- Poruka
- 48
Bio sam na kratko u Manastiru, i nosim duboke i trajne utiske. O tome ću drugom prilikom. Sada samo fotos.
-
- Popularno:
- Rimski mostovi u Srbiji
- Produžujući kapitulaciju Zelenskog...
- Zločinci se veličaju, heroji...
- Трамп: Обратићу се Конгресу ако се...
- Ana Brnabić raspisala izbore u Sečnju...
- Još jedna velika laž Vučića
- Vučić: “ baš me briga što me ne vole ni...
- Tramp udario na Putinovu kasu: SAD...
- Zasto nema Djura Macuta na zajednickoj...
- Kako reaguješ kad te neko kritikuje...
Stari manastir Devič
- Začetnik teme starimrgud
- Datum pokretanja
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Ovih dana razgovarao sam sa jednim mojim prijateljem iz Bosne, između ostalog rekao mi je kako su u tom njegovom selu još pre Velikog brata znali za Manastgir Devič. Naime, kada neko ima neki urođeni problem, rekli bi trebalo bi ga odvesti u Devič. Ali je tamo sada presdušio onaj sveti izvor. Kako reče igumanaija, verovatno zbog jaqkog zemljotresa. Jedan moj drugi poznanik reče, da su druga vremena, pokušao bi to da reši određenom dozom eksploziva. Ali nisu. Šteta.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Na priloženim fotografijama vidi se kako je izgledao Manastir Devič, posle prve obnove. Poželimo da nikada više ne bude rušen.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Političari, ovih dana, na sav glas govore kako ćemo ove godine prvi put izvojevati neku pobedu na Vidovdan. Da su do sada uvek bili samo porazi. Mislim, da tako nešto mogu da izjave samo ljudi koji nisu dovoljno kompetentni. U stvar, postavljam pitanje, čine će to opravdati ako se ne ostvari ta njihova pobeda. Ko će biti kriv? Ne ulazeći u političke rasprave, vraćam se večnom Manastiru Devič, i pokušavam da živim sa njihovim ovozemaljskim patnjama. I da se bar nakratko svakog dana tamo nađem.
- Poruka
- 61
Slike monahinja podsetile su me, kao da traže odgovor na prvu pobedu na taj naš sveti dan. Možda se varam, jer su samo očekivale da na taj dan bude više posetilaca, zbog tog čuvenog manastira i njegovog sveca. Bojim se da oni koji simpatišu postojeću vlast, da su bili zauzeti svečanim pričama i pohvalama šta su sve oni uradili, a oni prethodni baš ništa. Opet sve po našem oprobanom receptu. A u stvari, ništa konkretno nismo dobili. Zbog toga se onaj što ga najviše svrbi, češe tamo gde niko pametan ne bi, govoreći kako bi prethodni prethodnik da je dobio to što su oni, praznovao mesec dana. Ali, molim bez politike, komentatori su složni u jednom da nismo dobili Datum, a kada ćemo, zavisi od naših srbomrzaca: što ništa ne valja.
Sve njihove priče i rezultate dao bih za mogućnost da koji trenutak provedem u našem Manastiru i da se dalje ne proliva naša krv, kako što je to bilo juče napadom divljaka na autobus.
Ipak, moramo živeti u nadi.
Žao mi je što nemam mogućnost da priložim prigodnu fotografiju.
Sve njihove priče i rezultate dao bih za mogućnost da koji trenutak provedem u našem Manastiru i da se dalje ne proliva naša krv, kako što je to bilo juče napadom divljaka na autobus.
Ipak, moramo živeti u nadi.
Žao mi je što nemam mogućnost da priložim prigodnu fotografiju.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Osoblje Manastira moli se Bogu i čeka prvu pravu pobedu za Vidovdan. Čeka da Srbi bez straha mogu da obiđu ovu svetinju, kao što su to radili vekovima
Moram da kažem, da se neprijatno osećam time što ovaj kreten za albanski trguje, oglašava, vrbuje, i pomera ovu našu svetinju. Mnogi bi rekli da to nema veze ako hoćemo u Evropu. To je uredfu. Samo u mojoj glavi počne da zvoni za uzbunu kada se ta reč pojavi u blizini Manastira. Verujem da je u pitanju psihološki problem.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Samo da vas pozdravim i da kažem da se osećam na isti način. Ali, nekako, verujem da svemu ovome mora doći kraj. Pozdrav!
