Ja batalila Oliver Tvist, završila i Orkanske visove i Velika očekivanja i imala kolokvijum (teme "uticaj gospođice Havišam na Pipov život" i "odnos Hitklifa i Izabele", ako vas je zanimalo), i nastavljam u istom stilu, sad sam na pola Slike Dorijana Greja, pa onda Vodenica na Flosi i Tesa od d'Urbervila, i po tri pesme od Tenisona (<3) i Brauninga (</3), i O REVOAR viktorijanskoj književnosti, i bacam se na modernizam, a to bi bile Gospođa Dalovej, Portret umetnika u mladosti, Eliotova Pusta zemlja, i one vizantijske pesme od onog Jejtsa, i GOTOV SEMESTAR što se književnosti tiče (Lord Džim i Sinovi i ljubavnici gotovi, teme za kolokvijum "Marlova narativna tehnika" i "Lorensov opis rudarskog društva"), neću roman više u životu da vidim.
Moram da kažem da mi je Dikens isisao svaku volju za životom, majku mu je l je morao onoliku romančinu da piše, znači možeš lagano da istrgneš dvadesetak stranica mestimično, a da ne naškodiš radnji romana. A i ne volim melodrame. Kod Emili Bronte ne možeš da cepaš knjigu, je l, jer ti treba cela, al šta taj roman čini baš viktorijanskim (osim vremenskog razdoblja u kom je nastao, je l), niko nije uspeo da mi objasni. Mada možda je zato jedini zanimljiv roman kog sam se prihvatila iz viktorijanske upravo "Orkanski visovi". Oskar Vajld ima tendenciju da jako smara svojim novim hedonizmom, i tom dosadnom promocijom svoje filozofije. Ako deliš knjige na dobro i loše napisane, onda skontaj da l pišeš roman ili dramu za početak, pa izbaci filozofske pouke i idi klanjaj se Tenisonovom kipu ili nešto. I kad smo kod Tenisona, čovek je genije, i tu nema šta da se priča. Al osećam potrebu da svejedno pričam.
Valjda što sam žensko.
Svejedno, čovek je tako baratao formom, da je to neverovatno. Kad sam ustanovila da su i Ulysses i Tears, Idle Tears napisane u blank verse-u bila sam zaprepašćena prosto činjenicom da jedna ista stvar može jednom da deluje tako odsečno i grubo, a drugi put tako milozvučno i nežno. U Ulysses "To strive, to seek, to find, and not to yield" ima taj neki prizvuk marša, ako me razumete, dok u Tears, Idle Tears čuješ "So sad, so fresh, the days that are no more" kao da ti baka priča uz neki kamin jbt, majndfak. Al to i nije tolko uznemirujuće, mislim ok, ako si Tenison (SAMO ako si Tenison) očigledno možeš da koristiš blank verse za priču pored kamina, ali njegova poezija je LEPA. Toliko lepa, da možeš samo da je čitaš i da budeš srećan. Ona retko ima dublje značenje, ali toliko lepoj poeziji dublje značenje i ne treba, ona je oličenje pesničkog talenta, nepokvarenog filozofskim divljanjem ili ružnim nagonom za kritikovanjem svega.
S druge strane, modernizam mi se dopada. Volim da čitam stvari koje opisuju unutrašnji svet pisca, jer da sam htela filozofiranje, čitala bih Hegela, a društvo umem i sama da kritikujem, doduše mnogo manje rečito nego Dikens.
kako sam čuo, i treći postoji al' nisam naleteo u biblioteci, pa kad uspem. To je čak pisano nekoliko desetina godina nakon objavljivanja prve i druge 
