Stare autohtone sorte voća

Lady Moon

Domaćin
Poruka
3.515
Ima voća koje se sve ređe nalazi i u rasadnicima i kao plodovi na pijaci.
Staro je više decenija, pa i stotina godina, organsko je, ali polako pada u zaborav u najezdi hibridnih voćki, sve lepšeg izgleda i mirisa, ali diskutabilnog ukusa i kvaliteta.

Da se podsetimo nekih od voćki koje odolevaju vremenu, istog kvaliteta ploda i bogatstva izgleda, mirisa i ukusa.
 
IMG_1713624110978.jpg


Jabuka ilinjača

Stablo jabuke ilinjače u cvatu
(u voćnjaku moje rodne kuće :heart: )

Plodovi su od srednje veličine, do izuzetno krupnih (najveća jabuka koja je rodila na ovom stablu bila je teška skoro 1 kg).
Ako uspem da pronađem fotografiju te jabuke, postaviću je naknadno. :)

Spljoštenog oblika je, zeleno-crvene boje, nakisela i izuzetno sočna.

ilinjaca.jpg
 
Screenshot_20240420_164407_Facebook.jpg


Kruška karamanka

Takođe, stablo u cvatu, u dvorištu ispred rodne kuće :heart: .

Kruška čije stablo može opstati i preko 200 godina (ovo stablo ima negde oko 60 godina).
Zri u avgustu. Karamanke su žute boje, a prema sunčanoj strani mogu poprimiti delom i crvenkastu boju, srednje veličine do krupne, slatke i veoma ukusne.

Screenshot_20240421_133825_Gallery.jpg
 
20230226_125437_Cornus_mas_L.jpg

800px-Gele_kornoelje_27-08-2005_15.12.06.jpeg


20171010082637_446515.jpg



Drenjine

Jeste li nekada jeli drenjine?
Ako niste, pokušajte da ih nađete negde u svežoj formi, da doživite taj čar ukusa ove izuzetno zdrave voćke.
U pitanju je samonikla biljka, dakle ne kalemi se.
Plod je duguljastog oblika, sa velikom košticom u sredini.
Drenjina je zrela tek kada poprimi tamno crvenu boju i postane meka. Tada je tek ukusna i slatka, a sve do tada je veoma opora za jelo.
Dren kao drvo među prvima cveta u proleće, a plodovi zru tek polovinom jeseni.
Za drenjine postoji jedna narodna anegdota.
U proleće mečka se probudi iz zimskog sna i izađe iz pećine. Gladna, u potrazi za hranom, naiđe na rascvetali dren. Sedne pod njega da čeka da voće što pre sazri, kada je već prvo procvetalo. Međutim, čekala je i čekala, mesecima, jer plodovi zru tek u jesen.
Zato se kaže za nekog, kada nešto uzalud čeka ili nada se: "Čeka kao mečka drenjine." :)
 
sorta-krusaka-za-rakiju.jpg
sadnice-kruske-lubenicarka.jpg


Kruška lubeničarka (bostanka)

Sazreva tokom avgusta, a plodovi su sitniji do srednje veličine.
Naziv je dobila po karakrerističnoj crvenoj boji unutrašnjosti samog ploda, koja podseća na lubenicu (bostan). Kora ploda je zelenožute boje, sa rumenilom na osunčanoj strani. Sočna je, slatkonakiselog ukusa, izraženog i prijatnog mirisa.
 
Pogledajte prilog 1534680
Pogledajte prilog 1534681

Pogledajte prilog 1534682


Drenjine

Jeste li nekada jeli drenjine?
Ako niste, pokušajte da ih nađete negde u svežoj formi, da doživite taj čar ukusa ove izuzetno zdrave voćke.
U pitanju je samonikla biljka, dakle ne kalemi se.
Plod je duguljastog oblika, sa velikom košticom u sredini.
Drenjina je zrela tek kada poprimi tamno crvenu boju i postane meka. Tada je tek ukusna i slatka, a sve do tada je veoma opora za jelo.
Dren kao drvo među prvima cveta u proleće, a plodovi zru tek polovinom jeseni.
Za drenjine postoji jedna narodna anegdota.
U proleće mečka se probudi iz zimskog sna i izađe iz pećine. Gladna, u potrazi za hranom, naiđe na rascvetali dren. Sedne pod njega da čeka da voće što pre sazri, kada je već prvo procvetalo. Međutim, čekala je i čekala, mesecima, jer plodovi zru tek u jesen.
Zato se kaže za nekog, kada nešto uzalud čeka ili nada se: "Čeka kao mečka drenjine." :)

jesam jela drenjine

u hercegovini i sik prave

:)
 
jesam jela drenjine

u hercegovini i sik prave

:)
Pretpostavljam da je slovna greška i da si mislila na sok. Ili ja ne znam šta je sik. :)