- Poruka
- 48
Pre neki dan, razgovarao sam sa mojim školskim drugom iz Mitrovice o tome kako žive. Posebno sam se iznenadio kada mi je rekao da je sa svojim drugom obišao Manastir Devič. To putovanje je bilo veoma rizično, ali su bili pripremljeni za svaku opciju. Mogu da kažem da je dobar lovac i da je te svoje sposobnosti i umeće obilato koristio. Ne bi imalo smisla da govorim o pojedinostima iz razumljivih razloga. Možda nekada kada opasnost za takvo putovanje više ne bude. Posebno što nije bio jednostavan ulazak u samo naselje Manastira. Dugo su u razgovoru proveli sa monaštvom. O utiscima drugom prilikoma. Pozdrav hrabrim i odanim našim svetinjama.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Čitajući tekst o najvećoj građevini na svetu, odnosno o pravoslavnom hramu koji je izgrađen bez ijednog metalnog dela osim zvona, pade mi misao kako je u svetoj zemlji, Rusiji, to opstalo bez obzira na boljševički sistem. Da je pored Manastira Devič, bila bi potpaljena bar jedanput godišnje. Zato nekoliko informacija o toj čuvenoj bogomolji:
Najveća zgrada na svetu napravljena potpuno od drveta je ruska pravoslavna crkva na ostrvu Kiži, izgrađena pre 150 godina.
Na crkvi Kiži Pogost samo su zvona od metala
Crkva je visoka 37.5 metara, te je napravljena u 18. veku bez ijednog zakucanog eksera, a jedini metal na njoj je zvono u kuli.
Crkva je nedavno renovirana, ali se nije koristilo ništa osim drveta, kako bi i dalje ostala unikatna građevina.
Na crkvi se nalaze čak 22 kupole, zvonik koji je napravio Sisoj Osipov, kao i 102 ikone, koje potiču iz 17. i 18. veka.
Pre nego što je ova crkva detaljno ispitana, za najvišu drvenu zgradu smatrao se avionski simulator u Albarkurkiju, koji je veličine 180 metara, ali se u njegovoj konstrukciji nalaze metalne ploče koje pridržavaju konstrukciju.
Ovu crkvu nazivaju i Kiži Pogost, po ostrvu na kome se nalazi na jezeru Onjega, te ju je UNESCO upisao među zaštićenu svetsku baštinu 1990. godine.
Najveća zgrada na svetu napravljena potpuno od drveta je ruska pravoslavna crkva na ostrvu Kiži, izgrađena pre 150 godina.
Na crkvi Kiži Pogost samo su zvona od metala
Crkva je visoka 37.5 metara, te je napravljena u 18. veku bez ijednog zakucanog eksera, a jedini metal na njoj je zvono u kuli.
Crkva je nedavno renovirana, ali se nije koristilo ništa osim drveta, kako bi i dalje ostala unikatna građevina.
Na crkvi se nalaze čak 22 kupole, zvonik koji je napravio Sisoj Osipov, kao i 102 ikone, koje potiču iz 17. i 18. veka.
Pre nego što je ova crkva detaljno ispitana, za najvišu drvenu zgradu smatrao se avionski simulator u Albarkurkiju, koji je veličine 180 metara, ali se u njegovoj konstrukciji nalaze metalne ploče koje pridržavaju konstrukciju.
