Stari manastir Devič

Podržavam moje prethodnike i želim da tu knjigu o Manastiru ne objavite kao autorsko izdanje, koje imaju priliku da čita samo ograničen broj ljudi. Sasvim slučajno sam video knjigu o vašem rođaku, kao autorsko izdanje i prava je šteta što nije štampana u većem tiražu, Ako ste rešili da tu knjigu štampate i bez te "fotografije", možda bi se mogala sakupiti sredstva za njeno štampanje. Razmislite.
 
Због увреда које су нанете људима, али и због опасности да власт, и мимо мишљења села, не спроведе то што је наумила, већа група мештана отишла је у Приштину да се жали на поступке власти. На интервенцију познатог друга Драга, лично их је примио обласни шеф Ђоко. Није могао да поверује у све што су изнели, али ни тек тако да посумња у саборце, па је рекао да ће тражити да му хитно пошаљу материјал о том случају. Побеснеле сељане то није могло да смири (а имали су обичај да кажу: 'Врана врани очи не вади.’), него су му у глас рекли да власти штите зликовце, да желе да сељане опет одатле иселе и друге примедбе. Друг Ђока није могао да прихвати такве клевете него је дрекнуо: 'Драго, мичи ми их са очију, е ћу их све похапсити! Они да доводе у питање генералну линију Партије!’ Е, видиш, не треба сумњати да је тај славни борац и те како знао генералну линију Партије, јер је, коју годину пре тога, лично одбио човека из Србије, који је нудио огромну суму новца за подизање порушених српских кућа. Како је том разговору присуствовао и поменути друг Драго и још један човек, након дуге расправе и убеђивања да се помоћ прихвати, Ђоле им је рекао: 'Како не разумијете да се за ту намену не могу користити било каква друга средства, осим оних која је Партија одобрила?’ Поступак је морао да буде обустављен, али народ тада није схватио позадину свега тога. Међутим, много касније, када је и служба безбедности доживела црне дане, неки њихов припадник, Миша, (који је у томе активно учествовао), изнео ми је више појединости, као и то да је циљ био да се из села уклоне виђенији људи и на тај начин створе услови да се тај српски центар што пре расели. А то се није догађало у време када је Косово, практично, постало република, него неколико година после завршетка рата.
Последње чега се сећам био је необичан призор са нашим учитељем. Стајао је у оном предворју на челу учионица (где је, могло стати цело село када смо давали приредбе). Био је онакав каквог сам га запамтио, када је отишао у рат: некако леп, у браон оделу, са једва приметним белим линијама, а у руци је држао бели прут којим је лупкао о ногавицу панталона. Пошто је повукао дим цигарете, рекао је: 'Шта ћеш ти ту, мали? Одмах да се губиш кући и да те овде више нисам видео!’ Нагло сам устао. (drenicanova2013.blogspot.com)

Poseta pre rušenja.JPG
 
Žao mi je što nisam u mogućnosti da temi dam značajniji doprinos, ali podržavam autora u nastojanju da se glas o ovoj svetinji čuje što duže i što dalje. Dobro bi bilo kada bi neko iz tih naših srpskih opština, o kojima se ovih dana dosta piše, posetio tu svetinju i o tome nas obavestio. Živeli
 
andja simovic:
Много је непознаница у званичној српској историји.
Од када су Срби на Косову и када и како је настало име Метохија ... ?
Ево, и овде се помиње Дреница.
http://akademskikrug.rs/vuk-nije-bio-brankovic/
а овде Паун
http://akademskikrug.rs/postoji-li-istorija-srba-pre-nemanjica/
Како су нас избрисали ?
Kliknite za proširenje...

Zahvaljujem na svemu.

