamizacija i dobro bi mi došli detalji o baki. Ako ne želita da javno to saopštite, možete to učiniti pomoću privatnih poruka koje se javno ne saopštavaju. Znam poimenice svaku žrtvu u tom kraju, gde je samo u okolini Deviča bilo 40 srpskih sela. Još jednom hvala!
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Danas je vavedenje. Koje će uobičajenim molitvama dočekati monahinje Manastira Devič.
andja simovic
Početnik
- Poruka
- 30
Srecan praznik svima koji danas slave Vavedenje Presvete Bogorodice, a sestrinstvu manastira Devic, igumaniji i duhovniku manastira, zelim svako dobro u Gospodu i da ih Gospod sacuva u njihovom manastiru od svakoga zla.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
U vezi sa prethodno prikazanog manastira, otišao sam na sajt odakle potiče da bih o svemu saznao nešto više. Naime, tamo se mešaju podaci o manastirima Dečani i Devič. Kada je u pitanju Devič treba da kažem da su vojvode manastirske imale sasvim drugu funkciju. Birani su ugledni ljudi, taj posao čuvanja manastira im je bio dobro plaćen. Ali se njihova funkcija vremenom menjala. Mi smo to pleme iz Lauše, obližnjeg sela pored manastira, zvali Vojvodići. Kada smo se posele rata vratili i zatekli samo temelje tog svetog zdanja, saznali smo da je tu rušilačku fukaru predvodilo upravo to pleme. U prostorije manastira su smestili gomilu artiljerijske municije i to izdaleka aktivirali. Od brojnih konaka i zgrada nije ostalo ni traga. Lično sam te zidine, posle povratka iz izbeglištva, kao dečak obišao.
Verujem da je i prilikom rušenja manastira (2004) isto selo vodilo glavnu reč. I da su upravo oni na traktorskoj prikolici odvezli dva crkovna zvona, od kojih je jedno bilo poklon moje porodice manastiru. Traganje za njim do sada nije uspelo, jer bi trebalo da se neko od mojih tamo lično pojavi. Toliko
Verujem da je i prilikom rušenja manastira (2004) isto selo vodilo glavnu reč. I da su upravo oni na traktorskoj prikolici odvezli dva crkovna zvona, od kojih je jedno bilo poklon moje porodice manastiru. Traganje za njim do sada nije uspelo, jer bi trebalo da se neko od mojih tamo lično pojavi. Toliko
andja simovic
Početnik
- Poruka
- 30
Da.
I ja sam ostala u nedoumici citajuci clanak o ''vojvodama'' srpskih manastira na Kosovu i Metohiji i o toj ''sreci'' koju imaju nasi manastri.
Htela sam da vidim sta Vi imate da kazete o navodima u onom clanku.
Moje iskustvo je: svaka siptarska ''zastita'' je dvolicna.
Toliko o tome.
I ja sam ostala u nedoumici citajuci clanak o ''vojvodama'' srpskih manastira na Kosovu i Metohiji i o toj ''sreci'' koju imaju nasi manastri.
Htela sam da vidim sta Vi imate da kazete o navodima u onom clanku.
Moje iskustvo je: svaka siptarska ''zastita'' je dvolicna.
Toliko o tome.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Pozdravljam monaštvo sa željom da se što pre tamo nađem.
andja simovic
Početnik
- Poruka
- 30
Srecan put onima koji idu manastiru u pohode i neka ih Gospod cuva i Presveta Bogorodica neka ih vodi da se poklone svetom Joanikiju Devickom, svetim Besrebrenicima Kozmi i Damjanu u manastiru Zociste i ostalim svetinjama.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Ovaj citat iz "Vremena" prenosim zbog prethodno objavljene slike o Hitleru, ali i zbog Žarkovića koji potiče iz Mitrovice, možda i pesnika u toj priči.
Prošle nedelje sam hteo da napišem, ali me je sticaj životnih okolnosti sprečio: u redu je što svi upotrebljavaju sliku i tekst iz "Vremena" na kojoj se vidi kako Hitler kao rođendanski dar prima sarajevsku spomen-ploču, memento na Gavrila Principa. Tu "najbolju sliku oba rata" otkrili su Nebojša Grujičić i Muharem Bazdulj i to otkriće steklo je gotovo planetarnu slavu. Mi smo, dakle, tu izgubljenu sliku otkrili javnosti, pa i ekspertskim, istoričarskim krugovima. I slika i tekst "citirani" su širom Evrope. Mi smo tu sliku i platili. Samo je nedeljnik "Pečat" izbegao da kaže odakle im slika povodom koje je Matija Bećković u pretprošlom broju nedeljnika napisao jedan lirski, nacionalno nadahnut i površno informativan tekst. Pesničke slobode su dozvoljene, pa ako pesnik nije hteo da troši reči na faktografske banalnosti: ko je, kada i gde, a i po nekoj ceni, tu sliku obelodanio, to je morao da uradi urednik "Pečata". Ili mu je bilo neprijatno da u svojim novinama pomene "Vreme" podjednako kao što je meni neprijatno da pominjem njih, s razlikom koja je u ovom slučaju suštinska – mi njima ništa nismo ukrali. Niti ima šta da se ukrade.
