Српски добровољачки корпус

[Kraški lovac]

Прва тема о СДК је без разлога обрисана још крајем августа, тај потез тадашњег модератора је био неоправдан те узимам себи за право да отворим нову тему.

Историја СДК.

29. Августа 1941. године, неколико месеци после освајања Југославије, немачки војни командант за Србију је одобрио формирање цивилне администрације под руководством генерала Милана Недића. Схватајући да ће ова нова влада требати средства за очување реда и закона, као и за борбу против комунистички воðене побуне која је већ избила у земљи, Немци су 15. септембра 1941. године дали дозволу за формирање Српског помоћног добровољачког корпуса снаге пет батаљона. Ове снаге су биле под наредбом министра председника Недића и под командом пуковника КОСТЕ М. МУШИЦКОГ. Формацији је одмах приступило много добровољаца из парамилитарне четнике организације и про-немачке организације ЗБОР Димитрија Љотића (Mommsen, H. “Serbische Nationale Freiwilligen-Verbande”, у: Gutachten des Institus für Zeitgeschichte, Vol. II Stuttgard: Anstalt Verlag. 1966, стр 302).

Љотић, који је био даљи роðак Милана Недића, био је зелот и идеолог који је основао покрет Збор, који је после значајног пораста популарности био под прогоном предратне либералне југословенске владе. ЗБОР је био српски националистички покрет обмове, комлетно независтан у свом карактеру, и имао је религиозну основу. Љотић и његови следбеници су веровали у очување старих вредности и сматрали су атеизам, материјализам и либерализам одговорним за тадашња страдања српског народа. То су била уверења која су га повела у борбу против Титових Партизана. Љотића су његови следбеници дубоко поштовали, али није био популаран ван свог покрета због његове непомирљиве нефлексибилности која се тицала његових убеðења. Димитрије Љотић је на крају постао инспектор и главни политички официр добровољачких снага (Neubacher, Hermann “Sonderauftrag Sud-Ost 1940-45” Gottingen: Musterschmidt-Verlag, 1956, str. 154)

Командант корпуса је на много начина пре био политичар него војник. Пуковник касније генерал-мајор, Мушицки је био официр аустро-угарске армије и аðутант краљице Марије Караðорðевић и пријатељ Немаца. Он је био човек смирен и безгрешног карактера, скоро одвојене нарави. Поред њега је био као начелник штаба и потпуковник ТАТАЛОВИЋ, такоðе бивши официр аустро-угарске војске. Састав снага је био добар; састојао се од студената и на почетку такоðе од сељачких синова. Многи од њих су били Србијанци, али такоðе многи су били православне вере који су били протерани из Хрватске због својих про-српских и према томе анти-хрватских убеðења. Корпус је доследно добро оцењиван од стране разних Немачких команданата под чијом је командом био. (Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht 4 toma. Frankfurt: Bernard und Graefe Verlag, 1961-69. Vol. IV, str. 728-29)

Снаге Мушицког су саме себе сматрале за Српски Добровољачки Корпус (С.Д.К.), али Немци су их ословљавали само као Српски Добровољачки Одред (горе поменуто стр. 728-29). Људство је носило зелено-маслинасту униформу или, у случају официра, униформу бивших југословенских оружаних снага, са крстом Св. Ðорðа на десној страни груди (Милитарбефехлсхабер Сербиен, АБТ Иа Нр. 23/43 гех, 27.08.1943, у националној архиви и служби досијеа; колекција заплењене непријатељске документације; микрокопија Т-313). Ранг или ознаке чинова су из практичних разлога преузете од старе краљевске југословенске војске. Оружје је било мешовито; осим немачког оружја којим су били наоружани, коришћене су и стране пушке и митраљези – нарочито они који су били ратни плен од поражене југословенске војске. Такоðе су различитој мери коришћени и минобацачи и лака артиљерија. (Криегстагебуцх дес Оберкоммандос дер Wехрмацхт, стр. 728-29)

 

[Kraški lovac]

До 15. фебруара 1942. године Корпус је достигао снагу од 172 официра и 3 513 војника, што је било веома близу планиране величине од пет батаљона (НАСД Т-501, ролна 248, оквир 864). Чим би саставне јединице бројчано ојачале, оне би биле одмах слане у анти-партизанске операције против Титових снага у централној и северној Србији. 1942. партизани су претрпели веома много пораза па је Тито извео тактичко повлачење на север Босне. Током 1942. године немачке окупационе трупе и различите територијалне формације у Србији, меðу којима су биле и добровољачке снаге, биле су ангажоване у заштити индустријских ресурса и чувању комуникационих линија. Одиграло се још неколико значајних акција, али губици су били лаки.

Доследна оданост и предана служба Добровољачких снага проузроковала је да Немци 01. јануара 1943. и формално признају добровољце као и да им службено промене назив у SERBISCHE FREIWILINGEN KORPS (Српске Добровољачке Снаге). Ово формално признање их је довело под чврсту немачку контролу и сваки од СДК батаљона је био потчињен батаљонској припадности једној од немачких дивизија у Србији због тактичке упослености као и због снабдевања и дисциплинских ствари (Коммандиерендер Генерал унд Бефехлсхабер ин Сербиен, Иа Нр. 10/43, 4.1.1943. у НАСД Т-501, ролна 248, оквир 001124)

Партизани су у меðувремену нарасли у армију значајне снаге и током 1943. опет су били активни широм Србије. Ова обновљена активност комуниста је забринула одговорне немачке команданте, пошто су окупационе снаге смањене током мирних месеци 1942. године. Милан Недић је такоðе био свестан овог проблема и зато је одлучио да посети Адолфа Хитлера у Оберсалзбергу у нади да ће пронаћи решење. Њихов сусрет се одиграо 15. септембра 1943. и Недићу је успело да добије Фирерову сагласност за појачање СДК са још пет додатних батаљона, док је још пет требало да буде формирано када околности то дозволе (Моммсен, Х. “Сербисцхе Натионале Фреиwиллиген-Вербанде”, 1966 стр. 307). Ове мере су спроведене, и до 20. октобра 1943. сваки од пет батаљона је постао пук снаге два батаљона. Овако признање је било засновано на томе да је СДК “показао примерно понашање у борби против комунистичких партизана” (Милитарбефехлсхабер Судост, АБТ. Иа/Нр. 1105/43 гех., 20.10.1943 у: НАСД Т-501, ролна 253, оквир 000586-87). Обука за пет нових батаљона се обавила у додељеним гарнизонима: СДК 1. пук у Ваљеву, 2. пук у Крагујевцу, 3. пук у Шапцу, 4. пук у Смедереву, 5. пук у Крушевцу, док је добровољачки Штаб остао у Београду.

