Stari manastir Devič

[starimrgud]

Наставак приче када болестан човек последњи пут види своје село
При уласку у кола приметио сам неко искричење у његовим очима. Да би то оправдао, рече како на овом брдашцу увек пирка ветрић, па мало протрља очи, уз настојање да оживи разговор и што више се удаљи од претходних суморних мисли. Рекао је како се тако мала кола добро понашају по овом беспућу, где се ни она руска “газика”, као теренско возило, није много прославила. Покушавали смо, током путовања, да што више утроје разговарамо и да што пре потиснемо из сећања претходна догађања, али су она непрестано навирала и тада, и данима после тога.
Убрзо након нашег одласка из села, они који су остали успели су, под не много повољним условима, да продају имање и да се сви, коначно, нађемо на окупу у Београду. Отац није престајао да се распитује за оне који су остали али, коју годину након тога, изненада је умро од насталих компликација своје болести. За породицу, пријатеље и познанике, то је била вишеструка жалост. То одбројавање до одласка последњег становника села било је кратко - јављено је: у селу никога више нема. Куће су порушили, путеве заорали, бунаре затрпали, воћњаке исекли, тако да је под оним бујним коровом, који расте на несталим огњиштима, изгледало као да ту никада нису живели људи. Програм Злих и примитивних био је завршен. Остала су само гробља.
Од раније је било познато да им српска гробља представљају посебан изазов. Колико је у томе било оне примитивне страсти, мржње, освете или верске заслепљености, а колико чињенице да су знали да се у српском народу гробља сматрају највећом светињом, тек, почели су не само да вандалски руше надгробна обележја, него и да прекопавају кости и оних недавно сахрањених. Због опасности да ће се то догодити и са нашим гробљем, породица је пренела посмртне остатке деде и бабе у њихово родно место у Црној Гори. Том невероватном чину заштите посмртних остатака умрлих од варварских насртаја, у земљи која је представљала „највећи домет љубави, слободе, братства и напретка”, нисам присуствовао. Да ли сам био заузет неким неодложним службеним послом, или сам свесно избегао могућност да са тог светог брежуљка занавек заменим упамћену слику села (са оцем и братом), са тим пределом из пакла - ни сада, после толико година, нисам у стању да одговорим. Тек, то је за мене била срећна околност.
У тренуцима када сам се у животу осећао усамљен, беспомоћан, или када су догађаји око нас морали да у мени изазову сећања из најлепшег раздобља мога живота, увек је, некако, слика тог села у нестајању (запамћена приликом путовања са оцем и братом), замењивала тајанствена врата, кроз која сам могао да уђем у тај свет који је нестао. Тако сам, без икаквих ограничења, из дана у дан, био на тим путовањима у прошлост. И то без потврде сигурности: црвеног пасоша, сагласности Неког Тамо и службеног извештаја, односно сазнања да сам путовао, о чему сам размишљао и са ким сам разговарао! А они срећници који нису били у прилици да присуствују састанцима, дебатама и расправама из тог времена, на којима смо били принуђени да сатима, данима и годинама, слушамо малоумне и понижавајуће говоре - неће моћи да схвате како је било лепо да се из тог савременог мучилишта, бар за тренутак, нађете тамо где сте некада били толико срећни.

 

[drenica4104]

Mogu da kažem da mi se tekst priče u nastavcima neobično sviđa. Ali nisam još uvek posetio sajt: drenicanova2013.blogspot.com Hvala

 

[starimrgud]