Prošle nedelje sam hteo da napišem, ali me je sticaj životnih okolnosti sprečio: u redu je što svi upotrebljavaju sliku i tekst iz "Vremena" na kojoj se vidi kako Hitler kao rođendanski dar prima sarajevsku spomen-ploču, memento na Gavrila Principa. Tu "najbolju sliku oba rata" otkrili su Nebojša Grujičić i Muharem Bazdulj i to otkriće steklo je gotovo planetarnu slavu. Mi smo, dakle, tu izgubljenu sliku otkrili javnosti, pa i ekspertskim, istoričarskim krugovima. I slika i tekst "citirani" su širom Evrope. Mi smo tu sliku i platili. Samo je nedeljnik "Pečat" izbegao da kaže odakle im slika povodom koje je Matija Bećković u pretprošlom broju nedeljnika napisao jedan lirski, nacionalno nadahnut i površno informativan tekst. Pesničke slobode su dozvoljene, pa ako pesnik nije hteo da troši reči na faktografske banalnosti: ko je, kada i gde, a i po nekoj ceni, tu sliku obelodanio, to je morao da uradi urednik "Pečata". Ili mu je bilo neprijatno da u svojim novinama pomene "Vreme" podjednako kao što je meni neprijatno da pominjem njih, s razlikom koja je u ovom slučaju suštinska – mi njima ništa nismo ukrali. Niti ima šta da se ukrade.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
“Као и толико пута раније пошао сам колима у Србицу да обиђем тетку и остале познанике, а затим да преко Глоговца одем у Приштину и тамо обавим неке послове. Тетка, у годинама, броји последње дане окружена хајдуцима, жали се на слабо здравље и злу судбину, што је остала сама без ближе родбине. И увек исто: тешим је, објашњавам и обећавам. Када сам завршио посету, запутих се ка Глоговцу, али, испред раскрснице, одакле се одваја пут за манастир Девич, сетих се да је и код њих требало да свратим, али како нисам ништа купио за поклон, нисам се могао појавити празних руку, па наставих даље. Било ми је криво што нисам обишао Параскеву, која је имала обичај да каже: 'Где си, распопе, почео си да нас заборављаш.’
За човека који иде улицом и наглас са собом прича, народ има обичај да каже: 'Или је луд или прави кућу.’ Природно да се ту не убрајају и они којима други руше куће, јер се сматра да би у тим случајевима требало да узму пушке и да пуцају. Е, видиш, о својим бригама никада нисам на јавним местима наглас размишљао, али када сам остајао сам у колима, не само да сам причао, него сам урлао и псовао. У колима сам био нервозан, подстакнут примедбом једног познаника, Шиптара, који ми је у пролазу кроз Србицу у шали рекао: 'Ајде, ајде кољег, аљи други пут нећиш прођиш без дозвољ.’ Тако почех да размишљам и о Шиптарима из Штутице. Нисмо са њима имали никаквих спорова, нити су претендовали на нашу имовину, да би се тиме бар формално могло објаснити злочиначко понашање људи из тог села према нашем народу. Међутим, то је само по ко зна који пут потврђивало да су највећи реваншисти из других народа били управо они који су памтили своје српско порекло. Не знам да ли се сећаш Рама, главе њихове породице (са оном старинском ловачком пушком), кога су сви сматрали за доброг домаћина и поштеног човека. Мом оцу је пре рата у више прилика причао о свом српском пореклу и о томе како су му преци променили веру. Нашима у селу никако није ишло у главу како људи који памте своје корене могу да од остатака цркве сазидају себи кућу. А на Рамовој великој кући на спрат, још из далека, видели су се камени лукови прозора и врата, исклесани од белог мрамора, узети с некадашње цркве. С друге стране, њихове жене су на остацима богомоље, који су нестајали у набујалом растињу, једном годишње (за неки датум) палиле некакве свеће и друге предмете. И што је још чудније, Рамо је испричао у нашој кући, пред више људи, да још чува неке књиге из порушене цркве, али није хтео да их покаже, нити прода по било којој цени. А ти списи, ако ништа друго, а оно бар као црквени документи, чувају тајну о вековном настајању, животу и нестајању нашег народа на том простору. Зато их морају чувати и над њима патити. Рамо је давно умро, али трагови овога што ти говорим и данас постоје на његовој кући, у ономе што се у њој скрива и на нечистој савести његових потомака, који и данас живе у том светогрђу.
