Jugoslaviju je napalo 900.000 vojnika nacističke Nemačke, od toga velika većina je napala Srbiju (pošto Sloveniju, Hrvatsku i BIH i nisu morali)
Напали су и туда, немој да бринеш.
E sad moje pitanje je šta mislite dal bi današnja vojska Srbije mogla da se odupre tadašnjem Vermahtu koji je napao Srbiju ?
Уз брзу мобилизацију снага ВС, сукоб би био на нивоу мало теже вежбе.
(односно на нивоу сукоба Гунганци против Сторм трупера : ) )
Техничка разлика је огромна.
ПВО би могла да дејствује ефикасно на свим висинама, иако је данас застарела. Стреле, троцевци и Бофорси су врло ефикасни против клипних авиона. А Неве и Кубови би имали школско гађање за циљеве на висини.
Орао и Супергалеб би се лако носили са клипним авионима, МиГ-ови не би имали потребе да полете.
Дејство по противничким циљевима за нашу авијацију би било скоро без опасности - често би могло да се дејствује ван дејства противникове ПВО, и без опасности.
Укратко, предност у ваздуху и са мало авиона би била апсолутна за ВС.
Данашњи војник ВС на располагању има Зољу и Осу, са чиме без проблема може да уништи било који тенк из ДСР. Да не спомињемо Маљутку, Т-12, тенк М84, хеликоптер Гама, који сви могу да униште било који тенк пре него што их он и опази.
Са друге стране, Вермахт у то време није имао ниједно оружје које може да уништи тенк М84. Главно оружје је било ПАК 37мм, а кориштен је и Флак 88мм, који је висок и видљив, и тешко би погодио мету на преко километар.
Укупно гледано - напредовање тенковима Вермахта би било равно самоубиству, а напредовање тенкова ВС би било без могућности да се заустави.
И код артиљерије је огромна предност - ВБР-ови, самоходне хаубице, већи домет, јаче зрно, навођење ватре ТОМСом, хеликоптером, израчунавање елемената ватре СУВ-ом, контрабатирање радаром. Да додамо и касетну муницију и близинске упаљаче, који би наносили велике губитке пешадији.
Иако би артиљерија Вермахта била бројнија, доста тих топова је мањих калибара, слабије покретно, те би ВС имала покретнију, прецизнију и јачу артиљерију.
Узевши горња три елемента, концентрација и напредовање противника би било прилично отежано.
Да додамо и да су везе на страни ВС.
Било би лако слушати и дешифровати противничке радио комуникације (брже него што би они сами могли), ометати их, одредити триангулацијом положај и напасти артиљеријом и авијацијом.
Без опасности по своје везе.
Једино је код пешадије мања разлика.
Ту би било потребно направити мобилизацију да би се затворили сви правци. Данашња пешадија има предност у минобацачима, бацачима граната, личној заштити, али и средствима за ноћно осматрање.
Права стратегија за ВС би била брза мобилизација, задржавање нападача на правцима напада, а онда противнапад са опкољавањем снага противника и уништењем истог нападима авијацијом артиљеријом, и ноћним бојем.
Напредовање у јужним пределима би се лако зауставило, јер је лако запречити путеве у планинским пределима.
У Војводини је терен идеалан за тенкове у којима ВС има предност, као и за борбу на дистанци.