Moji nisu pravili sok od drenjine jer ona veoma kasno zri, a do tada je sazrelo razno voće i napravljene su već desetine i desetine litara domaćih sokova od: višnje, jabuke, jagode, kruške, kupine...
Drenjina je bila i ostaje poslastica u doba godine kada drugo voće već prolazi.
 
Tamjanika crna.jpg
Tamjanika crna 1.jpg

Bela tamjanika.jpg


Grožđe tamjanika

Ovo grožđe je karakteristično po svom jakom i prijatnom mirisu, kada je zrelo, po čemu je i dobilo naziv.
Postoji crna i bela tamjanika.
Počinje da zri sredinom septembra, a na zrelim zrnima pokožica puca. Potpuno sazri polovinom oktobra.
Gaji se u mnogim manastirskim vinogradima.
 
Pretpostavljam da je slovna greška i da si mislila na sok. Ili ja ne znam šta je sik. :)

Moji nisu pravili sok od drenjine jer ona veoma kasno zri, a do tada je sazrelo razno voće i napravljene su već desetine i desetine litara domaćih sokova od: višnje, jabuke, jagode, kruške, kupine...
Drenjina je bila i ostaje poslastica u doba godine kada drugo voće već prolazi.

Da slovna greska :)

U hercegovini od svega prave sokove nema veze kad stiže :lol:

Ali isto tako to nije masovna produkcija
Naprave 3-5 flaša od 0,75

Služe tako kad dodje stara kuma ili ovi sto nalete iz njemačke
 
Da slovna greska :)

U hercegovini od svega prave sokove nema veze kad stiže :lol:

Ali isto tako to nije masovna produkcija
Naprave 3-5 flaša od 0,75

Služe tako kad dodje stara kuma ili ovi sto nalete iz njemačke
Dobro, u mom detinjstvu, jedno vreme nas je bilo sedmoro u kući: baba, deda, majka, otac i nas troje dece. Pa još kada dođu tetke sa svojom decom... Trebalo je sve to napojiti. :D
Ako izuzmemo dedu, koji je konzumirao isključivo sok od šljiva ;), ostali smo pili pravljene domaće sokove, pa je trebalo namiriti toliku "čeljad" do sledeće voćne sezone. :)
 
oskorusa.jpg


Kruška oskoruša

Oskoruša je najdugovečnije listopadno drvo i lako je prilagodljiva na svako podneblje. Veoma je zdrava, tj. ne sadrži nijedan štetni agens.
Plod je sitan i može biti od kruškolikog do jabukolikog oblika, pa zato u narodu ume da vlada nedoumica da li je u pitanju (divlja) kruška ili jabuka. Dakle, kruška je i nije divlja.
Plod može da se jede samo kada ugnili. Sve do tada ova kruška je veoma tvrda i opora, tj. stvara neprijatni osećaj u ustima, kada se pokuša jesti.
Bere se zrela (kada je jarko žute boje, a crvene boje sa osunčane strane) i ostavlja da odstoji dok ne ugnili, tj. umedi se, kako bi postala jestiva. Tada dobija veoma prijatni ukus.
Zri u septembru i oktobru.
 
Za pripremu džema je potrebno: 2 kg plodova drena, 0,5 kg šećera. Zrele plodove drena treba oprati, staviti u široku posudu i zagrevati na laganoj vatri dok ne omekšaju i odvoje se od koštice. Dobijenu masu zatim treba ispasirati, a potom pomešati sa šećerom. Kuvati uz neprekidno mešanje do poželjne gustine. Čiste tegle najpre treba zagrejati, pa u njih sipati džem dok je još vruć. Otvorene tegle s džemom ostavimo da odstoje jedan dan, a drugog dana ih zatvaramo dvostrukim celofanom.

