starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Poslednja izmena:
-
- Popularno:
- Zašto se u Srbiji slave ratni zločinci?
- Gore beli šatori ispred Skupštine...
- Zašto se vređaju oni koji se ne kupaju?
- Vučić : “Ćacilend je najslobodnije...
- Putin "diže" 2 miliona rezervista
- Kakav je ovo parazit koji nas grize u...
- Vučić o poslanicima EP: Od „evropskog...
- Madagaskar se okreće Rusiji?
- Жене су те које бирају или...?
- Usporedbe. Odcjepljenje Hrvatske od...
Stari manastir Devič
- Začetnik teme starimrgud
- Datum pokretanja
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Devič je kroz vekove više puta rušen, pljačkan i zatiran. Ali 1941. je sve sravnjeno do temelja. Tom prilikom nestalisu dragoceni dokumenti koji su imali nacionalni značaj. Samo nekoliko većih dosijea nalazilo se u institucijama u Beogradu. Ono što je sakupljeno posel rata, bande su ponovo spalile prilikom poslednjeg razaranja. Zato je od opšteg interersa da se ponovo sakupi sve ono što je preostalo, svaki dokumenat. Zbog toga i ja ovo činim u ovoj temi
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Od 1762. vodi se Devički katastih (pomenik), u koji su beleženi pri¬lozi građana iz svih krajeva Oblasti. Knjiga je imala četiri stotine petna¬est stranica sa poslednjom godinom upisa 1789. Prve podatke uneo je tajnom bukvicom 1763. Mitrofan, a već sledeće godine pisao je „dijak Uroš, slu¬žitel Deviča“. Taj katastih sadržavao je dragocene podatke o jeziku, topo¬grafiji, onomastici i tadašnjim kulturnim i privrednim prilikama na Kosovu. Svi su izgledi da je izgoreo prilikom razaranja Deviča 1941. Inte¬resantan je podatak da je Ruski konzul u Sarajevu, Aleksandar Giljferding, obišao Manastir Devič 1858. Nepoverljivi iguman Pajsije nije mu pokazao stare devičke knjige. Nekoliko nedelja po povratku u Sarajevo saznao je da su Arnauti iz obližnjeg sela ubili igumana. Nisu kažnjeni iako su poznata njihova imena.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Da, upravu ste, to je tekst iz neobjavljenog rukopisa, za koji su korišćeni istorijski malo poznati spisi.
A, sad idemo sa slikama, koje su u mnogo čemu različite, ali ih međusobno povezuje devička kob, borba za njegov opstanak i asocijacije na događaje koji su se oko njega zbili.
A, sad idemo sa slikama, koje su u mnogo čemu različite, ali ih međusobno povezuje devička kob, borba za njegov opstanak i asocijacije na događaje koji su se oko njega zbili.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Evo video snimaka, koji govori sam za sebe i u osnovi svojom porukom ne zastareva, već naprotiv, opominje!?
Veoma je važno, pored pisanog teksta, i onoga što o ovom tragičnom događaju znamo, da se i vizuelnim informacijama na to podsetimo. Ožive teški događaji, i deo toga sigurno ostaje trajno pohranjen u našoj svesti. Zato treba neprekidno pisati i objavljivati sve što postoji o ovom manastirom. I zato pozdravljam ideju autora teme.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Prilažem najduži, pa prema tome i najdetaljniji, film o razaranju Manastira Devič. Kao i prethodni video materijali, tako i ovaj, prikazuje potresne scene potpuno razorenog manastira. Po beskonačno puta čovek mora da postavi pitanje, kako je moguće da takav zločinački narod živi na ovoj planeti, jer se takve zločinačke scene nisu u svetu dešavale u poslednjih sto godina. Posle toga Evropljani nam nude pomoć da to obnove, ali u suštini to ne znači mnogo.
Opravdano bi trebalo zatražiti da nam daju snimke iz helikoptera KFOR-a, koji je sve vreme kružio iznad te razularene bande Tačijevog soja iz okolnih sela. Siguran sam da takav materijal postoji. Možda su i Šiptari to snimali kao svoju najveću pobedu. Zašto da ne, jer se oni time diče i ponose. Ali, naše postojanje ne može niko da uništi, čak ni daleko veće sile to nisu uspele, pa neće ni neki tamo "šugci".
