Stari manastir Devič

Зауставио сам кола на ледини испод села (коју смо звали Комуница), на којој је некада било наше фудбалско игралиште. Прецветала и осушена паламида, бели трн, лопари и други коров, израстао метар високо, коначно су овладали и тим простором. Видело се да ту месецима ништа живо није крочило. А у своје време, имали смо великих тешкоћа са вађењем корова да бисмо направили право игралиште. Нема ни трага од округлог бетонског сантрача, који је, са прописним бунаром, подигла држава приликом насељавања места. У игри нам је задавао велике муке, јер смо понекада око њега обигравали, али је и то био саставни део игре на том терену. За време распуста, непрекидно смо одржавали терен, обележавали стазе и поправљали стативе. Преко дана се на њему играло од јутра до мрака, а о празницима смо играли утакмице са тимовима из околних места. (drenicanova2013.blogspot.com

VatreniTornado.jpg
vihor1-bmp.jpg
 
Дан се ближио крају. Уместо брда на којем је лежало гробље, зјапила је огромна рупа, која је, због контра-светлости Сунца на заласку, изгледала непријатно мрка. Огромно Сунце пурпурне боје само што се није било ослонило на удаљени венац Источких планина. А оне, због нечега, као да су у земљу пропале, па су се у измаглици предвечерја једва виделе. А биле су огромне и лепе и оивичавале су видокруг у којем смо годинама живели. После великих киша, када се видљивост чудесно повећа, на тој планини бујне вегетације, могло се наслутити све што је природа у стању да створи. У некој таквој прилици, мали брат је узбуђено саопштио: 'Видео сам зеца како скакуће по Источким планинама.' У многочланој памтљивој породици, на то су га често подсећали. А мали брат није губио наду, него је из прикрајка годинама вребао свог зеца, да би га видео и показао неверној браћи. Тек сада, после толико година, схватио сам да је мали брат заиста видео свога зеца.drenicanova2013.blogspot.com

3-devic2.jpg
Devič učka.jpg
 
Годинама сам путовао, обилазио и сусретао се са нашим из завичаја, који су расељени по целој Србији, најчешће у групама од по неколико породица, али има и усамљеника. Безброј пута смо разговарали о истим стварима, унапред сам знао шта ће ме ко питати, на шта ће се жалити и какве су им свакодневне навике, тако да сам у сваком тренутку о сваком знао све. Моја необична жеља да се често виђамо и држимо на окупу постепено је почела да слаби. Коначно сам схватио да то не води ничему, јер није могуће повратити или задржати нешто што је представљало нашу прошлост. Најтеже ми је падало то што сам, при сваком новом сусрету, запажао на њима духовне и физичке промене, тако да сам јурио за нечим што више није постојало, а преда мном су били људи у годинама, изборани и напаћени. Знао сам шта појединци раде свакодневно: да Пера пешачећи десетак километара сваког дана, размишља какав би само голман био да је живео у другим временима; када неко промаши цео фудбал, Толе каже: 'Да си као ми данима играо лоптом за тенис по неравном терену никада ти се то не би десило’; како се Алекса враћа с рибарења са мршавим уловом и размишља како смо некада у безименим потоцима мрежом ловили толико рибе да све нисмо могли ни понети кући; Ноле како прати компјутерска достигнућа, да би сазнао да ли ће за живота бити остварен његов сан о виртуелној анимацији... И моје године су учиниле своје. Због свега што наводим, али и поодмаклих година, морао сам да рашчистим са самим собом, не толико да видим да ли је било све узалудно (јер да нисам тако радио било би ми куд и камо теже), него да на тај начин више не могу да живим.” (2013.blogspot.com)

