Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
-
- Popularno:
- Da li bi i u Srbiji trebalo uvesti...
- Miholjdan – dan kada počinje prava jesen
- Monah koji je razgovarao s mesecom
- Hoće li neko da odgovara za Zlatibor?
- Zašto su jaja bolji izbor za doručak od...
- Policija na poziv novog direktora ušla...
- Aci Srbinu okrenuli leđa EU, Ameri...
- Toma Momirović gradi hotel na Zlatiboru
- Zašto se Vučić toliko boji Rusa?
- Peškiri
Становиште Православне Цркве о човековом стању после смрти?
- Začetnik teme Dе Sisti
- Datum pokretanja
Jovan Prezviter
Iskusan
- Poruka
- 5.532
Jedan od crkvenih otaca koji je obeležio prvu polovinu III veka sa posebnom razradom ove teme jeste Tertulijan(160-240 n.e). Tertulijan je bio biskup u Kartagini u severnoj Africi. Kartaginu su razorili Rimljani u III punska rata od kojih je onaj II bio najkrvaviji ni najduži. Nakon III Punskog rata(149-146 pn.e) Kartaginjani su predeljeni i izbačeni iz Kartagine a Rimljanu su je počeli naseljavati i tu praviti svoje kolonije. Jedan od kolonista svakako je bio i Tertulijan.
On je obraćenje doživeo u 40-toj godini a pre toga je svršio pravo u Rimu. Bio je veoma obrazovan i plodan pisac, najplodniji svoga doba i tog veka. Mnogo je pisao, brojne su kontrvaverze u vezi njegog podržavanja Montanističkog pokreta koji vuče poreklo iz Male Azije s početka II veka koji se borio za reformu crkvenog sustava u svom početku i želeo vratiti Crvku pre svega izvornom apostolskom autoritetu tj. potrebi da se starešine biraju na osnovu zasluga i vođestva duha a ne na osnovu porekla i titula, pokret koji je zapravo želeo da zaustavi hijerarhizovanje Crkve, ali je kasnije nakon smrti Montana dobio sasvim drugi smer i mnogo zastranio govtovo u spiriziam i senzaciju zadržavši pak neke crte ranijih ideja pre svega trezvenost i borbu protiv razvrata. Dakle, Tertulijan se kasnije priključio ovom pokretu.
Tertulijan je izuzetno cenio grčku filozofiju i često se poziva na Platona kao izvor nekih svojih ideja. Po pitanju zagrobnog života Tertulijan uči da je duša besmrtna sama po sebi tj. da je stvorena kao besmrtna i da ne može da umre. On kaže:
"Mnogi na primer, veruju u besmrtnost duše, svi veruju da ima Boga. Ja, dakle, mogu upotrebiti Platonovo mišljenje. On kaže: " Sve duše su besmrtne", O Vaskrsenju tela, 3
Tertulijan veruje za razliku od ranije nabrojanih crkvenih pisaca da su duše same po sebi besmrtne tako stvorene. Ono što on odbacuje od Platona jeste da su duše oduvek postojale. Tu se ne slaže sa Platonom ali veruje u pogledu besmrtnosti.
U ovom delu on dalje pojašnjava ješ neke karakteristike duše:
"Mi dakle smatramo da duša proističe iz Božijeg daha, da je besmrtna, da ima telo, oblik, da je jednostavna po supstanciji, da je po svojoj prirodi razumna, da može razvijati svoje moći na različite načine, da je slobodna u svom odlučivanju, podložna promena, obdarena instiktom predosećaja i da se razvila iz jedne prvobitno stvorene duše", Traktat o duši, 22
On tvrdi da je duša entite za sebe jer je razumna, predosećajna i da se razvila iz jedne prvobitne duše..najverovatnije misli na Adamovu dušu. Dakle, to je zapravo Adamova duša samo razdeljena u druga tela koja u njima dobija svoj poseban obilk i supstancu.
Da bi pojačao svoje svedočanstvo o duši i svemu što govori te da bi tako dao jedan opipljiviji dokaz on koristi svedočanstvo jedne sestre iz Montanističkog pokreta kome je sam pripadao. Ona je padala u trans i mogla je komunicirati u tom transu sa dušama pokojnika. Ona mu je ispričala jedan detalj prilikom pada u trans i on to ovako kaže:"
"Pošto se narod posle svete službe razišao, ona nam je pričala šta joj je bilo pokazano u viđenju. "Između ostalog", rekla je ona, pokazana mi je duša u telesnom obliku, i u onome što mi je bilo pokazno, bio je duh. To nije bilo nešto prazno, već nešto što se rukom moglo uhvatiti, nešto prozirno i eterične boje; nešto potpuno nalik na ljudsko biće", Tertulijan, Traktat o duši, 9
Dakle, duša po ovom viđenju ima oblik čoveka i bukvalno se može opipati. Naravno, mi sada možemo postaviti mnoštvo pitanja ali Tertulijanu je ovo bilo sasvim prihvatljivo u potkrepi njegovih tvrdnji o duši i njenom izgledu. Njemu je to bilo nešto opiljivije.
Tertulijan dalje opisuje sudbinu duša nepokajanih grešnika. On kaže da će se one večno se mučiti u paklenom ognju te taj oganj on predstavlja sa izrazom "tajsnstveni oganj". Ovaj oganj spaljuje i obnavlja i tako ciklus traje za celu večnost. On to opisuje ovako.
"..zli određeni na kaznu večnog ognja, koji po samoj svojoj prirodi direktno služi njihvovoj neraspadljivosti. Filozofi su upoznati, kao i mi, o razlici koja postoji između običnog ognja i tajnog ognja. Običan oganj po svojoj upotrebi daleko se razlikuje od ognja upotrebljenog u božanskoj kazni, jer taj tajni oganj ne spaljuje ono što sažeže, već dok sažeže u isto vreme i obnavlja", Tertulijan, Apologija, 48
Dakle, da bi duše mogle goreti u vatri ognja one moraju biti obnovljene ovim ognjem pa zatim spaljivane ponovo. Ono što on ističe jeste da je "filozofima" ovo stvar poznata.
Tertulijan pak na kraju svoje apologije iznosi malu bojazan da se ovo njegovo gledište o duši i onima koji isto veruju može smartati špekulacijom. Čak daje prostor da se može i sumnjati u ispravnost ove postavke ali smatra da čak i u tom slučaju ono može biti korisno. Evo šta on kaže:"Pretpostavimo da je to učenje, koje ovde branim, predrasuda; ali, ipak je neophodno. Pretpostavimo da je glupavo; ipak, ono je i veoma korisno, jer prisiljava one koji u njega poveruju da se poprave, zbog straha od večnog ognja i uzdanja u večno blaženstvo...Ni pod kakvim izgovorom ne treba osuđivati to što je korisno..Ali, i pod pretpostavkom da je glupavo i lažno, ipak zbog toga nekome ne može nauditi", Apologija 49.
