Sta muskarci zele

Živeli su zajedno šest meseci. Njihov mali, iznajmljeni stan nosio je sve znakove ženske prisutnosti: buketić sasušenog bidermajera uhvaćenog na venčanju njene najbolje drugarice, i bočice parfema na toaletnom stočiću, papuče sa ružičastom kićankom u predsoblju, ručno vezeni prekrivač (dar njene majke) prebačen preko kreveta… U kuhinji sve uredno poređano: čaše za ovo ili ono piće, dekorativne šolje i šareni tanjiri. Čak su i jastučići, naizgled nonšalantno razbacani tamo-amo po sobi, svojim bojama bili smišljeno uklopljeni u ambijent prostorije.

Miši se ponekad činilo da se guši u njenim stvarima. On sa sobom nije doneo ništa, izuzev nešto odeće, kofera najomiljenijih knjiga i svog psa Astora. Kofer je bio raspakovan a knjige poređane – po veličini, debljini i boji – na polici, iza Ljiljanine kolekcije staklenih figurica i njihovih uramljenih, zajedničkih fotografija. Što se psa tiče, on je, posle mnogo natezanja i rasprava, dobio svoje skromno mesto u ćošku kuhinje.

Astor je bio krupni mešanac, kome se sudbina nasmešila pre nekoliko godina, kada ga je Miša, ushićen njegovim štenećim šarmom, usvojio posredstvom neke organizacije za zbrinjavanje napuštenih pasa. Pas nije zadavao nikakve probleme i Miši je izgledalo da je Astorov dobroćudni karakter odraz večite zahvalnosti prema ljudskom rodu koji mu je obezbedio sigurnost doma.

Nisu morali da se presele u iznajmljeni stan; Miša je to smatrao čistom ludošću, i nepotrebnim luksuzom koji mu je mesečno odnosio pola plate. Mogli su živeti u njegovom prostranom, četvorosobnom saloncu, gde su sada ostali samo roditelji, nevoljni da nekretninu prodaju i tako omoguće sinu da se odvoji. „Ne vidim čemu žurba“, govorio je njegov otac, „sve će ionako pripasti tebi kad ja umrem. Strpi se još koju godinu.“ Reči su imale ponešto sarkastičan prizvuk, jer je otac očekivao da će im se Miša naći ’pri ruci’ u poznim godinama, i roditelji nisu imali ništa protiv toga da se njegova devojka useli kod njih, ali, srećom, nisu ni slutili ono što je Miša znao: Ljiljana nije mogla ni zamisliti takav život, u kome bi – kako je rekla u jednoj žučnoj diskusiji – morala da trpi hirove namćorastih staraca.

I tako su pronašli kompromis: živeće ovako, dok se ne stvore povoljnije prilike. Prećutno, to je značilo – dok roditelji ne umru, ili dok se ne desi nešto toliko neverovatno, kao što je prodaja njiva u vlasništvu njenih roditelja, ili glavni zgoditak na lutriji.
Nakon šest meseci zajedničkih doručaka, ručkova, večera, planiranja, plaćanja računa, kupovina i svega ostalog što nosi život u nečemu što je ličilo i mirisalo na brak, Miša je u sebi morao da prizna kako mu to uopšte ne odgovara. Svuda je osećao Ljiljanino prisustvo; nije mogao pobeći, kao nekad, u ugao svoje sobe, da na miru čita ili, makar, uživa ne radeći apsolutno ništa. Nedostajalo mu je samo par trenutaka u toku dana, kada bi mogao da bude u tišini. „O čemu razmišljaš?“ bile su njene reči, čim bi pokušao utonuti u svoje misli. „Ni o čemu“, odgovorio bi. „Kako: ’ni o čemu’? To nije moguće… Ljudi uvek o nečemu razmišljaju…“, Ljiljana bi kazala, sumnjičavo ga posmatrajući.