Kosovski boj.jpg
 
Kada ovako kijamet sve živo zamete, i kada se država svim snagama angažuje da spase zavejene, pitam se da li je živo monaštvo Manastira Dević. Ovo zbog toga što je u pustoj Drenici sve deset puta gore. To znam iz dugog života u tom kraju. Pitam se da li je sa njima iko stupio u kontakt

lestve1.jpg
 
Nastavak
Дан се ближио крају. Уместо брда на којем је лежало гробље, зјапила је огромна рупа, која је, због контра-светлости Сунца на заласку, изгледала непријатно мрка. Огромно Сунце пурпурне боје само што се није било ослонило на удаљени венац Источких планина. А оне, због нечега, као да су у земљу пропале, па су се у измаглици предвечерја једва виделе. А биле су огромне и лепе и оивичавале су видокруг у којем смо годинама живели. После великих киша, када се видљивост чудесно повећа, на тој планини бујне вегетације, могло се наслутити све што је природа у стању да створи. У некој таквој прилици, мали брат је узбуђено саопштио: 'Видео сам зеца како скакуће по Источким планинама.' У многочланој памтљивој породици, на то су га често подсећали. А мали брат није губио наду, него је из прикрајка годинама вребао свог зеца, да би га видео и показао неверној браћи. Тек сада, после толико година, схватио сам да је мали брат заиста видео свога зеца.
Док сам настојао да се расаним и отргнем од претходних лутања по прошлости, испред мене је, на десетак метара удаљености, помахнитали вихор приказивао своју снагу и умеће, као да је био уверен да тако нешто раније нисам видео. Чупао је, ломио и све усисавао и за трен високо издизао, уз непријатну буку која обично прати непогоде. Затим је нагло отутњао низ падину, остављајући за собом пометен прокос у густом растињу, док се, високо горе, његова печурка ширила у раван изнад некадашњег села, по којој су лебдели разноврсни предмети, као јата уплашених птица. Раније су вихори, због бујних шума и повољних климатских услова, били доста мали, тако да су се са њима деца играла. Да ли зато што су тако изгледали, или из настојања да их и сликовито опишу, тек, звали су их: повијарци. Сећао сам се како ме бака звала неким далеким једва чујним гласом: 'О Лазаре... Лазаре, враже мали, не додируј повијарац - не ваља се, чујеш ли што ти велим?’ (drenicanova2013.blogspot.com)

Obnovljeno stanište.JPG
 
Koliko puta sam pročitao materijal koji prilažete, jer mi je bio neophodan za ono što pišem. Taj užas se neće tako brzo završiti. Na adresu koju ste mi poslali, odneo sam poslednju knjigu mome školskom drugu. Da ne govorim o utiscima. Za tu uslugu posebno Vam zahvaljujem.
 