Tertulijan na kraju svoje apologije ipak ostavlja dosta prostora za drugačiji stav o prirodi duše i ognja..moje neko mišljenje je da i sam Tertulijan nije bio toliko siguran da je ovo ispravno. Ponajpre zbog ranije tradicije hrišćanskih apologeta koji ili govore o večnom nestanku duše i tela ili o mukama poput Irineja Lionskog ali ne nužno beskrajnim. Tertulijan se svakako u svojoj karijeri morao susresti sa brojnim opzicionim stavovima koje je i uvažavao jer su postali deo crkvene tradicije. Međutim, Tertulijan ovde hoće da kaže da je ovo njegov osbit stav, da nesmatra da ga crkva mora priznati kao dogmu ali isto tako ističe da crkva ne može pogrešiti u prihvatanju ovog stava iz jednog bitnog razloga..taj razlog je "korist" ovakvog stava o večnom ognju i mukama u njemu. On ističe da to može poslužiti da Crkva disciplinuje svoje vernike i time ih odvrati od razvrata i nemoralnog života.
On je obraćenje doživeo u 40-toj godini a pre toga je svršio pravo u Rimu. Bio je veoma obrazovan i plodan pisac, najplodniji svoga doba i tog veka. Mnogo je pisao, brojne su kontrvaverze u vezi njegog podržavanja Montanističkog pokreta koji vuče poreklo iz Male Azije s početka II veka koji se borio za reformu crkvenog sustava u svom početku i želeo vratiti Crvku pre svega izvornom apostolskom autoritetu tj. potrebi da se starešine biraju na osnovu zasluga i vođestva duha a ne na osnovu porekla i titula, pokret koji je zapravo želeo da zaustavi hijerarhizovanje Crkve, ali je kasnije nakon smrti Montana dobio sasvim drugi smer i mnogo zastranio govtovo u spiriziam i senzaciju zadržavši pak neke crte ranijih ideja pre svega trezvenost i borbu protiv razvrata. Dakle, Tertulijan se kasnije priključio ovom pokretu.
Tertulijan je izuzetno cenio grčku filozofiju i često se poziva na Platona kao izvor nekih svojih ideja. Po pitanju zagrobnog života Tertulijan uči da je duša besmrtna sama po sebi tj. da je stvorena kao besmrtna i da ne može da umre. On kaže:
"Mnogi na primer, veruju u besmrtnost duše, svi veruju da ima Boga. Ja, dakle, mogu upotrebiti Platonovo mišljenje. On kaže: " Sve duše su besmrtne", O Vaskrsenju tela, 3
Tertulijan veruje za razliku od ranije nabrojanih crkvenih pisaca da su duše same po sebi besmrtne tako stvorene. Ono što on odbacuje od Platona jeste da su duše oduvek postojale. Tu se ne slaže sa Platonom ali veruje u pogledu besmrtnosti.
U ovom delu on dalje pojašnjava ješ neke karakteristike duše:
"Mi dakle smatramo da duša proističe iz Božijeg daha, da je besmrtna, da ima telo, oblik, da je jednostavna po supstanciji, da je po svojoj prirodi razumna, da može razvijati svoje moći na različite načine, da je slobodna u svom odlučivanju, podložna promena, obdarena instiktom predosećaja i da se razvila iz jedne prvobitno stvorene duše", Traktat o duši, 22
On tvrdi da je duša entite za sebe jer je razumna, predosećajna i da se razvila iz jedne prvobitne duše..najverovatnije misli na Adamovu dušu. Dakle, to je zapravo Adamova duša samo razdeljena u druga tela koja u njima dobija svoj poseban obilk i supstancu.
Da bi pojačao svoje svedočanstvo o duši i svemu što govori te da bi tako dao jedan opipljiviji dokaz on koristi svedočanstvo jedne sestre iz Montanističkog pokreta kome je sam pripadao. Ona je padala u trans i mogla je komunicirati u tom transu sa dušama pokojnika. Ona mu je ispričala jedan detalj prilikom pada u trans i on to ovako kaže:"
"Pošto se narod posle svete službe razišao, ona nam je pričala šta joj je bilo pokazano u viđenju. "Između ostalog", rekla je ona, pokazana mi je duša u telesnom obliku, i u onome što mi je bilo pokazno, bio je duh. To nije bilo nešto prazno, već nešto što se rukom moglo uhvatiti, nešto prozirno i eterične boje; nešto potpuno nalik na ljudsko biće", Tertulijan, Traktat o duši, 9
Dakle, duša po ovom viđenju ima oblik čoveka i bukvalno se može opipati. Naravno, mi sada možemo postaviti mnoštvo pitanja ali Tertulijanu je ovo bilo sasvim prihvatljivo u potkrepi njegovih tvrdnji o duši i njenom izgledu. Njemu je to bilo nešto opiljivije.
Tertulijan dalje opisuje sudbinu duša nepokajanih grešnika. On kaže da će se one večno se mučiti u paklenom ognju te taj oganj on predstavlja sa izrazom "tajsnstveni oganj". Ovaj oganj spaljuje i obnavlja i tako ciklus traje za celu večnost. On to opisuje ovako.
"..zli određeni na kaznu večnog ognja, koji po samoj svojoj prirodi direktno služi njihvovoj neraspadljivosti. Filozofi su upoznati, kao i mi, o razlici koja postoji između običnog ognja i tajnog ognja. Običan oganj po svojoj upotrebi daleko se razlikuje od ognja upotrebljenog u božanskoj kazni, jer taj tajni oganj ne spaljuje ono što sažeže, već dok sažeže u isto vreme i obnavlja", Tertulijan, Apologija, 48
Dakle, da bi duše mogle goreti u vatri ognja one moraju biti obnovljene ovim ognjem pa zatim spaljivane ponovo. Ono što on ističe jeste da je "filozofima" ovo stvar poznata.
Tertulijan pak na kraju svoje apologije iznosi malu bojazan da se ovo njegovo gledište o duši i onima koji isto veruju može smartati špekulacijom. Čak daje prostor da se može i sumnjati u ispravnost ove postavke ali smatra da čak i u tom slučaju ono može biti korisno. Evo šta on kaže:"Pretpostavimo da je to učenje, koje ovde branim, predrasuda; ali, ipak je neophodno. Pretpostavimo da je glupavo; ipak, ono je i veoma korisno, jer prisiljava one koji u njega poveruju da se poprave, zbog straha od večnog ognja i uzdanja u večno blaženstvo...Ni pod kakvim izgovorom ne treba osuđivati to što je korisno..Ali, i pod pretpostavkom da je glupavo i lažno, ipak zbog toga nekome ne može nauditi", Apologija 49.
Tertulijan na kraju svoje apologije ipak ostavlja dosta prostora za drugačiji stav o prirodi duše i ognja..moje neko mišljenje je da i sam Tertulijan nije bio toliko siguran da je ovo ispravno. Ponajpre zbog ranije tradicije hrišćanskih apologeta koji ili govore o večnom nestanku duše i tela ili o mukama poput Irineja Lionskog ali ne nužno beskrajnim. Tertulijan se svakako u svojoj karijeri morao susresti sa brojnim opzicionim stavovima koje je i uvažavao jer su postali deo crkvene tradicije. Međutim, Tertulijan ovde hoće da kaže da je ovo njegov osbit stav, da nesmatra da ga crkva mora priznati kao dogmu ali isto tako ističe da crkva ne može pogrešiti u prihvatanju ovog stava iz jednog bitnog razloga..taj razlog je "korist" ovakvog stava o večnom ognju i mukama u njemu. On ističe da to može poslužiti da Crkva disciplinuje svoje vernike i time ih odvrati od razvrata i nemoralnog života.