Sok od drena priprema se od 1 kg plodova, 200 g šećera i 0,5 dcl vode. Plodove drena treba oprati i očistiti, preliti vodom i zagrevati na laganoj vatri. Kuvati još nekoliko minuta, nakon što smesa provri, a onda propasirati, dodati šećer i ponovo nastaviti kuvanje. U zagrejane flaše zatim treba uliti vrući sok, začepiti, umotati u krpe i ostaviti da se ohladi.

Džem od drena, kao lek za probavne probleme, priprema se od jednake količine plodova drena i šećera. Smesu je potrebno kuvati uz neprekidno mešanje 2 sata, drvenom kašikom, pa potom sipati u zagrejane tegle.
 
dud1.jpg

dudunje-768x516.jpg

63140_beli-dud_ls.jpg

2645397068_42a30cc9cb_z-640x352.jpg


Dud (murva)

Skoro da više nigde nećete naći da kupite ovo voće, iako ga i dalje ima.
Samoniklo je, mada postoje i kalemljeni oblici.
Poznati su crni i beli dud, ali postoji i crveni. Plodovi su mali, veoma aromatični i ukusni, podsećaju na kupine ili maline, samo su duguljasti. Zreli plodovi se mogu jesti sveži ili koristiti za izradu napitaka, poslastica ili čaja. Ovo voće je takođe bogato vitaminima i mineralima i uopšte nutrijentima važnim za očuvanje zdravlja. Posebno je značajno za podizanje imuniteta.
Stablo izrasta visoko i razgranato je. Plodovi zru u maju i junu.
Listovima belog duda se hrani svilena buba, te se ovo drvo od davnina gaji na prostorima Azije.
 
budimka1.jpg


Jabuka budimka

Nekada veoma rasprostranjena sorta jabuke.
U pitanju je veoma izdržljiva voćka, koja dobro podnosi sve vremenske uslove.
Kasno počinje da rađa, ali kada počne da rađa, onda to čini u velikim količinama.
Stablo raste visoko i veoma je razgranato.
Plod je zeleno-crvenkaste boje. Zri kasno u jesen i uspeva da izdrži čak i zimu, ukoliko ostane na grani.
 
šeftelija1.png

šeftelija.jpg


Šeftelija

U pitanju je podvrsta breskve, ali je razlika u tome što je ova voćka samonikla i ne zahteva nikakav posebni tretman za uzgoj.
Smatraju je divljom breskvom. Ima je u izvornoj i hibridnoj formi.
Za ovu voćku nije potrebno nabavljati sadnicu, već niče sama iz semena koštice.
Zreo plod je dobija žutu boju (kod izvodnog oblika) i veoma je sladak.
 
crvena-sljiva-ranka.jpg


Šljiva crvena ranka (šumadinka, ranošljiva...)

Jedna je od najrasprostranjenijih stara sorta rakijskih šljiva u Srbiji, od koje se dobija najkvalitetnija rakija.
Često se koristi u kombinaciji sa drugim sortama šljiva, da bi poboljšala kvalitet dobijene rakije.
Koristi se i za pravljenje džemova, mada ređe.
Sazreva krajem jula do polovine avgusta. Plod je je relativno sitan, ali veoma sočan i sladak.
Ona je jedna od najukusnijih šljiva za jelo, kao sveže voće.
Otporna je na bolesti, ali ima tanke i krhke grane, koje se lako mogu polomiti pod opterećenjem velikog roda ili naletom jakih vetrova.
 
Pogledajte prilog 1538225
Pogledajte prilog 1538227
Pogledajte prilog 1538228
Pogledajte prilog 1538229

Dud (murva)

Skoro da više nigde nećete naći da kupite ovo voće, iako ga i dalje ima.
Samoniklo je, mada postoje i kalemljeni oblici.
Poznati su crni i beli dud, ali postoji i crveni. Plodovi su mali, veoma aromatični i ukusni, podsećaju na kupine ili maline, samo su duguljasti. Zreli plodovi se mogu jesti sveži ili koristiti za izradu napitaka, poslastica ili čaja. Ovo voće je takođe bogato vitaminima i mineralima i uopšte nutrijentima važnim za očuvanje zdravlja. Posebno je značajno za podizanje imuniteta.
Stablo izrasta visoko i razgranato je. Plodovi zru u maju i junu.
Listovima belog duda se hrani svilena buba, te se ovo drvo od davnina gaji na prostorima Azije.