(drenicanova2013.blogspot.com)
За човека који иде улицом и наглас са собом прича, народ има обичај да каже: 'Или је луд или прави кућу.’ Природно да се ту не убрајају и они којима други руше куће, јер се сматра да би у тим случајевима требало да узму пушке и да пуцају. Е, видиш, о својим бригама никада нисам на јавним местима наглас размишљао, али када сам остајао сам у колима, не само да сам причао, него сам урлао и псовао. У колима сам био нервозан, подстакнут примедбом једног познаника, Шиптара, који ми је у пролазу кроз Србицу у шали рекао: 'Ајде, ајде кољег, аљи други пут нећиш прођиш без дозвољ.’ Тако почех да размишљам и о Шиптарима из Штутице. Нисмо са њима имали никаквих спорова, нити су претендовали на нашу имовину, да би се тиме бар формално могло објаснити злочиначко понашање људи из тог села према нашем народу. Међутим, то је само по ко зна који пут потврђивало да су највећи реваншисти из других народа били управо они који су памтили своје српско порекло. Не знам да ли се сећаш Рама, главе њихове породице (са оном старинском ловачком пушком), кога су сви сматрали за доброг домаћина и поштеног човека. Мом оцу је пре рата у више прилика причао о свом српском пореклу и о томе како су му преци променили веру. Нашима у селу никако није ишло у главу како људи који памте своје корене могу да од остатака цркве сазидају себи кућу. А на Рамовој великој кући на спрат, још из далека, видели су се камени лукови прозора и врата, исклесани од белог мрамора, узети с некадашње цркве. С друге стране, њихове жене су на остацима богомоље, који су нестајали у набујалом растињу, једном годишње (за неки датум) палиле некакве свеће и друге предмете. И што је још чудније, Рамо је испричао у нашој кући, пред више људи, да још чува неке књиге из порушене цркве, али није хтео да их покаже, нити прода по било којој цени. А ти списи, ако ништа друго, а оно бар као црквени документи, чувају тајну о вековном настајању, животу и нестајању нашег народа на том простору. Зато их морају чувати и над њима патити. Рамо је давно умро, али трагови овога што ти говорим и данас постоје на његовој кући, у ономе што се у њој скрива и на нечистој савести његових потомака, који и данас живе у том светогрђу.
(drenicanova2013.blogspot.com)
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Нисмо претпостављали да ће потурице предњачити у затирању трагова постојања нашег народа на тим просторима, да само оне знају појединости где су се од вајкада налазиле наше светиње и места која су вековима на посебан начин зрачила, подстицала, слала поруке и настојала да поново окупе наш народ. Брдо на којем је било наше гробље, и поред наше немоћи да из свега што је постојало схватимо бар нешто, било је једно од таквих места, јер је прирасло селу за срце. Једноставно их је на чудан начин привлачило, тако да нису водили рачуна да је, ипак, у питању гробље. Па ако је то тако као што причам, зар је чудно што су настојали да га трајно униште, односећи шљаку за подлогу пута. А тај материјал могли су узети с места много погоднијег него што је наше гробље. У размишљањима о том нељудском чину, пало ми је на памет да су у њему учествовали и главну реч водили потомци свих Рама на тим просторима. Изненада сам зауставио кола изнад огромне рупе, из које је однета земља за подлогу њиховог друма.
Једноставно, ни сада нисам у стању да ти опишем како сам се у том тренутку осећао, јер се заиста ничега нисам сећао. Био сам избезумљен, уплашен и нисам знао како сам се ту обрео, а због свега што сам раније доживео на том брду, нисам био сигуран да нисам опет на неком од својих многобројних путовања. Окретао сам се унаоколо, али нисам схватио где сам, јер није било трагова некадашњег села, а необрађивано земљиште, нестале шуме и оголела брда нису ме ничим подсећали на предео који сам познавао. Унаоколо није било ни живе душе. Само је позна јесен у журби односила последње трагове зеленила. Колико дуго сам остао у том стању, нисам знао, као ни колико ми је времена било потребно да се, када сам схватио где сам, одлучим шта даље да радим. Нисам био свестан чак ни тога да сам све време у руци држао пиштољ.
Дуго сам размишљао о томе како је могуће да сам несвесно сишао са асфалта на сеоски пут и по њему возио око километар, а да то није допирало до моје свести. Па, ваљда сам колима морао и да управљам, или је то неко други радио уместо мене! Чекај! Хоћеш да ми кажеш како се сличне ствари догађају расејаним људима, када не мисле на оно што тренутно раде. Али, ово је трајало десетак минута. Пре него што ми испричаш нешто слично, да ти кажем само још и ово. Пре неку годину била ми је ташта у гостима. Док је у кући радила и помагала, у једном тренутку сам запазио како у кухињи окреће онај старински прекидач за струју, а испод њега држи чашу. С обзиром да је и даље упорно окретала прекидач, ја јој у шали рекох: 'Можеш да га вртиш колико год хоћеш, али ту неће потећи вода.’ Она је то врло тешко доживела. Сви смо је убеђивали да су се и нама догађале сличне ствари, али то није помогло. А, у ствари, то је био тренутак када је размишљала о нечем другом, а покушала је махинално да напуни чашу воде. Такве ствари се не могу упоредити са овим што ти причам.