Jovan Prezviter
Iskusan
- Poruka
- 5.532
Origen(185-254 n.e), učenik Kimenta Aleksadrijskog. Rođen u Aleksandriji, po tradiciji otac mu se zvao Leonida, i tvrdi se da je on bio pobožan hrišćanain mada po drugim izvorima smatra se da je paralelno poštovao jelinsku religiju i pokušao da napravi simbiozu hrišćanstva i jelinizma.
Njegova dva najznačajnija dela su "O Pricipima" i "Protiv Celza" ako i prevod Biblije tzv. Hegzapla tj. šestokolona Biblija. Ona je neka vrsta preteče Jeronimovom prevodu kasnije, i njegov tekst postepeno napušta Tex Rec koji je postojao, bio dominantan i ostaće do kraja XIX veka, te postepeno ide ka revidiranom tekstu koji će mu bolje poslužiti u "alegorizaciji" nekih tekstova Jevanđelja.
Origen se smatra tvorcem novog pravca u hriščćanskoj misli koji se naziva "apokatastaza", tj. sveopšta obnova ili restauracija u tajanstvenom ognju gde će se spassiti svi grešnici pa i sam Sotona na kraju vremena. Verovao je da čovek poseduje besmrtnost tj. entitet koji je poseban u onosu na telo i on to objašnjava tako što tvrdi da je dah Božiji koji je Bog udahnuo u čoveka prema Mojsijevom izveštaju besmrtan i da je tako čovek zapravo sudeonik preko svoje duše sa Božanstvom:
"Али овде морамо да видимо да ли то има исто значење са изразом у Књизи Постанка: “И удахне му дах живота, и човек постане жива душа.
Јер ако се ово схвати да се односи на све људе, онда сви људи имају део У Богу", О načelima, O Duhu Svetom, 6
Prema Origenu čovekova duša je deo Božanstva pa je samim tim i besmrtna i neraspadljiva. Verujući da je deo Božanstva samim tim ga je to navelo da veruje da ona zapravo teži da se vrati Bogu i da ne može večno biti odvojena od Boga. Zato nije ni mogao prihvatiti večne muke ili večnu ovojensot od Boga. Sa druge strane to je moglo da ga uvede i u verovanje da je ona večna i da je večno postojala tzv. preegzistencija duše.
On veruje da se većina grešnika nalazi u "čistilištu" a mali broj najtežih grešnika u Tartaru. Opis Tartara je gotovo idnetičan sa opisom koji mu daje Platon u svom delu Tartar. Iz čistilišta će izaći posle dužeg ili kraćeg vremena a u Tartaru će se mučiti najduže. Oganj Tartara i čistilišta imaju ulogu restauratora tj. obnovitelja. Dok recimo Tertulijan govori o mukama u tajanstvnom ognju koji "sažiže" i "obnavlja" da bi mogao da nastavi sa spaljivanjem Origen pak smatra da ovaj oganj ne obnavlja da bi nastavio spaljivanje već on na neki način skida greh sa duše i čisti je te tako na kraju kada se potpuno očisti izaći će iz Tartara.
On potkrepu za svoju tvrdnju nalazi u alegorizovanju tekstova Proroka dajući im ne doslovno već preneseno značenje gde izraze "poginuti", "uništiti" ili "umreti" on preinačuje u značenju "ginuti" ali ne poginuti, "uništavati" ali ne uništiti i ukazuje da se doslovno značenje ovih izraza odnosi isključivo na greh ali ne i na grešnika jer će kada greh na gršniku bude "uništen", kada greh "pogine" ili "umre" čovek će biti spasen. Ovakav smisao značenja navodi u sledećem tekstu:
"У књизи Поновљеног закона, божанска реч кажњава грешнике казном грознице и прехладе, и жутице, 5. Мојсијева 28 и слепилом, отуђење ума и парализом, и ... Ако било ко, онда, у свом слободном времену, сакупи из читавог Писма све набрајане болести које се у претњама упућеним грешницима називају именима телесних болести, он ће открити да или пороци душа, или њихови казне имају фигуративно назначене. Да сада разумеју, да на исти начин на који лекари примењују лекове за болесне, да би пажљивим третманом могли повратити своје здравље, Бог тако поступа према онима који су пропали и пали у грех, доказује се тиме, да је Чаша Божијег гњева наточена, преко пророка Јеремије, (Јеремија 25,15.16) да буде понуђенa свим народима, да га пију, и да буду у стању лудила, не би ли га повратили. Чинећи то, запријетио им је: "Ако ко одбије пити, неће се очистити." (Јеремија 25, 28.29) према чему се сигурно схвата да је бес Божје освете исплатив не би ли се очистиле душе. Да се казна, за коју се каже да се примењује ватром, схвата да се примењује са објектом исцељења, учи Исаија, који говори о Израелу: “Господ ће опрати прљавштину синова или кћери од Сиона, и прочисти крв из њихове средине духом суда и духа спаљивања. ", Исаија 4,4. Халдејцима он тако говори:" Ти имаш угљевље; седи на њима: они ће ти бити помоћ. ” Исаија 17, 14.15 А у другим одломцима он каже:“ Господ ће посветити у горућој ватри ”, Исаија 10,17", O Pricipima, knjiga 2, O Vaskrsnju, Sudu, Vatri Pakla i Kazni, 6
Dakle, njegovo shvatanje o večnoj obnovi proističe iz shvatanja da se ono što je Bog govorio u pogledu kazni na ovoj zemlji koje trebaju da dovedu Božiji narod do probuđenja i pokajanja koje vodi u spasenje, on primenjuje isti prinip u eshatološkom kontekstu tvrdeće da je ovo zemaljsko samo slika eshatona te da zbog toga mučenje pakla ima blagovtvorni uticaj na večno spasenje.
Ono što je karakteristično za Origena ka pripadnika Aleksadrijskoj školi jeste upravo primena alegorije u tumačenjeu Pisma. On lično smatra da je alegorija i duhovni skriveni smisao primaran u razumevanju Pisma mada ne odriče važnost i doslovnog smisla. On je samo ovu veštinu tradicionalnog alegorijskog prikaza primenio na dokazivanje svojih tvrdnji na način koji ni jedan "Aleksandrijac" pre njega nije primenio.
On alegoriju primenjuje i u pogledu vaskrsa iako priznaje doslovno vaskrsenje tela tvrdi da se vaskrs zbiva i u času obraćenja kada Hristos "dođe" svakom verujućem ponaosob. Takođe poriče jednim delom vidljivi Hristov dolazak govoreći da Isus simbolično dolazi "na proročkom oblaku", poređujući sa malom decom one koji doslovno prihvataju Hristov drugi dolazak.