Ovu crkvu nazivaju i Kiži Pogost, po ostrvu na kome se nalazi na jezeru Onjega, te ju je UNESCO upisao među zaštićenu svetsku baštinu 1990. godine.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 61
Zahvaljujem na informacijama o najvećoj crkvi na svetu. Kada bih u Deviču slušao bogosluženje, pokušao bih da uspostavim misaonu magistralu sa tim manastirom. Kontam, da bi to bili nezaboravni trenuci. Još jednom hvala!
drenica4104
Obećava
- Poruka
- 58
Našao sam ovu sliku Manastira Devič, ali nisam sasvim siguran iz kog perioda potiče. Starimrgud verovatno to zna.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Zahvaljujem na prethodnoj fotografiji Manastira Devič. U svojoj dokumentaciji raspolažem sa više dostupnih izvora te fotografije, i veoma sam poželeo da je to izgled zdanja od pre Drugog svetskog rata. Treba da kažem da san kao mladić posetio ruševine odmah nakon rata i još uvek su mi u sećanju samo temelji i jedan ne porušen ugao iznad ćivota sveca. Upoređujući fotografije došao sam do zaključka, pre svega na osnovu izgleda i karakterističnih blokova tesanog kamena, da je u pitanju zdanje koje je podignuto posle rata, a zatim ponovo značajno oštećeno u novije vreme. Oni koji posećuju Manastir imaju priliku da to provere. Hvala, i čujemo se.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Ovih dana nađoh priču slavnog češkoh pisca o pokušaju nekog zločinca Arnauta da promeni veru. Komentar nije potreban.
Јарослав Хашек: КАКО ЈЕ АРНАУТ ЕЉИМ ГИВАР ИШАО ДА СЕ ПОКРСТИ
Арнаут Ељим Гивар је водио порекло из округа Плечина у санџаку љумском. То место је постало познато по масакру над српским сељацима, када је страдало 87 српских породица.
Онда је, као и обично, Европа ћутала, али за право чудо, у Турској су били тим догађајем запрепашћени.
Љумски валија је наредио истрагу о злочину и потрагу за злочинцима. То је учинио тек после састанка са Ељимом Гиваром, вођом арнаутских разбојника са којима је био дошао у сукоб.
Он је у ствари тражио петину од сваке пљачке. Посебно му је запао за око бели ждребац српског војводе Анастасија. Овог јунака су Арнаути убили бичевима испред џамије после напада на Плечину. Разбојници су валији нудили само десети део, али он се наљутио и претио да ће покренути истрагу.
Ељим Гивар је више волео да га обесе него да се одрекне ждрепца, па с целим пленом узе пут под ноге.
Најпре је са разбојницима палио ђаурска села у јаковском округу, а најдража забава му је било пуцање из револвера у прозоре кућерака јадних ђаура.
Уживао је када се црвени сјај ватре разлио над селом и кад је трештао пламен запаљених кровова и чуло се запомагање мучених сељана. Још је наредио да се обесе сеоски поп и учитељ, а онда се опио будамијом. Пијење вина је забранио Мухамед, али будамију не, пошто за њу није ни знао. Можда, и када би знао, не би је забранио, јер су Арнаути будамију опевали у својим песмама, у којима се каже да је слађа него љупки осмех шкипетарске девојке из Епира, и слађа него велика успешна пљачка.
А Ељим Гивар је пролазио баш кроз клисуре где цвета биљка што даје мирис пићу будамији. Палио је и пљачкао села и притом певао: „Будамија амџир олек чимиз, будамија амџир адет кувајету.“
Душа од човека је био наш Ељим Гивар.
Из Јакова је онда отишао према јужној Албанији, где се потуцао скоро пет година. За то време је постао богат и утицајан.
У Јањини је уновчио све што је стекао пљачком и преселио се у један арнаутски градић по имену Џагина. Стигао је тамо као веома скроман човек.
Ко год би га видео док у Џагини седи у кафани, не би поверовао колико крви је пролио тај човек који се тако љубазно смеши, седи и пуши наргилу док у њој монотоно жубори вода.
Постајао је полако уморан од пљачкашких похода. Сада му је једина жеља била да се на крају у миру опрости од овог света као уважени грађанин Џагине.
Заволео је тај градић. Људи су живели доста мирно, више није било ничега што се могло украсти. Свако племе је стекло неки иметак тако што је опљачкало суседно племе, од коjeга је исто тако било опљачкано пре много година.
Односи међу људима су сада били пријатељски. Једини се још издвајао старешина (плектје) зурског племена, који је већ много година живео у старој тврђави на стени изнад града. Био је јако обазрив, тако да у град уопште није ни силазио.