Не само вихор, него и ледени дах, који је ветрић доносио са собом, указивали су на долазак велике непогоде. А када сам се окренуо у правцу Дошевачких брда (која су положајем и висином наткриљавала место), угледао сам огромну масу облака, која је затварала цео хоризонт. Усковитлана маса ширила се у свим правцима великом брзином, док њена претходница, у облику огромних сингавих клубака, само што није додирнула земљу. Морао сам што пре да се одатле удаљим, јер сам у трену могао да постанем заточеник опустелог завичаја.
Увече, када сам се вратио кући, уплашеним укућанима причао сам своју причу, како сам имао велики квар на колима. Сутрадан сам покушавао да то што се догодило претходног дана повежем у логичну целину, али ми није пошло за руком. Зато сам се надао да, у ствари, нисам био у селу, већ да је у питању била моја уобразиља. Покушао сам да установим да ли на колима има трагова који би потврђивали да сам тамо заиста био. Загледао сам оштећења каросерије, тражио трагове увеле траве, а када сам погледао на задње седиште, почео сам да се презнојавам. Тамо је био велики грумен шљаке с гробља. То што се нисам сетио када сам га узео, није мењало ствар. Е сада, не бих могао да ти набројим шта сам све размишљао у вези са том грудвом земље: да ће да ме контролише, да због ње више не могу да се сетим ранијег изгледа села кроз тајанствена врата, да би требало да је теби донесем. И ко зна шта још. Тебе нипошто нисам хтео о свему да обавештавам, јер сам се плашио да слику несталог села и на тебе не пренесем. Тек касније сам схватио да сам однео са собом груду земље из свог завичаја, на начин како то раде само недокучиве словенске душе, како би се трајно сећале свога завичаја, и да треба да се из тог краја што пре одселим. То што није у питању прави грумен земље, него шљаке, могло је да значи само једно - да је наш крај спаљен и да не постоји више.
У новом крају, тешко ми је било што никога нисам познавао, али и то што ми је пред очима стално била слика несталог села. Зато сам почео да организујем и водим ваншколске послове, онако како сам то и раније чинио. Околина ме није потпуно разумела и прихватила. Тек касније, најближи пријатељи ми рекоше: 'Учо, бре, мани се ћоравог посла, и гледај си од чега живиш. Ми овде не можемо да схватимо да можеш да радиш послове од којих немаш личне користи.’ Тако ја то све напустим и почнем да се бавим узгојем пчела: ништа не траже, а много дају.
Свакоме ко је живео у тој нашој насеобини требало би доста времена да се снађе и установи где је шта било раније а, колико сутра, неће бити живих који памте тај наш крај. Проучавао сам војне топографске карте и установио да постоји карта „Косовска Митровица” у размери 1:100 000 (ажурирана 1926. и издата 1949. године), на којој нема трагова постојања нашег места, али и околна шиптарска села немају више од по неколико кућа. Србица, као будуће среско место, приказана је са пет-шест кућа. На карти која је снимана од 1962 до 1965. године (први пут штампана 1970. године), приказане су наше куће из тог времена, али куће села непосредно пред рат нису нигде забележене и о њима није остало трага. Када следећи пут буду допуњавали војне карте, избрисаће из њих наше село, као да није никада постојало, а унеће стотинак нових викенд-кућа поред пута Србица-Глоговац, испод чије подлоге леже остаци наших предака. Због свега тога, донео сам ти податке о гробљу, које сам одредио из тих карата, нека бар његов положај остане негде записан: источна географска дужина 204958, северна географска ширина 424242 и 660 метара надморске висине.
Годинама сам путовао, обилазио и сусретао се са нашим из завичаја, који су расељени по целој Србији, најчешће у групама од по неколико породица, али има и усамљеника. Безброј пута смо разговарали о истим стварима, унапред сам знао шта ће ме ко питати, на шта ће се жалити и какве су им свакодневне навике, тако да сам у сваком тренутку о сваком знао све. Моја необична жеља да се често виђамо и држимо на окупу постепено је почела да слаби. Коначно сам схватио да то не води ничему, јер није могуће повратити или задржати нешто што је представљало нашу прошлост. Најтеже ми је падало то што сам, при сваком новом сусрету, запажао на њима духовне и физичке промене, тако да сам јурио за нечим што више није постојало, а преда мном су били људи у годинама, изборани и напаћени. Знао сам шта појединци раде свакодневно: да Пера пешачећи десетак километара сваког дана, размишља какав би само голман био да је живео у другим временима; када неко промаши цео фудбал, Толе каже: 'Да си као ми данима играо лоптом за тенис по неравном терену никада ти се то не би десило’; како се Алекса враћа с рибарења са мршавим уловом и размишља како смо некада у безименим потоцима мрежом ловили толико рибе да све нисмо могли ни понети кући; Ноле како прати компјутерска достигнућа, да би сазнао да ли ће за живота бити остварен његов сан о виртуелној анимацији... И моје године су учиниле своје. Због свега што наводим, али и поодмаклих година, морао сам да рашчистим са самим собом, не толико да видим да ли је било све узалудно (јер да нисам тако радио било би ми куд и камо теже), него да на тај начин више не могу да живим.”
Сву ноћ смо провели у разговору. (drenicanova2013.blogspot.com)


beograd05.jpg
images.jpeg
Služba Hristu (Small) (2).jpg
 
Poslednja izmena:
Богу хвала.
Један кратак запис из сећања моје мајке Оливере.