O ovom vrsnom teologu se može reći još mnogo toga, ali sam izneo ono što smatram da je najvažnije za našu temu. Ovaj pravac verovanja u opštu resturaciju nasleđjuju crkveni oci i učitelji poput Grgura iz Nise, Jevsevije Cezarijskog, Bazil Cezarijski, Diodor Tarsijski i Teodor Mopsuetijski V veka.
Njegova dva najznačajnija dela su "O Pricipima" i "Protiv Celza" ako i prevod Biblije tzv. Hegzapla tj. šestokolona Biblija. Ona je neka vrsta preteče Jeronimovom prevodu kasnije, i njegov tekst postepeno napušta Tex Rec koji je postojao, bio dominantan i ostaće do kraja XIX veka, te postepeno ide ka revidiranom tekstu koji će mu bolje poslužiti u "alegorizaciji" nekih tekstova Jevanđelja.
Origen se smatra tvorcem novog pravca u hriščćanskoj misli koji se naziva "apokatastaza", tj. sveopšta obnova ili restauracija u tajanstvenom ognju gde će se spassiti svi grešnici pa i sam Sotona na kraju vremena. Verovao je da čovek poseduje besmrtnost tj. entitet koji je poseban u onosu na telo i on to objašnjava tako što tvrdi da je dah Božiji koji je Bog udahnuo u čoveka prema Mojsijevom izveštaju besmrtan i da je tako čovek zapravo sudeonik preko svoje duše sa Božanstvom:
"Али овде морамо да видимо да ли то има исто значење са изразом у Књизи Постанка: “И удахне му дах живота, и човек постане жива душа.
Јер ако се ово схвати да се односи на све људе, онда сви људи имају део У Богу", О načelima, O Duhu Svetom, 6
Prema Origenu čovekova duša je deo Božanstva pa je samim tim i besmrtna i neraspadljiva. Verujući da je deo Božanstva samim tim ga je to navelo da veruje da ona zapravo teži da se vrati Bogu i da ne može večno biti odvojena od Boga. Zato nije ni mogao prihvatiti večne muke ili večnu ovojensot od Boga. Sa druge strane to je moglo da ga uvede i u verovanje da je ona večna i da je večno postojala tzv. preegzistencija duše.
On veruje da se većina grešnika nalazi u "čistilištu" a mali broj najtežih grešnika u Tartaru. Opis Tartara je gotovo idnetičan sa opisom koji mu daje Platon u svom delu Tartar. Iz čistilišta će izaći posle dužeg ili kraćeg vremena a u Tartaru će se mučiti najduže. Oganj Tartara i čistilišta imaju ulogu restauratora tj. obnovitelja. Dok recimo Tertulijan govori o mukama u tajanstvnom ognju koji "sažiže" i "obnavlja" da bi mogao da nastavi sa spaljivanjem Origen pak smatra da ovaj oganj ne obnavlja da bi nastavio spaljivanje već on na neki način skida greh sa duše i čisti je te tako na kraju kada se potpuno očisti izaći će iz Tartara.
On potkrepu za svoju tvrdnju nalazi u alegorizovanju tekstova Proroka dajući im ne doslovno već preneseno značenje gde izraze "poginuti", "uništiti" ili "umreti" on preinačuje u značenju "ginuti" ali ne poginuti, "uništavati" ali ne uništiti i ukazuje da se doslovno značenje ovih izraza odnosi isključivo na greh ali ne i na grešnika jer će kada greh na gršniku bude "uništen", kada greh "pogine" ili "umre" čovek će biti spasen. Ovakav smisao značenja navodi u sledećem tekstu:
"У књизи Поновљеног закона, божанска реч кажњава грешнике казном грознице и прехладе, и жутице, 5. Мојсијева 28 и слепилом, отуђење ума и парализом, и ... Ако било ко, онда, у свом слободном времену, сакупи из читавог Писма све набрајане болести које се у претњама упућеним грешницима називају именима телесних болести, он ће открити да или пороци душа, или њихови казне имају фигуративно назначене. Да сада разумеју, да на исти начин на који лекари примењују лекове за болесне, да би пажљивим третманом могли повратити своје здравље, Бог тако поступа према онима који су пропали и пали у грех, доказује се тиме, да је Чаша Божијег гњева наточена, преко пророка Јеремије, (Јеремија 25,15.16) да буде понуђенa свим народима, да га пију, и да буду у стању лудила, не би ли га повратили. Чинећи то, запријетио им је: "Ако ко одбије пити, неће се очистити." (Јеремија 25, 28.29) према чему се сигурно схвата да је бес Божје освете исплатив не би ли се очистиле душе. Да се казна, за коју се каже да се примењује ватром, схвата да се примењује са објектом исцељења, учи Исаија, који говори о Израелу: “Господ ће опрати прљавштину синова или кћери од Сиона, и прочисти крв из њихове средине духом суда и духа спаљивања. ", Исаија 4,4. Халдејцима он тако говори:" Ти имаш угљевље; седи на њима: они ће ти бити помоћ. ” Исаија 17, 14.15 А у другим одломцима он каже:“ Господ ће посветити у горућој ватри ”, Исаија 10,17", O Pricipima, knjiga 2, O Vaskrsnju, Sudu, Vatri Pakla i Kazni, 6
Dakle, njegovo shvatanje o večnoj obnovi proističe iz shvatanja da se ono što je Bog govorio u pogledu kazni na ovoj zemlji koje trebaju da dovedu Božiji narod do probuđenja i pokajanja koje vodi u spasenje, on primenjuje isti prinip u eshatološkom kontekstu tvrdeće da je ovo zemaljsko samo slika eshatona te da zbog toga mučenje pakla ima blagovtvorni uticaj na večno spasenje.
Ono što je karakteristično za Origena ka pripadnika Aleksadrijskoj školi jeste upravo primena alegorije u tumačenjeu Pisma. On lično smatra da je alegorija i duhovni skriveni smisao primaran u razumevanju Pisma mada ne odriče važnost i doslovnog smisla. On je samo ovu veštinu tradicionalnog alegorijskog prikaza primenio na dokazivanje svojih tvrdnji na način koji ni jedan "Aleksandrijac" pre njega nije primenio.
On alegoriju primenjuje i u pogledu vaskrsa iako priznaje doslovno vaskrsenje tela tvrdi da se vaskrs zbiva i u času obraćenja kada Hristos "dođe" svakom verujućem ponaosob. Takođe poriče jednim delom vidljivi Hristov dolazak govoreći da Isus simbolično dolazi "na proročkom oblaku", poređujući sa malom decom one koji doslovno prihvataju Hristov drugi dolazak.
O ovom vrsnom teologu se može reći još mnogo toga, ali sam izneo ono što smatram da je najvažnije za našu temu. Ovaj pravac verovanja u opštu resturaciju nasleđjuju crkveni oci i učitelji poput Grgura iz Nise, Jevsevije Cezarijskog, Bazil Cezarijski, Diodor Tarsijski i Teodor Mopsuetijski V veka.
Jovan Prezviter
Iskusan
- Poruka
- 5.532
Naredni apostolski otac koji zaslužuje našu pažnju je Meliton Sardski(poč II-oko 180 n.e).