Племенити Ељим Гивар је кренуо да походи зурскога плектје, јер његова стамена тврђава му се јако свиђала, а требало је да се већ једном заувек негде скраси.
У посету није отишао узалуд. Зурског плектје од тог времена нико није више видео како из своје куле посматра шаренило Џагине, разбацане по брежуљцима. Нико више није видео дугачку цев његове пушке стално уперену из једног прозора према непријатељској му Џагини.
Једном се десило да је неки мештанин кренуо да украде овцу чобанима с оне стране потока, а када се срећно вратио, јавио је начелнику: „Буљубашо, у потоку сам нашао главу зурскога плектје.“
Ељим Гивар је био срећан човек. Задовољно је седео у неосвојивој тврђави. Да би се спријатељио са свих пет племенских старешина у Џагини, приредио је за њих велику гозбу те их је тиме сасвим придобио. Такву кувенту дуго нису доживели, нити су видели толико мешина слатке будамије.
Ељим Гивар је сада деловао као уважени грађанин и веома племенит човек. И не само то. Постао је побожан те је сваке вечери простирао сеџаду у дворишту обраслом травом, и окренут према истоку побожно узвикивао молитву: „Ла илаху ала илах!“. Чинио је то у таквом заносу, као да је сам био мујезин и дозивао са мунаре.
Изгледао је некако паметно и уљудно, те га је Џагина изабрала за свог начелника. Наш добри Ељим Гивар постао је буљубаша.
Године су му пролазиле мирно, уз мешину слатке будамије, све док једном није дошао хабер да Срби и други ђаури иду у поход на пашалук, а с њима и комите из Старе Србије, који као олуја надиру са севера. Од куле до куле се преносио хабер: „Акитан мешик ашиба“ („Иду да напалате старе дугове“).
Прочуло се да је сада њихов вођа син војводе Анастасија.
Тога дана Ељиму Гивару будамија није пријала. Сетио се како је пре много година у Плечини наредио да се до смрти бичује војвода Анастасије.
Изашао је на стену и отуда видео кроз ноћну таму, далеко на северу, како планине пламте од ватре. У очима су му светлуцале хиљаде свитаца, а доле, планинским путем под његовом кулом, чуло се фрктање коња, бат људских корака и узвици. То су са севера преко планина бежали Арнаути, башибозуци, редовна турска војска и анатолска коњица – понос падишахове армије.
Све ово се понављало и следеће ноћи. Онда су се ватре појавиле и јужно од Јањине, а чула се и страшна грмљавина топова.
У тим тамним ноћима, када су с југа, из Јањине, опет на север избезумљено бежали низами, у ноћима из којих није било повратка, предосећао је Ељим Гивар да ће ватре неминовно сићи са планина и да се примиче страшно и потпуно уништење.
Горске клисуре у Епиру су дрхтале од топовске грмљавине, а ватрене кугле које су осветљавале ноћ, нису нимало личиле на ватромет, какав је обично приређиван за Бајрам. Била је то освета за многовековни јарам. Страшно је звучало оно „Акитан мешик ашиба.“
У току тих ноћи је лукави Арнаут Ељим Гивар смислио начин да избегне смрт. Решио је да се из практичних разлога покрсти, да постане хришћанин.
Веровао је да ће се ваљда над њим, сада као над хришћанином, син војводе Анастасија смиловати.
Ујутро је кренуо у српско село Мирково, које је било преко потока. Избегавао је да иде путем којим су се кретали гомиле унезверених турских војника из растурених пукова, већ је планинским стазама дошао пред само подне у Мирково, које је било скривено у ували. Тамо је у цркви затекао попа, који се управо спремао да крене пут планине да би тамо сакрио црквени златни путир.
Како је поп видео Ељима Гивара и његов арнаутски појас, опростио се од живота и оставио душу на милост Спаситељу.
Био је веома изненађен када је овај исти као јагње умиљато рекао: “Алах с тобом, мораш да ме покрстиш, ђауре! Мухамед нас је напустио.“
Ељим Гивар је одједном приметио да поп крије нешто испод мантије. Дно путира је бљеснуло, пошто је збуњени поп несмотреним покретом одгрнуо мантију.