Ovo je prethodni nastavak
Негде у времену највећег процвата државе Косова, након протеривања свега што је било српско и затирања трагова њиховог постојања, Шиптари су предузимали и друге несхватљиве радње. О неким је било речи тек након распада државе, а о многим се никада ништа неће сазнати. Да би се схватила острашћеност, малоумље и геноцидност најбољих синова тог народа, постоји један мали, али врло упечатљив пример. Он представља само камичак у великом мозаику истребљења и затирања сваког трага постојања српског народа на тим просторима.
Очигледно им није било довољно што су утрли сваки траг о томе да је некада постојало наше село, Ново Пољанце, него им је сметало, и на Србе подсећало, и брдашце на којем се некада налазило гробље. Оно је било вулканског порекла, као и још неколико терена у том крају, па се та шљака, на одређен начин, могла користити као грађевински материјал. У току изградње пута са савременом подлогом, од Србице до Глоговца, почело је копање и одношење брдашца и оног дела где су се налазили гробови покојника из тог села, а не утрине истог састава земљишта. Није тешко замислити са каквим су одушевљењем раскопавали гробове, разносили посмртне остатке, а затим их уграђивали у подлогу пута преко којег ће, чопоративно, хрлити у ту њихову срећну будућност.
У прве гласине о том вандалском чину, мало ко је могао да поверује. Сматрало се да је у питању претеривање. Затим почеше да пристижу и они који су то непосредно и видели; описујући, до најситнијих појединости, како се то ради, ко руководи и како то изгледа. Настојао сам, колико је то било могуће, да не слушам приче о том градитељском подухвату нове државе, како бих избегао да сазнам појединости о томе и у мислима изменим постојећу слику брдашца упамћену онда када сам тамо последњи пут био. Међутим, у часовима осаме и у сну, стално су ми пред очи израњале слике оскрнављених гробова. Најпре, како их булдожерима прекопавају и са црвенкастом земљом товаре кости у оне наказне кипере. Затим, како их возе, истоварају и ваљцима равнају, а затим покривају каменом и асфалтом. А у време тих монструозних злочина, у новинама је даноноћно саопштавано: колико смо и у чему испред остатака света, да крчимо нове путеве развоја и да нам на томе многи завиде, и како нисмо свесни колико смо срећни што живимо у таквој земљи, па још са Њим.

 

[starimrgud]

Gotovo sa pričom

Размишљам како ће се осећати сваки нормалан човек при кретању по том злочиначком друму, а посебно потомци, када буду газили по својим прецима. Све више сам био уверен у то да нормалних у том простору и времену више није било, нити је за гоњене и прогонитеље више било спаса.
Тај злочиначки подухват није ме само данима мучио и доводио у неко чудно стање, тако да нисам могао да на разуман начин о свему размишљам, него је, све више, посредно, угрожавао моја честа путовања у прошлост. Када год бих, бар на тренутак, био на том путу, морао сам, најпре, да угледам запамћену слику села с тог брдашца, а затим да кроз њу, као кроз невидљива врата, отпутујем у ближу или даљу прошлост. При том се, бар на тренутак, појављивао отац испред и брат са стране, онако како стојимо поред пута. После догађаја са гробљем, сада ме је нешто без моје воље и могућности контроле, подсећало да ту више не могу да стојим, да тог дела брдашца више нема и да треба да застанем на том путовању. То су била она чудна размишљања у којима се чврсто решим да се на неку појединост више нећу враћати, да измењено стање не постоји, него само оно што желим и носим у сећањима, а онда ме нешто несвесно у мени опет тера на помисао да ту више не могу да стојим, да се налазим десетинама метара, негде горе, изнад земље, као птица. И тако из дана у дан. Али, тешкоће су биле вишеструке, најпре зато што је свако размишљање о том крају, природно, морало да почне од тог истуреног географског положаја и чињенице да је на том месту било гробље (са свим што у нас значи) и да га више нема, а затим, да се ради о нечему на граници стварног и схватљивог. Из тих разлога ништа више није било извесно у нечем што је врло далеко од сваке реалности. А то, како у мислима комуницирају са завичајем остали из тог места, расути широм мајчице Србије, нисам у стању чак ни да претпоставим, јер сваки је човек свет за себе, а тугу и несрећу доживљава индивидуално. Сасвим је извесно да ће време, као неумољиви и стални пратилац нашег постојања, те недоумице решити по својим законитостима, без обзира шта будемо радили и предузимали.
Повремено само чујем глас да је неко из тог нашег села, у неком кутку Србије, напустио овоземаљски свет, од чега је боловао, патио, и како му је најтеже било то што му породица остаје у окружењу које још није довољно упознао и разумео. То постепено нестајање и губитак свог идентитета, та чежња за завичајем, пријатељима и минулим временима - као горак плод наших прогона и сеоба - они који нешто слично нису доживели свакако не могу ни разумети. Нису у питању само туга, чежња за завичајем, усамљеност, нестајање без разговора и поздрава са пријатељима, утапање породице у непознато окружење, него и онај чудни осећај који прати човека усамљеника пред крај живота.
Како време пролази, све сам више уверен у то да све то о чему причам и размишљам није занавек изгубљено. Да некадашња материјална слика живота у том месту, са свим оним што су чинили људи, њихове радости, туге, свакодневни живот и урбана насеобина - дакле спољна слика света изражена кроз елементе звука и светлости - негде у неком облику материје постоји и да ће се у некој будућности располагати таквим достигнућима да ће бити могуће да се, помоћу њих, врати изглед те виртуелне реалности. А до тада, по већ уоченим законитостима, тај простор ће опет населити наш народ, као што је то чинио више пута у прошлости. Остаци некадашњих насеља и релативно великог броја богомоља, само у атару нашег села, убедљиво потврђују да смо ми у те крајеве дошли само да наставимо давно започети циклус живота, где су некада били наши, и да ће, кад-тад, доћи други да почну онде где смо ми стали. Кад размишљамо о стварној могућности да се нешто тако и догоди, ми смо, данас, веома оптерећени чињеницом да време меримо дужином свог постојања, а нисмо спремни да прихватимо то да наш овоземаљски век представља једну кратку епизоду, бесконачно мали тренутак у човековом постојању на овој планети.

