Српске цркве и манастири у Другом свјетском рату

ЧичаДража

Aktivan član
Poruka
1.113
Свака црква и манастир има своју причу и страдање, посебно они у НДХ. Ја ћу дати примјер фрушкогорског манастира Гргетег:


Манастир Гргетег у Другом свјетском рату имао је сличну историју као и остали фрушкогорски православни манастири — с обзиром да се налазио на територији Независне Државе Хрватске, имовина манастира је била опљачкана, а манастирско братство растурено. После 1942. године нашао се на територији где су деловале комунистичке снаге, тако да је поред усташких и немачких снага, био жртва и комунистичких дејстава. Нарочита оштећења нанета су манстирском комплексу 22. септембра 1943. године када је страдао од артиљеријске ватре здружених немачких и усташких снага, које су свој напад на манастир заокружиле минирањем црквеног звоника.
Територија на којој се налази манастир Гргетег привремено је дата комунистима 1942. који су користили манастир као утврђење, а од априла 1942. опет је у рукама усташа.
Посебну штету манастирски комплекс Гргетега претрпео је током 1943. године. Тада су немачке јединице заједно са усташама гранатирале манастир а потом је миниран и порушен црквени звоник.
 
I ja mislim da su to radile isključivo ustaše !

Хрвати и југо-комунисти (Срби).

- - - - - - - - - -

Цркву у Грачацу нијесу у рату успјели уништити Хрвати. Па су је посље рата срушили Срби (комунисти). Што Хрвати нијесу успјели, Срби су довршавали што у рату што посље рата.
 
Које су то српске цркве опљачкали и спалили Немци? Наведи бар једну.
Стварно не чу за то до данас.
Nemci[уреди]

Nemci su smatrali da su SPC i njeni predstavnici bili glavni saradnici u izvođenju puča 27. 3. 1941. godine.[SUP][1][/SUP] Od početka okupacije Srpska pravoslavna crkva je za Nemce bila ozbiljan politički i obaveštajno-bezbednosni problem. Zbog toga je i prvih dana rata jedan od ciljeva bilo hapšenje crkvenih velikodostojnika, posebno onih koji su bili smatrani najotvorenijim neprijateljima nemačke politike, pre svega patrijarha Gavrila Dožića, episkopa Irineja Đorđevića i Nikolaja Velimirovića.[SUP][2][/SUP]
Okupacione snage su zauzele zgradu Srpske Patrijaršije čime su hteli da unište i onemoguće i centralnu vlast Srpske pravoslavne Crkve. Zgrada Patrijaršije je pretvorena u vojničku kasarnu a sav nameštaj, biblioteka, gotov novac, dragocenosti potpuno su opljačkani a delom i arhive uništene.[SUP][1][/SUP]
U svom izveštaju Gerstenmajer je tvrdio da je teško stanje Srpske pravoslavne crkve bilo „prirodna posledica“ antinemačke politike patrijarha Gavrila, koji je na taj način „bitno doprineo katastrofi svoje zemlje i crkve“. Ukazujući na izuzetno težak položaj SPC i njene pastve u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, prenosio je utisak da „u pravoslavnim krugovima u Srbiji postoji duboki gnev zbog postupaka Hrvata. Od strane ustaša desetine hiljada Srba u Hrvatskoj je prinuđeno da pređe na katolicizam“, dok su drugi ubijani i proterani bez imovine. On je predložio nemačkom poslaniku u Beogradu Bencleru da umesto, po njegovoj oceni, „apsolutno antinemački i šovinističko-srpski“ opredeljenog mitropolita Josifa, za patrijarhovog zamenika bude postavljen episkop Velimirović, patrijarhov oponent, kome je, opet, nemačkoj strani smetala njegova probritanska orijentacija.[SUP][3]...

.............................

