Igram shootere koje sam igrao kad sam bio dete, prvi na redu je Heretic: Shadow of the Serpent Riders iz '94. Odlična i veoma brza i dinamična akcija i dan-danas, ali u igri ima samo 6 vrsta protivnika i 7 oružja, što je premalo za igru koja traje 12 sati. Vrlo brzo se navikneš na sve neprijatelja i može mozak da se potpuno isključi i samo cepaš. E, sad, doduše, ja igram na 3. od 5 nivoa težine, trebalo bi isprobati na najtežem.
Igra je veoma heavy metal po ikonografiji, ima dosta krvoliptanja, odlične midi muzike u tr00 heavy metal fazonu, gothic okruženje impozantno dominira... Prilično mračan i krvoločan fantasy, a, opet, ne shvata se previše ozbiljno pa je opuštajuće iskalivanje agresije nad jadnim undead čudovištima, zlobnim necromancerima, ili pobesnelim bićima sa mačevima umesto noktiju. Namunjena su i oružja, moj favorit je Hellstaff, fantasy ekvivalent kakvoj mašinki koja prži neprijatelje kao što će pakao Vučića...
Uglavnom, igra je dobra ali realno nesadržajna. Da li to važi i za druge shootere sa polovine 90ih, kao što su Quake, Hexen, Doom, Blood... videću uskoro.