DevičObnovljeno.jpg
fragmenti iz života Sv. Joanikija.jpg
 
Од Мргуда ни трага ни гласа, као да је у земљу пропао. Када телефоном позовем његове, само ми кажу да напаса пчеле и не знају када ће се вратити. Нису, веле, сигурни ни у то где је тренутно, јер старим аутобусом, преправљеним за кошнице, путује за цветом. Сада имам довољно времена, па бих могао да скокнем на разговоре али када се не јавља, значи да се нема куд ићи. Зато чекам. А, да будем искрен, скоро и да немамо о чему више да причамо: све што сам ја видео, и он је, све што сам ја чуо, и он је, све што осећам, и он осећа, па о свему размишљамо на исти начин. Верујем да ми је испричао све што се пријатељу може рећи.
Када Ташмајдан, једном годишње, преплаве срећници из пчелињег света, безразложно се надам да ће се, можда, и Мргуд појавити. Најпре са нестрпљењем чекам да ме позове, а затим одлазим да га тражим. А тамо, продавци у белим мантилима, на малим тезгама, нуде разноврсне производе, сакупљене ко зна одакле. Расположени, рекло би се задовољни самим собом, у појединостима причају све о меду, како то није само храна и лек, него више од тога. Са сетом кажем себи да га узалудно тражим, јер Мргуд не припада томе свету.
Стално ми је на уму мисао да је за боравиште одабрао мало место познато по укрштању железничких пруга, како би му раскршће омогућило што чешће сусрете и разговоре са својима из бившег завичаја. Веровао је у то да ће тај народ вечно путовати, лутати и нешто тражити и да им душе неће имати смираја. Међутим, стална бука с разгласа железничке станице, о доласцима и одласцима возова из тог правца, више је у њему будила неспокој и подсећала га на завичај, него што су га смиривали чести сусрети са својима. Више га је мучила туга и сазнање да под старост не може посетити корене свога постојања, него што су га за нови крај везивале родбинске везе чланова своје породице. Више га је болела заслепљеност свог народа, што није могао да схвати геноцид над једним својим делом, него поступци острашћеног и примитивног непријатеља. Најтеже му је, ипак, падало то што и данас та времена многе подсећају на живот у рају, а никако да схвате да се ту, поред њих, налазио прави овоземаљски пакао.
У смирај дана, када све живо одлази на починак, сетим се да негде далеко, по долинама и побрежјима загонетне Мораве, Мргуд чами и напаса своје стадо. Преко дана је заузет великим пословима око пчела, али у ово доба и у дугим ноћима, покушава да се бар на тренутак провуче кроз невидљива врата и почне да сања свој животни сан. А за тај делић људске среће, неопходно му је, тек толико, да се, на путовањима кроз време, не испречи језива слика несталог завичаја, коју је видео приликом свог последњег боравка.
Мргуде мој, јави се, и приче су готове! (drenicanova2013.blogspot.com)


Garaža.jpg
Igumanija-bmp.jpg
 
Франческо Скарфи, економиста из Сиракузе, крстио се на извору дечанске минералне воде, основао је друштво „Пријатељи Дечана“ које окупља преко хиљаду војника и официра чувара Дечана, као и професоре, писце, историчаре уметности. Lepo nema šta.

Bogoradica.jpeg
 
Divim se civilizovanim ljudima iz prethodnog teksta, koji su u stanju da shvate značaj i istorijsku vrednost te institucije. U ovoj predizbornoj gužvi niko da se seti da obiđe Manastir Devič i vidi kako žive to napaćeno bratstvo. Želim da ih ovom prilikom pozdravim sa željom da u svojoj verskoj i istprojskoj misiji istraju.
 
drenica4104:
Divim se civilizovanim ljudima iz prethodnog teksta, koji su u stanju da shvate značaj i istorijsku vrednost te institucije. U ovoj predizbornoj gužvi niko da se seti da obiđe Manastir Devič i vidi kako žive to napaćeno bratstvo. Želim da ih ovom prilikom pozdravim sa željom da u svojoj verskoj i istprojskoj misiji istraju.
Kliknite za proširenje...