СДК је тукао партизане са великом храброшћу током пролећа и лета 1941. године, учествујући у бројним великим операцијама поред још бројних Немаца и бугарских снага. 21. августа 1944. тих пет пукова СДК је нарасло у снагу од 9 886 официра и војника (Милитарбефехлсхабер Судост, Иа Нр. 5737/44 гех. 21.08.1944 у НАСД Т-311, ролна 194, оквир 000974), и од свог оснивања па до септембра 1944. претрпели су губитке од 700 погинулих и 1800 рањених у борби (НАСД Т-311, ролна 194, оквир 000444-45). Али тада је немачки фронт на Балкану почео да колапсира. Румунија је променила страну 23. августа 1944, а Бугарска ју је следила две недеље касније. Црвена Армија је прешла преко ове две земље и ускоро је почела да прети источним границама Југославије. Немци нису имали другог избора него да нареде тренутно повлачење свих снага из Грчке и Србије, у нади да ће успоставити стабилан фронт дуж река Дрине и Саве у тадашњој југоисточној Хрватској.

Чим су се Црвена Армија и Титове партизанске снаге почеле приближавати Београду током раног Октобра, генерал-мајор Коста Мушицки је наредио да се формира тактичка борбена група чији је задатак био да се држи отвореном линија повлачења измеðу Београда и Сремске Митровице. Велика борба се развила у овом крају у неколико наредних недеља, и обе стране су поднеле тешке губитке. Жртве које је поднео СДК нису биле узалудне, пошто је већини немачких снага из београдског окружења успело да се повуче ка северу (Армее группе Фелбер – Мил. Бефх. судост – Иа Нр. 7399/44 гех. 7.10.1944. у: НАСД Т-501, ролна 257, оквир 000188)

Тешке борбе почетком октобра на северу и западно од Београда скупо су коштале СДК. До 14. Октобра преостало је свега 4 000 људи у линијским батаљонима и генерал-потпуковник Wинтер, оперативни официр главнокомандујућег за југоисток (ОБ Судост), затражио је од ОКW у Берлину да пребаци остатке добровољаца ван борбене зоне ради регруписања за даљу упосленост. Генерал Wинтер је имао високо мишљење о СДК и није желео да их види потпуно уништене пре него што би могли да поврате снагу (НАСД Т-311, ролна 194, оквир 000444-45). План за пребацивање је био одобрен и СДК је започео са пребацивањем у Аустрију, у околину Граца.

У меðувремену велике промене су се одиграле у Берлину где које су имале утицаја на многе стране добровољце који су се борили са немачким снагама. То је била поновна подела службе по етничким групама, и српски добровољци су се сада нашли под командом Wаффен-СС. Нареðење за овај трансфер је датирано 9. новембра 1944, али формално није било спроведено све до 27. новембра 1944. У то време СДК се састојао од штаба Корпуса, пет пукова од којих је сваки био састављен од три батаљона, сигналне чете, планинске јединице за снабдевање и одељења за везу са Немцима – бар је такав састав био на папиру (ОКХ, Генстох/орг. абт. Нр. ИИ/47133/44 г.Кдос.,27.11.1944 у: НАСД Т-78, ролна 432, оквир 6404254; Клиетманн К-Г: “Дие Wаффен-СС: Еине Документатион” Оснабруцк: Верлаг “Дер Фреиwиллиге”, 1965 стр. 383-384).

Важно је назначити да је у то време однос СДК са Wаффен СС био чисто службени, али никада организационо. Добровољачке трупе никада нису носиле униформу Wаффен- СС, и под сумњом је да ли је њихов однос икада био изнад просте размене ограничене количине докумената. Ситуација са СДК је била сасвим иста са XВ козачким коњичким корпусом, који је у отприлике исто време такоðе преузет у Wаффен-СС (Верхеyе, Пиерре Ц.Т., писмо аутору датирано 18. септембра 1980. године).

Током покрета на север СДК је задесила трагедија која је осакатила могућност воðства јединице у надолазећим месецима. Измеðу 30. и 40. официра СДК је ухваћено у Загребу од хрватских усташа и ликвидирано. Усташе су их сматрале за опасне непријатеље хрватске државе и ово је био усташки одговор на немачку грешку да од њих добију дозволу за прелазак ових Срба преко њихове територије. Сваки Србин који је подржавао пан-словенски концепт “Велике Србије”, као што су Љотић и његови следбеници био је по дефиницији непријатељ Независне државе Хрватске.
(Томашевић Јозо, “Тхе Цхетникс”, Станфорд, Станфорд Университy Пресс, 1975. стр 445).

На путу до околине Граца планови су се изменили и СДК је уместо тога био послат у немачку базу у Словењ Градецу, у Словенији близу аустријске границе. Овде се јединица прегруписала и добила нареðења да продужи ка Истри, где је додељена анти-партизанским и сигурносним снагама немачког ХССуПФ Трст, СС групенфüхрер в. генераллеутнант дер Полизеи Одило Глобоцнику, са задатком да помогне у чувању железничке пруге на траси Логатец-Постојна-Пивка-Ријека. Први пук је био стациониран у околини Постојне, други пук у Пивки, трећи пук у Мучици, четврти пук у Илирској Бистрици и пети пук у Прему. Током логоровања у том периоду, СДК је поред својих 3 000 преживелих и способних бораца био ојачан са нешто ослобоðених српских ратних заробљеника, четницима и члановима Српске државне страже који су били евакуисани у Истру. Ови нови додаци су подигли снагу јединице на отприлике 8 000 војника (Петелин Станко “Освободитев словенскега Приморја” Нова горица, 1966, стр.25-43).

