Šta trenutno čitate - utisci i preporuke

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
quentin:
Meni jednostavno nije jasno kako neko može da pomisli da bi nešto kao osovina Hitler-Staljin bila korisna alternativa bilo čemu.

Shvatam ozlojeđenost sadašnjim stanjem, ali ono što si napisao je jezivo.
Kliknite za proširenje...
А садашње стање није језиво? Ако овај нови председник нешто не измени (што сумњам), неминован је атомски рат.
 
Наутилус:
А садашње стање није језиво? Ако овај нови председник нешто не измени (што сумњам), неминован је атомски рат.
Kliknite za proširenje...

Ti bi zaista mijenjao ovaj današnji svijet, kakav je da je, za vrijeme u kome su Hitler i Staljin bili saveznici?
Niko nije sretan sa sadašnjim stanjem, ali ono što je po vama alternativa je najmračnii trenutak ljudske istorije, bukvalno.
 
quentin:
Ti bi zaista mijenjao ovaj današnji svijet, kakav je da je, za vrijeme u kome su Hitler i Staljin bili saveznici?
Niko nije sretan sa sadašnjim stanjem, ali ono što je po vama alternativa je najmračnii trenutak ljudske istorije, bukvalno.
Kliknite za proširenje...
Хитлер није бацио атомску бомбу на град. То је нешто најгоре што је урађено.
 
Наутилус:
Хитлер није бацио атомску бомбу на град. То је нешто најгоре што је урађено.
Kliknite za proširenje...

Misliš zato što je bio toliko human i nije želio toliko smrti i razaranja?
Ti si potpuno poremećen čovjek, ako Hitlera ne smatraš najgorim zločincem u istoriji čovječanstva.
Ovo je posljednja diskusija koju s tobom vodim na forumu.
 
quentin:
Misliš zato što je bio toliko human i nije želio toliko smrti i razaranja?
Ti si potpuno poremećen čovjek, ako Hitlera ne smatraš najgorim zločincem u istoriji čovječanstva.
Ovo je posljednja diskusija koju s tobom vodim na forumu.
Kliknite za proširenje...

Hitler je najgori zločinac u istoriji, ali nemoj zaboraviti da je istorija oportuni konvertit koji zauzima stranu pobednika, a ne istine. Ne bih da raspravljamo o Hitleru na ovoj temi, ali moram da pomenem neke fenomene značajne za razumevanje i Hitlera, i istorije, makar u spoileru.

Godine 1936, prilikom otvaranja OI u Berlinu, zvaničnici svih svetskih država pozdravljaju Hitlera nacističkim pozdravom. Godine 1938, The New York Times proglašava Hitlera za ličnost godine. Pazi, sve se ovo dešava nakon proterivanja neistomišljenika, nakon Noći dugih noževa, prvih logora i prvih antisemitskih zakona! Hitlerove ideje podržavaju mnoge intelektualne gromade tog perioda, od Pjera Kubertena, osnivača MOK, pa do Martina Hajdegera, najpoznatijeg filozofa prošlog veka, a takvih ima i kod nas, od Crnjanskog, koji je ideološki blizak nacizmu, pa do Andrića, koji prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta (pa posle rata moli zvaničnike FNRJ da uklone fotografiju potpisivanja kako ga ne bi kompromitovali). Dakle, ako zanemarimo zvaničnu istoriju, koja, ruku na srce, uopšte nije adekvatan pokazatelj prošlosti, pa obratimo pažnju na period do Drugog svetskog rata, videćemo da je Hitler ostao upamćen kao najveći zločinac samo zbog toga što je izgubio rat. Da je pobedio, istorija ga uopšte ne bi okarakterisala kao velikog zločinca, baš kao što ga ni tadašnjost nije gledala u negativnom svetlu, uprkos zločinima koje je činio pre rata.