У оној кући од црвене цигле, на спрату, – прича отац – био се привремено склонио Шабан са осталих шездесетак одметника. Пре тога су га свакодневно гонили по целом Космету, али је некако увек, успевао да се извуче, уз стално смањење дружине од почетних десетак хиљада. Имао је велики број јатака који су га успешно хранили и чували. У тој кући био је, коначно, опкољен, али је није било лако освојити без великих жртава, а он, ни по коју цену, није хтео да се преда. Партизанима је било посебно стало да га ухвате живог и да му суде.
Једног дана, Шабан истакне знак да жели да преговара и тражи да код њега дођу они из команде јединице. Партизани прихвате преговоре, како налажу ратна правила, па на њих упуте комесара са још неколико бораца, не водећи рачуна о томе да ратују са бандом која не поштује никакве законе и обичаје. Ти се сећаш како изгледају изнутра оне њихове кућерине: у доњем делу су споредне просторије и оне за стоку, а на спрату се станује. Када су ти несрећници ушли унутра, нису стигли ни реч да проговоре, а са степеништа су на њих осули паљбу. Док си трепнуо, били су побијени. Бандити, очигледно, нису имали намеру да преговарају, него да ликвидирају што више партизана, укључујући и командни састав. Таква је била логика тог великог разбојника.
Након тога, команданту јединице није преостало ништа друго него да отвори ватру из свих оруђа, и да уз подршку брдских топова, тамо са оне узвишице, ликвидира одметнике. Ватром из оруђа кућа је оштећена, банди су нанети значајни губици, а и данас се лепо може видети како је спољни зид накнадно зазидан, јер је био проваљен у пречнику од око три метра. У току ноћи, паљба није јењавала. Шабан се нашао у безизлазној ситуацији, па је на крају одлучио да, под окриљем ноћи и уз ефекат изненађења, покуша да се пробије. У томе је само делимично успео. Он се на белом коњу, у пратњи мање групе, пробио кроз ону рупу у зиду, али је у току те акције био тешко рањен. Његов син Тафо, који се од њега није одвајао, погинуо је на лицу места, са тридесетак побуњеника.(drenicanova2013.blogspot.com)

IkonostasNemečka.jpg
 
Како је одатле Шабан са дружином бежао потери, која му је све време била за петама, и ко му је у свему томе помагао, вероватно се неће никада сазнати. Међутим, ране су биле толико тешке, да је неколико дана након тога умро. Да би код шиптарског народа створили утисак да је још увек жив, да га зрно неће, да се и даље треба борити против нове државе, али и да би од њега створили легенду, тајно су га сахранили, тако што су га, најпре, ушили у ћебад, спустили у један већи вир реке Дренице, а затим прекрили камењем. На тај начин му се изгубио сваки траг. Када је дошло пролеће, пренет је и сахрањен на неко тајно место, познато само мањем броју побуњеника. Ето, тако су завршили свој живот тај прљави вођа и његов син, који на својој души носе хиљаде убијених и опљачканих. Да је, којим случајем, до сада остао жив, сигуран сам да би га, после ове 'Резолуције Информбироа’, раширених руку примила мајчица Албанија, која је била вечно уточиште криминалцима и противницима Југославије. И нисам више сигуран ни у шта, па ни у то да га једног дана не прогласе за националног хероја и изграде му монументалан споменик. А ствари се, на жалост, крећу у том правцу.”
И даље посматрам кућу и њену ближу околину, а у мислима покушавам да дочарам тај догађај од пре неколико година. Размишљам да ли су те жртве, као и оне широм Космета, могле да буду избегнуте или да буду мање, ко је главни кривац, колико међу њима има оних који су преживели све страхоте рата, а затим дошли да у ослобођеној земљи погину од банди, колико је тек било мобилисаних и необучених, да ли међу њима има и неког од оних које сам као партизане видео у Топлици, где сам као дете био у избеглиштву. Многе појединости везане за побуну на Космету остале су трајно недоступне за јавност. Под дубоким утиском који је на мене оставио тај догађај, без неког реда, навиру ми из сећања слике других догађаја, који су имали неку везу са овим. Међутим, како пешачење по том неравном терену није погодно за било каква размишљања, све то брзо ишчезава из сећања, а ја и даље остајем у том непријатном реалном амбијенту.
Окрећући се још једном у правцу те куће, отац је рекао: „Како је тај људски живот чудан и непредвидив! Онда када су Шабан и Тафо, после капитулације државе, дошли код нас, одисали су неком посебном срећом, задовољством и силином, што им се пружила прилика да нас кроз захтев о 'повраћају’ пара понизе и обавесте да је дошло њихово време, за које су, због своје примитивне природе, сматрали да ће вечно трајати. Нису могли ни да наслуте да ће, коју годину касније, скончати живот у тој кући на прилично бедан начин, као одметници и зликовци.” (drenicanova2013.blogspot.com