 

[Kraški lovac]

Истра или још тачније Јадранско приобаље на северу и источно од Трста, била је дом
10 000 Партизана који су припадали Титовом 9. корпусу. Ови Партизани су Немцима били сталан проблем због тешког пошумљеног и планинског подручја што је комунистима пружало одличну заштиту и спречавало да покушаји њиховог уништења буду успешни крајем 1944. године. Овај 9. партизански корпус је успоставио своје јако седиште на североистоку од Горице и тако стално ометао путни и железнички саобраћај у крају, због чега су Немци били принуðени да успоставе команду корпуса у Горици под командом генерала планинских јединица Квеблером (ЛXXXXВИИ. Армескорпс з.б.В.) и да доведу као појачање бројне нове јединице као што су 188. резервна планинска дивизија и 237. пешадијска дивизија (Сцхмидт-Рицхберг, Ерицх “Дер Ендкамп ауф дем Балкан” Хеиделберг: Сцхарнхорст Буцхкамерадесцхафт, 1955. стр 116-117)
Једном када је појачање стигло, операције против 9. партизанског корпуса су брзо отпочеле – у скоро свима од њих учешћа је узео СДК. Од 19. Децембра па до краја месеца, велико окруживање и операција чишћења је била покренута из гарнизонских градова Горице, Идрије, Постојне и Снежане са циљем елиминисања партизанског упоришта у Трновским планинама. Учествовало је скоро 5 000 људи, укључујући и 500 од СДК 1. пука из Постојне, 10. СС Полицаи Регименте, италијанске Р.С.И. трупе и Словенске домобране (словеначка милиција која се борила на немачкој страни). Као што је то често био случај, трупе из обруча су биле исувише раширене и партизани су успели да се повуку кроз линије и побегну (Петелин Станко, Освободитев словенскега Приморја” стр 80-83)

Следећа кампања организована против 9. партизанског корпуса у којој је учествовао СДК одиграла се током првих неколико дана марта 1945 и њена шифра је била “Руебзахл”. Две борбене групе су биле формиране за удар против партизанских концентрација близу града Локве. Прва група се звала ЗУСЦХНЕИД и састојала се од три СС полицијска батаљона, елемената 1. словеначког домобранског јуришног пука, два батаљона СДК и једног кавкаског батаљона, са укупном снагом од
5 000 људи. Друга група КОСТЕРМАНН, састојала се од два батаљона немачке 730. пешадијске регименте (710. пешадијска дивизија), полицијске чете и нешто инжењераца, са укупном снагом од 2 500 људи. Нападне снаге су гурале напред са јужног и западног правца и овог **** операција је била успешна. Партизани су претрпели умерене губитке и њихова концентрација је била сломљена и растурена ка североистоку (види горе стр 94-97).
Али када су Партизани били разбијени, они нису остајали растурени, па су Немци били присиљени да изведу додатну операцију измеðу 19. марта и 7. априла 1945. што се показало као коначна операција против Титовог 9. корпуса. Четири борбене групе су биле организоване дуж границе подручја које су сада заузимали партизани, са задатком да увуку 9. корпус у борбу тако што ће буквално да напредују сви заједно према центру и тако да смање величину подручја под њиховом контролом. Ово је био стандардни немачки метод чишћења партизански-инфицираних подручја и ова тактика се никада значајније није мењала током рата. На Западу уздуж линије Идрија-Река-Грахово-Подбрдо, борбена група “БЛАНК” се састојала од главних елемената 10. и 15. СС Полизеи Регименте, ИИ/1 СДК пука, ИИ/4 СДК пука, 21. СС полицијска чета, СС полицијска чета “СЦХМИДТ” и артиљеријске батерије ЛXXXXВИИ армијског корпуса. Овим снагама су се 4. априла придружили 2. и 3. СДК пукови као и 500 људи из четничког 502. личког корпуса. Друга борбена група, под командом полицијског мајора Др. Диппелхофера, састојала се од љубљанске СС НЦО школе, словеначких домобрана, четника и 1 200 људи из руске РОА јединице. Ова група је употребљена на југоистоку дуж линије Идрија-Шкофја Лока. Северна јуришна група, са 4 500 људи који су припадали 13., 17., и 28. СС Полизеи Регименти, била је формирана уздуж **** измеðу Подбрда и Шкофје Локе, док су специјалне јуришне снаге из 14. Украјинске СС дивизије биле концентрисане уздуж северноисточне границе области.

Овај крај је окружен планинама, густо пошумљен и током Марта још увек под дубоким снегом. Када су сишле са путева који су окруживали ово подручје, нападачке снаге су се суочиле са екстремно тешким тереном који је ограничавао њихово напредовање на неколико километара дневно, ограничавајући контакт са суседним јединицама, и у многоме спречавајући дотурање свежих залиха и тешког наоружања. Веома брзо су се у линији напредовања створиле пукотине, кроз које је главна снага 9. партизанског корпуса успела да побегне. И поред тога што је воðено неколико мањих окршаја, и губитака које су претрпеле обе стране, општи резултат операције је био разочаравајући. (види горе, стр. 112-170).
27. марта 1945. године, генерал Дамјановић је заменио генерала Мушицког на месту команданта Српског добровољачког корпуса и тада је СДК постао компонента Југословенске војске у отаџбини Драже Михаиловића (што је било формално име четничких снага), и поред тога што је Корпус још увек био саставни део ХССуПФ Трст под командом СС Группенфüхрера Глобоцника (Томашевић Јозо “Тхе Цхетникс” 1975. стр 449). Да ли су ове промене утицале на однос СДК са Wаффен СС је непознато, али сумњиво је да је тако било. Убрзо после тога, Херманн Неубацхер, Хитлеров специјални политички представник за Балкан, посетио је Димитрија Љотића у Трсту да би расправио са њиме о Немачким страховима о томе шта ће се десити када СДК и четничке снаге у Истри доðу у контакт са британским и америчким јединицама које су се очекивале да крену у том правцу из Италије. Љотић је уверио Неубацхера у оданост СДК и да његови људи сматрају да би било нечасно да чак разматрају могућност подизања њиховог оружја против Wехрмацхта, пошто су Немци били ти који су их снабдели тим наоружањем (Неубацхер, Херманн “Сондерауфтраг Судост 1940-1945”. Готтинген, Мустерсцхмидт-Верлаг, 1956. стр 192).