Село Слатина крај Вучитрна, између Бањске и Гојбуље.
После ослобођења, деветорица балиста, браћа Воца, убијали су и палили по селима око Вучитрна, а кад их партизани притискоше, повукоше се у своју кулу и затворише се.
Кула је била јака и пуна оружја и муниције, на врху брда и није јој се могло лако прићи.
Много се, тада, ту, изгинуло и израњавало.У авлију људи нису смели да изађу, фијуче на све стране и прашти, а прасићи по авлији, тек видиш, скикну и преврну се. Погоди их залутали метак.
Проблем мора да се решава.
Партизани покупе људе из села и пошаљу их на положај.
Треба и Живко Нонин да иде, а Нона га моли да не иде и одвраћа. Шта ће она да ради ако јој га убију, има само њега једнога...?
Живко ни да чује, био је први послератни одборник у селу, 'оће да пође, а Нона му сакрила чизме...
И тек што оде, донесоше га.
Имали Воце двоглед, па чим га угледали, циљали и убили га.
Жалост у селу велика, не може бити већа.Јединац, остао без оца рано, па мајка само за њега живи, а сад он оставља сина јединца.
Нона се скаменила, ни гласа од ње.Само помало мрда устима и по томе знају да је жива
Окупили се људи да га закопају, али Нону не може нико да одвоји од ковчега.Молили, кумили, дозивали, вукли од ковчега, али је нико не дозва, нити помаче.
Аман, људи, шта да радимо, куд ћемо с њом, а морамо да га закопамо...
Она неће дуго, има да цркне пре него што стигнемо код куће.
Можда може да поживи до вечерас, ал' сутра да дочека неће...
Време пролази.
Па, да је закопамо сад, ... људи, за Божји атар, ...таква јој судбина ... ...
Њен брат, јадник, шта ће, слеже раменима.А, имала је Нона само Живка и тог брата од ујака, никога више.
Стари Миџа Трајко полако се пробија кроз гомилу, штапом гурајући људе.Једва иде, ноге му натекле, вене као прст дебеле, лице поцрнело од болова.Ногавице од чакшира расечене, друкчије их није могао ни навући. Дође некако до гроба, глас му тежак као олово и оштар, закла људе као ножем под грлац.
'' А, бре, људи станите.Гре'ота је.Живо за мртво не иде. Свашта сам чуо и видео по свету, ал' живо чељаде у гроб да иде, није до сад било... Можда она неће дуго, ал' ми не знамо шта јој је суђено...Ако умре ноћас, раскопајте сутра гроб па је ставите поред њега, ... ал' сад да је закопамо не иде, гре'ота је од Бога.''
Приђоше људи, на силу је отргоше и у наручју однесоше...
Преживе она ту ноћ и сутрадан и још двадесеттри године.
Ето.
 
Poslednja izmena:
Запис о деди Цветку.

Гледајући са брега изнад наше куће колону окупаторске италијанске војске, како иде према Вучитрну, деда Цветко горко процеди кроз зубе: '' Стиг'о Даја.'' и отпљуну.
То је значило да су Шиптарима опет стигли покровитељи, које су они звали ''даја'' ( по наводном сродству са италијанском круном ) и да ће опет почети да дивљају, пале, убијају, пљачкају, отимају и иживљавају се над Србима, а све то пред очима Италијана који се праве да ништа не виде.
Тако је и било.
Није Цветко дуго чекао.
Крај пролећа 1941. године, има посла у пољу, земља не може да чека, мора да се ради да би чељад имала шта да једу.
Отиш'о Цветко са воловима да оре у ''Брод'', њиву између пута и реке, који од села иду паралелно, кроз поље, према Вучитрну.Подне је. Унука Оливера, која има 11 година, донела му је ручак.
Већ данима се прича како Шиптари дивљају по Ибарском Колашину и праве чуда.Убијају, пале, пљачкају и нико их не омета нити им приговара.Италијани су се распоредили по својој територији, све раде опуштено и схватају олако и као они држе Вучитрн, а Немци држе под својом шапом Митровицу са Трепчом и Звечан са Флотацијом и пругом.
Шта раде Шиптари Србима, не занима их, јер су их Шиптари дочекали као ослободиоце, усхићено и са одушевљењем.
Тога дана су почеле да се враћају прве шиптарске хорде из пљачке по Ибарском Колашину .
Наилазили су, певајући и пуцајући, крећући се споро под теретом онога што су опљачкали.А носили су све и свашта. ћилиме, платно, вуну, брашно, чабрице са сиром и кајмаком, плугове, ... чак и велике дрвене, изрезбарене сандуке са девојачком спремом.
Међу њима је било и Цветку познатих Шиптара и они су окретали главу и правили се да га не виде, а већина Шиптара је била из удаљених села у брдима, који га нису познавали.
Једном од њих паде на памет да би, ето прилике, могао још нешто да допринесе њиховој ''општој ствари'', ево, могао би да убије овог Србина што оре сам у пољу и гледа их како пролазе. И повика: '' Алла, алла, ...ајде да га убијемо. ''
Неколико њих се одазва.И почеше да га туку кундацима, псујући и претећи да ће га сад убити ...
Цветко је ћутао, а они су ударали кундацима по његовим ребрима, по леђима, по глави ...На воловским колима је седела плава девојчица са кикама, згрчена у клупко и немо вриштала, јер никакав глас није излазио из њеног грла.Није видела деду, а знала је шта се дешава.
Трајало је дуго,Цветково ћутање је разбеснело Шиптаре и хтели су да га убију.Тада је један од њих повикао: ''Доста. Оставите човека, грех је...Ено дете у колима ...гледа.''
Ударили су га још неколико пута, изгазили ногама и оставили га, гунђајући и псујући.
Оливера је, гутајући сузе и дрхтећи сишла са кола и пришла деди који је тихо јечао, шкргућући зубима и пљујући крв.
Седела је поред њега и плакала. Није могла да подигне деду на кола, а он није могао сам ни да се помери.
Кад је пао мрак, укућани су видели да их нема и схватили да се нешто страшно догодило.Дошли су по њих и пренели деду.
Увили су га у облоге од мекиња и триња и дуго лечили чим су знали.Деда је лежао месецима, са пиштољем под главом и никад више није устао на ноге.
Тако је и умро.
 
