Posto sam rak, podznak lav, ajde da i ja napisem nesto 
.Dosta ljudi je ovde opisivalo raka, a ja ne mogu da izdvojim jedan post koji ce me opisati skroz na skroz (delic ovde, delic tamo ). Mozda zbog mog podznaka, mozda zato sto horoskopski znak ne moze u potpunosti da nas definise kao ljude.
Meni je porodica najvaznija i sve odluke koje donosim moraju biti pozitivne za porodicu, a ne samo za mene (cak i ako su te odluke iskljucivo vezane za moju malenkost). Ako bi moj nacin zivota, razmisljanja i odlucivanja, ugrozio nekoga iz moje porodice, pa blago receno, pojela bi me savest u bukvalnom smislu. Takodje, spremna sam da ubijem za svoju porodicu (bukvalno), da radim nemoguce stvari, ali isto tako ocekujem i od njih da budu odgovorni i iskreni. Mislim da to ima veze i sa mojim vaspitanjem (tipa "dogovor kucu gradi" i sl.).
Pamtim kao "slon" (mislim da je to neko vec spomenuo), cak se secam i gluposti iz vrtica (davno bese). Ali, bitno je napomenuti da ne pamtim samo tudja zlodela prema meni, pamtim i kada sam se ja ogresila o nekoga. E tu nastaje problem jer me savest ubija. Cak i kada nenamerno, slucajno nekoga ostetim ja nocima i nocima razmisljam o tome, bolje reci nikada ne zaboravljam. Znam da oprostim, da predjem preko svega i svacega, ali kada me jednom "predjes" uvek sam na oprezu, tj. nikada vise toj osobi necu verovati u potpunosti. Iskreno, nikome ni ne verujem 100%, ne verujem ni samoj sebi (svakome se desi da sam sebe iznenadi), zasto bi onda i drugima. Delujem komunikativno, lako ulazim u razgovor i ostvarujem kontakt, ali moja najskrivenija osecanja, tajne, strahove, nade i sl. nikada nikome ne pricam. To je samo moje i ja se sa tim nosim kako umem i znam . Najboljoj prijateljici ispricam za problem tek kada ga resim, ako vec ocekujem pomoc obraticu se osobi iz porodice u koju imam najvise poverenja, ali ni onda ne ocekujem cuda jer ne umem da se poverim u potpunosti. Priznajem da je ova osobima uzasna, ponajvise za mene, ali ni drugim ljudima nije lako da zive pored mene u tim trenucima.
@Kejti je vec napisala da su nam uspomene bitne, ali nama je dovoljno (barem meni) malo mirisa lavande sa Hvara da bi se obradovala. Recimo, fotografije su bitne, suveniri sa putovanja su neizostavni itd. Obozavam da putujem, ne drzi me mesto. Ali kada biram destinaciju, necu se odluciti za recimo Hurgadu, pre cu izabrati mesto gde ima manje turista (pogotovo nasih), mesto gde mogu po ceo dan da setam i istrazujem. Kada sam na moru, plaza me vidi samo kao usputnu stanicu dok ne udjem u more (voda=druga kuca). Moja plaza je neki kafic u hladovini gde mogu da ispijam kafe i uzivam. Cesto mi se desava da nervozu "lecim" tako sto sednem u kola i vozikam se nocu. Pustim muziku (obavezno veselu), pevam (dernjam se bolje reci) i vozam se gore dole po gradu . Zasto je to tako, nemam pojma, bitno je da radi .
U poslu sam uzasno odgovorna, posao mi je jako bitan i ako treba necu ni jesti ni spavati dok se sve ne odradi kako treba. Sve sto radim, radim polako, sistematicno, po spisku i proveravam po sto puta. Sve mora biti odradjeno savrseno ili nisam zadovoljna. Ne volim da je sva odgovornost na meni (autoritet mi je ovde neophodan), volim da mi se kaze kada gresim (naravno da to mora biti receno na najlepsi i najblazi moguci nacin), ali volim i da se prepozna moja zasluga, da se pohvali to sto sam "izgorela" da bi nesto bilo dobro odradjeno. Ako pohvale i zahvalnost izostanu (a u stanju sam da ih cekam i cekam i cekam ...), odlazim dalje tj. trazim drugi posao (sto danas bas i nije pametno). Medjuljudski odnosi na poslu su mi jako bitni, ne zelim svoje kolege da pretvaram u prijatelje, ali ne tolerisem nekolegijalnost Naravno, izuzetno su mi vazni slobodni dani i godisnji odmor, to mi je svetinja i tada ne zelim nikoga da vidim i cujem sa posla (generalno, volim da imam neko vreme koje je samo moje). Novac trosim (ne rasipam), ne kupujem cesto ali stvar koju kupim mora biti kvalitetna. Moda nije na spisku bitnih stvari, furam svoj stil a to je udobnost, jednostavnost i prakticnost pre svega. Dosta ulazem u kucu jer mi je to baza gde sve mora da stima kako treba. Nekada danima raspremam po kuci, a nekada sam u stanju da tri dana gledam kako nered polako pocinje da vlada prostorom. Prosto receno, verujem da je bitno vracati stvari na svoje mesto (izludi me kada to neko ne radi) i tako izbeci haos.