Što se tiče osovine Hitler-Staljin, tu je više nego igde jasno da je Hitler došao na vlast i opstajao na vlasti zahvaljujući zapadnim silama. I ovo nisu nikakve konspirološke teorije, već jedini zdravorazumski odgovor. Dakle, Hitler je došao na vlast da bi stvorio tampon zonu najezdi komunizma i da bi se obračunao sa Slovenima zbog slovenskog Lebensrauma. Ako pogledaš žrtve Drugog svetskog rata (od 60 miliona žrtava, 35 miliona su Sloveni), videćeš da su Jevreji i Romi sporedna meta, unutrašnje pitanje Nemačke, a ne primaran cilj. U tom kontekstu gledano, Hitler je, iako diktator, zločinac i krvnik, ipak samo pion u viševekovnom geopolitičkom ratu. Samim tim, Hitler ne može biti najgori zločinac. Najgori zločinci su ostali sa strane, a plašim se da se, s obzirom na razvoj ekocidnog kapitalizma, najgori zločinci tek zagrevaju.

Neko je spomenuo alternativnu istoriju u slučaju da je Hitler ostao dosledan sporazumu Ribentrop-Molotov. O alternativnim istorijama je nezahvalno govoriti, ali je svima jasno da bi u tom slučaju Evroazijska osovina Berlin-Moskva-Tokio preuzela dominat u svetu. (O stvaranju takve osovine kao najvećoj opasnosti angloameričkog faktora govore svi veći geopolitičari, od Makindera pa do Bžežinskog). Ali, baš taj samoubilački akt Hitlera svedoči o njegovoj instrumentalizaciji i ukazuje na suštinu stvari - Hitler je bio pion, a ne neki značajan lik pa je apsolutno pogrešno smatrati Hitlera najvećim zločincem u istoriji (iako zločinac jeste).

Spomenuh Crnjanskog i Andrića u spoileru pa se nadam da poruka neće biti u potpunosti van teme. :)
 
Guderijanova sećanja su odlična jer ne samo da je bio general već je bio neverovatno obrazovan i neko prefinjen, sa manirima...Lepo opisuje neke jako čudne hitlerove odluke...Prvo da ne uništi 100 % od nekoliko desetina hiljada savezničkih snaga u Denkerku, jednom brzom tenkovskom akcijom, kada su već bili dotučeni teškim porazima u Belgiji i Francuskoj,već da ih samo bombarduje i Druga da baci celokupnu vojnu silu na južni sovjetski front umesto da krene prema Moskvi do čijih su predgrađa već skoro stigli, naravno to može da se brani potreba Nemačke za ruskim sirovinama, koje su uglavnom bile na jugu, ali opet...On tu ukazuje na hitlerovu osobinu da je vrlo hrabro i odlučno započinjao operacije ali da se onda naglo povlačio i vodio neku nedefinisanu politiku. Inače u početku napada na SSSR nije bilo masovnih zločina od regularne nemačke vojske ali su ubrzo poslati partijski odredi koji su krenuli da sprovode hitlerovu šovinističku i rasističku politiku prema svima koji su negermanskog porekla.
 
goxy:
Guderijanova sećanja su odlična jer ne samo da je bio general već je bio neverovatno obrazovan i neko prefinjen, sa manirima...Lepo opisuje neke jako čudne hitlerove odluke...Prvo da ne uništi 100 % od nekoliko desetina hiljada savezničkih snaga u Denkerku, jednom brzom tenkovskom akcijom, kada su već bili dotučeni teškim porazima u Belgiji i Francuskoj,već da ih samo bombarduje i Druga da baci celokupnu vojnu silu na južni sovjetski front umesto da krene prema Moskvi do čijih su predgrađa već skoro stigli, naravno to može da se brani potreba Nemačke za ruskim sirovinama, koje su uglavnom bile na jugu, ali opet...On tu ukazuje na hitlerovu osobinu da je vrlo hrabro i odlučno započinjao operacije ali da se onda naglo povlačio i vodio neku nedefinisanu politiku. Inače u početku napada na SSSR nije bilo masovnih zločina od regularne nemačke vojske ali su ubrzo poslati partijski odredi koji su krenuli da sprovode hitlerovu šovinističku i rasističku politiku prema svima koji su negermanskog porekla.
Kliknite za proširenje...