 

[mrdrnov]

U pitanju je izuzetno lepa priča, koja pokazuje tužne scene napuštanja zavičaja. Slične stvari možete videti na sajtu drenicanova2013.blogspot.com. E, sad ja sam iskopirao prvu stranu te stare knjige koja se može čitati i kopirati besplatno. A tu je i priča o Manastiru Devič. U tome je poenta.

 

[starimrgud]

У питању су делови аутентичне приче, када је петогодишњи дечак из села Поњанца, пре Другог светског рата, први пут присуствовао причешћу у Манастиру Девич. Ово су његова сећања из тог времена.
1
Коју годину уочи рата, у време док још нисам почео да похађам основну школу у месту, родитељи су дуго размишљали да ли да са њима постим, да бих потом отишао на причест у манастир Девич. Како није било уобичајено да деца мог узраста посте и иду на причест, али и због тога што је у то доба године било лоше време и да се до манастира морало ићи пешке по беспућу, у кући су сматрали да сам за тако нешто још мали. Оцу је било симпатично што ја у томе истрајавам, па је рекао: „Ја мислим да он и није тако мали када је дошао до закључка да треба да иде са нама да се причести. А можда би желео и да види нешто од тога што му поваздан о манастиру причамо. У сваком случају, то ће за њега бити догађај којег ће се, због многих ствари, сећати док је жив.” Тако је и било.
Колико је пост трајао и којем је црквеном празнику претходио не знам, али се сећам да је било рано пролеће. И све је било у најбољем реду, до пред сами полазак на причест. Спремајући храну за ручак после причешћа, мајка ме посла да из суседне просторије донесем кашику масти. Размишљајући о нечем другом, ја сам, махинално, при повратку само лизнуо маст с кашике, али сам одмах схватио да сам направио велику грешку. Да ли због мог изгледа, или из опреза, тек, мајка је упитала: „Да случајно ниси лизнуо маст?” А онда је почела да ми прича како би то било страшно ако не кажем истину. Нисам могао да се помирим са тим да - после толиког поста, обећања осталој деци да ћу отуда донети штапић оне чувене зове (од које смо правили „пуцаљке”) и срамоте од осталих - кажем истину и не одем на причест. Одговорио сам да то нисам урадио.

 

[inženjer garin]

Posebno mi je zadovoljstvo kada posetim ovu temu i uvek nađem po nešto što me duboko uzbudi. U poslednje vreme, pored brojnih fotosa, čitam nadahnut tekst koji ću nekom prilikom potražiti da ga u celini pročitam. Autoru dugujemo posebnu zahvalnost, i ne bi bilo u redu da ga bilo čime u tome ometemo.