Volim da pomognem, pa makar tako sto cu drugarici pricuvati decu ili ispeglati ves da bi ona imala vremena da se malo posveti sebi. Naravno ovo nikako ne sme da im predje u redovnu naviku. Znam da saslusam, ali cesto ne znam kako ljudima da kazem sta mislim jer se plasim da nemam bas takta, pa pocnem da okolisam i uvijam u razne oblande. Drugim recima, moraju ljudi da citaju izmedju redova. Kada su u pitanju osobe koje najvise volim, e tu postaje zeznuto. Prema njima sam uzasno iskrena, sve im saspem u lice jer znam koliko vrede i mogu, pa im ne dozvoljavam da ne iskoriste svoje kapacitete. Tako da bi neki rekli da sam najvece djubre bas prema onima koje obozavam, ali verujem da je bolje biti "djubre" i gurati ljude napred, nego ih ususkavati i pustati da kopne nekoristeci svoj potencijal.
Nisam zaljubljive prirode, ali kada se i to cudo desi poludim nacisto i to traje i traje. Sve sam spremna da uradim (osim da diram tudje) i verujem da tako i treba. Izes ljubav ako nisi sasvim poludeo od nje. U periodima nezaljubljenosti, zivi se od bezazlenih flertova. Posesivna sam, ali obozavam kada se druge zenske osobe ulaguju i umiljavaju oko mog dragog. Naravno da moze da uziva u tome, pa cak i u flertu, ali samo dok ne zaboravi da mi pokazuje da sam JA njegova ljubav zivota (ili barem tog dana ). Desavalo se i da budem prevarena, ali kako ih nisam zatekla na delu, a dragi se uvek meni vracao sa sve vecom potrebom da budem njegova, sva prica mojih prijatelja da sam ja tu j*b*na stranka je padala u vodu. Znaci ludak sam nepopravljivi . Seks je rakovima bitan, veoma, ali ne u fazonu da ne mozemo bez njega da zivimo. Ako smo sa pogresnom osobom, recimo sa osobom koja je sve "cake" skinula iz filmova za +18 populaciju, mi se zatvaramo, grubo receno "odradimo" minimum i cekamo da partner zavrsi ono sto je poceo. Ali, ako smo u pravim rukama, izludecemo svog partnera. Jedino nam je potrebno malo vremena da savladamo onaj pocetni strah, tremu. Najbitnije je da vidimo, osetimo da partnera uzbudjujemo. Mogu slobodno reci da je nasa najveca erogena zona upravo partner, sve zavisi od njegove reakcije na nas . Eto mozda je to ta potreba da nas obasipaju komplimentima.
Svoje stavove i principe (koji su mi uzasno bitni) branim argumentima. Ako neko uspe da pobije moje, svojim argumentima, popustam. Medjutim, u stanju sam da danima ubedjujem drugu osobu da sam u pravu. Volim kada mogu konstruktivno da raspravim nesporazume, ali posto sam izuzetno nabijena emocijama, moje rasprave su obicno glasne i pune strasti ma koliko one nebitne bile. Ne svadjam se, tacnije kada se jednom posvadjam sa nekim, ta osoba me mrzi do kraja zivota jer sam u stanju da kazem sve i svasta. Prosto mi padne "roletna" na oci i ne biram reci i metodu kojom cu nekoga uvrediti. Zato se i ne svadjam.
Nije istina da nemamo opstu kulturu, sve rakove koje poznajem su izuzetno svestrane osobe. Sve nas zivo zanima i volimo da smo "upuceni" u sve. Drzimo do vaspitanja, bontona, casti, ali opet napominjem da po mom misljenju to ima veze sa vaspitanjem a ne horoskopskim znakom.