Ton njenog glasa tada bi postajao optužujući, kao da on nešto krije. Smatrala je da polaže prava i na njegove misli, i to ga je poslednjih nedelja strahovito nerviralo. Vapio je za usamljenošću, za onim opuštanjem, u kome nema nijednog učesnika, osim njega samog. Na poslu, od zurenja u kompjuter, nije stizao da ostvari dublji kontakt sa kolegama; u toku pauze, ako bi sa njima seo da popije kafu, mobilni telefon bi mu neprekidno zvrckao ili signalizao Ljiljanine poruke: ’kako si’, ’šta ima novo’, ’ šta radiš’, ’s kim si ?’ i slično. Bilo mu je neprijatno od podsmešljivih pogleda ljudi s posla, baš kao što su mu bila mučna njena ispitivanja kada bi se vratio kući. Hvatala se za svaku izgovorenu reč, vrebala priliku da ga ulovi u nekoj nehotičnoj nedoslednosti ili nedorečenosti. „Pa, maločas si mi rekao da nikoga nisi sreo, a sad mi kažeš kako si u autobusu razgovarao sa komšijom“, ljutnula bi se. Miša nije smatrao da su takve sitnice, kao što je susret sa komšijom i bezazleno ćaskanje, zavredeli da uopšte budu spomenuti, i Ljiljino insistiranje na prepričavanju nevažnih događaja podsećali su ga na vojnički raport. No, i dalje je automatski pričao o svakom trenutku koji nije proveo sa njom.

Kasnije, dok bi ležali u krevetu, ona je imala potrebu da opravda svoju znatiželju: „Ne mogu da zamislim život bez tebe. Htela bih da uvek budemo zajedno. Hoću da stalno budem prisutna u tvojim mislima“.
Miša, svršeni student filozofije a sada, sticajem okolnosti, kompjuterski operater, sećao se Platonovih misli o muško-ženskim odnosima: nekada su čovek i žena bili jedno biće; otkako su odvojeni, svakoj polovini je jedini cilj da pronađe onu drugu, koja joj savršeno pristaje. Priča je bila lepa i romantična, ali nije se – kako je došao do zaključka – odnosila na njega i Ljiljanu. Njih dvoje sigurno nisu bili dva pola iste ličnosti, čak nisu voleli iste stvari. Nije imao predrasude prema činjenici što on potiče iz građanske, a ona iz seoske sredine, niti mu je smetao njen akcenat. Bila je školovana i inteligentna. No, dok je Miša čitao knjige, ona je prevrtala šarene ženske časopise. Kada bi odlazili u bioskop, bacali su kockicu da li će gledati sladunjavu romantičnu komediju, po njenom ukusu, ili će to biti bilo šta drugo – po njegovom izboru. On je voleo košarku, njoj je bila dosadna. Ljiljana je volela izlaske, njemu su se smučili. I konačno – ona je mnogo pričala o ’pravom’ braku, a Miši se ježila koža od te teme.

No, ljubavi je još bilo u njegovom srcu. Osećao bi je kada bi prigrlio Ljiljanu uz sebe, i kada bi mu telo uzbuđeno odgovaralo na blizinu njenog. Devojka je bila nežna i podatna, i svim čulima je uživao u njenoj putenosti, nakratko zaboravljajući suprotnosti koje su ih delile. Da je ponovo bio u prilici da bira, izabrao bi slobodu, pa, ako treba, i dosadu svakodnevice, a samo povremeno – strast noćnih susreta sa Ljiljanom. Izgledalo je kao da je sada već bilo kasno: navika ga je vezala za nju, a još više neka bolećivost, slabost ili kukavičluk da je pogleda u oči i otvoreno kaže šta misli o njihovom zajedničkom životu. Čak i kada bi skupio snagu da joj skreše istinu u lice, nije bio siguran koje bi argumente upotrebio, jer nije bilo ničega konkretnog što bi joj mogao zameriti… Izuzev njenog stava o Astoru.
Astor je bio jedan od najčešćih razloga rasprava. Pas je, doduše, poput razmaženog deteta, imao sve privilegije: Liljana ga je hranila, izvodila, kupala i tetošila kao omiljenu igračku, dok je Miši ostala obaveza večernje šetnje ’na brzinu’, najčešće onda, dok bi se njegova devojka spremala za zajednički izlazak. To je bilo jedino vreme kada je Miša, vodeći ćutljivog psa, bio sam sa svojim mislima.