Iz Deviča.jpg
 
Мисао о том догађају није могла тек тако да нас напусти. Да бих га колико-толико ослободио од даљих казивања, предложих: „Можда би те занимало да ти ја испричам како сам запамтио тај догађај, а и ради твог сазнања како смо ми, чланови породице, то доживели.” „Нисам знао да си у том тренутку био у кући”, рече, помало изненађено отац, „и да се тога тако добро сећаш. Али, хајде, причај. Баш ме занима да чујем како си ти то доживео.” И ја почех:
„И пре те посете, био сам у прилици да више пута видим њега и сина у пролазу поред наше куће. Вероватно су одлазили неким послом у општину. Изненадна посета Шабана са сином Тафом и хоџом, у то злокобно време, када је већ било извесно да ћемо морати да напустимо имање, није могла да значи ништа добро. Разговор је вођен у оној средњој соби. Док су улазили у собу, искористио сам прилику да се, готово непримећено, увучем и седнем на ону велику клупу са наслоном иза белог шпорета. Тафо и хоџа седоше на столице поред тебе. Шабан, мршав, висок, оштрих црта лица и упадљивих бркова, седе на ивицу оног белог кревета са мадрацима и месинганим покретним куглама на ћошковима. Тафо је био онизак и снажан, главе округле као у мачора, на којој су се истицали велики усукани риђи брци. Не сећам се ко је још од наших из села био присутан, али сам запазио да се мама била нешто узмувала - сваки час је улазила и излазила из собе. Формални разговори трајали су врло кратко. Шабан је преко крила држао војничку пушку, на којој су се дрвени делови преливали у нијансама наранџасте боје. Кад је почео да прича, поткупи ноге, набрекле у оним сукненим чакширама са гајтанима, и прекрсти их тако да је практично са њима седео на кревету. И тада сам сматрао да је то крајње непристојно, а касније сам се много пута питао зашто је то урадио. И поред тога што и иначе тако седе на прекривеним подовима у својим кућама, увек сам изнова долазио до истог закључка да је то био само део његовог припремљеног ритуала, којим је желео да нас импресионира, увреди и да нам стави до знања да му је све дозвољено.