Нисам био у стању да логичним расуђивањем дођем до закључка да ли да идем доле у село, или да се вратим, јер, у ствари, нисам ни о чему могао да размишљам, него сам непрекидно посматрао изглед околине, која ми, таква каква је била, никако није допирала до памети. А тек када сам се коначно џомбастим путем запутио ка селу, схватио сам да није постојала та сила која је могла да ме спречи да не проверим да ли је то што сам видео стварност, или је у питању нешто друго, што се само кроз додир напуштеног тла може осетити. (drenicanova2013.blogspot.com)
Једноставно, ни сада нисам у стању да ти опишем како сам се у том тренутку осећао, јер се заиста ничега нисам сећао. Био сам избезумљен, уплашен и нисам знао како сам се ту обрео, а због свега што сам раније доживео на том брду, нисам био сигуран да нисам опет на неком од својих многобројних путовања. Окретао сам се унаоколо, али нисам схватио где сам, јер није било трагова некадашњег села, а необрађивано земљиште, нестале шуме и оголела брда нису ме ничим подсећали на предео који сам познавао. Унаоколо није било ни живе душе. Само је позна јесен у журби односила последње трагове зеленила. Колико дуго сам остао у том стању, нисам знао, као ни колико ми је времена било потребно да се, када сам схватио где сам, одлучим шта даље да радим. Нисам био свестан чак ни тога да сам све време у руци држао пиштољ.
Дуго сам размишљао о томе како је могуће да сам несвесно сишао са асфалта на сеоски пут и по њему возио око километар, а да то није допирало до моје свести. Па, ваљда сам колима морао и да управљам, или је то неко други радио уместо мене! Чекај! Хоћеш да ми кажеш како се сличне ствари догађају расејаним људима, када не мисле на оно што тренутно раде. Али, ово је трајало десетак минута. Пре него што ми испричаш нешто слично, да ти кажем само још и ово. Пре неку годину била ми је ташта у гостима. Док је у кући радила и помагала, у једном тренутку сам запазио како у кухињи окреће онај старински прекидач за струју, а испод њега држи чашу. С обзиром да је и даље упорно окретала прекидач, ја јој у шали рекох: 'Можеш да га вртиш колико год хоћеш, али ту неће потећи вода.’ Она је то врло тешко доживела. Сви смо је убеђивали да су се и нама догађале сличне ствари, али то није помогло. А, у ствари, то је био тренутак када је размишљала о нечем другом, а покушала је махинално да напуни чашу воде. Такве ствари се не могу упоредити са овим што ти причам.
Нисам био у стању да логичним расуђивањем дођем до закључка да ли да идем доле у село, или да се вратим, јер, у ствари, нисам ни о чему могао да размишљам, него сам непрекидно посматрао изглед околине, која ми, таква каква је била, никако није допирала до памети. А тек када сам се коначно џомбастим путем запутио ка селу, схватио сам да није постојала та сила која је могла да ме спречи да не проверим да ли је то што сам видео стварност, или је у питању нешто друго, што се само кроз додир напуштеног тла може осетити. (drenicanova2013.blogspot.com)
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Зауставио сам кола на ледини испод села (коју смо звали Комуница), на којој је некада било наше фудбалско игралиште. Прецветала и осушена паламида, бели трн, лопари и други коров, израстао метар високо, коначно су овладали и тим простором. Видело се да ту месецима ништа живо није крочило. А у своје време, имали смо великих тешкоћа са вађењем корова да бисмо направили право игралиште. Нема ни трага од округлог бетонског сантрача, који је, са прописним бунаром, подигла држава приликом насељавања места. У игри нам је задавао велике муке, јер смо понекада око њега обигравали, али је и то био саставни део игре на том терену. За време распуста, непрекидно смо одржавали терен, обележавали стазе и поправљали стативе. Преко дана се на њему играло од јутра до мрака, а о празницима смо играли утакмице са тимовима из околних места.
Наслоњен на кола, дуго сам призивао прошлост, другове, пријатеље и догађаје који су се одиграли на том напуштеном терену и атмосферу која је све то пратила, док напокон, ту испред мене, није затреперио и оживео познати призор, када смо у фудбалском умећу победили срески тим „Полет” из Србице. Лепо их видим у дречећим жутим дресовима и у прописаној опреми, а наше у заједнички купљеним плавим мајицама и неколицину у копачкама. Посматрам како се за игру припремају: Ацо, Тошо, Бато, Весо, Славко, Вукота, Мића, Перо, Владо, Јован, Муле, како зову мене, а из прикрајка чека група у резерви, која због недовољног броја година није могла да издржи целу утакмицу. Само је у нашем тиму, као гост, играо Митар из Краљице. Када је игра почела, набацио сам лопту пред њихов гол, а Митар је главом спретно спровео у гол. Како је све живо из села тог поподнева било на игралишту, слављу није било краја. Када су видели да смо у сваком погледу надиграли срески тим, тек тада су схватили да добро играмо и да је фудбал много више од наше 'ђечиње’ игре.