„Шта то од мене кријеш, попе?“ узвикну Ељим Гивар, а стара разбојничка крв се у њему опет пробуди.
„Аман!“ јаукну поп.
Ељим Гивар нешто замумла, извуче револвер и право попа у главу. Узе са пода златни путир, удари ногом мртвог свештеника и са пленом у руци се запути ка селу. Био је тако весео да је успут устрелио још два сељана.
Иза букове шуме срете прву чету комита…
И сам се чудио како се све то догодило тако брзо. А ови, пошто су видели мртвог попа и путир код Ељима Гивара, одмах га одведоше до првог стабла. Пре него што су га обесили, потражио је цигару.
Тако је то било када је Арнаут Ељим Гивар ишао да се покрсти.
Јарослав Хашек: КАКО ЈЕ АРНАУТ ЕЉИМ ГИВАР ИШАО ДА СЕ ПОКРСТИ
Арнаут Ељим Гивар је водио порекло из округа Плечина у санџаку љумском. То место је постало познато по масакру над српским сељацима, када је страдало 87 српских породица.
Онда је, као и обично, Европа ћутала, али за право чудо, у Турској су били тим догађајем запрепашћени.
Љумски валија је наредио истрагу о злочину и потрагу за злочинцима. То је учинио тек после састанка са Ељимом Гиваром, вођом арнаутских разбојника са којима је био дошао у сукоб.
Он је у ствари тражио петину од сваке пљачке. Посебно му је запао за око бели ждребац српског војводе Анастасија. Овог јунака су Арнаути убили бичевима испред џамије после напада на Плечину. Разбојници су валији нудили само десети део, али он се наљутио и претио да ће покренути истрагу.
Ељим Гивар је више волео да га обесе него да се одрекне ждрепца, па с целим пленом узе пут под ноге.
Најпре је са разбојницима палио ђаурска села у јаковском округу, а најдража забава му је било пуцање из револвера у прозоре кућерака јадних ђаура.
Уживао је када се црвени сјај ватре разлио над селом и кад је трештао пламен запаљених кровова и чуло се запомагање мучених сељана. Још је наредио да се обесе сеоски поп и учитељ, а онда се опио будамијом. Пијење вина је забранио Мухамед, али будамију не, пошто за њу није ни знао. Можда, и када би знао, не би је забранио, јер су Арнаути будамију опевали у својим песмама, у којима се каже да је слађа него љупки осмех шкипетарске девојке из Епира, и слађа него велика успешна пљачка.
А Ељим Гивар је пролазио баш кроз клисуре где цвета биљка што даје мирис пићу будамији. Палио је и пљачкао села и притом певао: „Будамија амџир олек чимиз, будамија амџир адет кувајету.“
Душа од човека је био наш Ељим Гивар.
Из Јакова је онда отишао према јужној Албанији, где се потуцао скоро пет година. За то време је постао богат и утицајан.
У Јањини је уновчио све што је стекао пљачком и преселио се у један арнаутски градић по имену Џагина. Стигао је тамо као веома скроман човек.
Ко год би га видео док у Џагини седи у кафани, не би поверовао колико крви је пролио тај човек који се тако љубазно смеши, седи и пуши наргилу док у њој монотоно жубори вода.
Постајао је полако уморан од пљачкашких похода. Сада му је једина жеља била да се на крају у миру опрости од овог света као уважени грађанин Џагине.
Заволео је тај градић. Људи су живели доста мирно, више није било ничега што се могло украсти. Свако племе је стекло неки иметак тако што је опљачкало суседно племе, од коjeга је исто тако било опљачкано пре много година.
Односи међу људима су сада били пријатељски. Једини се још издвајао старешина (плектје) зурског племена, који је већ много година живео у старој тврђави на стени изнад града. Био је јако обазрив, тако да у град уопште није ни силазио.
Племенити Ељим Гивар је кренуо да походи зурскога плектје, јер његова стамена тврђава му се јако свиђала, а требало је да се већ једном заувек негде скраси.
У посету није отишао узалуд. Зурског плектје од тог времена нико није више видео како из своје куле посматра шаренило Џагине, разбацане по брежуљцима. Нико више није видео дугачку цев његове пушке стално уперену из једног прозора према непријатељској му Џагини.