Rođen je u Sardu, prestonici nekadšnje velike države Lidije na severozapadu Male Azije, čije je čuveni kralj Krez u VI veku p.n.e bio poznat po svom bogatstvu. Maloazijski hrišćani su bliski anitohijcima po mnogim pitanjima i veoma bogate tradicije. Najverovatnije su preneli Novozavetne spise u daleku Galiju i Britaniju gde su misionarili zajedno sa hrićanima iz Sirije u II veku.
Meliton Sardski je bio jevrejskog porekla, i žestoko se zalagao za praznovanje Pashe tj. Hrišćanskog uskrsa na dan jevrejske pashe po staroj tradiciji hrišćana dakle na 14-ti nisan. Zbog ovoga je došao u oštar polemički sukob sa papom Viktorom koji je tada insistirao da se hrišćanski Pesah slavi uvek nedeljom nakon punog meseca na indikt. Spor je ostao na snazi sve do IV veka kada je na Nikejskom koncilu donesena odluka da se Vaskrs slavi uvek u nedelju.
Napisao je brojna dela od kojih su većina izgubljena ili su očuvana u fragmentima. O njegovim delima navedenim fragmetarno, i njegovom životu su pisali Kliment Aleksandrijski, Origen, Jevsevije Cezariski i Polikrat Efeški. Ostavio je značajan utisak na savremenike svojom učenošću, plemenitošću, i karakterom pa je Polikrat Efeški, u pismu papi Viktoru 194 n.e napisao da je on "sav vođen Duhom Svetim".
Ono što je takođe značajno jeste da je on prvi napravio spisak knjiga Starog Zaveta koje je smatrao nadahnutim. To je zapravo Stari Zavet koji imamo bez apokrifa..tipa Enohove knjige, Judite, Makabejci itd..
Za našu temu najvažnije je njegovo delo Apologija, koja je uglavnom najbolje sačuvana a upućena je caru Marku Aureliju.
On iznosi stav sličan Klimentu Rimskom, Ignjaciju Antiohijskom i Teofilu Antiohijskom. Evo tih tekstova:
"Њему предајте душу своју, и Он вам може дати бесмртан живот заувијек, јер све је могуће Њему", Apolgija I, Rasprava koja je bila u prisustvu cezara Antonina koga je nagovarao da upozna Boga i pokazao mu put životni
Meliton veruje da život večni i besmrtnost verni dobijaju kao nagradu za službu Bogu koji će ih nagrditi u njime u budućnosti. Sada ga još ne poseduju.
Zatim govori i o konačnoj sudbini grešnika:
"Бојте се онога који тресу земљу, и чини да се небеса окрећу, и ударају по мору, који их може запалити у ватри и уништити све", Apolgija I, Rasprava koja je bila u prisustvu cezara Antonina koga je nagovarao da upozna Boga i pokazao mu put životni
"Тако ће и бити у посљедње вријеме: биће потоп ватре, и земља ће се спалити заједно с планинама његовим; и човечанство ће бити спаљено, заједно са идолима које су направили, и изрезбареним сликама које су обожавали; и море ће се спалити заједно с отоцима његовим; али праведни ће се сачувати од гнева, као што су били и њихови другови из ковчега из воде потопа", Apolgija I, Rasprava koja je bila u prisustvu cezara Antonina koga je nagovarao da upozna Boga i pokazao mu put životni
Meliton smatra da će grešnici biti potpuno uništeni vatrenim potopom koji upoređuje sa vodenim koji se dogodio u vreme patrijarha Noja. Samo pravedni će biti sačuvani i izbavljeni od ovog vatrenog Potopa kao što je Noje u svom kovčegu bio spasen od vode.
Kada Meliton gogvori o duši on ima ovakav stav:
"Зато вам саветујем да спознате себе и упознате Бога. Јер разумете како у вама постоји оно што се назива душа - њoме око гледа, њoме чује ухо, њoме говоре уста, и како говоре уста, и како користи цело тело, и како, кад год пожели да уклони душу из тела, то пада у пропаст и пропадање, из тога, дакле, оно што постоји у вама и невидљиво је, схватите како Бог такође помера све својом моћи, као и тело, и да, кад год му се допадне да повуче Своју моћ, цео свет ће, као и тело, пасти и пропасти", Apolgija I, Rasprava koja je bila u prisustvu cezara Antonina koga je nagovarao da upozna Boga i pokazao mu put životni
On kaže da je "duša" Božija pokretačka snaga kojm On pokreće sve što postoji tj. ima život...kada povuče "dušu" koja je ovde očigledno sinonim za "dah животни" sve propada najverovatnije u skladu sa citatom iz Pisma koji kaže "povučeš svoj dah i oni ginu". Melito ne smatra dušu kao neki poseban entitet već kao pokretačku snagu čoveka i svega živoga.
Rođen je u Sardu, prestonici nekadšnje velike države Lidije na severozapadu Male Azije, čije je čuveni kralj Krez u VI veku p.n.e bio poznat po svom bogatstvu. Maloazijski hrišćani su bliski anitohijcima po mnogim pitanjima i veoma bogate tradicije. Najverovatnije su preneli Novozavetne spise u daleku Galiju i Britaniju gde su misionarili zajedno sa hrićanima iz Sirije u II veku.
Meliton Sardski je bio jevrejskog porekla, i žestoko se zalagao za praznovanje Pashe tj. Hrišćanskog uskrsa na dan jevrejske pashe po staroj tradiciji hrišćana dakle na 14-ti nisan. Zbog ovoga je došao u oštar polemički sukob sa papom Viktorom koji je tada insistirao da se hrišćanski Pesah slavi uvek nedeljom nakon punog meseca na indikt. Spor je ostao na snazi sve do IV veka kada je na Nikejskom koncilu donesena odluka da se Vaskrs slavi uvek u nedelju.
Napisao je brojna dela od kojih su većina izgubljena ili su očuvana u fragmentima. O njegovim delima navedenim fragmetarno, i njegovom životu su pisali Kliment Aleksandrijski, Origen, Jevsevije Cezariski i Polikrat Efeški. Ostavio je značajan utisak na savremenike svojom učenošću, plemenitošću, i karakterom pa je Polikrat Efeški, u pismu papi Viktoru 194 n.e napisao da je on "sav vođen Duhom Svetim".
Ono što je takođe značajno jeste da je on prvi napravio spisak knjiga Starog Zaveta koje je smatrao nadahnutim. To je zapravo Stari Zavet koji imamo bez apokrifa..tipa Enohove knjige, Judite, Makabejci itd..
Za našu temu najvažnije je njegovo delo Apologija, koja je uglavnom najbolje sačuvana a upućena je caru Marku Aureliju.
On iznosi stav sličan Klimentu Rimskom, Ignjaciju Antiohijskom i Teofilu Antiohijskom. Evo tih tekstova:
"Њему предајте душу своју, и Он вам може дати бесмртан живот заувијек, јер све је могуће Њему", Apolgija I, Rasprava koja je bila u prisustvu cezara Antonina koga je nagovarao da upozna Boga i pokazao mu put životni
Meliton veruje da život večni i besmrtnost verni dobijaju kao nagradu za službu Bogu koji će ih nagrditi u njime u budućnosti. Sada ga još ne poseduju.