Pa, ipak, iako je volela Astora, Ljiljana je imala običaj da kaže kako u budućnosti neće biti mesta za njega u njihovom domu. Ta 'budućnost', nedefinisana vremenska odrednica, odnosila se na njene planove o rađanju deteta. „Bebe i psi ne idu zajedno, zbog dlaka i svega onog što se tiče higijene“, govorila bi brižnim, razneženim glasom, praveći grimasu koja se Miši, iz nekog razloga, činila preterano tugaljivom i izveštačenom. On se ljutio, negodovao i uveravao je u apsurdnost takvih predrasuda: „Pas je dobar za razvoj deteta, posebno zbog imuniteta i socijalizacije.“ Ljiljana bi nemarno prešla preko njegovih reči, i obraćala mu se tonom učiteljice koja đaku drži lekciju: „Ma daj, odrasti već jednom!“

On je znao šta je Ljiljana, zapravo, htela da mu kaže: Astor je pripadao periodu njegovog ležernog momaštva a sada, kada je zakoračio u tridesete, od Miše se očekivalo da 'igračku' zameni 'pravom obavezom'. Nije video ništa loše u slici iz tipičnog američkog 'porodičnog' filma: idealna porodica – muž, žena i dvoje, troje dece – u viktorijanskoj beloj kući, sa velikim dvorištem po kome trčkara šljampavi bernardinac po imenu 'Betoven' ili slično. No, nije se usuđivao glasno da kaže ono što misli; bio je siguran kako bi se Ljiljana nasmejala njegovim maštarijama i potrudila se da jednom jedinom rečenicom („Ma, odrasti: zar mi živimo kao Amerikanci?“) sruši njegove iluzije.

U jesenje veče, nakon neke kratke i besmislene svađe sa Ljiljanom, koja ga je potpuno iscrpela, Miši je iznenada palo na pamet kako bi to izgledalo kada se više nikada ne bi vratio iz šetnje. Ali, odmah se setio svojih vrednih knjiga koje bi ostale u stanu, kao i činjenice da nije bilo kutka na Zemlji u kome bi se mogao sakriti od devojčine nasrtljive i zamorne ljubavi; čak mu je kroz glavu protutnjala i pomisao o mogućim užasnim posledicama takvog postupka – jer, možda bi Ljiljana, u nastupu očaja, sebi oduzela život. „Baš sam gad“, pomislio je, kajući se što je uopšte dopustio da ga obuzme takva ideja.

Ipak, hodajući po parkiću sa Astorom, nije se mogao odupreti rojevima sumornih misli o onome šta ga očekuje u budućnosti. Ona mu se činila nezanimljivom; video je sebe kroz desetak godina na istom mestu i sa istim dnevnim rasporedom, u prostoru zagušenom raznobojnim jastučićima, vazduha zasićenog devojčinim oporim pafemima i teškim aromama indijskih mirišljavih štapića; još čipkanih i vezenih prekrivača, još staklenih figurica, šoljica, kutijica… Pomisao na stalno Ljiljanino prisustvo i njene ruke koje ga, poput puzavica, grle u svakom trenutku – čak i onda kada mu to smeta, izazivala je u njemu paniku.

Seo je na klupu i zapalio cigaretu. Mobilni mu je signalizirao poruku. ’Gde si?’ pisalo je. Nije odgovorio. Tek je prošlo desetak minuta otkako je izašao napolje, a ona je već postavila glupo pitanje. Isključio je telefon.
Astor je švrljao okolo i, u želji da započne igru, njuškajući tragao za nekom grančicom. Prošlo je mnogo meseci otkako mu je Miša posvetio više od pola sata svog vremena, ali je pas u svakoj šetnji bio uporan u nastojanju da razdrma vlasnika
 
Iako je zemlja bila vlažna i skliska od opalog lišća, i duvao prohladni vetar, ustao je sa klupe, protegao se i potrčao sa Astorom. Nije bio u naročitoj kondiciji – što je tumačio dugim sedenjem ispred kompjutera i jedva primetnim slojem sala na stomaku – ali je osećao zadovoljstvo pri svakom koraku. Trčanje po lišću i blatu koje mu je usrkavalo cipele, podsetilo ga je na dane detinjstva, i na mladost, kada je svoju budućnost zamišljao kao nepreglednu širinu, punu neočekivanih skretanja i izazova. Bilo je to vreme kada su mu džepovi bili prazni, a srce puno želja. Njegov život, činilo mu se, prerano je izgubio mladalački ritam. U poslednjih par godina osećao se poput leptira zarobljenog u ćilibaru. Ili, što bi bilo još preciznije: kao dete, željno igre, u telu ugojenog tridesetogodišnjaka. Setio se, njemu toliko mrskih, Ljiljaninih reči – ma daj, odrasti! – i osetio odbojnost prema njenoj nesposobnosti da razume.

