ljubav, ludost, mudrost...
Kratka poucna prica nepoznatog autora o mudrosti, ljubavi, ludosti. Ljudske osobine igraju zmurke. Ne znam odakle mi ovo ali zelim da podelim sa vama.
Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je dosada zevnula treći put, ludost je, uvijek tako luda, predložila: "Hajdemo se igrati skrivača! Tko se najbolje sakrije, pobednik je među osećajima." Intriga je podigla desnu obrvu, a radoznalost je, ne mogavši prećuteti, zapitala: "Skrivača? Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", započela je objašnjavati ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronađem, taj je pobednik." Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila sumnju i apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati.
Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.
"Jedan, dva, tri..." počela je brojati ludost.
Prva se sakrila lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, zavist se sakrila u senu uspeha koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepote je uskočila u kristalno č sto jezero, a sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a sloboda u dahu vetra. sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a požuda i strast u krater vulkana. Zavorav se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je ludost izbrojala 999.999, ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. "Milion", zavikala je ludost i započela svoju potragu. Prvu je pronašla lenjost, iza najbližeg kamena.
Ubrzo je začula veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a strast i požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i zavist, i naravno uspeh, a sebicnost se nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla lepotu . Sa sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu. Tako jeludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.
Talent u zlatnom klasju sita, teskobu u izgoreloj travi, laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali. Samo ljubav nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ruzičnjak. Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo ljubavi oči. ludost nije znala što učiniti. Pronašla je pobednika, osećaj nad osećajima, ali ljubav je postala slepa.
Plakala je i molila ljubav da joj oprosti i naposletku odlučila zauvek ostati uz ljubav i pomagati joj. Tako je ljubav ispala pobednik nad osećajima, ali je ostala slepa, a ludost, ludost je prati gde god ide.