 

[mrdrnov]

Posebno mi je zadovoljstvo kada posetim ovu temu i uvek nađem po nešto što me duboko uzbudi. U poslednje vreme, pored brojnih fotosa, čitam nadahnut tekst koji ću nekom prilikom potražiti da ga u celini pročitam. Autoru dugujemo posebnu zahvalnost, i ne bi bilo u redu da ga bilo čime u tome ometemo.

Potpuno se slažem sa vama i pozdravljam vas

 

[starimrgud]

2
Остатак дана провео сам као у бунилу. Наивно сам запиткивао одрасле за неке ствари о причешћу, како бих сазнао колика је моја грешка и да ли смем ићи на причест. Из оног што сам чуо, могло се закључити да је битно да се масна храна не сме прогутати. Маст нисам прогутао, али сам, ипак, био на великим мукама. Дан је и некако прошао, али је ноћ била права мора. Најпре, био сам преокупиран и узбуђен због одласка у манастир, о којем сам слушао многе приче које нисам потпуно схватао, а затим, био сам узнемирен због самог чина причешћа; питао сам се како ће све то испасти. У току ноћи сам се толико пута будио, да више нисам био у стању да одредим шта је сан, а шта јава. А када пред зору зачух како капи кише почеше да добују у прозорска окна, помислих: „Ствар је пропала. Оставиће ме код куће.” Зато, чим је баба устала, ја пођох за њом. Брзо се обукох и почех да будим сањиве укућане, вичући: „Хоћемо ли?” Зачух добацивање: „Они хоће, а по свој прилици, ти овог пута нећеш.” Упитно погледах оца, а он само намигну.
Време је било никакво. Од кише су путеви били толико расквашени, да смо се једва кретали. Обично у мањим групама, по десетак одраслих. Причали су о свему и свачему. А када је разговор мало застао, неко рече: „Вала, погрешисте што ову макању поведосте.” Следећи одмах настави: „Још ако му се ноге поквасе, биће бруке.” „Ма не,” каза трећи, ”него ће се ознојити, па када се охлади, може се прехладити. А њему много и не треба после боловања од запаљења плућа.” И тако редом. Отац се само смешкао, па се мало саже и полугласно ме упита: „Шта ти мислиш о овоме што причају?” А ја одговорих као из топа: „Мислим да су досадни.” „И ја тако нешто контам”, рече тата.

 

[starimrgud]

3
Чинило ми се да се бескрајно дуго крећемо узаним путем између тек олисталих шумовитих предела, кад се одједном, стотинак метара ниже, у некој ували, указа призор који сам касније годинама памтио. Сви су на том брдашцу застали. Да ли су желели да мало одахну, да погледају тај необичан призор, или су хтели да виде, како то имају обичај да раде одрасли, како ћу на све то реаговати, нисам био сасвим сигуран. Сунце је тек почело да се помаља кроз густе облаке и да на тренутак обасјава све унаоколо. Све је било несхватљиво велико, необично, чудно и уливало је неко страхопоштовање: манастир, насеље и маса људи. Био сам шокиран и само сам полугласно рекао: „То је чудо!” Како сам у том тренутку ухватио оца за руку, нисам је више сатима испуштао.
Око манастира прави метеж. На неколико места се играју кола и трешти музика. У монтажним дућанима продаје се храна и предмети за успомену. Староседеоци и досељеници у народним ношњама из својих крајева, а остали у грађанским оделима. Падају у очи мушкарци у кожним капутима и официрским униформама и даме са шеширима. Улазимо у манастир полако, без гужве и по реду. Сви се по неколико пута прекрсте, а затим целивају оба камена довратника. Отац ми објашњава да су та необична и велика удубљења у довратницима од мрамора (дубља од десетак сантиметара) настала само од целивања посетилаца и да је то тако вековима. Ја климам главом, али ми није јасно како је могуће да се тако нешто створи од пољубаца. А унутра, како сам касније причао, „било је право чудо”. Сваки делић простора био је испуњен иконама, фрескама, кандилима, лустерима и другим предметима. Док су у слабо осветљеној просторији гореле свеће и кандила и ширио се јак мирис тамјана, уз пратњу хора монахиња (јер је то био девојачки манастир) један свештеник је обављао причест. У хору су биле и две упадљиво одевене даме: носиле су ружичасте шеширчиће са мрежицама. За једну ми отац рече да је супруга неког економа из Србице и да је познаје. То чудно појање, хор и две необично лепе даме у њему (или ми се само тако чинило), много година касније, потиснули су у заборав све остало што се потом догађало.