У медјувремену, Титова 4. армија је напредовала северно дуж обалског **** од Новог из Хрватске, вршећи велику претњу Истри и Трсту. Због тога је команда немачке армије групе Е одмах издала нареðења свима из централне и западне Словеније, т.ј. ЛXXXXВИИ армијском корпусу да створи параметар око лучког града Ријеке у нади да блокира даље напредовање на запад 4. партизанске армије. Почетком априла 1945. године 237. пешадијска дивизија је брзо пребачена у ту област и за неколико дана биле су успостављене одбрамбене позиције на око 20 км источно и северно од тог града.

 

[Kraški lovac]

4. партизанска армија отпочела је свој напад на Ријеку око 20. априла 1945. са 13., 19., и 43. партизанском дивизијом. И поред тога што је била бројчано слабија, немачка 237. пешадијска дивизија је пружила чврст отпор и одржала је своје позиције. Генерал Куеблер је наредио 188. резервној планинској дивизији да одмах крене у напад на партизанске концентрације у близини аеродрома Гробник, 15 км североисточно од града. Да би подржали овај напад, 2.,3. и 4. пук СДК су кренули из околине Постојне. Али ови пукови СДК су стигли исувише касно и никад нису остварили контакт са немачком 188. планинском дивизијом. Напад на аеродром је био неуспешан и током 23. априла генералу Куеблеру је било јасно да су његове снаге у опасности од потпуног окружења. Куеблерова процена је била сасвим исправна, јер је 22. априла штаб Титове 4. дивизије наредио бочни покрет да би се заобишла Ријека. Док је ЛXXXXВИИ корпус и даље био под притиском три партизанске дивизије, партизанска 20. дивизија је дошла из Огулина заједно са још једном додатном бригадом, три тенковска батаљона и два артиљеријска батаљона. Ове снаге су кренуле ка северу, заобишле немачке одбрамбене положаје, и напредовале ка Трсту преко Илирске Бистрице са намером да се споје са 9. партизанским корпусом који је напредовао јужно ка Трсту (Стругар Владо “Југославија 1941-1945” Београд, војноиздавачки завод, 1969, стр 329-330; Ерицх Сцхмидт-Рицхберг “Дер Ендкампф ауф дем Балкан” Хеиделберг Сцахрнорст Буцхкамераденсцхафт, 1955, стр. 132-135; Станко Петелин “Освободитев словенскега Приморја” Нова Горица, 1965, стр 173-175).

Како се битка за Ријеку кретала ка свом неизбежном завршетку 2., 3. и 4. пук СДК су били послати у Љубљану и пребачени под команду СС Обергруппенфüхрер Роеснера, ХССуПФ за Каринтију, који је био наименован за команданта кружног подручја армијске групе Е. Роеснеров задатак је био да отвори и држи отвореним путне и железничке правце у северној Словенији како би се армијске групе повукле са севера Хрватске ка Аустрији. 1. и 5. пук СДК су остали под командом Глобоцника, који је у меðувремену пребацио свој шатб из Трста у Удине преко реке Исонзо у Италији. Значи овај трансфер је поделио СДК у две групе: прва група је била у централној Словенији под Роеснером и кретала се према аустријској граници, док је друга група била у крајњем западном делу Словеније под командом Глобоцника и кретала се ка Италији (Сцхмидт-Рицхберг Ерицх “Дер Ендкампф ауф дем Балкан” стр. 139-140).

Отприлике у ово време, 22. априла 1945. године, Неубацхер је последњи пут посетио Љотића. Потпуни колапс немачких снага на Балкану и у Италији био је не само питање Недеља, већ ако не и питање дана – зато је Неубацхер желео да зна Љотићеве планове за повлачење и предају СДК. Следећег дана, током помрачине, Љотић је својим аутомобилом пропао кроз рупу на мосту која је настала после бомбардовања савезничких авиона. Том прилико је поломио врат и убрзо умро (Неубацхер Херманн “Сондерауфтраг Судост 1940. – 1945.” стр.192)

29. априла 1945. године, када су се Титове снаге приближиле тршћанском подручју, генерал Дамјановић је издао нареðење да 1. и 5. пук преðу у Италију. Тамо се 5. маја у граду Палманова (око 60 км северозападно од Трста) измеðу 2 400 и
2 800 српских добровољаца предало Британцима. (Томашевић Јозо “Тхе Цхетникс”, стр 451-452).

Војници из остала три пука искусили су мање наклоњену судбину. Они су из околине Љубљане прешли у Аустрију и предали се Британцима код Унтербергена на реци Драви 12. маја 1945. године 20 дана касније, тих 2 418 људи је изручено Титовим партизанима . Неки од њих су одмах погубљени у Кочевским шумама, док су остали заједно са 10 000 словеначких домобрана одведени у злогласни логор Свети Вид, близу Љубљане. Затим после времена тортуре ови људи су стрељани.

Група која се предала у Италији пребачена је у логор код Мунстера у Немачкој, где су били и ослобоðени јула 1947. године. Ови људи су затим отишли у разне земље широм света, укључујући и САД. Генерала Мушицког су ухапсили савезници и вратили у комунистичку Југославију. Погубљен је 1946. године као резултат суðења за неке “ратне злочине” на коме су изречене и смртне пресуде Дражи Михаиловићу и многим другима (Прецла Јохн и С. Гулдесцу “Оператион Слаугхтерхоусе” Дорранце, УСА, 1970, стр 275).