Догађај је описао сеоски песник у лако памтљивим стиховима, а изговорене речи најстаријих, који су први пут присуствовали фудбалској утакмици, коришћене су у шали као крилатице. Више пута смо коњским запрегама одлазили на фудбалске сусрете и дружења са омладином српских села код Вучитрна. (drenicanova2013.blogspot.com)
Наслоњен на кола, дуго сам призивао прошлост, другове, пријатеље и догађаје који су се одиграли на том напуштеном терену и атмосферу која је све то пратила, док напокон, ту испред мене, није затреперио и оживео познати призор, када смо у фудбалском умећу победили срески тим „Полет” из Србице. Лепо их видим у дречећим жутим дресовима и у прописаној опреми, а наше у заједнички купљеним плавим мајицама и неколицину у копачкама. Посматрам како се за игру припремају: Ацо, Тошо, Бато, Весо, Славко, Вукота, Мића, Перо, Владо, Јован, Муле, како зову мене, а из прикрајка чека група у резерви, која због недовољног броја година није могла да издржи целу утакмицу. Само је у нашем тиму, као гост, играо Митар из Краљице. Када је игра почела, набацио сам лопту пред њихов гол, а Митар је главом спретно спровео у гол. Како је све живо из села тог поподнева било на игралишту, слављу није било краја. Када су видели да смо у сваком погледу надиграли срески тим, тек тада су схватили да добро играмо и да је фудбал много више од наше 'ђечиње’ игре.
Догађај је описао сеоски песник у лако памтљивим стиховима, а изговорене речи најстаријих, који су први пут присуствовали фудбалској утакмици, коришћене су у шали као крилатице. Више пута смо коњским запрегама одлазили на фудбалске сусрете и дружења са омладином српских села код Вучитрна. (drenicanova2013.blogspot.com)
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Ovu temu sam svojevremeno pokrenuo sa ciljem da pronađem fotografiju Manastira Devič iz vremena pre Velikog rata. Ali i pored neobičnog interesovanja od preko 50 000 poseta, nisam je našao. Međutim, i pored toga i dalje ću pisati o svemu što ima veze sa tom svetinjom i život naroda iz tog kraja. Hvala na pažnji!
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Večeras uoči ove kalendarsk Nove godine želim svim koji uporno preate ovu temu, srećnu Novu 2014. godinu. Posebno monaštvu u našem vekovnom Manastiru. Koristim se ovom prilikom da pozovem Miladina Raspopoviće, školskog druga iz Kosovske mitrovice i poznatog profesora književnosti, da mi se putem ovih privatnih poruka javi, jer sa njim nemam kontakt. Živeli!
Dučić i Barili, odani domovini!
Dučić i Barili, odani domovini!
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Следеће године, на омладинској радној акцији, негде далеко, у вировима неке подмукле реке (која није имала разумевања за нашу неукост у пливању), Митар је занавек нестао. Нестанак нашег друга није нас само ожалостио, него и збунио, јер у тим годинама нисмо могли да прихватимо његов изненадни одлазак.
Све што сам на трен видео - другове, госте, окупљени народ и праву фудбалску утакмицу - све је одједном некуда нечујно нестало. Имао сам утисак да је цео простор отпловио некуда и да је његово место заузела пустош у којој сам био потпуно сам. Имао сам неки чудан и недовољно јасан утисак да то, што се претходно догодило, није уобичајени повратак слике из памћења, него призивање и контакт са светом који у таквом облику негде постоји. Друго објашњење нисам могао да нађем, ни тада, а ни касније.
Пожелео сам да последњи пут обиђем око некадашњег фудбалског игралишта, или да се прошетам у делу између некадашњих голова, али ме је накострешено растиње опомињало да то не чиним. Коначно сам пошао ка местима где су се некада налазиле зграде општине и школе. Док су се кола, уз велики напор, кретала по успону некадашње џаде, прекривеном високим растињем, иза себе су подизала читав облак ситних пахуљица и осушене траве. Непријатна шкрипа и стругање по каросерији аутомобила упозоравали су ме не само на могућа оштећења, него и на то да сам пошао забрањеним путем.
Приликом насељавања нашег места, најпре је држава изградила школу и општину, да би се, у том потпуно пустом крају, око њих народ окупљао и њима био заштићен. Међутим, за нас који смо ту провели живот, школа је била место духовног живота, народних договора и свечаности и стожер око којег смо се чврсто држали за нестабилно тло. А сада сам био испред огромне гомиле остатака, обрасле свакојаким шипражјем и травом. Призор је био мучан, јер сам у сваком тренутку пред собом видео огромну лепу белу зграду школе са великим двориштем. А како је тек било тешко људима из околних кућа, који су по сву ноћ морали да слушају како вандали (на миг власти) руше и односе све што се могло однети, уз неразговетне звуке и арлаукање, својствене само одређеном соју људи! Касније су ми причали да су ломљаву дрвених подова (онај прасак поломљене даске у затвореној просторији) теже и дубље доживљавали него тутњаву топова за време рата, јер је ехо те паклене буке остао трајно утиснут у њиховим памћењима.