[/SUP]
Komunisti[уреди]

Episkopat SPC komunistima Josipa Broza nikada nije bio naklonjen. Međutim, smatralo se da u postojećim okolnostima, crkva ne sme da se okreće protiv „svoje zabludele dece“ i da raspiruje bratoubilački rat.[SUP][4][/SUP]
Na Saboru u Nikšiću 29. decembra 1943. godine komunizam je osuđen kao najveći neprijatelj Crkve i naroda.[SUP][8][/SUP]
Broj sveštenika Srpske pravoslavne crkve koji su pristupili partizanima je daleko veći od broja sveštenih lica drugih konfesija.[SUP][9].............[/SUP]

[SUP]

https://sr.wikipedia.org/sr/Srpska_pravoslavna_crkva_u_Drugom_svetskom_ratu




[/SUP]


- - - - - - - - - -

Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu se ponašala ovisno o mjestu i prilikama. Crkvu je u ovom razdoblju vodio patrijarh Gavrilo Dožić.
U NDH se nalazila u veoma teškoj situaciji zbog masovnog progona srpskog življa od straneustaša, koji je naročito pogodio prvake SPC. Mnogi srpski sveštenici u NDH su pobijeni, među njima i nekoliko onih sa najvišim titulama (mitropolita, episkopa i sl.) a većina ih je zatvarana i odvođena u logore. Preostali su se većinom su se pridruživali četnicima. Neki od njih postali su važni četnički komandanti, kao što je bio pop Momčilo Đujić u sjevernoj Dalmaciji, pop Savo Božić u sjevernoj Bosni ili pop Radojica Perišić u Hercegovini. U Crnoj Gori pravoslavna je crkva bila lojalna talijanskom okupatoru, naročito sam mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac, koji je do kraja ostao uz četnike, pa se sa njima na kraju rata i povukao iz Crne Gore. U Srbiji je vrh SPC uoči rata bio pro-engleski orjentisan, usled čega su ih Nemci tretirali kao podrivače. Crkva je nastojala da ostane "neutralna" ali je, s druge strane, pokazivala otvoreno neprijateljski stav prema Narodnooslobodilačkom pokretu.[SUP][1][/SUP]
Općenito, stav SPC je bio saradnja sa četnicima i neprijateljstvo prema partizanima. Najveći deo sveštenstva bio je opredeljen za Mihailovića, kao monarhistu, velikosrbina, nacionalistu i antikomunistu.[SUP][2][/SUP] Postajali su i rijetki izuzeci, kao pop Vlado Zečević, koji je postao vijećnikAVNOJ-a i visoka politička ličnost.[SUP][1]......................

220px-Monahinja_i_partizanka.jpg

Anka Dimčić (Paraskeva), igumanijamanastira Sv. Stefan kod Aleksinca, saradnica pokreta otpora od 1941, ipartizanka Milka Petrović.

[/SUP]
https://sh.wikipedia.org/wiki/Srpska_pravoslavna_crkva_u_Drugom_svetskom_ratu
 
Kako su ustaše sprečene da unište mošti kneza Lazara i cara Uroša

Zverstva koje su činile ustaše u NDH, a prepričavale srpske izbeglice, dovele su do toga da 13. septembra. 1941. godine, izbegli arhimandrit Longin zvanično obavesti Sveti arhijerejski sinod SPC o pogromu kome je izložena crkva.

knez-Lazar_620x0.jpg


Dve godine nakon početka Drugog svetskog rata, 10. aprila 1941. godine proglašena je Nezavisna država Hrvatska, tada je ustaški režim poseban akcenat stavio na zatiranju Srpske pravoslavne crkve, koja je, u to vreme ostala kao jedina ustanova koja je na neki način okupljala narod, kad je to moglo.