Написао Н.Л. Де Зенг ИВ
Преузето из СИЕГРУНЕН магазина
Превод ДЕАР

 

[Kraški lovac]

 

[Kraški lovac]

 

[Savo Vlahovac]

Vojnički, pošteno. Dostojan protivnik. Vi bar ne kukate što su vas partizani pobili u Sloveniji. Tipovali ste od prvog dana na Nemce i podelili njihovu sudbinu. Jedina bruka i sramota je onih nekoliko dana pod Dražinom komandom. Stamota da elitnim jedinicama desne Srbije komanduju gibaničari.

S obzirom na saradnju Nedića, Ljotića i Draže, ako rehabilituju Dražu moraće i vaše, a to znači možda "padne" i neka penzijica.

 

[Lautner]

Vojnički, pošteno. Dostojan protivnik. Vi bar ne kukate što su vas partizani pobili u Sloveniji. Tipovali ste od prvog dana na Nemce i podelili njihovu sudbinu. Jedina bruka i sramota je onih nekoliko dana pod Dražinom komandom. Stamota da elitnim jedinicama desne Srbije komanduju gibaničari.

S obzirom na saradnju Nedića, Ljotića i Draže, ako rehabilituju Dražu moraće i vaše, a to znači možda "padne" i neka penzijica.

Interesantno razmišljanje.
SDK je bio snaga Nedićeve Vlade i kao takav vodio je borbu protivu najvećeg Srpskog neprijatelja,komunista.
Od nastanka i Vlade a i Korpusa neprijatelj broj jedan bili su komunisti,dok su neki u to vreme iste nazivali braćom i zajedno sa njima palili arhive i rušili narodna dobra.
SDK ne interesuje nikakva rehabilitacija,to su bili Srpski vojnici gde god su pali,pali su časno za svog Kralja i svoju Otadzbinu.

 

[Lautner]

Прва победа Српских добровољаца - први пораз комуниста

Трећи ђачки добровољачки одред, одевен у униформе бивше Кра-
љевске југословенске војске, са српским ознакама и са српском тро-
бојком, кренуо је из Београда на челу са поручником Никићем 17.
септембра 1941. године. Вредно је нагласити, да је Одред био наору-
жан само крагујевачким пушкама и бомбама "Крагујевчанкама".
Прве Српске добровољце испратио је на терен са очинским саве-
том Димитрије Љотић. Том приликом, Димитрије В. Љотић, у своме
говору добровољцима, рекао је и ове речи:
"... Жао ми је ваше младости, јер ће многи од вас погинути...
Али, више од тога ми је жао, што ћете и ви морати да убијате,
јер у борбу идете... Ви сте добили оружје, али морате знати да је
оно моћно и благословено једино у достојним рукама Јунака и Чо-
века... Да се не размећете њиме, и да га никад не употребите као
силеџије, насилници или, не дај Боже, убице... Ви се борите да се
успостави ред и мир у вашој земљи, и да народ не страда више, да
престане да даје бесциљне жртве... Али, ви морате знати и свој
положај: свако јутро кад се пробудите, ви себи да кажете да сте
робови..."38
Трећи ђачки добровољачки одред је одмах, истога дана када је
напустио Београд, 17. септембра 1941. године, улетео у борбу противу
комуниста код Гроцке. У једном снажном, одушевљеном јуришу, уз
поклике Краљу Петру II и Србији, Српски добровољци просто су са-
трли Космајски партизански одред на који су били наишли у селу
Дражњу. Још тада, у тој првој борби, у својој првој победи, Српски
добровољци су, по речима песника, - "показали непоколебљиву вољу,
високо уздигнут национални идеал и готовост за жртве". Што су били
овакви, - "то је, свакако, стога што млади верују да има нешто за што
вреди положити живот". Зато је песник Сима Пандуровић, поред
предњих, написао о добровољцима и ове редове:
"Данашња српска омладина има ту веру. Она је остала верна
земљи у којој је рођена, остала је верна огњишту својих предака, и
бескрајно одана простору своје будућности."39
Уколико се 7. јули 1941. године сматра почетком комунистичке
револуције у Србији, утолико се 17. септембар 1941. године - дан прве
добровољачке победе код Дражња (Гроцка) на комунистима - има
сматрати даном почетка грађанског рата.
Победа код Гроцке само је охрабрила Српске добровољце. И кад
су добровољци хрлили из борбе у борбу и ређали победу за победом,
почело је, увелико, да се враћа поуздање и самом српском народу у
његову животну снагу. Док су Српски добровољци крвљу исписивали
јуначке победе код Варовнице, Хаџиних Ливада, Раче, Петровца на
Млави, Црног Врха, Горњег Милановца и других места, дотле је срп-
ски народ целим својим бићем осећао, да га Господ заиста није напу-
стио и да га самом својом божанском руком са ивице понора води у
лепши и светлији живот.
На овом месту важно је истаћи, да је међу изгинулим и заробље-
ним комунистима било најмање српских сељака, и да су већину чини-
ли: Мађари, Немци, Јевреји, Арнаути, Цигани, итд.
У борби код села
Дражња Српски добровољци запленили су, између осталога, и ком-
плетне униформе, заједно са легитимацијама, двојице немачких подо-
фицира, који су били комунисти и учествовали у организовању парти-
занских чета као инструктори. Ове униформе Љотић је послао Шефу
немачког Војно-управног Штаба др Турнеру, те су отада немачки
фактори у даљим односима према српској администрацији постали
мање надмени, јер су имали најочигледнији доказ, да поред осталих
Несрба и сами Немци помажу комунистичку револуцију у Србији.
Све је ово сведочило, да српски сељак, српски домаћин, уопште
није дао ни најмању подршку комунистичкој револуцији, јер је својим
здравим народним инстинктом осетио, да је црвено безбожје сасвим
страно српској души.

 

[Kraški lovac]

Неки тврде да је СДК била парадна јединица да није имала већих окршаја, међутим, Немачка врховна команда није мислила тако.

Krajem maja 1944. došlo je do drugog pokušaja Tita da se prebaci u Srbiju, ali je njegov pokušaj ponovo propao, pa nije ni prešao reku Ibar. Zasluge za to imaju dobrovoljci Dimitrija Ljotića, koji su zaustavili komuniste.