Једном се десило да је неки мештанин кренуо да украде овцу чобанима с оне стране потока, а када се срећно вратио, јавио је начелнику: „Буљубашо, у потоку сам нашао главу зурскога плектје.“
Ељим Гивар је био срећан човек. Задовољно је седео у неосвојивој тврђави. Да би се спријатељио са свих пет племенских старешина у Џагини, приредио је за њих велику гозбу те их је тиме сасвим придобио. Такву кувенту дуго нису доживели, нити су видели толико мешина слатке будамије.
Ељим Гивар је сада деловао као уважени грађанин и веома племенит човек. И не само то. Постао је побожан те је сваке вечери простирао сеџаду у дворишту обраслом травом, и окренут према истоку побожно узвикивао молитву: „Ла илаху ала илах!“. Чинио је то у таквом заносу, као да је сам био мујезин и дозивао са мунаре.
Изгледао је некако паметно и уљудно, те га је Џагина изабрала за свог начелника. Наш добри Ељим Гивар постао је буљубаша.
Године су му пролазиле мирно, уз мешину слатке будамије, све док једном није дошао хабер да Срби и други ђаури иду у поход на пашалук, а с њима и комите из Старе Србије, који као олуја надиру са севера. Од куле до куле се преносио хабер: „Акитан мешик ашиба“ („Иду да напалате старе дугове“).
Прочуло се да је сада њихов вођа син војводе Анастасија.
Тога дана Ељиму Гивару будамија није пријала. Сетио се како је пре много година у Плечини наредио да се до смрти бичује војвода Анастасије.
Изашао је на стену и отуда видео кроз ноћну таму, далеко на северу, како планине пламте од ватре. У очима су му светлуцале хиљаде свитаца, а доле, планинским путем под његовом кулом, чуло се фрктање коња, бат људских корака и узвици. То су са севера преко планина бежали Арнаути, башибозуци, редовна турска војска и анатолска коњица – понос падишахове армије.
Све ово се понављало и следеће ноћи. Онда су се ватре појавиле и јужно од Јањине, а чула се и страшна грмљавина топова.
У тим тамним ноћима, када су с југа, из Јањине, опет на север избезумљено бежали низами, у ноћима из којих није било повратка, предосећао је Ељим Гивар да ће ватре неминовно сићи са планина и да се примиче страшно и потпуно уништење.
Горске клисуре у Епиру су дрхтале од топовске грмљавине, а ватрене кугле које су осветљавале ноћ, нису нимало личиле на ватромет, какав је обично приређиван за Бајрам. Била је то освета за многовековни јарам. Страшно је звучало оно „Акитан мешик ашиба.“
У току тих ноћи је лукави Арнаут Ељим Гивар смислио начин да избегне смрт. Решио је да се из практичних разлога покрсти, да постане хришћанин.
Веровао је да ће се ваљда над њим, сада као над хришћанином, син војводе Анастасија смиловати.
Ујутро је кренуо у српско село Мирково, које је било преко потока. Избегавао је да иде путем којим су се кретали гомиле унезверених турских војника из растурених пукова, већ је планинским стазама дошао пред само подне у Мирково, које је било скривено у ували. Тамо је у цркви затекао попа, који се управо спремао да крене пут планине да би тамо сакрио црквени златни путир.
Како је поп видео Ељима Гивара и његов арнаутски појас, опростио се од живота и оставио душу на милост Спаситељу.
Био је веома изненађен када је овај исти као јагње умиљато рекао: “Алах с тобом, мораш да ме покрстиш, ђауре! Мухамед нас је напустио.“
Ељим Гивар је одједном приметио да поп крије нешто испод мантије. Дно путира је бљеснуло, пошто је збуњени поп несмотреним покретом одгрнуо мантију.
„Шта то од мене кријеш, попе?“ узвикну Ељим Гивар, а стара разбојничка крв се у њему опет пробуди.
„Аман!“ јаукну поп.
Ељим Гивар нешто замумла, извуче револвер и право попа у главу. Узе са пода златни путир, удари ногом мртвог свештеника и са пленом у руци се запути ка селу. Био је тако весео да је успут устрелио још два сељана.