Opravdano bi trebalo zatražiti da nam daju snimke iz helikoptera KFOR-a, koji je sve vreme kružio iznad te razularene bande Tačijevog soja iz okolnih sela. Siguran sam da takav materijal postoji. Možda su i Šiptari to snimali kao svoju najveću pobedu. Zašto da ne, jer se oni time diče i ponose. Ali, naše postojanje ne može niko da uništi, čak ni daleko veće sile to nisu uspele, pa neće ni neki tamo "šugci".
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Pozdravljam one koji su mi uputili privatne poruke.
Poslednja izmena:
Nema sumnje da u ovoj temi ima najviše dokumenata koji se u javnosti mogu naći o Manastiru Devič. Veliko angažovanje autora trebalo bi pozdraviti. Postavljam pitanje: da li ovo prati informativna služba naše Crkve, jer je neobično to da nikada o svemu nije napisala ni reči. A Manasir Devič to zaslužuje.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Uz dužno poštovanje i zahvalnost, prilažem video sa koncerta u Republici Srpskojna na kojem je skupljan prilog za Manastir Devič. Braćo, tako treba!
drenica4104
Obećava
- Poruka
- 58
Ovako se treba boriti za Srbiju, sportski, intelektualno, duhovno i za srpske svetinje.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
[Ovako se treba boriti za Srbiju, sportski, intelektualno, duhovno i za srpske svetinje.
Zahvaljujem na poruci i dodajem slike po nekom redosledu
Zahvaljujem na poruci i dodajem slike po nekom redosledu
Posebno zadovoljstvo mi čini to, kada ujutro ustanem i nađem nasu dokumenata o Manastiri. Uz malo koncentracije zatim se nađem u toj svetinji, i učestvujem u jutarnjoj službi. Koliko puta sam sebi postavio pitanje, kako jedan čovek koji je samo tražio fotografiju starog manastira, sada obavlja jednu plemenitu i veoma značajnu misiju. Da sakupi dokumenta, napiše tekst i podseti na naše nacionalne obaveze. Naravno, da zato ima motivacije iz ličnih doživljaja. Hvala!
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Kada se nađem na ovim stranicama, uvek se, nekim duboko urezanim sećanjima, setim kako se kao petogodišnjak, prilikom pričesta, nalazim na dverima starog manastira. Zatim se pojavi slika svetih dovratnika izdubljenih od poljubaca čak do desetak santimetara. Tada to nisam mogao da shvatim. Zatim služba i kako dve dame sa crvenim šeširićima sa velikim obodom, prate pojanje sveštenika. Tek kasnije nadolaze slike porušenog manastira, obnovljenog, pa onda opet rušenog i obnavljanog. Hoću da kažem, da svaka fotografija nosi određenu poruku, na koju se nadovezuju sećanja i doživljaji. To se ponavlja iz dana u dan.
Ove fotografije me vesele i raduju. Moj dobar prijatelj živi u Mitrovici i priča mi kako je skoro negde bio u Manastiru, ali je koristio "božje puteve". Opisuje mi šta je video, a ja mu velim da ću to potvrditi na ovim Vašim fotosima. Zato za sve što činite, veliko hvala.
drenica4104
Obećava
- Poruka
- 58
Ova tema, pisanje i fotografije, vraćaju me u vreme kada sam živeo u Drenici. To je jedna visoravan od 750 metara nadmorske visine, u kojoj je nekada u vreme procvata srpske države bilo toliko bogomolja da su je nazivali Druga srpska Sveta Gora. Ali su zbog geografskih uslova iz nje pokretane pobune, pre i posle rata, sa čuvenim zlikovcem Šabanom Polužom i danas sa poznatom Dreničkom grupom. Od svega je ostao samo Manastir Devič velika svetinja, sa svim nacionalnim atributima. Ovih dana sam slučajno naišao na knjigu o tom kraju i jednim poglavljem o manastiru Devič, gde pisac govori o susretima sa tom svetinjom kroz život dok je tamo bio. Dakle, može se besplatno pregledati tekst knjige izdate pre 15 godina u inostranstvu, na srpskom, i po potrebi kopirati, sajt: drenicanova2013.blogspot.com. Pa se vidimo.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Ovako su izgledali naši odlasci:
Приликом одласка, окупио се знатно већи број људи него што је уобичајено за такве прилике. Најпре, јер су били забринути због чињенице да ће коначно сви морати да напусте своје домове (раније су му говорили: „Док си ти са нама, нико се неће селити!”), а затим, већина њих је претпостављала да га више неће видети у овом селу. И поред настојања присутних да испраћај остане у границама уобичајеног, у ваздуху се осећао утисак да то није само почетак краја њиховог заједничког живота у том малом месту, него и коначан крај свему. Крај великих илузија и надања да су, доласком у ове крајеве, почетком двадесетих година, за сва времена решили питање свог опстанка. Као у некој класичној драми, без спонтаних емоција у разговору и понашања уобичајеног за такве скупове, када неко говори, остали ћутке пажљиво прате његов говор. Окамењена лица присутних, огрубела и изборана од најтежих ратарских послова, временских непогода и душевних патњи, нису одавала тренутно унутрашње расположење. Али, су зато тужне очи, са неким чудним сјајем и провидношћу - говориле све. Напаћени, напуштени и без наде, представљали су само провидне и крхке сенке људи које сам раније познавао. Онако испијени, спокојни, достојанствени и епски лепи, стварали су привид да се налазимо у неком међусвету. А можда је тако и било. Након спонтаних поздрава, пођосмо на далеки пут. Док смо се удаљавали колима, испред куће је остала иста група људи, која нам је још дуго махала рукама, желећи нам добро путовање.