Posteno sam vas udavila, ali imam utisak da ljudi ni ne pokusavaju da upoznaju rakove, odmah nas osude i nalepe razne etikete. A to bas nije pravedno, jer i mi zasluzujemo priliku da pokazemo svoje kvalitete. Dozvolite raku da vas voli (bilo kao prijatelja, bilo kao partnera), i uzivacete. Jedino morate da ga malo hrabrite, a to i nije tesko. Pa svima je potrebno malo razumevanja
Jos jednom se izvinjavam sto sam se ovoliko raspisala, ne zamerite
.Dosta ljudi je ovde opisivalo raka, a ja ne mogu da izdvojim jedan post koji ce me opisati skroz na skroz (delic ovde, delic tamo ). Mozda zbog mog podznaka, mozda zato sto horoskopski znak ne moze u potpunosti da nas definise kao ljude. Meni je porodica najvaznija i sve odluke koje donosim moraju biti pozitivne za porodicu, a ne samo za mene (cak i ako su te odluke iskljucivo vezane za moju malenkost). Ako bi moj nacin zivota, razmisljanja i odlucivanja, ugrozio nekoga iz moje porodice, pa blago receno, pojela bi me savest u bukvalnom smislu
. Takodje, spremna sam da ubijem za svoju porodicu (bukvalno), da radim nemoguce stvari, ali isto tako ocekujem i od njih da budu odgovorni i iskreni. Mislim da to ima veze i sa mojim vaspitanjem (tipa "dogovor kucu gradi" i sl.). Pamtim kao "slon" (mislim da je to neko vec spomenuo), cak se secam i gluposti iz vrtica (davno bese
). Ali, bitno je napomenuti da ne pamtim samo tudja zlodela prema meni, pamtim i kada sam se ja ogresila o nekoga. E tu nastaje problem jer me savest ubija. Cak i kada nenamerno, slucajno nekoga ostetim ja nocima i nocima razmisljam o tome, bolje reci nikada ne zaboravljam. Znam da oprostim, da predjem preko svega i svacega, ali kada me jednom "predjes" uvek sam na oprezu, tj. nikada vise toj osobi necu verovati u potpunosti. Iskreno, nikome ni ne verujem 100%, ne verujem ni samoj sebi (svakome se desi da sam sebe iznenadi), zasto bi onda i drugima. Delujem komunikativno, lako ulazim u razgovor i ostvarujem kontakt, ali moja najskrivenija osecanja, tajne, strahove, nade i sl. nikada nikome ne pricam. To je samo moje i ja se sa tim nosim kako umem i znam . Najboljoj prijateljici ispricam za problem tek kada ga resim, ako vec ocekujem pomoc obraticu se osobi iz porodice u koju imam najvise poverenja, ali ni onda ne ocekujem cuda jer ne umem da se poverim u potpunosti. Priznajem da je ova osobima uzasna, ponajvise za mene, ali ni drugim ljudima nije lako da zive pored mene u tim trenucima.@Kejti je vec napisala da su nam uspomene bitne, ali nama je dovoljno (barem meni) malo mirisa lavande sa Hvara da bi se obradovala. Recimo, fotografije su bitne, suveniri sa putovanja su neizostavni itd. Obozavam da putujem, ne drzi me mesto. Ali kada biram destinaciju, necu se odluciti za recimo Hurgadu, pre cu izabrati mesto gde ima manje turista (pogotovo nasih), mesto gde mogu po ceo dan da setam i istrazujem. Kada sam na moru, plaza me vidi samo kao usputnu stanicu dok ne udjem u more (voda=druga kuca)
. Moja plaza je neki kafic u hladovini gde mogu da ispijam kafe i uzivam. Cesto mi se desava da nervozu "lecim" tako sto sednem u kola i vozikam se nocu. Pustim muziku (obavezno veselu), pevam (dernjam se bolje reci) i vozam se gore dole po gradu . Zasto je to tako, nemam pojma, bitno je da radi . U poslu sam uzasno odgovorna, posao mi je jako bitan i ako treba necu ni jesti ni spavati dok se sve ne odradi kako treba. Sve sto radim, radim polako, sistematicno, po spisku i proveravam po sto puta. Sve mora biti odradjeno savrseno ili nisam zadovoljna. Ne volim da je sva odgovornost na meni (autoritet mi je ovde neophodan), volim da mi se kaze kada gresim (naravno da to mora biti receno na najlepsi i najblazi moguci nacin), ali volim i da se prepozna moja zasluga, da se pohvali to sto sam "izgorela" da bi nesto bilo dobro odradjeno. Ako pohvale i zahvalnost izostanu (a u stanju sam da ih cekam i cekam i cekam ...), odlazim dalje tj. trazim drugi posao (sto danas bas i nije pametno). Medjuljudski odnosi na poslu su mi jako bitni, ne zelim svoje kolege da pretvaram u prijatelje, ali ne tolerisem nekolegijalnost Naravno, izuzetno su mi vazni slobodni dani i godisnji odmor, to mi je svetinja i tada ne zelim nikoga da vidim i cujem sa posla (generalno, volim da imam neko vreme koje je samo moje). Novac trosim (ne rasipam), ne kupujem cesto ali stvar koju kupim mora biti kvalitetna. Moda nije na spisku bitnih stvari, furam svoj stil a to je udobnost, jednostavnost i prakticnost pre svega. Dosta ulazem u kucu jer mi je to baza gde sve mora da stima kako treba. Nekada danima raspremam po kuci, a nekada sam u stanju da tri dana gledam kako nered polako pocinje da vlada prostorom