Иза букове шуме срете прву чету комита…
И сам се чудио како се све то догодило тако брзо. А ови, пошто су видели мртвог попа и путир код Ељима Гивара, одмах га одведоше до првог стабла. Пре него што су га обесили, потражио је цигару.
Тако је то било када је Арнаут Ељим Гивар ишао да се покрсти.
Poslednja izmena:
drenica4104
Obećava
- Poruka
- 58
Bravo, starimrgude! Čuveni pisac"Dobrog vojnika Švejka" ostavio je trajnu sliku o tom narodu. Tako rade i danas.
Priložena priča, na sasvim adekvatan način pristaje uz ovu temu o Manastiru. Komentar je zaista izlišan.
Ja sam učesnik rata na Kosmetu i pripadnik jedinica vojske koja je likvidirala ostatke fašističkih bandi Šabana Poluže. Zato ja, prirodno, na sve ovo gledam na malo drugačiji način. Hteo bih da kažem da sam u prvim delovima ove teme pratio veoma interesantno izlaganje autora teme. Pretpostavljam da nije više spreman da ide u neke detalje koji nisu šire poznati, jer to želi da objavi u svojoj knjizi. Ali bi bilo vrlo interesantno da pored fotografija kojih će nadam se i dalje biti, da ponovi do sada objavljene i to po grupama, tako da se sa tim mogu upoznati i oni koji nisu bili u prilici da ih svojevremeno vide. Naravno, to je samo moj predlog.
Ja sam učesnik rata na Kosmetu i pripadnik jedinica vojske koja je likvidirala ostatke fašističkih bandi Šabana Poluže. Zato ja, prirodno, na sve ovo gledam na malo drugačiji način. Hteo bih da kažem da sam u prvim delovima ove teme pratio veoma interesantno izlaganje autora teme. Pretpostavljam da nije više spreman da ide u neke detalje koji nisu šire poznati, jer to želi da objavi u svojoj knjizi. Ali bi bilo vrlo interesantno da pored fotografija kojih će nadam se i dalje biti, da ponovi do sada objavljene i to po grupama, tako da se sa tim mogu upoznati i oni koji nisu bili u prilici da ih svojevremeno vide. Naravno, to je samo moj predlog.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Nemam ništa protiv. Mislim da je predlog u funkciji ove teme. Počinjem sa realizacijom. Samo bih predložio da svi koji posete ovu temu da se registruju, na način koji nije komplikovan, kako bi jednim „klikom“ mogli da vide uvećanu fotografiju, a to je kvalitet više. Hvala posetiocima!
Dodajem i video
Poslednja izmena:
Neću preterati ako kažem da je ova tema, kroz fotografije, dobila novu dimenziju. Očekujem da se i onako velika poseta samo poveća.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Kao što je prethodno navedeno, ove fotografrije i one koje slede, bile su kao prilozi odgovarajućih tekstova. Ovde se daju po grupama i nezavisno od vremena kada su snimljene
Poslednja izmena:
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Uz prethodno objašnjenje, postavljam sledeće slike
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Ako imamo u vidu da poznati vizuelni dokumenti: slike, fotografije, pisani dokumenti, freske, ikone, više govore od hiljadu reči, i ostaju kao trajni dokumenti, onda svaki podatak, posebno za Manastir Devič, – jer je vekovima uništavan svaki trag o njegovom postojanju – veoma mnogo znači. Otuda i nastojanje da sve što ima veze sa ovom temom, da se vizuelno prikaže.