:heart2:
 
Quitte_Cydonia_oblonga-2.jpg

Dunja
Dunja-Leskovačka.jpg

Dunja

vocne-sadnice-dunja-trijumf.jpg

Dunjac
dunja-vranjska.jpg

Dunjac

Dunja i dunjac

U narodu poznati kao ženska i muška dunja.
Razlikuju se po veličini, obliku i ukusu ploda.

Dunja je oblog oblika, sitnija i glatke površine.
Dunjac se na prvi pogled prepoznaje po svom nepravilnom, često i duguljastom obliku, krupniji je.

Stablo dunjca ima bujnu krošnju i slabije cveta. Služi za oprašivanje drveta dunje.
Plod dunjca je kiselkast, prilično suv i nije baš pogodan za jelo. Dunjac se čuva na ormaru (kao i dunja), da miriše zimi ili se od njega pravi rakija.

Dunja, kada sazri, prijatnog je mirisa, veoma je ukusna, sa izobiljem vitamina i minerala.
Može se jesti kao sveže voće ili u vidu kompota, praviti se sok ili slatko, takođe i rakija.
 
Screenshot_20240511_145823_Chrome.jpg


Šljiva crnošljiva

Crnošljiva se naziva još i pošarka, plodovi su sitniji, koštica je sitna. Sazreva krajem jula i početkom avgusta.
Može da se jede, ali se meso teško odvaja od koštice. Meso je zelenkastožuto, slatko nakiselog ukusa.
U pitanju je rakijska sorta šljive, od nje se pravi dobra rakija koja služi za kupažu sa drugim sortama.
 