Manastir Devič pre 41..jpg
 
Шабан је рекао следеће: 'Твој краљ - пићка му материна, твој држав - пићка му материна, твој власт - пићка му материна, сте ми опљаћкао и узми 500 динар. Ја ћека када дођи наш држав и он дођи. Ми данас власт и држав Вељика Албаниј. Ти мора ту одма да плати оно што пљаћкит твој држав. Ја доведи хоџа и Тафо да ту буди и цве заврши.’ Вероватно да није желео да говори на шиптарском, који ти одлично знаш, баш зато да би и на остале оставио што убедљивији утисак о ономе што ће рећи. Ситуација је била крајње непријатна. Сви смо очекивали шта ћеш да кажеш.
'Волео бих да сте дошли као комшије да пријатељски поразговарамо’, рекао си, 'а не да ми овде у кући постављаш ултиматум. Ти, Тафо и хоџа, добро знате да су чланови ваше породице посекли мој забран, да су дрва пронађена у твојој кући, да сте то признали, да је ствар доказана и да нема говора о некој пљачки о којој ти причаш. Пошто кажеш да си ти држава - а ја у то још нисам сигуран, јер су овде на власти Италијани као окупатори - можеш, са том пушком коју држиш преко крила, да узмеш много више од тих пара. Али се, Шабане, обриши од тога да ћу ти ја добровољно дати паре о којима причаш. То је била праведна казна за крађу шуме и о томе немамо више шта да разговарамо.’
Хоџа, неки мршав човечуљак, са оним фесом и марамом око њега, покушавао је да посредује, да нађе неко решење. Убеђивао те је да су оно била друга времена, а да су сада друга, да због тих пара не би требало да дође до тежих проблема и да ти треба да вратиш паре. На крају је рекао: 'Јес, Иљија, так ми бог, твој држав узми паре. Ти врати паре и буде цве добро.’ Тафо се само смешкао, клатећи се на задњим двема ногама столице. Можда није био ред да говори када му је отац изнео своје мишљење, али је полугласно рекао: 'Тако ми бог, много луд ћовек.’ Мама заусти да нешто каже, као и неки од присутних, али како си знао да ће то бити супротно од онога што си већ изнео, прекинуо си даље разговоре речима: 'Завршили смо. Добили сте мој коначан одговор.’ Шабан ђипи с кревета као опарен (уз цијуке федера у кревету) и сав црвен у лицу у пролазу успе само толико да каже: 'Валај, Иљија, ти много платиш за пљаћкит и за тај твој рећ.’ Хоџа је махао рукама и нешто објашњавао. У пролазу, у ходнику, рече мами да ниси поступио паметно, да ће те то скупо коштати, а затим: 'Не буде добро, буде вељик таксират.’
Напољу је сунце већ било зашло за Источке планине. С балкона испред куће, погледом сам пратио како Шабан журно граби напред, а за њим се Тафо гегуцка заносећи се као патак. Помислио сам да је то због оних кратких и уских чакшира, које су га неприродно 'поткупиле’. Шабан је, онако бесан, ишао тако брзо да га пратиоци нису могли стићи. Да би на околину оставио што снажнији утисак, а можда и ради истицања своје скромне физичке појаве, Тафо забаци пушку попреко на леђа, затим ослони раширене руке на крајеве кундака и цеви па, наглас причајући са хоџом, замаче иза шљивака. Наравно да тада, као дете, неке ствари нисам разумео, али су накнадни коментари те посете употпунили оно што сам видео и касније као догађај у целини запамтио.” (novopoljance2015.blogspot.com)

Na ruševinama.jpg
 
„Нисам могао ни да претпоставим да се и дан данас сећаш сваке појединости,” каже отац, „али, код деце се такви догађаји трајно урежу у памћење. Да, да, све је тако било, чак сам неке појединости био сметнуо са ума. После се данима о томе причало у кући, са комшијама и пријатељима. Сматрали су да из чистог ината и без оправданог разлога доводим у питање свој живот и опстанак породице. Да ли је то баш тако било? На први поглед, јесте. Међутим, он је дошао да ме понизи, да код 'шугадије’ постане још већи и значајнији, а то му нисам могао дозволити. Додуше, тешко је било одједном у својој кући признати истину да смо изгубљени и дати му те проклете паре. Иначе, што се тиче самих пара, то је заиста била безначајна сума у односу на готовину од више десетина хиљада, које су с временом губиле сваку вредност. Враћањем тог новца не бих добио никакву сигурност. Међутим, ја сам веома добро познавао менталитет тог народа и Шабана као личности. Био је врло искусан, лукав и опрезан. Као њихов старешина, морао је о сваком свом потезу да води рачуна, како се не би компромитовао. Пошто сам тако неуобичајено поступио, он је, након свега, морао да стане и размисли шта ја то знам, а он не зна. А с друге стране, до тада, јавно, нису убијали досељенике, како због страха од Италијана, тако и због могуће освете. Рачунао сам и на то да, ако то од њих буде зависило, нико неће одатле извући живу главу. Почели су ноћу да нападају села, она мања да пљачкају и пале. Једина нада је била да ће нас Италијани заштитити приликом сеобе из тог краја.
Мајка ми умрије који месец касније. Била је зашла у дубоку старост, али није умрла због година или неке хроничне болести, него једноставно није могла да се помири с тим да се у тим годинама потуца по свету и да сваког тренутка стрепи шта ће са нама бити у том ратном вихору. Њена искуства из прошлог рата била су више него трагична. Тек знатно касније, после њене смрти, рекоше ми да је на своју руку узела новац, да је отишла сама пешке и дала га том ништавилу, Шабану. Причало се да му је том приликом рекла такве ствари да је о томе морао да размишља.”

