- Poruka
- 24.240
Zanimljiv je Bečki rat koji je trajao od 1683. – 1699. godine, koji se završio Karlovačkim mirom, kada je i počelo povlačenje Turaka. U tom ratu je bilo puno sukoba i događaja koji su opredelili našu istoriju i koji su ostavili duboke tragove. U tadašnjim izvorima, pa i kasnije, se za Albance koristi izraz Arbanasi. Misli se za njih da su se baš u tom ratu odupirali turskoj vojsci, da su bili na strani Austrijanaca. Postoji proklamacija Leopolda, austrijskog cara, Srbima, Arbanasima i drugim narodima da se dižu protiv Turaka. Zna se da su Arbanasi bili u austrijskim vojnim formacijama. Bio je aktiviran i skopski nadbiskup, poznati Albanac, Petar Bogdani. Arbanasi su najverovatnije učestvovali u ovim bitkama. Polemično je u kojem broju su učestvovali. Neki postavljaju pitanje i da li su uopšte učestvovali.
Onda se postavlja pitanje šta se dogodilo u čuvenoj Kačaničkoj bitci 1690. godine, kada su Austrijanci pretrpeli strašni poraz i kada je počelo uzmicanje Austrijanaca i nadiranje Turaka. Postoje neki izvori koji tvrde da su Arbanasi napustili austrijsku vojsku i da su se priključili Turcima i Tatarima, koji su tu bili dovedeni. Postoje i vesti da su austrijske starešine postupale loše sa lokalnim stanovništvom, vršili razne vojne egzekucije. Onda je došlo do osvete, pa do spaljivanja sela, do pobune i do napuštanja austrijske vojske. Nezavisno od toga postoje indirektni podaci koji ipak govore o njihovom učešću u ovom velikom sukobu. Turci su uzimali taoce od arbanaških katoličkih plemena. To znači da im nisu verovali. Keljmendi (Klimenti) su preseljeni na Pešter 1700. godine. Bečki rat je bio značajan jer je opredelio sudbinu mnogih naroda na Balkanu. Tada je počelo povlačenje Turaka koje je dugo trajalo.
O arbanaškom učešću u ratu od 1737. godine do 1739. godine zna se mnogo više. I tada se pominje njihov skopski nadbiskup Mihajlo Suma. Zna se da je Arsenije IV Jovanović Šakabenta sa vojvodama Hota, Kastrata, Klimenta i Gruda stigao 1737. godine u austrijski glavni štab u Niš. Pominje se među katoličkim Klimentima i njihov vođa, Bic Vata Stalević. Sačuvano je neko njegovo pismo na latinskom i talijanskom. Zna se da su Turci pribegli represalijama i da su zatvorili Arsenija IV, ali je on uspeo da iz Peći pobegne u Rugovo i tamo je, zahvaljujući arbanaškoj pomoći, jer drugačije ne bi mogao da prođe, stigao preko Rugovske klisure u Vasojeviće. U ovome ratu je u bitci kod Valjeva zarobljeno 3000 Srba i Arbanasa, koji su pratili austrijsku vojsku. To su detalji koji mogu da se sastave u jedan mozaik. I ovaj rat je završen porazom zbog nesposobnosti vojskovođa. To više nije bilo vreme čuvenog Evgenija Savojskog, genijalnog vojskovođe koji je osvajao Beograd. Njegovo vreme je prošlo. Došle su vojskovođe koje nisu imale kvalitete.
U međuvremenu, Austrija je ratovala na evropskim frontovima. To je opet jedan detalj koji se malo ističe u našoj istoriji. Kaže se da su nas Austrijanci napustili u vreme Bečkog rata. Zašto? Zato što su Francuzi napali njihove posede na Rajni. Išli su da ih brane. Tada je stub ovog rata polomljen. Ovog puta opet su oni bili zauzeti svojim obavezama u Evropi, a vojskovođe nisu bile na nivou Savojskog. Došlo je do nekoliko bitaka u kojima su Austrijanci poraženi i počelo je povlačenje. Zna se da su 1737. godine prešle dve čete Raškovićevih Arbanasa Klimenata sa svojim vojvodama, Dedom i Vatom. Rašković je jedan starovlaški knez koji je vodio srpsku vojsku. Raškovičev puk bio je u sastavu austrijske vojske. Zna se da su tada, kada su stigli u Srem, naseli Nikince, Baradince, Šapine, Miškovce, Jurijevce, Kevešince. Rat je trajao i dalje, a oni su se borili. Pominju se pešaci i konjanici koji se i dalje protiv Turaka a Rašković traži zemlju za njih da se nasele. Znamo da je 1742. godine, ukupno 20 kompanija (vojnih formacija), a od toga je osam bilo Klimenata, raspoređeno na Savi, od Zemuna do Bosne. Uz katoličke Klimente pominju se i Arbanasi odani šizmatičkoj veri (pravoslavci). Taj proces je dugo trajao, kao i u svakom carstvu koje je bilo dosta birokratizovano, od starog Egipta pa do danas. Konačno je 1755. godine dobijena zemlja u Nikincima, Hrtkovcima i Jarku za Arbanase.