. Prosto receno, verujem da je bitno vracati stvari na svoje mesto (izludi me kada to neko ne radi) i tako izbeci haos. Volim da pomognem, pa makar tako sto cu drugarici pricuvati decu ili ispeglati ves da bi ona imala vremena da se malo posveti sebi. Naravno ovo nikako ne sme da im predje u redovnu naviku. Znam da saslusam, ali cesto ne znam kako ljudima da kazem sta mislim jer se plasim da nemam bas takta, pa pocnem da okolisam i uvijam u razne oblande
. Drugim recima, moraju ljudi da citaju izmedju redova. Kada su u pitanju osobe koje najvise volim, e tu postaje zeznuto. Prema njima sam uzasno iskrena, sve im saspem u lice jer znam koliko vrede i mogu, pa im ne dozvoljavam da ne iskoriste svoje kapacitete. Tako da bi neki rekli da sam najvece djubre bas prema onima koje obozavam, ali verujem da je bolje biti "djubre" i gurati ljude napred, nego ih ususkavati i pustati da kopne nekoristeci svoj potencijal.Nisam zaljubljive prirode, ali kada se i to cudo desi poludim nacisto i to traje i traje. Sve sam spremna da uradim (osim da diram tudje) i verujem da tako i treba. Izes ljubav ako nisi sasvim poludeo od nje
. U periodima nezaljubljenosti, zivi se od bezazlenih flertova. Posesivna sam, ali obozavam kada se druge zenske osobe ulaguju i umiljavaju oko mog dragog. Naravno da moze da uziva u tome, pa cak i u flertu, ali samo dok ne zaboravi da mi pokazuje da sam JA njegova ljubav zivota (ili barem tog dana ). Desavalo se i da budem prevarena, ali kako ih nisam zatekla na delu, a dragi se uvek meni vracao sa sve vecom potrebom da budem njegova, sva prica mojih prijatelja da sam ja tu j*b*na stranka je padala u vodu. Znaci ludak sam nepopravljivi . Seks je rakovima bitan, veoma, ali ne u fazonu da ne mozemo bez njega da zivimo. Ako smo sa pogresnom osobom, recimo sa osobom koja je sve "cake" skinula iz filmova za +18 populaciju, mi se zatvaramo, grubo receno "odradimo" minimum i cekamo da partner zavrsi ono sto je poceo. Ali, ako smo u pravim rukama, izludecemo svog partnera. Jedino nam je potrebno malo vremena da savladamo onaj pocetni strah, tremu. Najbitnije je da vidimo, osetimo da partnera uzbudjujemo. Mogu slobodno reci da je nasa najveca erogena zona upravo partner, sve zavisi od njegove reakcije na nas . Eto mozda je to ta potreba da nas obasipaju komplimentima. Svoje stavove i principe (koji su mi uzasno bitni) branim argumentima. Ako neko uspe da pobije moje, svojim argumentima, popustam. Medjutim, u stanju sam da danima ubedjujem drugu osobu da sam u pravu
. Volim kada mogu konstruktivno da raspravim nesporazume, ali posto sam izuzetno nabijena emocijama, moje rasprave su obicno glasne i pune strasti ma koliko one nebitne bile. Ne svadjam se, tacnije kada se jednom posvadjam sa nekim, ta osoba me mrzi do kraja zivota jer sam u stanju da kazem sve i svasta. Prosto mi padne "roletna" na oci i ne biram reci i metodu kojom cu nekoga uvrediti. Zato se i ne svadjam. Nije istina da nemamo opstu kulturu, sve rakove koje poznajem su izuzetno svestrane osobe. Sve nas zivo zanima i volimo da smo "upuceni" u sve. Drzimo do vaspitanja, bontona, casti, ali opet napominjem da po mom misljenju to ima veze sa vaspitanjem a ne horoskopskim znakom.
Posteno sam vas udavila, ali imam utisak da ljudi ni ne pokusavaju da upoznaju rakove, odmah nas osude i nalepe razne etikete. A to bas nije pravedno, jer i mi zasluzujemo priliku da pokazemo svoje kvalitete. Dozvolite raku da vas voli (bilo kao prijatelja, bilo kao partnera), i uzivacete. Jedino morate da ga malo hrabrite, a to i nije tesko. Pa svima je potrebno malo razumevanja
Jos jednom se izvinjavam sto sam se ovoliko raspisala, ne zamerite
. Moracu sama sebe da banujem na jedno godinu do dve dana.
.