Iznenada, Astor mu je nestao sa vidika. Miši se to učinilo neobičnim, jer se pas nikada nije previše udaljavao od njega, niti je bio sklon da pojuri za nekom ženkom. „Astore!“ viknuo je jedanput, pa drugi i treći put, ali se životinja nije odazvala. Okolo nije bilo drugih pasa, niti šetača. Učini mu se kako čuje cviljenje, ali je ono bilo toliko tiho da ga je mogao pobrkati sa škripom zarđalih ljuljaški koje su se sablasno njihale na vetru. Usledio je još jedan jecaj; i, mada ništa nije video pri slaboj svetlosti kandelabra, izgledalo mu je da zvuk dolazi iz grmlja, gusto načičkanog uz rub parka. Kada je prišao, primetio je Astora kako leži – ne nepomičan, već u nekoj bolnoj agoniji, u kojoj mu se celo telo trzalo, napinjalo, kao mehur što će se svakog trenutka rasprsnuti.
Miši nije bilo jasno šta se dogodilo; nigde nije bilo krvi, nikakvog vidljivog znaka da se pas povredio. Do pre par minuta Astor je bio zdrav i trčao, a sada je delovalo kao da je na samrti. Miša nije mnogo razmišljao: podigavši ga sa zemlje, pohitao je do izlaza iz parka.

Držeći ga u naručju, stajao je na trotoaru i pitao se šta da učini. Povremeno bi projurio automobil, no u ovo doba dana nije bilo nikakve šanse da se neki od njih zaustavi i primi nepoznatog čoveka sa psom u rukama. U kasnim večernjim satima, na ulici je bilo jedva nešto gradske živosti; poneki par bi nezainteresovano promakao pored Miše, i on nije znao od koga i gde da traži pomoć. Astorovi udovi mlitavo su visili. Još uvek je isprekidano disao, ali mu je sada njuška bila obavijena sukrvičastom slinom.
Zatim je ugledao taksi; nakratko oslobodivši jednu ruku i prebacivši sav teret na drugu, mahnuo je, u sebi moleći boga da se ovaj zaustavi. Vozilo je kliznulo do ivičnjaka i Miša se survao na zadnje sedište. „Do prve dežurne veterinarske stanice, brzo!“ dobacio je taksisti. „Na kojoj adresi?“ „Ne znam, valjda vi imate neki plan grada ili informator“. Vozač je sumnjičavo pogledao Astora: „Nije valjda besnilo ili neka zarazna bolest?“ „Nije“, odgovorio je Miša, iako nije bio siguran u istinitost svojih reči.
„Ovo se računa kao posebna tarifa“, progunđao je čovek, „za pse se dodatno plaća, a ako mi isprlja auto…“ „Ništa ne brinite, samo požurite!“
Taksista je iz pretinca izvadio neku knjižicu i dugo prevrtao po njoj. Činilo se kao da će proći čitava večnost pre nego što se pomere s mesta. Napokon, zabrujao je motor i taksi je krenuo.
Miša nije znao kuda ih čovek vozi; razmišljao je samo o tome koliko je svaki trenutak dragocen. Uvio je psa u jaknu kako bi ga zagrejao, jer mu se činilo da je Astorovo telo sve hladnije.

Stigli su na odredište za manje od deset minuta. Tek onda je primetio da čovek nije uključio taksimetar. Račun je bio bezobrazno visok i ispraznio mu pola novčanika, ali Miša nije imao vremena za raspravu sa taksistom – izleteo je iz automobila i utrčao u nisku građevinu, na kojoj je krupnim slovima pisalo ime ambulante. U hodniku se skoro sudario sa visokim, mladim veterinarom.