Ovo nije posve tačno. Nije bilo većih zločina pre svega zbog raspada sovjetske odbrane i brzog pomicanja fronta tako da nemačka armija nije imala priliku za značajnije uništavanje civilnog stanovništva, no nemački oficiri su imali ovlaštenje da izriču smrtne kazne po svom nahođenju, bez odgovarajućeg sudskog postupka i to su i radili, pod izgovorom da se obračunavaju sa partizanima i antinemačkim ponašanjem. To pravilo je primenjeno i u Kragujevcu kad su streljani civili što je učinila nemačka vojska (Vermaht). Mislim i da je na sudu u Nimbergu neko osuđen baš zbog ovakvog ponašanja.

Guderijan malo pere svoju biografiju, a i celi Vermaht. Ne treba mu baš svaku verovati.
 
Mogutje...I ja sam naišao na par mesta na očigledno pristrasan stav i pokušaj da stvari predstave boljim nego što jesu...Iako nije baš voleo Hitlera niti je nacional socijalizam bio njegova šolja čaja, on je do kraja ostao nepokolebljivi, čak prkosni nemački nacionalista, koji je žalio za propašću Trećeg rajha...Interesantno je napraviti poređenje njega i njegovih vojnika sa sadašnjim Nemcima koji su totalno razvaljeni liberalizmom...
 
Атлас облака - Дејвид Мичел

Прије пар година сам гледао филм, и није ми се одвећ свидио - односно, да будем искрен, све ми је личило на гомилу претенциозног булшита. О Мичелу сам прочитао да је врстан стилиста, један од бољих што се савременика тиче.

Атлас облака је компонован од шест прича (њих пет разбијених у двије цјелине, по принципу 1-11, 2-10, 3-9, 4-8, 5-7, док је шеста централна и јединствена) лабаво повезаних (неуспјешно, додао бих) мотивима карме и реинкарнације. Аутор се трудио да свака прича стилски, лингвистички и жанровски буде цјелина за себе, те тако имамо дневник по викторијанском кључу, епистоларну новелу преоптерећену аористом, крими причу у маниру палп романа, научнофантастичну причу. Централна прича је постапокалиптична визија, и најгори дио романа - у претјерано ревном покушају да представи неку крњу форму енглеског која би се говорила на Хавајима у постатомској будућности, добили смо причу у којој форма потпуно гуши садржај. Један примјер: "Sedates dasamse ja, Zakri, skrivo u Ikonaruj slušo Repuda pričatu plesnivu priču mojoj lošoj gošćij pokazuje ocvoje poroce ikone. Pričojojšta načej kakse koriste, po duže vremena, aonda rekoda mora namestit mrežej ostavijoj samu."

Коначни утисак о Атласу облака није претјерано сјајан. Мичел се показао као добар имитатор различитих стилова, не и као добар стилиста (некима је то очигледно било једно те исто). Тематски, сељење душа, поправљање карме кроз добра дјела и обратно је, ем помало баналан, ем разводњен у лабавој структури романа.


Мушкост Зорана К. - Данијел Гатарић

Дебитантски роман млађахног писца са тренутном адресом у Бањалуци, неуобичајен за књижевну сцену Републике Српске. Више на трагу Фантеа и Хемингвеја него Кочића и Ћопића (ово не треба схватити као тврдњу против ових писаца, који су заслужено велики, него против учаурености књижевне сцене која има проблем са прихватањем/разумијевањем било чега што се не држи зацртаних смјерница), роман прати пар мјесеци "страдања Зорана К", писца у покушају и ноћног чувара. Код оваквих романа, корачање по међи аутобиографског и фиктивног увијек носи опасност склизавања у банално, али (ауто)иронијски одмак аутора чува од таквих исклизнућа. Све у свему, веома интересантан роман. Какве би можда Видојковић писао да није фолирант и да има више муда.