 

[PUPA945]

Ovo je vrlo lepo. Želim nastavak. Hvala!

 

[starimrgud]

4
Сећам се да смо се, после причешћа, одмарали и ручали у необично малим собицама вишеспратног конака. Имале су само кревет, малу пећ (бубњару), сточић и столицу и на челу мали дрвени балкон окренут ка дворишту. Како је и зграда била лучно постављена, добијао се утисак као да смо у ложама великог позоришта. Било је ту и других зграда различите намене. У једној од њих, приликом насељавања ових предела, боравио је чувени „Летећи џандармеријски батаљон”. Успостављао је ред и гонио качаке у време док Србица, као касније среско место, није постојала. А после тога сам са нестрпљењем очекивао да у потоку поред „светог извора” уберемо штапић од зове. Поред самог извора била је велика гужва: док одређен број одраслих лежи и седи, други чекају на ред да захвате воду. Отац ми објашњава исцрпно (како је само он то умео) да су то болесници који пате од разних болести, да неке оставе и саме преко ноћи, да је извор доказано чудотворан и да ће ми успут испричати о случајевима оних који су оздравили. Каже да то нису само приче, него да и он зна за људе који су се ту излечили. Међу њима има и Шиптара. А у питању су различити болесници - непокретни, слепи, неми, нервно оболели и други. Прича ми да се у манастиру налазе мошти свеца Јанићија, да су некада давно покушали да поруше манастир и да су ти људи полудели, па се по томе суседно село зове Лудојевићи. И много других прича, којих се данас више не сећам.
Неколико година после тога избио је рат, па смо, под присилом, морали да напустимо имања и да се одселимо у Србију. У свакодневним размишљањима о могућем крају рата и повратку у завичај, о томе како ће све то изгледати, увек се негде у околини села налазио и манастир. Онакав какав сам тада видео и упамтио. Из гласова који су пред сам крај рата до нас допирали, да је манастир до темеља порушен, нисам могао да закључим шта би то могло да значи. Требало је сачекати повратак кући. (drenicanova2013.blogspot.com)

 

[starimrgud]

5
А када смо се из вишегодишњег прогонства вратили у завичај који ничим није подсећао на оно што смо некада оставили, данима смо покушавали, у том пустом крају, да створимо елементарне услове за живот. Тек знатно касније, када смо заједно отишли на пецање, коначно смо се нашли на теренима где је некада био манастир. Стајали смо изненађени и запрепашћени поред темеља некадашњег манастира. На средини је била гомила отпада од грађевинског материјала и ништа више. У мислима нам је била урезана слика како је то изгледало некада, а како сада; знали смо да је то занавек нестало. Они старији су отишли на другу страну рушевина, како би проверили да ли добро памте на којим су се местима налазили темељи осталих зграда. А сунце је било припекло, како то само уме у то доба године, стварајући непријатну јару. Добијао се утисак да се - у тој ували, оивиченој голим брдима са сиромашном вегетацијом - од кретања ваздуха околина таласа, као да се налазимо у котлу који само што није прокључао. Наоколо није било трагова овоземаљског живота: певања птица, кретања гмизаваца или карактеристичне цике инсеката. Да ли због опогањене околине - коју тако бестијално могу да униште само дивљаци - или из предосећања последица почињеног греха, све је некуда нестало или се дубоко завукло под земљу. И чека.
Због гробне тишине која је унаоколо владала, у ушима сам осећао шуштање (због повећаног притиска), као када поветарац тек почиње да се игра са опалим храстовим лишћем. На многа питања која су ми спонтано навирала и надовезивала се једно на друго, нисам могао да нађем никакав одговор, ни тада, а ни годинама после тога.