Najvažniji deo Srpskog dobrovoljačkog korpusa bio je dobar i on se sastojao od studenata i djaka, ali tu je bilo i seljačkih sinova, a u njemu se nalazilo i dosta Srba koji su bili proterani iz Hrvatske. Za razliku od Straže, Dobrovoljcima su nemačke vojne vlasti dozvoljavale da u akciju kreću u punom sastavu.

Srpski dobrovoljački korpus i četnici pokazali su se kao dobri i pouzdani borci u borbama sa komunistima. To su dokazali i 1944. marta, aprila i maja, kada je Tito tri puta bezuspešno pokušao da prodre u Srbiju.

Konačna ocena borbene vrednosti:

Njihova borbena vrednost se pokazala u toku borbe sa partizanskim bandama, kod Titovog drugog pokušaja da upadne u Srbiju a istakli su se i u borbama sa komunistima kod Užica i Raške. Prilikom posete general-majora Gajtnera Dobrovoljcima, oni su ostavili dobar utisak na njega.
Srpski dobrovoljci su se pokazali kao dobri i pouzdani borci.

 

[Savo Vlahovac]

Interesantno razmišljanje.
SDK je bio snaga Nedićeve Vlade i kao takav vodio je borbu protivu najvećeg Srpskog neprijatelja,komunista.
Od nastanka i Vlade a i Korpusa neprijatelj broj jedan bili su komunisti,dok su neki u to vreme iste nazivali braćom i zajedno sa njima palili arhive i rušili narodna dobra.
SDK ne interesuje nikakva rehabilitacija,to su bili Srpski vojnici gde god su pali,pali su časno za svog Kralja i svoju Otadzbinu.

Неки тврде да је СДК била парадна јединица да није имала већих окршаја, међутим, Немачка врховна команда није мислила тако.

Krajem maja 1944. došlo je do drugog pokušaja Tita da se prebaci u Srbiju, ali je njegov pokušaj ponovo propao, pa nije ni prešao reku Ibar. Zasluge za to imaju dobrovoljci Dimitrija Ljotića, koji su zaustavili komuniste.

Najvažniji deo Srpskog dobrovoljačkog korpusa bio je dobar i on se sastojao od studenata i djaka, ali tu je bilo i seljačkih sinova, a u njemu se nalazilo i dosta Srba koji su bili proterani iz Hrvatske. Za razliku od Straže, Dobrovoljcima su nemačke vojne vlasti dozvoljavale da u akciju kreću u punom sastavu.

Srpski dobrovoljački korpus i četnici pokazali su se kao dobri i pouzdani borci u borbama sa komunistima. To su dokazali i 1944. marta, aprila i maja, kada je Tito tri puta bezuspešno pokušao da prodre u Srbiju.

Konačna ocena borbene vrednosti:

Njihova borbena vrednost se pokazala u toku borbe sa partizanskim bandama, kod Titovog drugog pokušaja da upadne u Srbiju a istakli su se i u borbama sa komunistima kod Užica i Raške. Prilikom posete general-majora Gajtnera Dobrovoljcima, oni su ostavili dobar utisak na njega.
Srpski dobrovoljci su se pokazali kao dobri i pouzdani borci.

Da me ne shvatite pogrešno, nemam ništa protiv. Poštujem sve što ste rekli. Jedini je problem što je Tito bio previše mekan i nije pobio dovoljno te bagre. Mnogi su puštani kući da bi se pokazala velikodušnost NOP-a i komiunista. Problem je i to što je UDBA posle rata deratizirala samo područja sa ustašama pa se i tu provuklo mnogo nedićevaca, ljotićevaca i četnika.

U Francuskoj su, recimo, bili mnogo temeljitiji. Tamo je u prvih mesed dana posle 9. maja, bez sudjenja pobijeno 30.000 kolaboracionista. Kada se prešlo na spore sudske procese jedva da su sastavili dodatnih 15-tak hiljada. Ovde se ne računa šišanje do glave i valjanje u perje.

Šampioni su bili italijanski komunisti. Oni nisu sudili. Opredelili su se za totalno skraćeni postupak kakv je širom Evrope primenjivan prema komunistima i jevrejima tokom rata. I tamo su u pitanju desetine hiljada.

Jedino je mrljavi Tito organizovao nekakva sudjenja.

A što se tiče ww2 u Jugoslaviji junaštvo i žrtvovanje za svoju zemlju se pokazuje na sledeči način. Pozivu Josipa Broza Tita na ustanak odazvalo se oko 40.000 komunista i skojevaca. Manje od 5% je dočekalo kraj rata.

Samo u bitci na Sutjesci, tokom jednog juriša u kome je poginuo Sava, poginuli su njegov otac, rodjeni brat i rodjeni bratanac.

Inače za ovo što pišete čitaoci foruma vam duguju veliku zahvalnost. Ne ostavljate nikakvu dilemu da ste bili izdajnici svog naroda i kolaboracionisti, često krvoločniji od Nemada kao i vaša braća ustaše. Savezništvo sa dražom kroz tzv. legalizaciju potpuno objašnjava sve što ljudi treba da znaju.

 

[Kraški lovac]

Е мој Саво, оволико глупости на једном месту, тужно, тачно си исти као онај Сицилијанац, а најјаче је оно, да су комунисти заробљене четнике и добровољце пуштали кућама.

На једном месту кажеш да је Тито био милостив и мрљав, а на другом да није побио довољно ''багре''.

 

[Savo Vlahovac]

Е мој Саво, оволико глупости на једном месту, тужно, тачно си исти као онај Сицилијанац, а најјаче је оно, да су комунисти заробљене четнике и добровољце пуштали кућама.

На једном месту кажеш да је Тито био милостив и мрљав, а на другом да није побио довољно ''багре''.

Pa šta je tu za vaš stepen razumevanja/Iinteligencije nejasno. Tito je bio previše mrljav i zato nije pobio dovoljno bagre. Da je pobio /bar koliko Francizi/ danas bi nam svima bilo bolje.