Приликом одласка, окупио се знатно већи број људи него што је уобичајено за такве прилике. Најпре, јер су били забринути због чињенице да ће коначно сви морати да напусте своје домове (раније су му говорили: „Док си ти са нама, нико се неће селити!”), а затим, већина њих је претпостављала да га више неће видети у овом селу. И поред настојања присутних да испраћај остане у границама уобичајеног, у ваздуху се осећао утисак да то није само почетак краја њиховог заједничког живота у том малом месту, него и коначан крај свему. Крај великих илузија и надања да су, доласком у ове крајеве, почетком двадесетих година, за сва времена решили питање свог опстанка. Као у некој класичној драми, без спонтаних емоција у разговору и понашања уобичајеног за такве скупове, када неко говори, остали ћутке пажљиво прате његов говор. Окамењена лица присутних, огрубела и изборана од најтежих ратарских послова, временских непогода и душевних патњи, нису одавала тренутно унутрашње расположење. Али, су зато тужне очи, са неким чудним сјајем и провидношћу - говориле све. Напаћени, напуштени и без наде, представљали су само провидне и крхке сенке људи које сам раније познавао. Онако испијени, спокојни, достојанствени и епски лепи, стварали су привид да се налазимо у неком међусвету. А можда је тако и било. Након спонтаних поздрава, пођосмо на далеки пут. Док смо се удаљавали колима, испред куће је остала иста група људи, која нам је још дуго махала рукама, желећи нам добро путовање.
Lepo, nema šta! Moraću da posetim taj saj drenicanova2013.blogspot.com. Tu će biti nešto što me interesuje. Hvala.
drenica4104
Obećava
- Poruka
- 58
Slažem se u svemu. Kada nađem neki prigodan materijal, priložiću ga.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Drugi deo
Trčeći pored kola, u stopu nas je pratio, lajući, ker Džimi, želeći poslednji put da iskaže svoju privrženost ocu, ali snaga poče da ga izdaje. Zatim je još dugo trčao u galopu iza kola, tako da su mu ogromne uši ritmički oscilovale gore-dole, kao u orla krila, hladeći ga i razagoneći prašinu. Shvatio sam da mu je to poslednja i najvažnija trka u životu. U jednom trenutku, na retrovizoru, postepeno nestade i njegova glava u oblaku prašine iza kola. To nije bio samo trenutak rastanka sa tim neobičnim i vernim psom, nego je i simbolično predstavljao odlazak iz sveta kojem sam svim bićem pripadao; konačno i zauvek. Srećom, tata to nije mogao videti. Koliko se u tom trenutku osećao bespomoćno i jadno, ostaće zanavek skriveno u njegovoj vernoj psećoj duši. Zamišljao sam ga kako, najpre, staje i gleda za kolima, cvileći i povremeno lajući, a zatim podvijenim repom i, onako, s noge na nogu, odlazi u obližnju šumu da tuguje, cvili i zavija. Ostaće tako do sumraka, a možda i do duboko u noć, jer šuma je ostala njegovo poslednje utočište.