Naime, mnogi hramovi, ali i sveštenstvo i monaštvo opušteni su i oskrnavljeni , a u jednom je pokolj izveden u samoj crkvi. Jedan od glavnih zločinačkih ideologa Mile Budak rekao je da je Hrvatska „država dviju vjera: katoličke i islamske”.
Zverstva koje su činile ustaše, a prepričavale srpske izbeglice, imala su toliko veliki odjek, da su se tih priča zgražavali i nemački okupatori. Tako je 13. septembra. 1941. godine, izbegli arhimandrit Longin zvanično obavestio Sveti arhijerejski sinod SPC o pogromu kome je izložena crkva, a u kome aktivno učestvuje i katolički kler.
U tom pismu prvi put su pomenute i srpske svetinje prvog reda, mošti kneza Lazara, cara Uroša i Stefana Štiljanovića, koje se nalaze u fruškogorskim manastirima. Sinod je Ministarstvu prosvete poslao zahtev da se mošti prebace u Beograd, ali je odbijen.
Vesti koje su usledile, nisu delovale realno, ali bile su. Jedna od njih, možda i najjača, bila je da su ustaše mošti kenza Lazara razbacale po putu! Ministarstvo prosvete i vera hitno je tražilo od nemačkih vlasti da odobre prenos posmrtnih ostataka u Beograd. To je odobreno, i sastavljena je komisija koju su činili dr J. A. fon Rajsvic, u ime nemačke komande, protojerej profesor Radoslav Grujić i dr Miodrag Grbić, kustos Muzeja kneza Pavla. Prota Grujić je u suštini bio najzaslužniji za ovu akciju, s obzirom da je već neko vreme na sve načine pokušavao da bar organizuje zaštitu, ako ne i prenos moštiju u Srbiju.
Nemački predstavnik baron Rajsvic, pruski aristokrata, profesor balkanoloških studija u Berlinu, čovek koji je prezirao naciste i Hitlera, „tog malog austrijskog kaplara skorojevića”, bio je vrlo srećan izbor. Napokon, nemačke vlasti su sa Hrvatima dogovorile 13. aprila 1942. godine dan za prenos moštiju.

knez-lazar2.jpg



Tog dana je tročlani tim automobilom prešao u Zemun. Tu ih je sačekao hrvatski oficir za vezu, domobranski bojnik (major) Vladimir Rogoz. Posle neophodnih formalnosti, od nemačke komande dobijaju i kamion za prenos moštiju, pa mali konvoj nastavlja za Rumu. Tamo ih dočekuje okružni načelnik Ježić, u društvu Ditriha, komesara manastira Šišatovca. Komesar manastira je uglavnom bio neki lokalni Nemac ili Hrvat, kome su vlasti poveravale brigu ne toliko o samom manastiru, koliko o njegovom imanju.
U razgovoru s njima potvrđene su vesti koje su stigle i do Beograda, da mošti kneza Stefana Štiljanovića (Svetog Stefana) leže bez kivota na podu crkve. Grujić i Grbić odmah odlaze kod lokalnog prodavaca mrtvačkih sanduka, kupuju najobičniji sanduk od čamovine, i sa sve strugotinom potrebnom za bezbedno pakovanje, tovare na nemački kamion koji kreće put Šišatovca.
Tamo ih je dočekao komesar Ditrih. Otključao je manastirsku crkvu, gde su pod prestonom ikonom Hrista Spasitelja ležale mošti Stefana Štiljanovića, umotane u prekrivače u kojima su bile i ranije u kovčegu. Kovčeg i sve druge manastirske dragocenosti odnela je ranije komisija pod vođstvom direktora zagrebačkog Muzeja za umjetnost i umjetnički obrt Vladimira Tkalčića. Odneta je i kruna sa svetiteljeve glave, a prilikom skidanja dragocenosti, mošti su oštećene.