„Molim vas… Ne znam šta mu je…“, rekao mu je isprekidanim glasom, a veterinar ga je, istog trenutka kada je bacio letimičan pogled na psa, poveo u ordinaciju. Položio je Astora na sto i zavirio u njegove zenice. Opipavši mu puls, kratko je rekao: „Trovanje.“
Miša je osetio paniku; soba se okrenula oko njega. Moj pas umire, pomislio je. Nije fer, još je mlad. Ima tek pet godina; nismo se dovoljno igrali, nisam ga vodio na mesta koja bi mu se dopala. Šta je on, jadnik, imao od života? – Samo četiri zida i kratke šetnje po parku… Svakog dana isto…I zašto bi neko otrovao Astora Zašto?
„Možda nije kasno“, čuo je glas veterinara. „Ovakvi slučajevi se često završavaju fatalno, ali, ako je prošlo manje od pola sata otkako je progutao otrov… Daćemo mu lek, pa ćemo videti…“

Pet godina mu je taj pas ulepšavao jutra svojim mahanjem repa, i povratke s posla radosnim lajanjem; praštao mu mrzovolju, prilagođavao se svakoj promeni Mišinog raspoloženja i trpeo sve hirove, koje ljudski rod nije u stanju da istrpi.

Možda nije kasno… nije kasno, odzvanjalo mu je u glavi. Astor je srčani borac, raduje se životu, a i nije prošlo mnogo vremena.. Sigurno, sasvim sigurno manje od pola sata. Ako je i više, onda samo koju sekundu. Neće valjda prokleta sekunda biti presudna! Život je pišljiv – nikad ne znaš kad će se završiti, kad će otići neko koga voliš. I kad odemo, za sobom ostavimo samo tragove u nečijem sećanju.

Veterinar je seo pored njega.„Dao sam mu injekciju, i ostaje nam samo da sačekamo“, rekao je.
Astor je ležao na stolu, ne dajući od sebe nikakve vidljive znake oporavka.
„Koliko ćemo čekati?“ pitao je doktora.
„Znaćemo ubrzo.“
Veterinar je povremeno ustajao i zagledao psa, podižući njegovu šapu, koja je mlohavo visila sa stola.

Miša je posmatrao okrugli, zidni sat. Velika kazaljka kao da nije pokazivala minute, već nedelje. Na zidu su se nalazili posteri sa slikama pojedinih psećih rasa, reklame za hranu za mačke, detaljni anatomski prikazi nekih životinja, fotografije egzotičnih ptica. Prostorija je bila obložena belim pločicama i mirisala na lekove i, sem po posterima, ni po čemu drugom se nije razlikovala od bilo koje druge ordinacije. Pa, ipak, činila mu se jezivom poput mrtvačnice.

„U poslednje vreme“, govorio mu je veterinar, „imamo sve više ovakvih trovanja. Uvek se nađe neko, ko mrzi pse, pa postavi otrovne mamce na mesta gde ljudi izvode svoje ljubimce. Otrov je opasan, izaziva unutrašnja krvarenja, i ako se ne reaguje odmah, smrt može nastupiti već posle par minuta. Mislim da je vaš pas uzeo samo malo, jer da je uzeo više, ne bi bio živ kad ste ga doveli…“

Tamo, na stolu, Astor je slabašno pridigao glavu i opet klonuo.
Doktor je otišao do njega, pogledao ga a potom se opet obratio Miši: „Sve će biti u redu. Oporaviće se. Treba ga pustiti da leži još dvadesetak minuta. U međuvremenu, jeste li za jednu kafu, da dođete k sebi od šoka?“

Miša je osetio kako trnci u njegovim stisnutim šakama popuštaju. „Ne bih…“, odgovorio je, potpuno slomljen i umoran, kao da je proveo čitavu noć čekajući na toj tvrdoj, neudobnoj stolici. „Nemojte zbog mene kuvati kafu, sigurno imate posla…“

Čovek se ljubazno nasmešio: „Trenutno nema nikoga u čekaonici, a ja ću je svakako popiti jer dežuram do ujutru.“ Pružio mu je ruku: „Uzgred, ja sam Sveta.“
Miša je promrmljao svoje ime, a zatim prišao Astoru. Njegov pas je bio budan, ponešto mutnog pogleda, miran, ali živ. Pogladio ga je po glavi i rekao: „Izvukao si se, druže, bićeš dobro…“
 
Kada se opet svalio u stolicu, setio se da pozove Ljiljanu. Potpuno je zaboravio na nju! Sva njegova ljutnja nestala je onog trenutka kada je saznao da će Astor preživeti, i bio je spreman da istrpi njene kritike i odgovori joj na beskonačna pitanja.
Uključio je mobilni, koju mu je odmah signalizirao nekoliko poruka. ’Požuri kući’ – pisalo je u prvoj; zatim je sledila sledeća, imbecilne sadržine: ’zašto si se isključio?’; potom ’razgovaraćemo kad se vratiš’, ’s kim si?’