I da. Mobilisani nedićevci, četnici i domobrani su puštani kući i po nekoliko puta. Zarobljeni ustaše i ljotićevci uglavnom nisu. Šta je tu nejasno?

Da su se komunisti ponašali kao četnici, nedićevci i ljotićevci, likvidirali bi čitave porodice, sela. Ovako danas u Srbiji imaš više ljudi koji se izjašnjavaju da su im preci bili u nekoj kvislingškoj formaciji nego što Srbija ima stanovnika.

Danas je za Srbe postala čast da kažu kako im je neko bio kolaboracionista. Čak je, kada su u pitanju četnici i Skupština to podržala tako da je Srbija danas jedina evropska zemlja čija skupština javno podržava genocid i ratne zločine iz ww2.

 

[Kraški lovac]

А комунисти нису ликвидирали читаве породице и села?

Па и фамилије четника, добровољаца и осталих противника су буквално уништаване од стране ''ослободилаца'', који су убили преко 100000 Срба након ослобођења. 10000 Београђана само у октобру 1944. године.

НОП је био анти-српски покрет уосталом чак су и Немци то навели у Дневницима Врховне команде Вермахта.

И наведи ми примере те љотићевско-недићевске бруталности.

 

[Lautner]

Pa šta je tu za vaš stepen razumevanja/Iinteligencije nejasno. Tito je bio previše mrljav i zato nije pobio dovoljno bagre. Da je pobio /bar koliko Francizi/ danas bi nam svima bilo bolje.

I da. Mobilisani nedićevci, četnici i domobrani su puštani kući i po nekoliko puta. Zarobljeni ustaše i ljotićevci uglavnom nisu. Šta je tu nejasno?

Da su se komunisti ponašali kao četnici, nedićevci i ljotićevci, likvidirali bi čitave porodice, sela. Ovako danas u Srbiji imaš više ljudi koji se izjašnjavaju da su im preci bili u nekoj kvislingškoj formaciji nego što Srbija ima stanovnika.

Danas je za Srbe postala čast da kažu kako im je neko bio kolaboracionista. Čak je, kada su u pitanju četnici i Skupština to podržala tako da je Srbija danas jedina evropska zemlja čija skupština javno podržava genocid i ratne zločine iz ww2.

druže komunista jeste li vi opterećeni četnicima?
Pobogu ovde se zbori o Dobrovoljcima,a komunisti prema njima milosti nisu imali tako da ih Tito nije puštao kućama. Tri puka su posle sramne Engleske prevare predata Titu,ti ljudi su pobijeni u Kočevskom Rogu.

A zavedenu komunističku omladinu Dobrovoljci su slali u Zavod u Smederevskoj Palanci da ih izleče od komunizma.
Srpsku omladinu iz Dobrovoljačkih pukova,partizani su poslali u jame na Kočevju i Zidanom Mostu.

 

[Savo Vlahovac]

druže komunista jeste li vi opterećeni četnicima?
Pobogu ovde se zbori o Dobrovoljcima,a komunisti prema njima milosti nisu imali tako da ih Tito nije puštao kućama. Tri puka su posle sramne Engleske prevare predata Titu,ti ljudi su pobijeni u Kočevskom Rogu.

A zavedenu komunističku omladinu Dobrovoljci su slali u Zavod u Smederevskoj Palanci da ih izleče od komunizma.
Srpsku omladinu iz Dobrovoljačkih pukova,partizani su poslali u jame na Kočevju i Zidanom Mostu.

Pa svako je čistio svoje. Razlika je što su partizani u okviru IV armije VJ imali preke sudove, Francuzi i Italijani su ubijali bez sudjenja, Englezi su za noć bombama satirali po 100000 nemačkih civila a Amerikanci su za dva puta po 5 sekundi likvidirali oko 600.000 Japanaca, žena, dece i staraca.

Ali to su samo posčledice. Uzrok je to što su Nemci sa svojim vernim saveznicima kojima i vi mentalno pripadate, skrilili 60.000.000 ljudskih života, od toga u logorima 6.000.000 Jevreja i oko 3.000.000 komunista.

 

[čvrsnica]

e Savo Savkane....

ajde necu direktno da se mjesam u interna srpska pitanja,ali morat cu opet malo dobacit...dugogodisnje pregovore srbije sa hitlerom u vidu sacuvavanja srbije od ratnih djelovanja,propadose radi brace engleza,koji preko svojih spijuna organiziraju prosvjede po beogradu,bolje rob nego grob...pa tako i bi...izginuse za strane interese po ko zna koji put....da se razumijemo,srbija bi bila ne samo postedjena rata,nego cak nagradjena od hitlera samo radi propustanja njemackih jedinica u grcku da se obracunaju sa englezima..

na scenu stupa tito,koji do tada svojim djelovanjem,direktno biva odgovoran za likvidaciju svojih komunistickih kolega u moskvi....njih desetine,razlicitih nacionalnosti
komunizam nije nista drugo nego klasicna sekta vecih razmjera,koja je pod izlikom borbe protiv fasizma,dosla na vlast,a u stvari nista bolja nije od fasista,naprotiv...sve su ostalo price za malu djecu

vise je komunizam ubio rusa,nego sto je to hitler ikad zelio

kolega petokrakic,smirite zivce,vase vreme je davno proslo

 

[Arlington Road]

U knjizi SS Hitler's foreigen divisions ( foreign volunteers in the waffen 1940-1945) Chris Bishop, spominje se SS Serbian Volunteer Corps.

 

[Marty Misterija]

oko 3.000.000 komunista.

Ово можеш себе да лажеш...
Није било толико комуниста у читавом свету...а о вашим зверствима можемо деценијама..
Паљењу црква, убијању монаштва...Недићеваца, Љотићеваца и Држаних Четника...
У Русији РОА и других сличних оружаних формација...
а повезивање СДК и %РОА са нацистима и фашистима је смешно....за разлику од комуниста они су веома мало сарађивали са нацистима на политичком плану...