O Arbanasima je pisao u svojim memoarima poznati austrijski oficir, kasnije ruski general, Simeon Piščević. Govori o njihovom jeziku, veri, običajima, oružju, nošnji, načinu života i kaže da ih je 1780. godine bilo oko 500 porodica. Posebno ističe njihovo otmeno držanje i visoki rast njihovih plemenskih starešina. Ostavio je i likovni prikaz Arbanasa koji je objavljen u jednom od naših časopisa između dva svetska rata. Vremenom su se Arbanasi pretopili u Srbe i Hrvate, pa 1910. godine u Hrtkovcima, od 2500 stanovnika, arbanaški je znalo samo 37 ljudi, a malo njih je imalo nejasan pojam o svom poreklu.
Onda se postavlja pitanje šta se dogodilo u čuvenoj Kačaničkoj bitci 1690. godine, kada su Austrijanci pretrpeli strašni poraz i kada je počelo uzmicanje Austrijanaca i nadiranje Turaka. Postoje neki izvori koji tvrde da su Arbanasi napustili austrijsku vojsku i da su se priključili Turcima i Tatarima, koji su tu bili dovedeni. Postoje i vesti da su austrijske starešine postupale loše sa lokalnim stanovništvom, vršili razne vojne egzekucije. Onda je došlo do osvete, pa do spaljivanja sela, do pobune i do napuštanja austrijske vojske. Nezavisno od toga postoje indirektni podaci koji ipak govore o njihovom učešću u ovom velikom sukobu. Turci su uzimali taoce od arbanaških katoličkih plemena. To znači da im nisu verovali. Keljmendi (Klimenti) su preseljeni na Pešter 1700. godine. Bečki rat je bio značajan jer je opredelio sudbinu mnogih naroda na Balkanu. Tada je počelo povlačenje Turaka koje je dugo trajalo.
O arbanaškom učešću u ratu od 1737. godine do 1739. godine zna se mnogo više. I tada se pominje njihov skopski nadbiskup Mihajlo Suma. Zna se da je Arsenije IV Jovanović Šakabenta sa vojvodama Hota, Kastrata, Klimenta i Gruda stigao 1737. godine u austrijski glavni štab u Niš. Pominje se među katoličkim Klimentima i njihov vođa, Bic Vata Stalević. Sačuvano je neko njegovo pismo na latinskom i talijanskom. Zna se da su Turci pribegli represalijama i da su zatvorili Arsenija IV, ali je on uspeo da iz Peći pobegne u Rugovo i tamo je, zahvaljujući arbanaškoj pomoći, jer drugačije ne bi mogao da prođe, stigao preko Rugovske klisure u Vasojeviće. U ovome ratu je u bitci kod Valjeva zarobljeno 3000 Srba i Arbanasa, koji su pratili austrijsku vojsku. To su detalji koji mogu da se sastave u jedan mozaik. I ovaj rat je završen porazom zbog nesposobnosti vojskovođa. To više nije bilo vreme čuvenog Evgenija Savojskog, genijalnog vojskovođe koji je osvajao Beograd. Njegovo vreme je prošlo. Došle su vojskovođe koje nisu imale kvalitete.
U međuvremenu, Austrija je ratovala na evropskim frontovima. To je opet jedan detalj koji se malo ističe u našoj istoriji. Kaže se da su nas Austrijanci napustili u vreme Bečkog rata. Zašto? Zato što su Francuzi napali njihove posede na Rajni. Išli su da ih brane. Tada je stub ovog rata polomljen. Ovog puta opet su oni bili zauzeti svojim obavezama u Evropi, a vojskovođe nisu bile na nivou Savojskog. Došlo je do nekoliko bitaka u kojima su Austrijanci poraženi i počelo je povlačenje. Zna se da su 1737. godine prešle dve čete Raškovićevih Arbanasa Klimenata sa svojim vojvodama, Dedom i Vatom. Rašković je jedan starovlaški knez koji je vodio srpsku vojsku. Raškovičev puk bio je u sastavu austrijske vojske. Zna se da su tada, kada su stigli u Srem, naseli Nikince, Baradince, Šapine, Miškovce, Jurijevce, Kevešince. Rat je trajao i dalje, a oni su se borili. Pominju se pešaci i konjanici koji se i dalje protiv Turaka a Rašković traži zemlju za njih da se nasele. Znamo da je 1742. godine, ukupno 20 kompanija (vojnih formacija), a od toga je osam bilo Klimenata, raspoređeno na Savi, od Zemuna do Bosne. Uz katoličke Klimente pominju se i Arbanasi odani šizmatičkoj veri (pravoslavci). Taj proces je dugo trajao, kao i u svakom carstvu koje je bilo dosta birokratizovano, od starog Egipta pa do danas. Konačno je 1755. godine dobijena zemlja u Nikincima, Hrtkovcima i Jarku za Arbanase.
O Arbanasima je pisao u svojim memoarima poznati austrijski oficir, kasnije ruski general, Simeon Piščević. Govori o njihovom jeziku, veri, običajima, oružju, nošnji, načinu života i kaže da ih je 1780. godine bilo oko 500 porodica. Posebno ističe njihovo otmeno držanje i visoki rast njihovih plemenskih starešina. Ostavio je i likovni prikaz Arbanasa koji je objavljen u jednom od naših časopisa između dva svetska rata. Vremenom su se Arbanasi pretopili u Srbe i Hrvate, pa 1910. godine u Hrtkovcima, od 2500 stanovnika, arbanaški je znalo samo 37 ljudi, a malo njih je imalo nejasan pojam o svom poreklu.