Srbija među šljivama

Srbi su narod koji od kako zna za sebe, peče rakije od svega što mu padne pod ruku. Od dunja se peče dunjevača, od kajsije - kajsijevača, od trešnje trešnjevača, od bresaka - breskovača, od višanja višnjevača ili kirš, kako se to piće zove na Severu. Od plemenite kruške, koja se odomaćila kod nas, a koja nosi ime Engleza, Vilijamsa, peku Viljemovku. Kada su plodovi te kruške sićušni, oni ih uvlače kroz grliće praznih boca koje kače o grane i skidaju tek pošto kruške na suncu narastu i sazru tako da se više ne mogu izvaditi. Onda u njih sipaju rakiju koja poprimi poseban ukus zarobljenih plodova. Tu su, naravno, i lozovače i komovice što se peku od komine, preostale nakon pravljenja vina. A posebno mesto zauzimaju različite klekovače i travarice što se tako zovu po lekovitim i mirišljavim travama koje im daju poseban ukus magije. Srpska jabukovača, ne zaostaje ni malo za proslavljenim kalvadosom, kao što ni vinjak nije lošiji od konjaka, ali nije dozvoljeno da se tako zove, jer je to ime zaštićeno, samo za brendije koji se prave u francuskom gradu Konjak. Nemoguće je pobrojati od čega se sve još ne peku rakije!
Sve one, sem veštine i dovitljivosti, pokazuju i
neiscrpnu maštu Srba u odnosu na anglosaksonce, na primer, koji svoje viskije prave samo od žitarica, ili od ostalih slovenskih naroda, što votku peku od krompira.
Ali ono što nas čini jedinstvenim u svetu žestokih pića, svakako je šljivovica, i to ona koja se peče od čuvene šljive požegače, što najbolje uspeva oko Valjeva, Kraljeva i Čačka, mada je ima, doduše ne tako dobre, i oko Gornjeg Milanovca i u Podrinju kod Šapca. Zovu je još i madžarka jer je početkom prošlog veka njene sadnice iz Ugarske u Srbiju, preko Save, prevezao u svojim ladama znameniti trgovac i dobrotvor Sava Tekelija. U Mđarsku je stigla iz Azije, iz dalekog Turkestana, a u Srbiji okončala to dugo putovanje. Začudo, primivši se kod nas, ova šljiva kao da je najzad našla najpogodnije tlo da razvije sve svoje skrivene vrednosti; njeni tamnomodri plodovi sadrže u sebi mnogo više mesa i slatkog soka od drugih vrsta, kao i neobičnu aromu što potiče od njene kožice i koštice (čiji miris podseća na badem), poklanjajući rakiji poseban buke. Jednostavno, od šljiva u Mađarskoj, od kojih je madžarka potekla, nemoguće je ispeći ni približno dobro piće, kao od ove, izbegle.
Uglavnom, niko na svetu, sem Srba, ne peče rakiju od šljiva, a i ako je pravi, ona je samo blaga, neuspela senka ove izvorne, čije se ime u velikoj Larusovoj enciklopediji, zajedno sa imenima petorice istorijskih velikana, pominje kao jedini pojam koji ovaj mali narod na Balkanu izdvaja posebnošću od ostalih.
Zbog čega je to baš šljivovica, a ne nešto drugo? Verovatno zbog toga što se u svakom gutljaju ovog pića krije neponovljiv ukus plodova požegače. Sunce, kiša i vetar, lepota šljivinog belog cveta u proleće i ušuškanost snegovima zimi. U njegovoj žestini krije se karakter naroda koji ga spravlja. Slovenska seta i melanholija (zanimljivo, Srbi nemaju odgovarajuću reč za splin), njegov inat Zapadnjaci, opet, nemaju svoju reč za to neprevodivo stanje duha i način na koji Srbin ume da potpuno iznenada, obuzet besom, prasne kao vatromet, da bi ga jarost brzo napustila a škrgut zuba, sprale suze pokajnice. Ima u šljivovici i nečeg čisto pravoslavnog, što je razlikuje od ostalih pića na svetu. Sem ruske votke, jedino se, pre no što se ispije čaša rakije, seljaci pobožno prekrste. I samo njeno pečenje u kazanu, predstavlja magijski ritual. Oko kazana ispevane su mnoge narodne pesme a iz mirisa rakijskih isparenja, rođen poseban pripovedački stil. Ne zna se pouzdano, kada su Srbi počeli da peku rakiju, ali je to bilo sigurno pre onih davnih vremena kada su, iz prapostojbine, još kao Stari Sloveni, stigli na ovu zemlju, pomalo pripiti od medovine, koju su, tamo iza Karpata, naučili da prave, a ovde zatekli vinograde koje su zasadili još stari Grci i Rimljani, a Vizantinci nastavili da neguju. Već Dušanov zakonik iz 1354. godine, u paragrafu 166, propisuje oštre kažne za pijančenje.
Ne zna se ni ko je, i kada, doneo prvi bakarni kazan za pečenje rakije u Srbiju, ali su sačuvani turski zakoni, od 1398. do 1878. po kojima se za svaki kazan plaća porez od dvanaest aspri. Što se tiče posledica, mamurluk od rakije je, naravno, mnogo teži nego od prefinjenih francuskih vina, na primer, ali je i život bio uvek mnogo teži nego onaj u zemlji iz koje ta vina potiču. Rakijo, majko!

Bez rakije se ne može ni doći na svet a da se sa njom ne proslavi rođenje iz bureta, koje je godinama bilo zakopano u zemlji, čekajući tu priliku. Bez nje se ne polazi ni u vojsku, ni u rat, ni u crkvu, ni u goste, ni na put, na kome je često, pljoska, jedini prtljag. Siromah seljak, samo nju može da ponudi ili ponese na poklon lekaru, policajcu, sudiji, šumaru, porezniku ili ministru, a neretko i samom kralju, u boci zapušenoj komadom kočanja oglodanog klipa kukuruza. Srbi su, takođe, jedini narod na svetu koji meku rakiju pije kao čaj. Na istopljen šećer sipa se rakija i kada prokuva u nju se dodaje karanfilić. Ovo piće se popularno zove „šumadijski čaj". Na kraju, red je i da se jedna boca ostavi i na grob pokojnika koji je voleo da je popije ili da se na sahrani i parastosu, prospu po kap, dve za pokoj njegove duše.

Momo Kapor
 

Back
Top