Ponovo ga je preplavila stara ljutnja, ali je ipak rešio da je pozove. Odgovorila je posle prve zvonjave.
„Dobro si se setio“, čuo je njen ledeni glas.
„Slušaj, desilo se nešto užasno…“
„Zašto si isključio telefon? Šta to treba da znači?“
„Nisam bio u mogućnosti da ti se javim. Astor je…“
„Ne postoji nikakav izgovor za to kako si se poneo. Ja ovde sedim i brinem da li ti se nešto dogodilo, a ti šetkaš – ko zna gde i ko zna s kim.“
„Izvini, ali…“
„Nema nikakvog ’ali’! Zamisli da se JA tako ponašam!“

Zamislio je, i pomislio kakvo bi to bilo olakšanje: Ljiljana nije dostupna, isključila je telefon.

„Zašto ćutiš, zar nemaš ništa da mi kažeš?“ Glas joj je sad zvučao mekše, i pri poslednjoj reči se pretvorio u šapat, koji je nagoveštavao njene suze, višesatnu raspravu kada se bude vratio kući, umoran i slomljen posle večerašnjeg događaja. Ona nije želela da ga sluša; sve što bude rekao u svoju odbranu biće uzaludno. Ma, daj, odrasti već jednom – kazaće mu. Mogao je već da vidi Ljiljanu kako jeca i jadikuje nad svojom sudbinom, dve godine koje joj je otrgnuo od života, muškarcima koji su ’svi isti’ – sebični i misle samo na to kako da se iskradu iz kuće u provod da bi zavirivali u tuđi dekolte i premeravali ženske noge… On bi je grlio, govorio da to nije tačno, da samo nju voli i pričao bi joj o Astorovoj borbi sa smrću i svemu što ga je snašlo. Zatim bi Ljiljana otrla suze, izvinjavala se za sve što je rekla i pravdala se bezgraničnom ljubavlju. Sedela bi mu u krilu, i izmenjivali bi slatke reči, slične onima koje govore junaci njenih omiljenih filmova, sve dok ne bi ispreplitali tela u ljubavnom klinču. Ljiljana bi strastveno uzdisala i činila sve da mu udovolji, a Miša bi, zbog tih par desetina minuta užitka, zaboravljao ono što je prethodilo. Kasnije, ona bi spavala – mirna poput bebe – a on bi se još dugo prevrtao po krevetu, s osećanjem praznine i nekog nezadovoljstva, koje je bilo dublje i intenzivnije od zadovoljstva koje je Ljiljana priuštila njegovom telu.

Prekinuo je vezu i opet isključio telefon.
Okrenuo se ka doktoru i rekao: „Znate šta, predomislio sam se. Ipak bih rado popio tu kafu.“
 
Butterflies & Hurricane:
E jbq. Nekad pomislim da je ono shto bi trebalo da bude normalno postalo u ovo sadashnje vreme nenormalno, i obrnuto. S obzirom da ceo svet nije lud, verovatno da je problem u mojoj ekscentrichnsti. I boli me uvo, na kraju krajeva. I tako...
Kliknite za proširenje...
Покушај њега да убедиш да си ти луда а он нормалан..:lol:

Веруј ми да ти неће успети...:mrgreen:

Ниси се ваљда стварно увредила...:roll:
 
kojica:
Покушај њега да убедиш да си ти луда а он нормалан..:lol:

Веруј ми да ти неће успети...:mrgreen:

Ниси се ваљда стварно увредила...:roll:
Kliknite za proširenje...

Jao pa naravno da nisam. :) Uh, danas me ljudi bash pogreshno razumeju, ai ja imam problem u komunikaciji.
Imam pms... Valjda ce svima biti malo jasnije, zbog svih postova danas...:rumenko:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Urwald
Muškarci koji ne žele decu
3 4 5
Odgovora
124
Pregleda
2.347
крсташ
крсташ
bird again
U šta se zaljubljuju žene, a u šta muškarci?
2 3
Odgovora
74
Pregleda
1.671
luda nasta
luda nasta
Paula
Kako se ponašaju prema ženi muškarci kojima je stalo...
5 6 7
Odgovora
162
Pregleda
2.009
bird again
bird again

Back
Top