Iz tih razmišljanja prenu me „fića” poskakivanjem i urlanjem motora, upozoravajući da mu kretanje po tom seoskom džombastom putu ne odgovara, i da bi trebalo nešto da preduzmem. Kada posle nekog povećeg uspona napustismo nekada ušoreni deo sela i popesmo se na zaravan, odakle se selo videlo kao na dlanu, otac reče: „Ako ti nije teško, malo bih izašao iz kola. Tek onako.” Stadosmo. On, uz mali napor, iziđe, oslanjajući se na štap. Pođe nekoliko koraka ispred nas, a zatim se netremice zagleda u panoramu sela. Nas dvojica takođe.
Nalazili smo se na putu pored seoskog groblja. Bila je to zaravan vulkanskog porekla, uzdignuta iznad sela više desetina metara. Selo se nalazilo na blago talasastom zemljištu, sa školom i opštinom na najuočljivijem delu i videlo se jednim pogledom. Preostale kuće, većinom izgrađene oskudnim sredstvima posle rata, samo su nagoveštavale konture predratnog sela. Nismo ničim hteli da remetimo taj trenutak u kojem je otac nastojao, kako sam pretpostavljao, da još jednim pogledom obuhvati prostor gde je proveo gotovo ceo život. Da li je bilo moguće da se pri tome ne seti bar nekih ključnih događaja iz burnog života u tom kraju? Oni ispred naše kuće, koji su nas ispratili, nisu se još bili razišli. Mogli su nas i videti.
Ostalo mi je nepoznato kako to izgleda, kada čovek u jednom trenu želi da vidi, oseti, uporedi ili zapamti sve ono što je činilo njegov život u proteklih četrdesetak godina. Verovatno je u tome bilo mnogo ličnog, neostvarenog, vezanog za ljude i događaje i njegov unutrašnji svet. Pade mi na pamet da, možda, upoređuje ono što je nekada prvi put ugledao sa ovog mesta, kada je kao petnaestogodišnjak došao sa roditeljima i četiri sestre - neprohodan teren, koji je trebalo krčenjem, stopu po stopu, osvajati, nekadašnji izgled kućica pripremljenih za naseljenike - i ovog sada, kako na kraju izgleda. Možda izgled mesta '41. godine, kada smo, kao poslednji u selu, sa pretovarenim kolima - najpotrebnijim stvarima, po kišovitom sumraku - jedva izašli uz ovu uzbrdicu, ili izgled onog razorenog sela, posle povratka iz višegodišnjeg izgnanstva.
U pitanju su ljudi sa donjih fotografija
Trčeći pored kola, u stopu nas je pratio, lajući, ker Džimi, želeći poslednji put da iskaže svoju privrženost ocu, ali snaga poče da ga izdaje. Zatim je još dugo trčao u galopu iza kola, tako da su mu ogromne uši ritmički oscilovale gore-dole, kao u orla krila, hladeći ga i razagoneći prašinu. Shvatio sam da mu je to poslednja i najvažnija trka u životu. U jednom trenutku, na retrovizoru, postepeno nestade i njegova glava u oblaku prašine iza kola. To nije bio samo trenutak rastanka sa tim neobičnim i vernim psom, nego je i simbolično predstavljao odlazak iz sveta kojem sam svim bićem pripadao; konačno i zauvek. Srećom, tata to nije mogao videti. Koliko se u tom trenutku osećao bespomoćno i jadno, ostaće zanavek skriveno u njegovoj vernoj psećoj duši. Zamišljao sam ga kako, najpre, staje i gleda za kolima, cvileći i povremeno lajući, a zatim podvijenim repom i, onako, s noge na nogu, odlazi u obližnju šumu da tuguje, cvili i zavija. Ostaće tako do sumraka, a možda i do duboko u noć, jer šuma je ostala njegovo poslednje utočište.
Iz tih razmišljanja prenu me „fića” poskakivanjem i urlanjem motora, upozoravajući da mu kretanje po tom seoskom džombastom putu ne odgovara, i da bi trebalo nešto da preduzmem. Kada posle nekog povećeg uspona napustismo nekada ušoreni deo sela i popesmo se na zaravan, odakle se selo videlo kao na dlanu, otac reče: „Ako ti nije teško, malo bih izašao iz kola. Tek onako.” Stadosmo. On, uz mali napor, iziđe, oslanjajući se na štap. Pođe nekoliko koraka ispred nas, a zatim se netremice zagleda u panoramu sela. Nas dvojica takođe.