 

[starimrgud]

6
Сасвим неприметно, однекуд се појавише три монахиње и калуђер у годинама (кога смо, због његове простодушности, касније у селу звали деда Иван). Вероватно су данима живели у оближњој колиби без основних услова за живот. Монахиње у похабаним црним одеждама, измучене, бледе и скоро бестелесне, поздравише нас на њима својствен начин. Неким чудним сјајем у очима, подстицале су у нама размишљања: где смо то, коме припадамо и куда смо се запутили. А деда Иван, са дубоким траговима овоземаљског живота, оним неотуђивим руским нагласком, покуша да у тој безнадној ситуацији, као најстарији, нађе неку реч наде и охрабрења. Верујем да је осећао потребу да нешто каже и у име свога претходника, који је управо на том месту зверски убијен '41. године.
„За нас је”, рече, „велика утеха и охрабрење то што сте тако млади нашли за потребно да у овом часу будете на остацима наше светиње. Само племените и часне душе могу да са нама пате и саучествују у овој великој трагедији. Био сам ганут посматрајући вас како непокретни и без речи предуго стојите над остацима нашег манастира. Сигуран сам да ће на овим остацима, духом нашег непокореног народа, изнићи нови манастир у оном старом средњовековном сјају. Децо моја, не смеју да вас обесхрабре велике недаће и оно што се тренутно догађа, јер је у прошлости време увек било наш велики савезник. А ја, као ништавни овоземаљски роб, желим да вас доброта и заштита Свевишњег прати, да никада не поклекнете и не изгубите веру у себе и људе. Ако сте спречени да нас опет посетите, ако се налазите на својим животним путевима негде далеко, ако само можете да се сетите ове светиње, нас и данашњег дана, нама ће то бити сасвим довољно.”
Посматрао сам најмлађу калуђерицу, која је тек постала пунолетна, покушавајући да схватим нешто што је било врло далеко од мог знања и животног искуства тринаестогодишњака: зашто је ту, о чему тренутно размишља, како се осећа њена напаћена душа у овој суровој реалности и да ли ће, бар делом своје подсвести, пожелети да са нама отпутује. Ћутали смо. Около је све треперило од непријатне летње јаре. Она, као да је нагонски наслутила о чему бисмо могли да размишљамо, поправи одећу, мало се наклони и са започетим, али незавршеним осмехом, поздрави се са нама и прва оде. При одласку, у тој потресној ситуацији, готово углас смо понављали да нам је жао прелепог манастира, њих који се муче у невероватним условима, да желимо да нас посете и да би то било драго целом селу. Осећали смо се некако кривим што нисмо могли да им помогнемо, тужним - што их остављамо, и посрамљеним - што ћемо их временом заборавити.
Годинама сам, за време школских распуста, слушао казивања мајке о томе како се монахиња Параскева - која је често навраћала у нашу кућу - бори да поново обнови манастир, како је и физички нападају, колико се пута обратила властима да заштите оно што је припадало манастиру, и само особље. Како је време одмицало, а власт постепено прелазила у руке Шиптара, тако су и напади били драстичнији. Тек после побуне, када је почело да се о том насиљу пише, у једној емисији на телевизији, Параскева је објаснила како је то изгледало, колико је у окружењу било српских села и да Срба тамо практично више нема. Била је то велика брука за наш народ. (drenicanova2013.blogspot.com)

 

[inženjer garin]

