Andrej Nikolaidis: Odlaganje. Parezija
Čekajući da napišem nešto o novom Frenzenovom romanu najzad sam pročitao jednu Nikolaidisovu knjigu. A nije da je bilo teško pročitati jedva 170 strana malog formata s maksimalno razvučenim proredom – počeo ujutro i završio prije večeri.
Elem, Andrej Nikolaidis je jedan od onih koji ne mogu da se opredijele između književnosti i novinarstva. I dok to generalno, u životu, možda i nije tako strašno, malo je nezgodno kad se u jednoj okraćoj knjizi ta dva diskursa prepliću. Početak donosi obećavajuću priču o nestanku kotorskog sveštenika koji je istraživao nekakav ritual kažnjavanja vještica negdje u primorskom zaleđu, ali već u drugom poglavlju pisac postaje prizemni politički novinar i baca se na odjeke i reagovanja povodom slučaja Borik (ko se ne sjeća tog incidenta, i posljedica, može da izgugla). Svako ko je po novinama i internetu čitao Nikolaidisa zna šta dalje slijedi: Srebrenica, Markale, poslijeratna nepravda, grozote ekonomske tranzicije i tako redom, sve do razračunavanja s crnogorskim političarima i medijskim magnatima za koje neko nezainteresovan za detalje tamošnjih prilika, a ja sam taj, nije ni čuo.
Vratiće se pisac ponovo u knjigu, uvodeći navodni dnevnik nestalog sveštenika, a oba nivoa teksta stopiće se u nekoj vrsti duhovne autobiografije samog Nikolaidisa iz koje onaj koga to zanima zaista može štošta saznati o genezi stavova koje ovaj već godinama javno zastupa. Svako drugi steći će utisak da se radi o intelektualno neskromnom, narcisoidnom i isključivom čovjeku koji smatra da se vrijednost neke ideje potvrđuje samo žestinom upornosti s kojom se ona zastupa.
A šteta što je tako, jer oni sasvim literarni dijelovi knjige (iako i u njima govori o sebi) pokazuju da Nikolaidis ima štofa za pisca. Šteta što taj štof troši na političke polemike i antipatični žurnalistički didaktizam.
Pokusacu da nadjem jos neke njegove knjige pa kad procitam raportiracu
) nas je forumas Quentin imao predivnu recenziju za Sofijin svet, ali sinoc
Radi se o Kontrast izdavaštvu.