Портнојева бољка - Филип Рот


Прва трећина је била одлична, друга врло добра, а трећа ме мало сморила, и утицала на то да сам растегао с читањем. Алекс Портној је бриљантни Јевреј опсједнут нејеврејским дјевојкама. За такво стање крива је пребрижна јеврејска матер и одрастање у јеврејском окружењу. Но, Ротова духовитост, и чињеница да свему прилази с отклоном (и ништа му није претјерано свето) ублажава тежину евентуалних траума. Мада, постао ми је благо напоран на самом крају, но то није много покварило повољан утисак о књизи.



Сандале - Беким Сејрановић


Сандале сам, у ствари, грешком почео да читам. Бирајући између неколико Сејрановићевих романа мислио сам да је овај најранији, иако је сасвим супротно. Роман лабаве структуре, више личи на збирку прича. То није случајно, јер је ово и била збирка прича, касније прерађена у романескну форму. Квалитет варира, неки дијелови су ми били доста слаби, дијелови о животу у Норвешкој и свирању у метроу понајбољи. Планирам прочитати бар још један-два романа прије него створим јаснију слику о Сејрановићу.
 
Ja još uživam u kontraofanzivi ruske armije na nemce 1943/44-te kada su izbačeni iz Staljingrada, što lepo opisuje maršal Jerjomenko u knjizi sa starim imenom ovog grada ali pomalo čitam i ''Leteći tanjiri-Mit Dvdesetog veka'' od izvrsnog Filipa Klasa...Prija mi njegov britak skepticizam koji je posebno kada se o toj temi radi redak kao kiša u Sahari...Mislim da današnjem svetu opijenom religijama i ideologijama pa i verom u tehnokratski ''progres'' zaista nedostaje neko ko bi otvorio oči ljudima i naučio ih da analiziraju i razmišljaju da ne bi gutali sve što im se servira sa raznih strana...
 
DŽONI JE KRENUO U RAT – Dalton Trambo

Posle mnogo godina ponovo pročitah ovu knjigu koja je obeležila jedan period moje mladosti. I mogu reći da (mi) je još potresnija, još uzbudljivija i još poučnija nego kada sam imala 17 godina. Moj primerak, iz edicije romana po kojima su snimani filmovi prikazani na FEST-u, nekom sam pozajmila ... nekom ko dugo ćuti i pravi se da „Džoni“ nije kod njega. A onda ga, pre neki dan, pronađoh kod antikvara na Kalenić pijaci. Samo sto dinara, druže.

Elem, Trambo je ovaj roman napisao uoči II sv. rata, u vrlo nezgodno vreme, kada je reč „pacifizam“ bila anatemisana. U njoj se zapravo govori o I sv. ratu, ali i o svim ikada vođenim ratovima, i to ne na ruski,ratimirovski način, ili u stilu anglosaksonskih pisaca. Ništa slično. Ovde imamo tok svesti (inicijalno napisan bez interpunkcije, kasnije ipak sa skromnom interpunkcijom – kako bi bio lakši za čitanje), kroz koji se mešaju realnost, sadašnjost, prošlost, san. Mladi Džo Bonam, kojeg je na frontu raznela granata – nesrećnim slučajem tako da je ostao živ, budi se u bolnici a da nije siguran da li se probudio ili je u limbu.

Džoni više nema ruke, noge, oči, usta, uši, jezik. Od njega je ostao trup. I mozak, prilično ne-mrtav, koji pokušava da pojmi šta mu se dogodilo. Džoni ne može da komunicira. Osoblje ne zna njegov identitet. Dani (ili minuti, ili meseci i godine – njemu je isto!) prolaze u ciklusima raznih prisećanja, preispitivanja, očaja, želje da i ostatak njega nestane. On plovi kroz svesna i nesvesna stanja, shvata koliko je rat glup i besmislen i – ipak! – želi da živi. Trambo piše: „I tada je odjednom shvatio. Ugledao je sliku sebe kao novog Hrista, kao čoveka koji u sebi nosi svekoliko seme novog poretka ... Vi smišljajte ratove vi gospodari ljudi smišljajte ratove i uperite prst a mi ćemo uperiti puške.“ (na naredbodavce) Iz odlomka je jasno zašto je roman bio zabranjen u vreme onog idiota, Makartija. Tramboa su optuživali za antiameričke delatnosti ... ali je ipak, postao sidro antivijetnamskog pokreta.