Zatim govori i o konačnoj sudbini grešnika:
"Бојте се онога који тресу земљу, и чини да се небеса окрећу, и ударају по мору, који их може запалити у ватри и уништити све", Apolgija I, Rasprava koja je bila u prisustvu cezara Antonina koga je nagovarao da upozna Boga i pokazao mu put životni
"Тако ће и бити у посљедње вријеме: биће потоп ватре, и земља ће се спалити заједно с планинама његовим; и човечанство ће бити спаљено, заједно са идолима које су направили, и изрезбареним сликама које су обожавали; и море ће се спалити заједно с отоцима његовим; али праведни ће се сачувати од гнева, као што су били и њихови другови из ковчега из воде потопа", Apolgija I, Rasprava koja je bila u prisustvu cezara Antonina koga je nagovarao da upozna Boga i pokazao mu put životni
Meliton smatra da će grešnici biti potpuno uništeni vatrenim potopom koji upoređuje sa vodenim koji se dogodio u vreme patrijarha Noja. Samo pravedni će biti sačuvani i izbavljeni od ovog vatrenog Potopa kao što je Noje u svom kovčegu bio spasen od vode.
Kada Meliton gogvori o duši on ima ovakav stav:
"Зато вам саветујем да спознате себе и упознате Бога. Јер разумете како у вама постоји оно што се назива душа - њoме око гледа, њoме чује ухо, њoме говоре уста, и како говоре уста, и како користи цело тело, и како, кад год пожели да уклони душу из тела, то пада у пропаст и пропадање, из тога, дакле, оно што постоји у вама и невидљиво је, схватите како Бог такође помера све својом моћи, као и тело, и да, кад год му се допадне да повуче Своју моћ, цео свет ће, као и тело, пасти и пропасти", Apolgija I, Rasprava koja je bila u prisustvu cezara Antonina koga je nagovarao da upozna Boga i pokazao mu put životni
On kaže da je "duša" Božija pokretačka snaga kojm On pokreće sve što postoji tj. ima život...kada povuče "dušu" koja je ovde očigledno sinonim za "dah животни" sve propada najverovatnije u skladu sa citatom iz Pisma koji kaže "povučeš svoj dah i oni ginu". Melito ne smatra dušu kao neki poseban entitet već kao pokretačku snagu čoveka i svega živoga.
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
Daj mi nešto više na ovu temu od Vasilija Kapadokijca (Cezarejski).
Diodor iz Tarsa i Teodor iz Mopsuestije (ovaj drugi likom i delom) osuđeni na 5.saboru za iskrivljeno učenje koje u Hristu izdvaja 2 ličnosti.
Takođe, i Origen je osuđen za pisanja o duši, a imajući u vidu ogroman uticaj koji je imao na dobar deo monaštva tadašnjeg hrišćanskog Istoka
- - - - - - - - - -
Što je direktno semitsko biblijsko shvatanje čoveka koje je uglavnom bilo prihvaćeno i kod Sirijaca
Jovan Prezviter
Iskusan
- Poruka
- 5.532
Aha, misliš u vezi monofizitizma tj. monotelitizma i monoenergitizma
. Hajde pogledaću šta mogu naći u vezi toga mada sam inače u manjku sa vremenom generalno tokom nedelje tako da i ovo nekako stižem. Uopšteno mislim da sam izneo sasvim dovoljno različitih pogleda na ovu temu kod ranih otaca, možda bih mogao još jednog, dva i hoću čim stignem tako da je dobro da se sagleda sva raznolikost koju crkva ima po ovom pitanju a i ovo što si pitao pokušaću što ranije budem mogao. Svakako mislim da ovu temu sasvim solidno obrađujemo
. Pozdrav.
- - - - - - - - - -
Što je direktno semitsko biblijsko shvatanje čoveka koje je uglavnom bilo prihvaćeno i kod Sirijaca
Da, upravu si. S tim što i kod njih postoje više škola i pravaca razumevajna ovog pitanja. Ono što iznosi Melito pripada onom starijem pravcu.
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
1. Diodor i Teodor su rodonačelnici nestorijanizma (pogrešno učenje na suprotnom kraju od monofizitstva), od njih se učio nesrećni Nestorije Carigradski1. Aha, misliš u vezi monofizitizma tj. monotelitizma i monoenergitizma
2. Hajde pogledaću šta mogu naći u vezi toga mada sam inače u manjku sa vremenom generalno tokom nedelje tako da i ovo nekako stižem. Uopšteno mislim da sam izneo sasvim dovoljno različitih pogleda na ovu temu kod ranih otaca, možda bih mogao još jednog, dva i hoću čim stignem tako da je dobro da se sagleda sva raznolikost koju crkva ima po ovom pitanju a i ovo što si pitao pokušaću što ranije budem mogao.
3. Svakako mislim da ovu temu sasvim solidno obrađujemo
4. Da, upravu si. S tim što i kod njih postoje više škola i pravaca razumevajna ovog pitanja. Ono što iznosi Melito pripada onom starijem pravcu.
2. Samo polako, nigde ne žurimo, nije šećer u vodu.
Kad imaš vremena na pretek, piši. Pripremiću i ja nešto u međuvremenu. 3. Slažem se
4. Da, i meni se sve više dopada to semitsko poimanje hrišćanstva. Potpuno novi, za mene neistraženi svet...
Jovan Prezviter
Iskusan
- Poruka
- 5.532
Evo nešto malo da napišem u vezi pitanja koje je postavljeno u vezi nestorijanstva. Da ja sam pomislio da govoriš o monotelitizmu pošto se na V vaskeljenskom saboru o tome raspravljalo..kada je car Justinijan želeo da pomiri monofizite i duofizite 553 n.e. No, što se tiče Nestorijanstva ono je kao što je poznato osuđeno na III vaseljenskom saboru u Efesu 431. Nestorije je bio optužen i osuđen da gvoori kako je Isus imamo samo jednu prirodu tj. ljudsku koju je posedvao premda je bioi Bog ali Božansku prirodu nije ispoljio sve do krsta kada je umro za grehe čovečanstva. To je uglavnom optužba protiv Nestorija kada je u pitanju njegovo proicanje Božanstva.
Kontraverza oko Nestorija mora se priznati da iako izgleda nama poznata krije dosta protivurečnosti. Naime, Nestorije je bio u sporu sa tada već preovlađujućim stavom teologa oko pitanja značaja Marije u hrišćanstvu. Poštovanje Marije kao Majke Božije tj. Isusove postalo je izuzetno veliko dok su teolozi poput Nesorijusa smatrali da joj je ukazano preveliko poštovanje. S obzirom da je Nestorije kao učen teolog povezao poštavanje Marije sa njenim rođenjem Bogočoveka Isusa Hrista on je zaključio da bi taj razlog trebalo razmotriti teološki te utvrditi da li je Marija rodila Boga ili samo čoveka. U tom kontekstu (mogu o tome pisati sa teološkim referencama ako bude trebalo..koristeći biblijske citate koji su mogli poslužiti kao osnov Nestoriju i pomenutim teolozima) Nestorije je zaključio da je Marija rodila Mesiju Hrista koji pri rođenju nije bio Bog već samo Mesija.."gospodar" pa samim tim Marija nije "Bogorodica" već "Hristorodica". Kada bi se to dokazalo razlog za poštovanje Marije bio bi odbačen.