Poslednja izmena:
Najpre, da se zahvalim na prilogu, a zatim da kažem da sam potresen navedenim zločinima tog kukavičkog plemena. Postavlja se pitanje, koliko desetina hiljada sličnih slučajeva postepeno prekriva veo zaborava, samo zato što smo živeli u sistemu koji nije dozvoljavao da se o tome govori, i što mi, kao narod, ne vodimo dovoljno računa o tome da takva nedela ostanu trajno zapisana. Sada je, naravno, kasno. Nije teško pretpostaviti šta se sve dešavalo u zabačenoj Drenici.
Još jednom zahvaljujem na tužnim prilozima. statimrgud
 
Pod teškim utiskom šta se događa sa našim narodom u mojoj Mitrovici i borbom monahinja da očuvaju Manastir, prilažem odgovarajuće fotose,
SIZE

Manastir Zočište.jpg
Ponovo Nnjegoš.jpg
]
Делије и донације.jpg
 

Prilozi

  • Andricgrad omot web-page-001.jpg
    Andricgrad omot web-page-001.jpg
    64 KB · Pregleda: 4
  • Kosovski boj.jpg
    Kosovski boj.jpg
    107,7 KB · Pregleda: 4
Poslednja izmena:
inženjer garin:
Danim očekujem da se neko javi iz tog kraja, i da donese vest o životu u Manastiru Devič. Ali od toga nema ništa, nego svakodnevno govore o nekim izborima. Neme nam kraja.

Pogledajte prilog 322586
Kliknite za proširenje...
Slažem se sa vašom konstatacijom. Trebalo bi otići i obići Manastir. Pitam, zašto u poslednj vreme ne ostaje opcija zapamti me, već se iznova mora ukucavati prijava!?
 
