Ja to pitanje postavljam stalno sebi.
Nekako mi se u zadnje vreme skockavalo tako nešto samo.
Šalu na stranu, idem onom kineskom, nadam se najboljem ali sma spremna i na najgore. Znači, izvrtim u glavi i najgori mogući scenario, koliko god da je benigno u tom momentu, čisto da se ne razočaram opet. Ne volim taj osećaj, nespremnosti, nekog neprijatnog iznenađenje više, bilo koje vrste, hvala lepo. Ne mogu reći da mi je lakše, ali sigurnija sam tako sada.
Ne tera to mene da ja odustanem, ali čisto da se ne opustim i ne uljuljkam previše.
Videh ja već, kako od potpunih benignosti, za tren oka, može da bude požar za ne ugasiti, u ljudskim ponašanjima, odnosima, delima, takoC da...Ne bih da me opet strefi takva vrsta benignosti i sreće.
Ali, da sada uvek imam plan B, za neuspeli plan A, laž bi bila reći da nemam. Kada imam. I plan i odstupnicu, za povlačenje. Zlu ne trebalo.