 

[Savo Vlahovac]

Ово можеш себе да лажеш...
Није било толико комуниста у читавом свету...а о вашим зверствима можемо деценијама..
Паљењу црква, убијању монаштва...Недићеваца, Љотићеваца и Држаних Четника...
У Русији РОА и других сличних оружаних формација...
а повезивање СДК и %РОА са нацистима и фашистима је смешно....за разлику од комуниста они су веома мало сарађивали са нацистима на политичком плану...

Pogrešio sam, nisam mislio na komuniste nego na pripadnike Crvene armnije koji su isto kao Jevreji stradali u nenmačkim logorima, ali barabama ne odgovara da se to pominje.

No to nije ni važno za današnje vreme. Važno je da je nacionalistička, šovinistička, neofašistička opcija u Srbiji pobedila i da se, posle likvidacije komunista suočila sa svojim prijateljima iz 1941. godine ustašama, balijama, baliastima ...

Ta slavna srpska opcija izuzev pljačke bele tehnike i gotovog novca u vojničkom smislu nije ništa uradila kao što nikad ništa i nije uradila u kompletnoj svojoj istoriji. Izuzev nešto borbi 1917. godine u prokupačkom kraju, sve druge akcije srpskih nacionalista na teritoriji jugoslavije su se svodile na genocid i etničko čišćenje, zaključno sa akcijama koje je vodio slavni srpski vojskovodja Ratko Mladić.

Napravili ste nam Srbiju do Niša koja će uskoro ostati i bez Sandžaka i bez Vojvodine. O Republici Srpskoj krajini, delovima Republike srpske, Kosovu, Crnoj Gori i Makedoniji da ne govorimo. Sjebaše vas ustaše i balije samo tako.

Zato ćete kad tad morati da odgovarate. Vaša politika čiji je glavni cilj bila pljačka i prvobitna akomulacija kapitala /Vuk Drašković danas i ne zna koliko stanova ima u Beogradu, Velji iliću je lopovluk normalna stvar .../ razjasniće se ovom narodu a onda ste braćo četnici i ostali srpski nacifašisti najebali. Kad narod uzme motku u ruke tu nema gde da se sakriješ. 1945. će izgledati kao bajka kakva će da bude neka 2015.

A za našega vakta ****** smo vas sve na gomilu, niste smeli ni da zucnete, ni balije ni ujaci ni četonjem. Bosna bila mirna mogo si da spavaš iu svakoj šumi..

 

[Marty Misterija]

твоји генерали су и водили ратовве на обе стране...
Да је националисртичка опција победила..Србија би била до Беча..
Овако куни своје комунисте неписмене и мутаве!

 

[Savo Vlahovac]

твоји генерали су и водили ратовве на обе стране...
Да је националисртичка опција победила..Србија би била до Беча..
Овако куни своје комунисте неписмене и мутаве!

Nema niti jednog bitnog učesnika u dogadjajima koji su razbili Jugoslaviju i unesrećili sve njene narode a Srbiju sveli na Predkumanovsku, koji kod vrhovnog komandanta nije gulio ćorku bar nekoliko godina. Tu su od najuglednijih: Šešelj 7, Djogo 7, Karadjić 2, Krajišnik 2, Tudjman 8, Mesić 2, Šeks 5 /nisam potpuno soguran u brojku/, Alija 20, Demaći 20 ...

Jedino što smatram za grešku je to što je umesto u ćorku dvadesetak ljudi Tito poslao u SANU. Nikad mi neće biti jasno zašto bar Dobricu i Matiju nije ćorkirao.

"Moji" generali su napravili istorijsku grešku i pomislili su da je Sloba komunista. Dok su to mislili i dok je ta varijanta funkcionisala Srbi su imali skoro čitavu Bosnu i više od 30% Hrvatske. Ja ih medjutim potpuno razumem. Čuvali su ljudi svoju kožu. Da ne bi njih i Slobe visili bi moji po banderama kao u Bukureštu. Zato se duh Slobodana Miloševića još vije Srbijom.Mnogi osećaju ogromnu zahvalnost što ih je taj čovek spasio od poniženja. Zato su mu i tako nekritički služili.

A vi? Vaš nivo je oslobadjanje okupirane teritorije od frižidera i video rekordera, likvidacija civila, sve u evsmu brukanje srpskog naroda u medjunarodsnim razmerama.

"Gospodin Broz je seo za klavir i počeo da svira, a njeno veličanstvo, kraljica Elizabeta II je ustala, izula se i počela da igra, sama za sebe, sa svoju dušu" svedoči jedan britanski oficor iz kraljičine pratnje koji je sa delegacijom bio u Beogradu 1972. godine kad je Elizabeta Titu uručića najveće civilno englesko odlikovanje.

De Gol je Tita, posipajući se pepelom po glavi za onu glupost sa Dražom 1943. godine, 1953. godine odlikovao najvećim francuskim državnim odlikovanjem koje su pre Tita primili samo Ruzvelt, Čerčić i Ajzenhauer. Potom je, izvinjavajući se za grešku oko Draže koga, uzgred budi rečeno nikada nije ni video ni čuo, 1968. godine za Tita rekao da je najveći državnik 20 veka i čestitao mu što je u Jugoslaviji tokom rata počistio i okuopatore i kolaboracioniste Dražine četnike.

I Truman koji je na pritisak srpske emigracije odlikovao Dražu za spašavanje pilota /NE ZA ANTIFAŠISTIČKU BORBU/ ali je uz odlikovanje dao instrukciju da se to drži u strogoj tajnosti. Odlikovanje je uručeno Dražinoj ćerki /partizanki/ tek posle 60 godina.

Stvarno ste jadovi!

 

[Sicilijanac]

Sta ovo dokazuje?

 

[Lautner]

Sta ovo dokazuje?

Bošnjaci.Net
Al ja opet ne videh ni jednog Srpskog Dobrovoljca na ovoj slici.

 

[Kraški lovac]

Bošnjaci.Net
Al ja opet ne videh ni jednog Srpskog Dobrovoljca na ovoj slici.

Чак је и присуство четника велики знак питања, посебно на првој слици, која је комунистичка подметачина.