(drenicanova2013.blogspot.com)
Badnje veče
Све што сам на трен видео - другове, госте, окупљени народ и праву фудбалску утакмицу - све је одједном некуда нечујно нестало. Имао сам утисак да је цео простор отпловио некуда и да је његово место заузела пустош у којој сам био потпуно сам. Имао сам неки чудан и недовољно јасан утисак да то, што се претходно догодило, није уобичајени повратак слике из памћења, него призивање и контакт са светом који у таквом облику негде постоји. Друго објашњење нисам могао да нађем, ни тада, а ни касније.
Пожелео сам да последњи пут обиђем око некадашњег фудбалског игралишта, или да се прошетам у делу између некадашњих голова, али ме је накострешено растиње опомињало да то не чиним. Коначно сам пошао ка местима где су се некада налазиле зграде општине и школе. Док су се кола, уз велики напор, кретала по успону некадашње џаде, прекривеном високим растињем, иза себе су подизала читав облак ситних пахуљица и осушене траве. Непријатна шкрипа и стругање по каросерији аутомобила упозоравали су ме не само на могућа оштећења, него и на то да сам пошао забрањеним путем.
Приликом насељавања нашег места, најпре је држава изградила школу и општину, да би се, у том потпуно пустом крају, око њих народ окупљао и њима био заштићен. Међутим, за нас који смо ту провели живот, школа је била место духовног живота, народних договора и свечаности и стожер око којег смо се чврсто држали за нестабилно тло. А сада сам био испред огромне гомиле остатака, обрасле свакојаким шипражјем и травом. Призор је био мучан, јер сам у сваком тренутку пред собом видео огромну лепу белу зграду школе са великим двориштем. А како је тек било тешко људима из околних кућа, који су по сву ноћ морали да слушају како вандали (на миг власти) руше и односе све што се могло однети, уз неразговетне звуке и арлаукање, својствене само одређеном соју људи! Касније су ми причали да су ломљаву дрвених подова (онај прасак поломљене даске у затвореној просторији) теже и дубље доживљавали него тутњаву топова за време рата, јер је ехо те паклене буке остао трајно утиснут у њиховим памћењима.
(drenicanova2013.blogspot.com)
Badnje veče
andja simovic
Početnik
- Poruka
- 30
Pokusala sam da Vam posaljem pp, ali izgleda da je niste primili.
Posaljite Vi meni privatnu poruku pa cu Vam u odgovoru poslati kontakt telefon Lole Raspopovica.
Svako dobro Vam zelim od Gospoda u ovaj praznicni Badnji dan.
Poslednja izmena:
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Трагови људских ногу, кроз угажени коров око остатака рушевина, указивали су да се учесници тог вампирског пира нису могли помирити са чињеницом да се одатле не може ама баш ништа више однети, чак ни цигла, каменчић или парче дрвета. И заиста, ничега више није било, јер су ситни остаци малтера, настали приликом рушења зидова, и грађевински шут прекрили целу гомилу високу неколико метара. Ко бар површно не познаје животну филозофију тих људи, тај неће никада моћи да схвати суштину свега што се догодило и што ће се тек догодити на овом светом српском простору. После обиласка рушевине, сео сам на први масивни бетонски степеник, од улаза у зграду, који је само једним делом вирио из рушевине. Био је масиван и на старински начин израђен, тако да му нису могли наудити.