Delovi priča koji su prikazani imaju veliku vrednost, kako kao umetnički prikaz doživljaja, tako i kao trajan dokument. Nešto što se stvarno dogodilo. Zamislite kako se čovek oseća kada poslednji put posmatra kraj u kojem je proveo ceo život. Ostareo, povređen, napušten. I kroz taj vidokrug, kao kroz tajanstvena vrata posmatra svoj prohujali život. Koliko će puta u preostalom delu života, kroz ta Tajanstvena vrata posmatrati nestali zavičaj. Na kraju pisac poručuje:
Постсцриптум
Како садржина приче и неки њени делови не би, непотребно, стварали одређене недоумице и усмеравали пажњу у погрешном правцу, требало би напоменути да су у питању казивања на основу фактографских података, чудних животних околности и извесних трагичних догађаја. А онима који су, ипак, склони да се запуте у неиспитано, незнано и неизвесно, препоручује се крајњи опрез. Јер, може им се догодити да се на тим путовањима, иза њих, у једном тренутку, затворе невидљива врата и да тако остану трајно заточени и усамљени.
Svaki komentar je izlišan, osim daljeg teksta na: drenicanova2013.blogspot.com

 

[drenica4104]

Delovi priča koji su prikazani imaju veliku vrednost, kako kao umetnički prikaz doživljaja, tako i kao trajan dokument. Nešto što se stvarno dogodilo. Zamislite kako se čovek oseća kada poslednji put posmatra kraj u kojem je proveo ceo život. Ostareo, povređen, napušten. I kroz taj vidokrug, kao kroz tajanstvena vrata posmatra svoj prohujali život. Koliko će puta u preostalom delu života, kroz ta Tajanstvena vrata posmatrati nestali zavičaj. Na kraju pisac poručuje:
Постсцриптум
Како садржина приче и неки њени делови не би, непотребно, стварали одређене недоумице и усмеравали пажњу у погрешном правцу, требало би напоменути да су у питању казивања на основу фактографских података, чудних животних околности и извесних трагичних догађаја. А онима који су, ипак, склони да се запуте у неиспитано, незнано и неизвесно, препоручује се крајњи опрез. Јер, може им се догодити да се на тим путовањима, иза њих, у једном тренутку, затворе невидљива врата и да тако остану трајно заточени и усамљени.
Svaki komentar je izlišan, osim daljeg teksta na: drenicanova2013.blogspot.com

Potpuno se slažem sa Vama. Žao mi je što nemam pogodnu fotografiju da priložim. Autoru teme još jednom hvala. Ako budem u prilici da tamo putujem, izneću utiske o tome.

 

[cadreni]

Zahvalan sam autoru na velikom trudu koji ulaže kako bi o Manastiru Devič ostalo što više podataka. Dobro bi bilo da se iz te knjige još nešto objavi, kako bi bilo pristupačnije svim korisnicima. Brojke o poseti ukazuje da je u pitanju jedna od najposećeniji tema. OK

 

[starimrgud]

Zahvalan sam autoru na velikom trudu koji ulaže kako bi o Manastiru Devič ostalo što više podataka. Dobro bi bilo da se iz te knjige još nešto objavi, kako bi bilo pristupačnije svim korisnicima. Brojke o poseti ukazuje da je u pitanju jedna od najposećeniji tema. OK

Zahvaljujem. Trudiću se da nastavim istim tempom, ali to nije lako. Postoje razna ograničenja. Ali je najbitnije da je tema vrlo posećena. drenicanova2013.blogspot.com

 

[starimrgud]

U kakvom opakom svetu živimo, kada je posle očiglednih i dokazanih zločina krvolok Ljimaj pušten iz zatvora. Ako ga ne može osuditi UMNIK, zato što je likvidirao svedoke, njegovu poganu dušu svake noći će posećivati žrtve sa donje fotografije. Siguran sam u to.

 

[starimrgud]

Ovo možda niste znali!
Након обиласка Косова и Метохије, др. Јефта Дедијер, пише у својој књизи 1913. године о становницима Дренице који су се показали као највећи злочинци у току, а и после Другог светског рата. А пред сам почетак Првог светског рата, Дедијер о њима пише: "У животу дреничких Арнауташа има много хришћанских и српских обичаја. Свака кућа има гусле. Слави Бадњи дан, праве Бадње вече, застиру сламу. Славе и Ђурђевдан. Арнауташке жене из околине Девича долазе у манастир између Ускрса и Ђурђевдана и свака легне поред гроба Светог Јанићија, а кад оде свака га дарива. Сви славе Милоша Обилића као јунака и свог земљака. Многи, нарочито по Метохији, задржали су своја стара имена: Степановићи, Попићи, Бојковићи, Лекићи, Гојковићи, Стојковићи и друга."
Među njima su Tači, Jašarević i čitav čopor zločinaca.