Nalazili smo se na putu pored seoskog groblja. Bila je to zaravan vulkanskog porekla, uzdignuta iznad sela više desetina metara. Selo se nalazilo na blago talasastom zemljištu, sa školom i opštinom na najuočljivijem delu i videlo se jednim pogledom. Preostale kuće, većinom izgrađene oskudnim sredstvima posle rata, samo su nagoveštavale konture predratnog sela. Nismo ničim hteli da remetimo taj trenutak u kojem je otac nastojao, kako sam pretpostavljao, da još jednim pogledom obuhvati prostor gde je proveo gotovo ceo život. Da li je bilo moguće da se pri tome ne seti bar nekih ključnih događaja iz burnog života u tom kraju? Oni ispred naše kuće, koji su nas ispratili, nisu se još bili razišli. Mogli su nas i videti.
Ostalo mi je nepoznato kako to izgleda, kada čovek u jednom trenu želi da vidi, oseti, uporedi ili zapamti sve ono što je činilo njegov život u proteklih četrdesetak godina. Verovatno je u tome bilo mnogo ličnog, neostvarenog, vezanog za ljude i događaje i njegov unutrašnji svet. Pade mi na pamet da, možda, upoređuje ono što je nekada prvi put ugledao sa ovog mesta, kada je kao petnaestogodišnjak došao sa roditeljima i četiri sestre - neprohodan teren, koji je trebalo krčenjem, stopu po stopu, osvajati, nekadašnji izgled kućica pripremljenih za naseljenike - i ovog sada, kako na kraju izgleda. Možda izgled mesta '41. godine, kada smo, kao poslednji u selu, sa pretovarenim kolima - najpotrebnijim stvarima, po kišovitom sumraku - jedva izašli uz ovu uzbrdicu, ili izgled onog razorenog sela, posle povratka iz višegodišnjeg izgnanstva.
U pitanju su ljudi sa donjih fotografija
- Poruka
- 48
Veoma lep nadahnut tekst i primerene fotografije. Mislim da je nekada za Gospojin dan u Manastiru bio sabor. Ako neko o tome ima neki aber neka se javi. Trebalo bi posetiti sajt drenicanova2013.blogspot.com i videti kako se tamo živelo. meni se to svidelo.
- Poruka
- 48
Prateći ovu temu, poželim da i ja u tome učestvujem. Ali, nemam materijala. Pre neki dan zapazih sliku one čuvene engleske bolničarke , koja je u našoj vojsci dostigla i oficirski čin. Dalje, čitao sam negde, to najbolje zna pisac ove teme, da je jedna naša jedinica boravila u Manastiru prilikom odstupanja. To je bilo vrlo dirljivo. Zašto ne bismo pretpostavili da je i ona bila tu negde. Pa zbog svega toga, pomislim da priložim njenu sliku, i izrazim zahvalnost za sve što je učinila. Ćao
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Nastavak:
Педесетак метара ниже, на самој падини брда, лежала је увалица, са више деценија старим стаблима дивљих крушака, коју смо зато звали „Под крушке”. Могао се сећати да је на том месту, неколико година по доласку у ове крајеве, преводио говор о условима које је насељеницима постављао највећи качак тог времена, Азем Бејта. Било је готово невероватно да је за неколико година научио језик тог народа. Можда је тада, тај бандит, рекао нешто што је могло да подсети на овај данашњи тренутак. Међутим, пре ће бити да га је усамљени бели мраморни споменик (удаљен коју десетину метара) подсећао да ту оставља кости својих родитеља и да му то, можда, још и најтеже пада. А настојао је да тај споменик буде у свему онакав какав су заслужили његови родитељи. Колико се само секирао када је неки стари мајстор, Шурбатовић, направио мање грешке клесањем у камену.
Није искључено да се у том временском теснацу није, бар у магновењу, подсетио нечега из дугих боравака у лову, неког интимног догађаја из младости и живота са родитељима и сестрама. Или су га, можда, улазна врата школе, са необично пространим ходником, подсетила на онај незабораван догађај од пре рата, када је са мештанима села по комаду „Балканска царица” била приређена права позоришна представа. Сви су у представи играли у оригиналној црногорској ношњи. Одушевљен тиме, себи је дозволио да прекрши принцип (да не свира на јавним местима) и да својом хармоником, за кућне потребе, свира омладини на игранци преостали део ноћи.