Sećam se – knjigu sam tek bila pročitala kada nam je profesorka logike u gimnaziji održala prvi čas o tzv. „objektivnoj stvarnosti“. Za sledeći nam je zadala da sami definišemo takvu stvarnost, iako smo načelno shvatili da je objektivna stvarnost nekakav skup (nekakvih) informacija za koje ćemo se većinski složiti da postoje i da su baš takve kako većini izgledaju. Svako ko vidi drugačije – lud je. Akcenat je, afkors, stavljen na ČULA.
Ali, naša profesorka logike bila je slepa, i nije nam džabe zadala temu. Njen skup informacija svakako je bio drugačiji od većinskog. Pročitavši „Džonija“ upitala sam se: ako je slepoj profesorki „objektivna stvarnost“ različita od nas koji približno isto vidimo crvenu boju (ne ulazeći u polje asocijacija), ako ona mora da zamišlja kako izgledamo ... a mi znamo kako ko izgleda ... kako li je Džoniju koji ne vidi, ne čuje, ne govori, lišen je čula dodira, ukusa, lišen svakog oblika komunikacije i, samim tim, informacije? Pa sam zaključila i zaključak saopštila na sledećem času logike: objektivna stvarnost zapravo ne postoji. Odnosno, postoji samo uslovno, jer čak i „objektivnu“ stvarnost doživljavamo subjektivno ... kao i umetničko delo, muziku, nečije lice.
Dobila sam peticu (što je bio jedinstven slučaj kod dotične profesorke), verovatno ne zbog hm ... logičkog zaključivanja koliko zbog smelosti da iskažem nešto što odudara od opšteprihvaćenog.

No, „Džoni“ je, osim što me je nagnao da razmišljam o raznim nivoima stvarnosti, u meni probudio prkos. Tokom čitanja u meni su se smenjivala razna raspoloženja, uglavnom ljutnja i tuga. Na kraju je rezultiralo odvratnošću prema ratu. Neko bi rekao: pa prirodno, rat je sam po sebi odvratan, ali pitanje koje Džoni Bonam sebi postavlja kao mantru (i na koje nema odgovora, jer ga niko ne može čuti) – „Zašto?Zašto?Zašto?“ – otvorilo je nova vrata u mom adolescentskom mozgiću. Odjednom sam shvatila Dilanove stihove, decu cveća, a počela sam, bogme, da shvatam i razliku između priča koje su nam servirane na časovima istorije i stvarnosti, nikad objektivne.
Imala sam prilično intenzivan doživljaj scene u kojoj Džoni konačno otkriva da može da komunicira sa bolničarkom pomoću Morzeove azbuke. A kako – saznaćete ako pročitate, ili odgledate film.


Volela bih da „Džonija“ mogu preporučiti glasnogovornicima ratova koji su uvek tako u trendu, ali mislim da nema svrhe. Ne bi razumeli.
 
Borac za prava zivotinja:
Volela bih da „Džonija“ mogu preporučiti glasnogovornicima ratova koji su uvek tako u trendu, ali mislim da nema svrhe. Ne bi razumeli.
Kliknite za proširenje...

Realno govoreći, taj tvoj Džoni pojma nema:

"A vidite, ja mislim da je divno biti proboden bajonetom, - reče Švejk. - A nije rđavo ni kad se dobije metak u trbuh, a još je lepše kad čoveka raznese granata a on gleda kako mu ruke i noge lete nekud u daljinu, i sve mu to tako dođe za divno čudo, da od silnog čuđenja umre pre nego što bi mu ko mogao i da objasni šta se dogodilo."
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Džudi S
Književnost Knjige koje ne volite da čitate ili ih nerado čitate
2 3 4
Odgovora
80
Pregleda
1.480
Džudi S
Džudi S
Nina
Da li ste voleli da čitate školsku lektiru ?
2
Odgovora
33
Pregleda
470
Suzie Q.
S
Džudi S
Književnost Kako birate knjige koje želite da čitate?
2 3
Odgovora
56
Pregleda
876
момоа
момоа

Back
Top