Kosovo polje uoči bitke.jpg
 
Успут сам настојао да, колико је то било могуће, о тој теми више не разговарамо. Причали смо о неким споредним стварима и догађајима. Међутим, о тој крађи шуме знао сам сваку појединост, јер се о њој, а и о неким сличним случајевима, у кући често причало. Проблем је био у томе што је отац настојао да има узоран забран, а већина осталих је своје уништила. Негде средином тридесетих, отац оде у лов и нађе да је велики део забрана преко ноћи посечен. Пратећи површно траг санки, пут га доведе до Шабанове вишеспратнице. Позва општинаре из села да са њим пођу и утврде чињенично стање. Они то, наравно, нерадо прихватише, јер је Шабан био шиптарски првак и од значаја при изборима. Где он гласа, ту гласају и остали. Како је траг три пара санки улазио у двориште његове куће, морали су да обаве претрес. Шабан је био изричит у томе да нико од његових није тако нешто урадио. Проблем је настао када, ни после пажљивог прегледа, нису нашли посечена дрва. Како је његова кућа била вишеспратница са неким каменим степеништем, отац је, користећи батеријску лампу, ипак, нашао поткресана и добро сложена стабла испод степеништа. У питању је била велика количина дрва.
Притешњен доказима, Шабан се бранио говорећи да су то урадиле његове слуге и да о томе ништа није знао. Покушао је да заташка ствар, али му то није пошло за руком, него је морао да плати одштету. Ствари су биле врло јасне - била је по среди типична крађа. За то је био кажњен не тако високом новчаном казном од 500 динара. (novopoljance2015.blogspot.com)

na praznik JoanikujuA.jpg
 
Bez ove istorijske fotografije ne može se kompententno govoriti o Prvom svetskom ratu. Fotografija je objavljena koji dan ranije. Neverovatno!?
Плоче под утицајем политике скидане и поново стављане
На плочи која је стајала на месту атентата до 1992. године писало је (ћирилицом): „Са овог мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом”. Разложно је претпоставити, сматра Баздуљ, да је она постављена 28. јуна 1953. године, када је градоначелник Сарајева Дане Олбина на истом месту отворио Музеј Младе Босне. Западни новинари који су за време социјалистичке Југославије долазили у Сарајево обично су бивали непријатно изненађени оваквим одавањем почасти Гаврилу Принципу. Анализа тих написа заслужује посебно озбиљније истраживање. Занимљиво је да у броју од 28. јуна 1964. године, о педесетогодишњици атентата, „Њујорк тајмс” објављује чак три текста тим поводом. Један од тих текстова је репортажа са лица места из пера Џефа Берија. У поднаслову његовог текста истиче се да ће путник намерник у Сарајеву открити да се млади лудак из 1914. године памти као националистички херој. Вреди овде кратко нотирати сигнификантан детаљ из његовог текста. Један од Беријевих сарајевских саговорника, човек који му је говорио о вези која постоји између сарајевских атентатора и партизанских револуционара из Другог светског рата, био је комунистички секретар за информације, пријатељски настројен тридесетседмогодишњак, бивши капетан партизанске војске, по имену Мурат Кустирица. Од 1992. године, када је плоча која је шокирала новинара „Њујорк тајмса” уколоњена, па све до 2004. године, на месту Сарајевског атентата није било никаквог спомена на тај историјски догађај; 2004. сарајевске градске власти поставиле су тамо плочу с (латиничним) натписом: „Са овог мјеста 28. јуна 1914. Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију”. Испод је превод на енглески, наводи Баздуљ у „Времену”.