Inače, ako govorimo samo o fotografijama, kao načinu informisanja, teoretičari bi rekli sledeće:
„Ono što fotografija može da sačuva od vremena vrlo je apstraktnije - to je zapravo vreme samo. Imate borbu dve osobine vremena: trajanje i postojanje. Sa pojavom fotografije obezbeđuje se istrajavanje trenutka kroz vreme, čime se trajanje i postojanje poistovećuju. Trenutak se probija kroz mrežu vremena, da bi tako oslobođen, postojao paralelno sa vremenom. Pritom se ne gubi njegova suština - ne oduzima mu se ništa od njegove prolaznosti. On je samo postao statičan u prostoru. A kada je jednom dobio svoje mesto u prostoru, on onda istrajava i kroz vreme. Ranije je trajao kroz vreme - spojen sa vremenom, uz vreme; sada traje kroz vreme - protiv vremena, u sukobu sa vremenom. Tako trenutak i traje i postoji mimo trajanja. Fotografija vreme prenosi u dvodimenzionalni prostor time što „zamrzava“ trenutak. Tako dobijamo zarobljeno pod-vreme u pod-prostoru (dvodimenzionalno ograničenim prostorom).“
Inače, ako govorimo samo o fotografijama, kao načinu informisanja, teoretičari bi rekli sledeće:
„Ono što fotografija može da sačuva od vremena vrlo je apstraktnije - to je zapravo vreme samo. Imate borbu dve osobine vremena: trajanje i postojanje. Sa pojavom fotografije obezbeđuje se istrajavanje trenutka kroz vreme, čime se trajanje i postojanje poistovećuju. Trenutak se probija kroz mrežu vremena, da bi tako oslobođen, postojao paralelno sa vremenom. Pritom se ne gubi njegova suština - ne oduzima mu se ništa od njegove prolaznosti. On je samo postao statičan u prostoru. A kada je jednom dobio svoje mesto u prostoru, on onda istrajava i kroz vreme. Ranije je trajao kroz vreme - spojen sa vremenom, uz vreme; sada traje kroz vreme - protiv vremena, u sukobu sa vremenom. Tako trenutak i traje i postoji mimo trajanja. Fotografija vreme prenosi u dvodimenzionalni prostor time što „zamrzava“ trenutak. Tako dobijamo zarobljeno pod-vreme u pod-prostoru (dvodimenzionalno ograničenim prostorom).“
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Freska je tradicionalni postupak slikanja, kojim se boje nanose direktno na svež krečni malter. Freska je najstarija tehnika u slikarstvu i dolazi još iz vremena praistorije. Ime i usavršavanje tehnike, je poreklom iz italijanske Renesanse. Jedna od najlepših srpskih fresaka je freska Belog Anđela, koja se nalazi u manastiru Mileševa a pored ove freske u Srbiji postoje freske u ostalim srpskim manastirima iz doba procvata umetnosti u Srbiji i koji se nalaze na spisku Uneskove Svetske baštine- SPC pod imenom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu i Metohiji“ i za vreme Zlatnog doba srpskog slikarstva, odnosno vremena kada je ovo slikarstvo, i to upravo freskoslikarstvo, bilo na vrlo visokom nivou u odnosu na celokupno slikarstvo u Evropi u toku 13. veka.
starimrgud
Primećen član
- Poruka
- 607
Uobičajena je rasprava u istoriji umetnosti da li je neko delo ili neka vrsta delanja umetnost ili ne. Zapravo, Filozofi umetnosti nazivaju ove rasprave "klasifikacijskim raspravama o umetnosti". Klasifikacijske rasprave su tokom 20. veka uključivale kubizam i impresionizam, Dušanov pisoar, savršene imitacije novčanica, filmove, propagandu, i dr. Konceptualna umetnost ponekad namerno gura granice onoga što se smatra umetnošću i neki konceptualni umetnici, kao na primer, Dejmijen Herst i Trejsi Emin su autori dela oko kojih se trenutno vodi rasprava.
Video igre i FRP su dve oblasti za koje neki kritičari tvrde da su umetnost, dok drugi tvrde da nisu.
Video igre i FRP su dve oblasti za koje neki kritičari tvrde da su umetnost, dok drugi tvrde da nisu.
Kao čovek koji je emotivno vezan za ovu našu ugroženu svetinj, za vas imam samo reči zahvalnosti. Počeli stze samo sa time da tražite fotografiju vašeg detinjstva, Manastira iz vremena pre 1941, a uporno ste nastavili da pišete o njemu i budete na straži o njegovom opstanku. Naći ovoliko dokumenata i neprestano činiti temu aktuelnom, nije mala stvar. U ime svih koji misle kao i ja hvala vam.