Степеник ме је подсетио да смо се нас двојица првог школског дана ухватили за руке и да смо тако остали све док је било те школе. Нисмо били уплашени само школском наставом, него и причама о страшном учитељу и масом од око 150 претежно непознатих ученика из свих околних села. Било је немогуће да се, бар на тренутак, усредсредимо на задатке које је учитељ задавао сваком разреду, а да при том не ослушкујемо батинања ученика у разреду који је пропитивао. Било је и таквих несрећника који су свакодневно кажњавани. Једном после одмора, учитељ је наредио да, ради прегледа, ставимо руке на клупе. У ствари, нокти су нам увек били проблем, јер се испод њих, у игри у дворишту, увек нешто закачи. Једним ударцем је ударио нас обојицу док смо држали руке на клупи, и то по прстима на задланици. Било је страшно! Они старији, и искуснији у томе, показивали су нам да ће нас мање болети ако седимо на рукама. Никада нећу заборавити како си, окренут према мени, изгледао, док су ти из разрогачених очију текле сузе, велике као стаклени кликери. Трчећи баби у сусрет, из гласа сам плакао, причао јој шта се десило, а баба је рекла нешто погано и да ће то вечерас средити када учитељ дође код нас. Сутра дан сам ти, у поверењу, шапутао како му је баба скресала: 'Перо мрчо, што осакати ове макање, као да су турчад. Богме ти нема на кога доћ да их тако крвнички тучеш. Омразићеш им и школу и живот. А ако су им руке прљаве, а ти кофу воде испред врата, па нека перу руке.’ Можда нас те године, на тај начин, није више шибао, али довољно је било и то да нас у пролазу, када радимо на таблици нешто што није задао, само куцне по ошишаној глави, неким повеликим старинским кључем, који је вртео око прста. Глава би ми зазвонила, а потом почела тако да се повећава, да сам имао утисак да неће стати у учионицу. А када бих покушао да дотакнем руком ударено место, најпре сам пипао свуда наоколо, јер ми се чинило да ми глава чак тамо допире. (drenicanova2013.blogspot.com). Pozdrav Anđi
Степеник ме је подсетио да смо се нас двојица првог школског дана ухватили за руке и да смо тако остали све док је било те школе. Нисмо били уплашени само школском наставом, него и причама о страшном учитељу и масом од око 150 претежно непознатих ученика из свих околних села. Било је немогуће да се, бар на тренутак, усредсредимо на задатке које је учитељ задавао сваком разреду, а да при том не ослушкујемо батинања ученика у разреду који је пропитивао. Било је и таквих несрећника који су свакодневно кажњавани. Једном после одмора, учитељ је наредио да, ради прегледа, ставимо руке на клупе. У ствари, нокти су нам увек били проблем, јер се испод њих, у игри у дворишту, увек нешто закачи. Једним ударцем је ударио нас обојицу док смо држали руке на клупи, и то по прстима на задланици. Било је страшно! Они старији, и искуснији у томе, показивали су нам да ће нас мање болети ако седимо на рукама. Никада нећу заборавити како си, окренут према мени, изгледао, док су ти из разрогачених очију текле сузе, велике као стаклени кликери. Трчећи баби у сусрет, из гласа сам плакао, причао јој шта се десило, а баба је рекла нешто погано и да ће то вечерас средити када учитељ дође код нас. Сутра дан сам ти, у поверењу, шапутао како му је баба скресала: 'Перо мрчо, што осакати ове макање, као да су турчад. Богме ти нема на кога доћ да их тако крвнички тучеш. Омразићеш им и школу и живот. А ако су им руке прљаве, а ти кофу воде испред врата, па нека перу руке.’ Можда нас те године, на тај начин, није више шибао, али довољно је било и то да нас у пролазу, када радимо на таблици нешто што није задао, само куцне по ошишаној глави, неким повеликим старинским кључем, који је вртео око прста. Глава би ми зазвонила, а потом почела тако да се повећава, да сам имао утисак да неће стати у учионицу. А када бих покушао да дотакнем руком ударено место, најпре сам пипао свуда наоколо, јер ми се чинило да ми глава чак тамо допире. (drenicanova2013.blogspot.com). Pozdrav Anđi
drenica4104
Obećava
- Poruka
- 58
Bio sam dugo odsutan. Pozdravljam autora sa željom da još dugo objavljuje divan tekst. Hvala
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Нисам намеравао да се дуже одмарам на степенику школе, али је то место, по природи ствари, подстицало на размишљања о минулом времену, људима и догађајима. Призори из прошлости некада су били врло јасни и са пуно туге сам их пратио, а некада нејасни, као да су били обавијени нитима паучине. У тим околностима, нисам се само осећао као да се налазим на трајно усахлим изворима наших заблуда (о могућности живота у тим крајевима), него да сам ту како бих се, као последњи, опростио од свега и како бих тим добрим и племенитим људима одао последњи помен. А за тако нешто требало је да се поистоветим са околином, да целим бићем ослушкујем, пипам и осетим била и поруке изгубљеног света од пре пола столећа. Све што сам на тим путовањима доживљавао, схватио и видео као нешто бесконачно, није могло да остане забележено у мојим сећањима, јер то нису били ни снови ни реални свет, него нешто треће.
Рат још није био завршен, а нови примитивни друштвени систем, вођен идеолошким заблудама, почео је да доноси неразумне одлуке. Забранио је повратак изгнаним Србима на своја имања, док се не установи да ли имају право да се врате, одустао је од гоњења злочинаца из тог краја, а затим су, временом, следиле све несхватљивије одлуке, од постављања компромитованих личности на кључна места у власти, па до ометања изградње порушених кућа и застрашивања повратника. Свакодневно смо понављали: 'Зећо, Зећо, будаљ - то пољитик!' Реч је се о истинитом догађају, који се одиграо пред секретаром Комитета, Вели Девом (да, да, у праву сте, то је онај чувени ђаковачки комуниста), када су моја тетка Томна и неки Зећа, као чланови комисије, реферисали о проблемима изградње насељеничких кућа. Тетка је изнела бројне тешкоће, као и то да власт не ради колико би могла, да ће их зима затећи без крова над главом, а затим је и Зећо све то потврдио. Дева је свом земљаку рекао на шиптарском (који је тетка добро разумела), да је он обична будала, и да је њихова политика да се што мање кућа изгради.