Jefto Dedijer

 

[nasmešise]

Ovo možda niste znali!
Након обиласка Косова и Метохије, др. Јефта Дедијер, пише у својој књизи 1913. године о становницима Дренице који су се показали као највећи злочинци у току, а и после Другог светског рата. А пред сам почетак Првог светског рата, Дедијер о њима пише: "У животу дреничких Арнауташа има много хришћанских и српских обичаја. Свака кућа има гусле. Слави Бадњи дан, праве Бадње вече, застиру сламу. Славе и Ђурђевдан. Арнауташке жене из околине Девича долазе у манастир између Ускрса и Ђурђевдана и свака легне поред гроба Светог Јанићија, а кад оде свака га дарива. Сви славе Милоша Обилића као јунака и свог земљака. Многи, нарочито по Метохији, задржали су своја стара имена: Степановићи, Попићи, Бојковићи, Лекићи, Гојковићи, Стојковићи и друга."

Među njima su Tači, Jašarević i čitav čopor zločinaca.
Pogledajte prilog 304544
Jefto Dedijer

Mi ne možemo realno da shvatimo koliko je važno da se ovako nepoznati istorijski dokumenti iznose u javnost, Da ne ispadne da su to nedokazane priče o prelasku u islam, o Arnautašima (kako su ih tada zvali), da su oni bili posebno surovi prema Srbima, da su žene dugo održavale srpsku tradiciju u svojim domovima itd. Zahvaljujem se autoru teme, s tim da bi bilo veoma lepo da se o tome i u drugim oblicima piše. Oduševljen sam.

 

[starimrgud]

Ovo je zaista prelep i značajan dokument iz naše davne prošlosti, koji je okvir za našu temu.
Стефан Лазаревић (1377-1427)
Натпис на косовском стубу
Ове речи написане бише на мраморном стубу на Косову.
Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

 

[starimrgud]

Prvi albanski napadi na srpsku državu dogodili su se pre 100 godina. A od tada taj neprijateljski narod iz dana u dan progonio je Srbe sa svojih istorijskih ognjišta. Uz pomoć velikih sila, večnih naših neprijatelja, naše boljševičke vlasti i našim neshvatljivim potezima, došli smo do sadašnjeg stanja, gde se Srbi nalaze na severu u obliku uskog pojasa. Samo su od više stotina bogomolja ostale neke koje se na prste mogu izbrojati. O tužnoj sudbini našeg naroda u okolini zatočenog Manastira Devič govore samo usmena predanja. U jednoj priči na drenicanova2013.blogspot.com možete to pročitati ili snimiti.

 

[cadreni]

Prethodni materijal mi se zaista sviđa. U osnovi, sve to čini okvir oko našeg usamljenog i sve više ugroženog Manastira Devič. Na nama je svima da u ovim kritičnim trenucima za naš narod u tom kraju, uradimo ono što možemo. HVALA

 

[starimrgud]

Нисмо претпостављали да ће потурице предњачити у затирању трагова постојања нашег народа на тим просторима, да само оне знају појединости где су се од вајкада налазиле наше светиње и места која су вековима на посебан начин зрачила, подстицала, слала поруке и настојала да поново окупе наш народ. Брдо на којем је било наше гробље, и поред наше немоћи да из свега што је постојало схватимо бар нешто, било је једно од таквих места, јер је прирасло селу за срце. Једноставно их је на чудан начин привлачило, тако да нису водили рачуна да је, ипак, у питању гробље. Па ако је то тако као што причам, зар је чудно што су настојали да га трајно униште, односећи шљаку за подлогу пута. А тај материјал могли су узети с места много погоднијег него што је наше гробље. У размишљањима о том нељудском чину, пало ми је на памет да су у њему учествовали и главну реч водили потомци свих Рама на тим просторима. Изненада сам зауставио кола изнад огромне рупе, из које је однета земља за подлогу њиховог друма. (drenicanova2013.blogspot.com)