Ovo je uglavnom u gurbim crtama slika "nestorijanskog spora". Nestorije je uskoro svrgnut i otišao je u izgnanstvo na Istok. Tamo je našao dosta svojih pristalica u Antiohiji i drugim gradovima Istoka i čak kako se priča osnivao je najbolje bolnice u kojima su se lečili arapi i Hrišćani jer je primenjivao biblijska načela u izlečenju. Kasnije, će crkva Istoka sa sedištem u Antiohiji i na crkve na dalekom Istoku formalno pod njenom jurisdikcijom biti nazvane Nestorijanske mada ih naravno Nestorije nije osnovao već zbog bliskosti u stavovima po ovom pitanju tako će biti nazvane.
To je uglavnom kažem u grubim crtama ono što se može naći u svetovnoj i crkvenoj literaturi. Naravno, postoje i oprečni pogledi pre svega po pitanju istinitosti tvrdnje da je Nestorije naučavao ovo u vezi priroda Hristovih..postoje mišljenja da i nije tako naučavao ali u jednome se svi slažu a to je da je Nestorije bio veliki protivnik poštovanja Marije smatrajući da joj se ukazuje počast koja joj ne pripada pa iz tog razloga je i pokrenuo ovaj spor.
Eto to je na neki način i ono što su zastupali Teodor Mopsuetijki i Vasilije Kapadokojiski
.
Poslednja izmena:
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
@Jovan Prezviter:
Kako tumačiš:
1) događaj Preobraženja
2) "zaista ti kažem, danas ćeš sa Mnom biti u raju"
3) "I grobovi se otvoriše, i ustadoše mnoga tijela svetih koji su pomrli; I izišavši iz grobova po vaskrsenju njegovu, uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima."
Kako tumačiš:
1) događaj Preobraženja
2) "zaista ti kažem, danas ćeš sa Mnom biti u raju"
3) "I grobovi se otvoriše, i ustadoše mnoga tijela svetih koji su pomrli; I izišavši iz grobova po vaskrsenju njegovu, uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima."
south railroad
Domaćin
- Poruka
- 4.418
Eto to je na neki način i ono što su zastupali Teodor Mopsuetijki i Vasilije Kapadokojiski
Ne mislite valjda ovim da se nesto u ucenju Vasilija Velikog slaze sa jeretickim ucenjem Nestorija?
Jovan Prezviter
Iskusan
- Poruka
- 5.532
Zanimljiva pitanja. Pa prvo pitanje u vezi preobražaja..kada su se pojavili Mojsije i Ilija. To je slika našeg preobraženaj priliom Hristovog dolaska, tj. naših tela i svetlost Božija koja će obasjati pravedne.
Za drugo pitanje ja ću izneti ono što je većinsko uverenje da je Hristos obećao razbojniku da će biti u Raju tj. da će biti spasen. Razbojniku je najvažnije to da će biti spasen i da će biti u Raju sa Hristom. Da li tog dana u smislu da je njegova duša otišla sa Hristom te prema 1. Petrovoj 4 gde se kaže da je Hristos propovedao mrtvima tu uključujemo i razbojnika koji je slušao propoved. Što bi moglo da se poveže. Naravno, postoji i uverenje da Isus možda misli na konačnu nagradu razbojniku u smislu da mu to govori danas. Kako bilo kažem najvažnije je šta je razbojniku bilo obećano.
Treće, ovo je ispunjenje starozavetnog praznika Pentekosta...već sam na jednoj temi nešto pisao o tome...tu je važno da razumemo starozavetnu simboliku. Ona vatra na koju se prinosio dar i pucketanje iskri predstavlja zapravo ustanak "prvina" iz gorobova..zahvaljujući žrtvi Hristovoj od koji je prvina Hrsitos svakako najvažnije "prvi među prvinama".
Poslednja izmena:
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
Vasilije Kapadokijac je bogoslov trijadologije. I on hronološki prethodi Teodoru bez neke značajne veze s Teodorom.
Teodor Mopsuestijski je iznosio bogoslovske razloge za odbacivanje Apolinarijevog učenja (koji je umanjivao Hristovo čoveštvo) i u tom argumentovanju i dokazivanju celosti i potpunosti Hristovog čoveštva otišao predaleko, do tačke u kojoj je prepoznavao ličnost čoveka posebnu u odnosu na ličnost Jedinorodnog. Teodor Mopsuestijski je suštinski rodonačelnik nestorijanskog učenja. Sam nesrećni Nestorije (za kog osećam sažaljenje) jeste samo "pozajmio ime" tom učenju.
Jovan Prezviter
Iskusan
- Poruka
- 5.532
Nestorije je zanimljiva tema..još nismo sigurni šta je tačno njegovo. On svakako nije negirao Hristovo Božanstvo, a prema nekim izvorima nije ga negirao ni prilikom rođenja Hristovog.
Vasilije Veliki svakako nije imao nikakvog udela u onom drugom Nestorijevom verovanju u vezi poštovanja prema Mariji ili Bogorodici. To je glavni Nestorijev predmet spora..Hristove prirode su u drugom planu.
Poslednja izmena:
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
Hvala ti na trudu
Ja sam skloniji doslovnom tumačenju ovih događaja.
Odoh sad na spavanje, a tumačenje bih ponudio sutra.
Pozdrav svima za večeras
Jovan Prezviter
Iskusan
- Poruka
- 5.532
Hvala ti na trudu
Ja sam skloniji doslovnom tumačenju ovih događaja.
Odoh sad na spavanje, a tumačenje bih ponudio sutra.
Pozdrav svima za večeras
Pozdrav. Pa da čujemo tumačenje sutra
. Ima šta još da se kaže..
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
Razumem metaforičko značenje koje opisuješ. Ima i ono koje objašnjava da Mojsije je tu u svojstvu predstavljanja Zakona, a Ilija u svojstvu predstavljanja Proroka..
Međutim, kako vreme ide, tako me sve više zanimaju sami događaji koji su opisani u Evanđelju. Njihovo prvo značenje, doživljaj očevidaca, a manje značenja iz druge ruke, metaforička tumačenja. U tom smislu:
1. Preobraženje
Čitajući sva tri sinoptička jevanđelja vidimo da, pre događaja na Tavoru, Isus poručuje svojim učenicima da će neki od njih svojim očima, i pre nego što umru, videti Carstvo Božije koje je došlo u sili. I onda uzme te neke od njih, Petra, Jakova i Jovana.
I na Tavorskoj gori, on njima otvara prozor u drugu stvarnost, u stvarnost Carstva Božijeg u kojem je Car On, Isus. Obzirom da još nisu primili Duha Svetoga i još nisu ojačali u veri, Isus im to Carstvo pokazuje u meri u kojoj su oni mogli da podnesu da sagledaju. A to je Isus u obličju koje nisu videli, obličju slave koju nisu poznavali. I s njim dva najznačajnija proroka Starog Zaveta. Zanimljivo je kako su trojica Apostola prepoznali o kome se radi, iako niti su imali slike Mojsija i Ilije niti su bili njihovi savremenici.