Било би скоро невероватно да се није сетио и породичног звона, купљеног као поклон за будућу цркву Светог Ђорђа, које је некада годинама стајало на дрвеном звонику удаљеном неколико десетина метара. Звоно га је морало подсећати, кристално чистим и необичним звуком, са тог порозног брда, на догађаје током којих је било коришћено, а можда и на то да се тренутно налази у порушеном и делимично обновљеном манастиру Девич. То можда, о чему је тог тренутка размишљао, било је само покушај да се што више приближим оцу, да са њим поделим тешке тренутке и у њима учествујем. Сигурно је било једино да је све време посматрао панораму села и да ће покушати да му бар то остане у сећању до краја живота. А млађи брат и ја смо имали довољно времена да, за сваки случај, запамтимо изглед села, јер је постојала могућност да то и за нас буде последњи пут.
Отац уздахну, заврте главом, а затим, припремајући се да уђе у кола, рече: „Моја генерација је жртвовала цео живот да би из ничега и непроходних шикара изградила насеље, које су шугаћи већ једном за трен ока сравнили са земљом. А ова пропала власт чак је законом заштитила дивљач, а нас не само да није помагала, него нас је ставила ван закона. Није то претеривање, јер ако неко без дозволе одстрели дивљач, обавезно је кажњен, а кад Шиптари нападну или опљачкају Србе, одају им признање. А да ме ова болештина овако не нагрди, не би мене нико могао отерати са имања. Овако, збогом изгубљени завичају!”
Педесетак метара ниже, на самој падини брда, лежала је увалица, са више деценија старим стаблима дивљих крушака, коју смо зато звали „Под крушке”. Могао се сећати да је на том месту, неколико година по доласку у ове крајеве, преводио говор о условима које је насељеницима постављао највећи качак тог времена, Азем Бејта. Било је готово невероватно да је за неколико година научио језик тог народа. Можда је тада, тај бандит, рекао нешто што је могло да подсети на овај данашњи тренутак. Међутим, пре ће бити да га је усамљени бели мраморни споменик (удаљен коју десетину метара) подсећао да ту оставља кости својих родитеља и да му то, можда, још и најтеже пада. А настојао је да тај споменик буде у свему онакав какав су заслужили његови родитељи. Колико се само секирао када је неки стари мајстор, Шурбатовић, направио мање грешке клесањем у камену.
Није искључено да се у том временском теснацу није, бар у магновењу, подсетио нечега из дугих боравака у лову, неког интимног догађаја из младости и живота са родитељима и сестрама. Или су га, можда, улазна врата школе, са необично пространим ходником, подсетила на онај незабораван догађај од пре рата, када је са мештанима села по комаду „Балканска царица” била приређена права позоришна представа. Сви су у представи играли у оригиналној црногорској ношњи. Одушевљен тиме, себи је дозволио да прекрши принцип (да не свира на јавним местима) и да својом хармоником, за кућне потребе, свира омладини на игранци преостали део ноћи.
Било би скоро невероватно да се није сетио и породичног звона, купљеног као поклон за будућу цркву Светог Ђорђа, које је некада годинама стајало на дрвеном звонику удаљеном неколико десетина метара. Звоно га је морало подсећати, кристално чистим и необичним звуком, са тог порозног брда, на догађаје током којих је било коришћено, а можда и на то да се тренутно налази у порушеном и делимично обновљеном манастиру Девич. То можда, о чему је тог тренутка размишљао, било је само покушај да се што више приближим оцу, да са њим поделим тешке тренутке и у њима учествујем. Сигурно је било једино да је све време посматрао панораму села и да ће покушати да му бар то остане у сећању до краја живота. А млађи брат и ја смо имали довољно времена да, за сваки случај, запамтимо изглед села, јер је постојала могућност да то и за нас буде последњи пут.
Отац уздахну, заврте главом, а затим, припремајући се да уђе у кола, рече: „Моја генерација је жртвовала цео живот да би из ничега и непроходних шикара изградила насеље, које су шугаћи већ једном за трен ока сравнили са земљом. А ова пропала власт чак је законом заштитила дивљач, а нас не само да није помагала, него нас је ставила ван закона. Није то претеривање, јер ако неко без дозволе одстрели дивљач, обавезно је кажњен, а кад Шиптари нападну или опљачкају Србе, одају им признање. А да ме ова болештина овако не нагрди, не би мене нико могао отерати са имања. Овако, збогом изгубљени завичају!”
Ovo mi se posebno sviđa. Čekam nastavak priče. Da li je to sa onog sajta ili nešto vaše. Nije bitno.