Čituckam Volterov Kandid. Parodija na idealističku filozofiju. Simpatično, a kako pročitah ta knjiga je nekada bila fenomen.
I meni je bilo simpatično dok sam čitao. Nije obimna knjiga, pročitao sam je za dva dana, napisao neki osvrt u pet rečenica i odložio na policu. Posle mi je pala u šake neka kritika Voltera, posle koje sam se pitao da li sam ja to uopšte pročitao. Te ovaj kritikuje Lajbnica, te agrarna reforma, te ovo, te ono... Tad mi nije bilo simpatično, zapravo, bilo je razočaravajuće.
Ista situacija sa Pekićevim Novim Jerusalimom. Pročitao sam ga za tri dana, ostao zapanjen veličinom dela, mesecima bio pod uticajem Pekićeve reči. Onda, čuh neki osvrt na Pekića, gde se kao lajtmotiv ovog dela provlači zvuk frule i flaute, na koje ja nisam ni obratio pažnju. I ne samo to. Poslednja od pet noveli, Novi Jerusalim, zapravo je jedna suptilna kritika nauke, jer taj grad, koji otkriva i rekonstruiše jedan arheolog, zapravo predstavlja logor. Onda se setim da sam, čitajući hvalospeve tog nedakašnjeg logora, na sopstveni modus vivendi pokušavao nakalemiti vrednosti koje su, zapravo, sve osim toga. Sad mi smešno, jer, eto, i sam postah deo knjige, kao obična, Pekićevom rečju hipnotisana budala.
Konačno, vrhunac prve faze mog čitalačkog iskustva je Šekspirov Hamlet. Svodeći delo na onu čuvenu dilemu, obeležih ga na jednom sajtu pročitanim.
Elem, htedoh reći ovo. Za velika dela treba biti dobro potkovan. Ja sam ih, pretpostavljam, prerano čitao. Sad sebi delujem kao posetilac Luvra koji trčećim korakom posmatra eksponate. Takvo je bilo moje čitanje i razumevanje. Sad barem znam da ne znam (čitati), pa možda i naučim ponešto. Dok sam verovao da znam, nisam se ni trudio da učim. Naravno, ovo se ne odnosi na tebe, već me je samo Volter u tvom komentaru prisetio mojih čitalačkih bisera.
)
)...