Присуствовао сам и једном састанку у селу на којем су намерили да пет-шест највиђенијих људи прогласе за народне непријатеље. Како на претходна два састанка нису успели да придобију мештане да гласају за тако нешто, и ја сам, као службеник, отишао да видим како ће то изгледати на трећем састанку. Основни проблем власти (а то значи свих који су је чинили), био је тај што нису имали ни један озбиљнији аргумент за такве драстичне мере. Чак ни свемоћна служба безбедности, која је у томе водила главну реч, није могла да прикупи ни уобичајене вербалне изјаве, по систему 'рекла - казала’, јер код нашег народа то није могло да прође. Основни докази били су више него смешни: за првог, да се дружи са човеком који не ужива њихово поверење (али је тај човек са службом био у срезу!), за другог да више није хтео да ради као службеник у срезу (па тиме не схвата тешкоће друштва), за трећег да са неповерењем гледа нову власт (без навођења у чему), четврти, чика Душан, да је рекао како неће да се преплати на 'Борбу', јер је не чита и једино би њоме могао да завија сланину када иде на њиву, али ни сланине нема довољно, и томе слично. Свим састанцима су присуствовали, и главну реч водили, другови Дева и Милан и представници службе безбедности. Ни један човек у селу није се изјаснио за предлог власти. Жене су биле најактивније, износећи без устручавања оно што им је лежало на души: да се зликовци слободно шетају, да се против њих не покреће поступак, а да се без основа клевећу насељеници и да желе да се јавно каже ко то покреће и са каквим циљем. И сам сам понео утисак да је тиме нашем селу нането највеће понижење од његовог настанка.
(drenicanova2013.blogspot.com)
Рат још није био завршен, а нови примитивни друштвени систем, вођен идеолошким заблудама, почео је да доноси неразумне одлуке. Забранио је повратак изгнаним Србима на своја имања, док се не установи да ли имају право да се врате, одустао је од гоњења злочинаца из тог краја, а затим су, временом, следиле све несхватљивије одлуке, од постављања компромитованих личности на кључна места у власти, па до ометања изградње порушених кућа и застрашивања повратника. Свакодневно смо понављали: 'Зећо, Зећо, будаљ - то пољитик!' Реч је се о истинитом догађају, који се одиграо пред секретаром Комитета, Вели Девом (да, да, у праву сте, то је онај чувени ђаковачки комуниста), када су моја тетка Томна и неки Зећа, као чланови комисије, реферисали о проблемима изградње насељеничких кућа. Тетка је изнела бројне тешкоће, као и то да власт не ради колико би могла, да ће их зима затећи без крова над главом, а затим је и Зећо све то потврдио. Дева је свом земљаку рекао на шиптарском (који је тетка добро разумела), да је он обична будала, и да је њихова политика да се што мање кућа изгради.
Присуствовао сам и једном састанку у селу на којем су намерили да пет-шест највиђенијих људи прогласе за народне непријатеље. Како на претходна два састанка нису успели да придобију мештане да гласају за тако нешто, и ја сам, као службеник, отишао да видим како ће то изгледати на трећем састанку. Основни проблем власти (а то значи свих који су је чинили), био је тај што нису имали ни један озбиљнији аргумент за такве драстичне мере. Чак ни свемоћна служба безбедности, која је у томе водила главну реч, није могла да прикупи ни уобичајене вербалне изјаве, по систему 'рекла - казала’, јер код нашег народа то није могло да прође. Основни докази били су више него смешни: за првог, да се дружи са човеком који не ужива њихово поверење (али је тај човек са службом био у срезу!), за другог да више није хтео да ради као службеник у срезу (па тиме не схвата тешкоће друштва), за трећег да са неповерењем гледа нову власт (без навођења у чему), четврти, чика Душан, да је рекао како неће да се преплати на 'Борбу', јер је не чита и једино би њоме могао да завија сланину када иде на њиву, али ни сланине нема довољно, и томе слично. Свим састанцима су присуствовали, и главну реч водили, другови Дева и Милан и представници службе безбедности. Ни један човек у селу није се изјаснио за предлог власти. Жене су биле најактивније, износећи без устручавања оно што им је лежало на души: да се зликовци слободно шетају, да се против њих не покреће поступак, а да се без основа клевећу насељеници и да желе да се јавно каже ко то покреће и са каквим циљем. И сам сам понео утисак да је тиме нашем селу нането највеће понижење од његовог настанка.
(drenicanova2013.blogspot.com)
drenica4104
Obećava
- Poruka
- 58
Pozdravljam autora na stalnom trudu da održi ovu značajnu temu i da mu se zahvalim na svemu što čini. Zbog tih izbura sve ostalo je palo u drugi plan, a ne bi trebalo.
Tekst koji objavljujete i slike koje prilažete, za mene su poseban doživljaj. Da li je to zato što otuda potičem nije bitno. Međutim, bitnoje da se ova priča što duže nastavi nezavisno od početnog cilja. Majstore, da si živ i zdrav.
