Па живим сада, и сада је све још горе него на почетку што се тиче света који није за мене. Постоје неке ствари у модерној цивилизацији и култури против којих сам изричито и са којима се никада нећу сложити, а то ми скоро сасвим ограничава друштвени живот, што опет доводи до депресивног стања немогућности и бесмисла, али било би још бесмисленије да се прилагодим свету и изгубим себе зарад кратког и пролазног олакшања. Ту сам негде можда близак Православном становишту које проглашава рат свету, а када ратујеш онда и страдаш. Живимо у циркусу са кловновима свуда около, волео бих неку цивилизацију каква је била традиционално, на пример као за време Belle Epoque, само на модеран начин, али цивилизација иде у пропаст.
Ту нема шта ко да ми помогне, осим ако се сложи са мном, а такве сам можда нашао у животу на кратко једног лика за евентуално дружење који је делио ставове са мном, али то је било кратко на неком послу где сам добио отказ, а нисмо се дружили приватно.