Hitler1.jpg
 
Evo još teksta oko toga, koji samo potvrđuje da se i posle istorijske istine, Srbima pripiše da su izazvali Veliki rat. A gubi se iz vida činjenica da je načelnik Generalštaba te agresivne monarhije, samo dvanajest pota predlagao da se Srbija preventivno napadne i reši pitanje Balkana.

„На дан 21. априла агенција Асошијетед прес јавља из Берлина како је из нацистичког штаба на Балкану стигла информација да је спомен-плоча постављена у знак сећања на сарајевски атентат, јуче предата Хитлеру и то од стране једног од првих немачких војника који су ушли у тај југословенски град. Објављено је да ће плоча бити јавно изложена у музеју као доказ српске злочиначке крваве кривице за светски рат... Непуне четири године касније, 6. априла 1945. године, партизани ослобађају Сарајево. Већ 7. маја, још пре капитулације Великонемачког рајха, открива се нова спомен-плоча Гаврилу Принципу... На плочи је златним словима стајало: „У знак вјечите захвалности Гаврилу Принципу и његовим друговима борцима против германских освајача, посвећује ову плочу омладина Босне и Херцеговине – Сарајево 7. маја 1945. године”, наводи Баздуљ.


Monahinje u pratnji KFORA.jpg
 
Za one koji nedovoljno poznaju ovu temu.
DEVIČ (DRENICA)
Manastir Devič se nalazi pod glavnim vencem istoimene planine u Metohiji.
Predanje kaže da je manastir podigao srpski despot Đurađ Branković oko 1434. godine, na mestu gde je četiri godine ranije sahranjen pustinožitelj Joanikije Devički. Po istoj tradiciji, despot je crkvu posvetio Vavedenju Presvete Bogorodice, u spomen ozdravljenja svoje kćeri - device.Za vreme Prvog svetskog rata, posle odstupanja srpske vojske preko Albanije 1915. godine, Austrijanci su uz pomoć domaćih begova opljačkali manastir.Početkom Drugog svetskog rata albanski fašisti su minirali, razorili i spalili ceo manastirski kompleks. Tom prilikom je potpuno uništena i manastirska biblioteka sa više od stotinu rukopisnih knjiga.Sa obnovom sadašnje crkve i manastirskih zgrada počelo se 1947. godine, zaslugom igumanije Paraskeve. U tim naporima igumaniju su ometali albanski teroristi koji su i nju i njeno sestrinstvo nebrojeno puta fizički napadali i prebijali, rušeći, paleći i pljačkajući manastirsku imovinu. Uprkos tome, za četiri decenije Paraskevinog igumanovanja, manastir Devič je skoro vaskrsao iz pepela.
Zbog sve učestalijih albanskih pritisaka, osamdesetih i devedesetih godina 20. veka preko 500 srpskih domova se iselilo iz okoline Deviča. Manastir je porusen posle 1999.god.


Manastir.jpg
Manastir2.jpg
 
Jutros kada je studen okovala sve živo, a u Drenici je po pravilu dvostruko veća, i kada je javnost u tom kraju zaokupljena čudnim izborima, monahinje Manastira Devič upućuju Gospodu svoje molitve, kao što su kroz vekove radile njihove prethodnice. Ali za mene je taj čin i uzvišen i tužan. Tužan što ih verovatno niko jutros neće obići, niti će se čuti škripa manastirske kapije. Zato ja, kao i toliko puta ranije, pokušavam da svojim mislima prisustvujem tome činu. Na način kako sam to opisao ne nekim stranicama književne proze o tom večnom zdanju. Koliko bi bilo i humano, i ljudski, da ih neko iz tog izbornog vrtloga danas poseti.
Pozdrav igumaniji Anastasiji i sestrinstvu.

Devič 2004.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top