Ali oni ih prepoznaju, jer ih ZNAJU. A znaju ih u Hristu Isusu, jer je Carstvo Božije (kao što pisah na temi o molitvi Oče naš) tj. večni život poznanje, tj. ZNANJE BOGA.
Za njih Luka kaže da su se "pokazali u slavi". Apostoli dvojicu proroka vide kao ljude, ne kao duhove ili utvare ili duše. Za nekog ko bi stajao sa strane, prizor bi bio posve običan: jedan čovek koji se moli i trojica koja su popadala na zemlju, ne bi video nikakvu svetlost nikakav razgovor Isusa i Proroka o kojem Luka govori, ni Očev glas.
TO je zato što Carstvo Božije, iako već tu, ne otkriva se svima.
A u tom događaju Isus je otkrio Carstvo Božije trojici svojih Apostola.
Otkrio im je stvarnost Carstva, koje je tu i sada i u kojem žive i već su slavi Mojsije i Ilije.
Zbog šokantnosti koje to saznanje ima za Apostole, Isus zahteva: "Nikom ne kazujte što ste vidjeli dok Sin Čovječiji iz mrtvih ne vaskrsne"
2. Razbojnik i raj
Hvala ti na lepom sumiranju glavnih tumačenja tog događaja. Ima ta kvaka zareza čija pozicija može suštinski promeniti značenje Isusovih reči. "Zaista ti kažem danas, bićeš sa Mnom u Raju...." ili "Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa Mnom u raju". Na mnogo mesta, Isus često koristi "zaista" ili čak duplo "zaista, zaista ", ali nigde ne dodaje vremensku odrednicu kada to kaže, jer se to podrazumeva da je taj trenutak DANAS. Zato verujem da je razbojniku poručio da će još tog dana, tog Velikog zemaljskog Petka ući s njim u Raj.
3. "I grobovi se otvoriše, i ustadoše mnoga tijela svetih koji su pomrli; I izišavši iz grobova po vaskrsenju njegovu, uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima."
U skladu sa pristupom iz tumačenja Preobraženja i ovde bih se fokusirao na stvarni događaj opisan u Evanđelju.
Sigurno da postoji više slojeva tumačenja događaja, ali opis da su se nakon Isusove smrti podigli sveti ljudi i pokazali stanovnicima Jerusalima.
Ko su ti ljudi?
Šta se dogodilo s njima posle?
Šta? Ustali, prošetali, pa se vratili u grobove?
To je šokantan događaj.
Nemam tu mnogo da ponudim osim da je to fragment, delić stvarnosti sveopšteg Vaskrsenja koji je prikazan ljudima, baš kao što je Preobraženje uvid u fragment stvarnosti Carstva Božijeg.
anajade
Elita
- Poruka
- 22.417
ne kaze mu isus tako..Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa Mnom u raju nego kaze..: Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju..drugcije znacenje ima ovo kako je napisano u bibliji.
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
ne kaze mu isus tako..Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa Mnom u raju nego kaze..: Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju..drugcije znacenje ima ovo kako je napisano u bibliji.
1. Interpunkcija nije postojala u to vreme.
2. Isus nikada nije naglašavao "kažem ti danas", kao što već rekoh u poruci
I uopšte, gramatički je besmisleno glagol u prezentu "kažem ti" naglašavati vremenskom odrednicom "danas". PRezent, sam po sebi, već znači da to što činiš u prezentu, činiš danas, tog trenutka.
anajade
Elita
- Poruka
- 22.417
1. Interpunkcija nije postojala u to vreme.
2. Isus nikada nije naglašavao "kažem ti danas", kao što već rekoh
a zasto bi bilo tacno ovo tvoje a ne biblijsko prevedeno sa zapetu iza danas..
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
Ovo je vrlo nekorektno podmetanje s tvoje strane.
To što ti nazivaš "biblijskim prevodom" jeste prevod i interpunkcija na kojoj insistiraju Adventisti i Jehovini Svedoci, a te dve grupacije su sasvim nove pojave na hrišćanskom nebu (jehovisti čak i upitno da li su hrišćani). Nove, što znači neutemeljene u kontinuitetu od prvih hrišćana na ovamo...
Po tradiciji glavnih hrišćanskih crkava, crkava koje imaju apostolsko prejemstvo, te Isusove reči se čitaju onako kako sam pomenuo.
И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.
Dakle, to nije nešto "moje", nego stanovište i kontekst čitan od apostolskih vremena na ovamo.
Poslednja izmena:
anajade
Elita
- Poruka
- 22.417
ne kaze mu isus tako..Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa Mnom u raju nego kaze..: Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju..drugcije znacenje ima ovo kako je napisano u bibliji.
moram da se nasmejem na ovo pod brojem 3..ispadose sveti kojma se pokaza sveti grad vampiri haha..
- - - - - - - - - -
samo sam kopirala .Biblija online, srpski prevod
[ Đura Daničić, Vuk Karadžić...nije podmetanje..
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
https://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=23
Sinodski prevod:
И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.
King James version
https://www.kingjamesbibleonline.org/Luke-Chapter-23/
And Jesus said unto him, Verily I say unto thee, To day shalt thou be with me in paradise.
Karadžić
https://www.rastko.rs/bogoslovlje/novi_zavjet/jevandjelije_po_luci_c.html
43. И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају.
Čarnić
A on mu reče: zaista,kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju.
- - - - - - - - - -
Odakle izvuče taj zaključak?
Sinodski prevod:
И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.
King James version
https://www.kingjamesbibleonline.org/Luke-Chapter-23/
And Jesus said unto him, Verily I say unto thee, To day shalt thou be with me in paradise.
Karadžić
https://www.rastko.rs/bogoslovlje/novi_zavjet/jevandjelije_po_luci_c.html
43. И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају.
Čarnić
A on mu reče: zaista,kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju.
- - - - - - - - - -
Odakle izvuče taj zaključak?
south railroad
Domaćin
- Poruka
- 4.418
U kom prvom je imao udela?
Jeste Nestorije i ceo Treci vaseljenski Sabor zanimljiva tema i moze o njoj govoriti na nekoj drugoj temi. Ono sto licno mislim je da je njegovo hulno ucenje o Bogorodici proisteklo iz jeretickog umovanja o prirodi Hristovoj a ne obratno.
anajade
Elita
- Poruka
- 22.417
logicnije je ovo a nije moja izmisljotina..stvarno ta zapeta zeza...negde je ovako prevedeno a negde tako...treba da umres i to danas da bi bio u raju..nelogicno..aj se roknem sad ako je to tako
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 91.663
Nađi mi još jedno mesto u Jevanđelju gde Isus izgovara: "kažem ti danas", tj gde naglašava da to što priča, priča eto baš tog dana (a ne u poslednji četvrtak prethodnog meseca).
"Kažem ti danas" je semantički besmislen konstrukt.