Од Мргуда ни трага ни гласа, као да је у земљу пропао. Када телефоном позовем његове, само ми кажу да напаса пчеле и не знају када ће се вратити. Нису, веле, сигурни ни у то где је тренутно, јер старим аутобусом, преправљеним за кошнице, путује за цветом. Сада имам довољно времена, па бих могао да скокнем на разговоре али када се не јавља, значи да се нема куд ићи. Зато чекам. А, да будем искрен, скоро и да немамо о чему више да причамо: све што сам ја видео, и он је, све што сам ја чуо, и он је, све што осећам, и он осећа, па о свему размишљамо на исти начин. Верујем да ми је испричао све што се пријатељу може рећи.
Када Ташмајдан, једном годишње, преплаве срећници из пчелињег света, безразложно се надам да ће се, можда, и Мргуд појавити. Најпре са нестрпљењем чекам да ме позове, а затим одлазим да га тражим. А тамо, продавци у белим мантилима, на малим тезгама, нуде разноврсне производе, сакупљене ко зна одакле. Расположени, рекло би се задовољни самим собом, у појединостима причају све о меду, како то није само храна и лек, него више од тога. Са сетом кажем себи да га узалудно тражим, јер Мргуд не припада томе свету.
Стално ми је на уму мисао да је за боравиште одабрао мало место познато по укрштању железничких пруга, како би му раскршће омогућило што чешће сусрете и разговоре са својима из бившег завичаја. Веровао је у то да ће тај народ вечно путовати, лутати и нешто тражити и да им душе неће имати смираја. Међутим, стална бука с разгласа железничке станице, о доласцима и одласцима возова из тог правца, више је у њему будила неспокој и подсећала га на завичај, него што су га смиривали чести сусрети са својима. Више га је мучила туга и сазнање да под старост не може посетити корене свога постојања, него што су га за нови крај везивале родбинске везе чланова своје породице. Више га је болела заслепљеност свог народа, што није могао да схвати геноцид над једним својим делом, него поступци острашћеног и примитивног непријатеља. Најтеже му је, ипак, падало то што и данас та времена многе подсећају на живот у рају, а никако да схвате да се ту, поред њих, налазио прави овоземаљски пакао.
У смирај дана, када све живо одлази на починак, сетим се да негде далеко, по долинама и побрежјима загонетне Мораве, Мргуд чами и напаса своје стадо. Преко дана је заузет великим пословима око пчела, али у ово доба и у дугим ноћима, покушава да се бар на тренутак провуче кроз невидљива врата и почне да сања свој животни сан. А за тај делић људске среће, неопходно му је, тек толико, да се, на путовањима кроз време, не испречи језива слика несталог завичаја, коју је видео приликом свог последњег боравка.
Мргуде мој, јави се, и приче су готове!
(drenicanova2013.blogspot.com)


Devič služba1.jpg
Devič služba3.jpg
 
Danima posredstvom Gugla i programa Zemlja satima posmatram Manastir Devič iz te ptičje perspektive. Ali nisam u stawu da uđem u prostorije Manastira i pomolim se pored ćifota sveca i porazgovaram sa sveštenstvom. Tešim se time da će uskoro biti sređene mogućnosti da se tamo ipak nađem. Ko zna!?

Devic.jpg
Olivera4.jpg
Olivera5.jpg
Pred kraj obnove '70..jpg
 
Усамљено дрво у пољу.
Стара крушка, коју је неко давно калемио, израсла је у велико дрво са јаким стаблом и добрим кореном и њу ништа не помера.Ни јак ветар је не може узнемирити у њеној дубокој укорењености, па је престао и да покушава.Пролази мимо ње, толерише њену крошњу и не мрси њене гране.
Кора њеног стабла је сивкастоцрна и избраздана као сува земља, а кад откинете парче , на полеђини се виде браон дрвенасти кончићи.И мрави, они црни, домаћи, прави мрави, који убрзано хитају тамо амо, прелазе на ваш длан и враћају се на кору коју држите и нестрпљиви су да се већ једном одлучите и вратите откинуто парче коре на своје место.
Ретко има некога испод њене крошње, а она ипак редовно шири своје гране и баца хлад.
Непомућени мир тог круга угажене земље, који описује својим хладом, остао је заробљен у мојим сећањима.
Лето.
Јара трепери изнад зрелог жита прошараног црвеним булкама и цврчањем цврчака.
Краве предано пасу у близини, машући реповима неуморно и клатећи меденице око својих вратова.
Небеско плаветнило се, као сач над црепуљом, надвило над пољем.
Небеска вода је, очигледно, отишла на неко друго место.

Поглед се разлива према асфалтном путу који пресеца поље и прелази преко њега, хрлећи у далека, плава брда.
Чичавица.
Између ''асфалта'' и Чичавице лењо се вуче Ситница, а железничка пруга доследно стреми према Скопљу.
И одмах ту, поред, разбашкарио се Вучитрн.

Косово.
У чело ме кљуцају откуцаји сопственог срца које болно, телеграфски, откуцава :
'' У и ме ну ти пти ца у кљу ну су зу но си … … ''
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top