To je slippery slope. Nije neko rob zato što radi posao gde ima nekoga iznad njega, i nekoga ispod njega. Nije isto biti karika u lancu i biti rob. Jer niti šef može da proizvede automobil bez radnika, niti radnik može da proizvede automobil bez nekoga da organizuje ceo proces. To je uzajamna korist. Naravno, ako okopavaš njivu ne treba ti menadžment, ali nije dovoljno samo okopavati njive, treba neko da pravi i kompjutere i avione i brodove... a to niko ne može sam.
Da li možeš da zamisliš svet u kome makar velika većina ljudi radi
nešto što mu ima smisla, što mu je inspirativno i što ga raduje?
To što je neko sasvim srećan sa tim da organizuje proizvodnju, ne
čini ga višim u odnosu na onoga ko proizvodi. Ne mora da kontroliše
onoga ko proizvodi. Da li je došao na vreme na posao i da li je odradio
svoj posao kako treba, jer će on dati svoj maksimum. Nema tu piramidalne
strukture.
Mi danas imamo na lokalnom nivou vladare. E, koliko je to po selima
očigledno, da prosto oči bode. Pa taj je strah i trepet u svojoj okolini.
Pa mu se šlihtaju do besvesti da bi im nekoga zaposlio, da bi im asfaltirao
ulicu, da bi mogli da kažu kako ga lično poznaju i sa njim se druže.
A u svetu u kome svako sa zadovoljstvom radi svoj posao, on bi trebao
svojoj zajednici da služi, a ne da vlada.
Zapravo, sve sa može uraditi što se i sada radi i to daleko kvalitetnije
i bolje, samo ne u okviru ovog sistema.
I da. Čovek koji sa radošću radi svoj posao, sigurno neće praviti
lažnu hranu, sa veštačkim ukusima i bojama i super privlačnim pakovanjima
da bi naivčine to kupile po što većoj ceni.
Samo može bolje da bude. A mi se plašimo pećine.