knez-lazar3.jpg


Kad je, na osnovu ranijih fotografija i zapisa, utvrđeno da je to stvarno Sveti Stefan, Grujić, Grbić i vozač Antonović, kao jedini prisutni Srbi, mošti vrlo pažljivo smeštaju u sanduk od čamovine, učvršćuju ih i osiguravaju, kako se u putu slučajno ne bi pomerile i polomile. Kad je najvažniji posao obavljen, Grujić i ostali ulaze u oltar, gde svedoče da je sve od bogoslužbenih predmeta odneto, ne toliko zbog vrednosti, koliko zbog toga da se onemogući služba, pošto nema liturgije bez jevanđelja i putira. Riznica je takođe poharana, dok je poznata šišatovačka biblioteka na mestu. Doduše, s otključanim i otvorenim ormanima.
Nakon uspešnog prenosa moštiju iz Šištovca, preko Mitrovice se prelazi u Jazak, gde su mošti cara Uroša. Tu je komesar pohrvaćeni Čeh Škrebalek, a pored njega i njegove porodice, u manastiru je i ruski jeromonah Kesarije Koljčenko, koji je održavao sva bogosluženja, osim liturgije, u želji i nadi da crkvu održi u životu. Za liturgiju su mu nedostajali predmeti, koji su i iz ovog manastira netragom nestali.
Posmrtni ostaci cara Uroša bili su u starom kovčegu, na starom mestu, pod prestonom ikonom Isusa Hrista. I ovaj kovčeg nije bio kompletan. Na njemu je nedostajao katanac, a kada su ga otvorili, našli su potpuno ispreturane kosti. Neko je razvalio katanac, skinuo i odneo skupoceni prekrivač, a verovatno je ista ta ruka razbacala kostur, tražeći neko skriveno blago. Od vrednih predmeta ostala je samo stara episkopska mitra, bez dragocenih detalja, na goloj svetiteljevoj glavi. Odmah po identifikaciji, kovčeg je prenet na kamion. Sam manastir bio je gotovo potpuno opljačkan i opustošen.

knez-lazar4.jpg


Mošti su prebačane u rumsku crkvu, da ne bi noćile u nekoj šupi ili garaži. Čuvala ih je nemačka počasna straža. Profesoru Grujiću je neki Hrvat tajno dostavio pismo kojim sremski Srbi blagodare svima koji su doprineli da se mošti svetitelja prebace u „majku Srbiju” i jedino tako sačuvaju od propasti.
Narednog dana je usledio najvažniji deo posla.S obziorm da nije postojao put, najugledniji stejanovački Srbi obezbedili su šestoro volovskih kola. Na njima su se nekoliko sati probijali kroz teško i gusto sremačko blato, sve do manastira Bešenovo, gde su 6. aprila 1941.godine iz manastira Vrdnik, gde su počivale nekoliko vekova, sklonjene mošti kneza Lazara. Vrdniku, ili Novoj Ravanici, pretila je opasnost, pošto je vojska Kraljevine Jugoslavije u iščekivanju nemačkog napada u manastirske lagume nagomilala veliku količinu municije i benzina.
Do većeg incidenta nije došlo jedino zbog toga što oficir baron Rajsvic bio od izuzetne važnosti, te su se ustaše držali po strani. Brzo su saznali i razlog prisustva tolike vojske, lake na obaraču: nekoliko dana ranije u okolini je došlo do velikog sukoba ustaša i srpskih ustanika, a najdeblji kraj izvukao je zloglasni komesar manastira, neki zagorski Hrvat, koga su ustanici iz manastira odveli u šumu i tamo pogubili.
U svakom slučaju, baron Rajsvic je celo vreme bio od neočekivano velike pomoći, ne samo što je autoritetom nemačkog oficira sprečavao bilo kakvo maltretiranje od strane ustaša, ili nešto još gore, već je i kao stručnjak ispoljio neuobičajeno razumevanje i saosećanje za srpsku nacionalnu stvar, koja je daleko prevazilazila običnu uljudnost i poštovanje naređenja.
I na kraju, evo kako su mošti kneza Lazara stigle u Srbiju.
One su pronađene u crkvi, u niši leve pevnice, na podignutom postolju, u starom kivotu. Komisija je konačno mogla da odahne, pošto se pokazalo da su glasine o bačenim moštima ipak samo glasine. Kovleg je bio zaključan, a ključ je doneo bivši služitelj manastira. Kada je otvoren, videli su da su mošti na svom mestu, nisu rasturane, iako su i ovde odnete sve dragocenosti koje su se nalazile unutra.
Mošti su učvršćene, kivot zaključan i pažljivo prenet na kola tvrdo nabijena senom, kako bi neoštećene mogle da podnesu višesatno probijanje blatnjavim seoskim drumovima. U Stejanovcima mošti su natovarene na kamion, a u Rumi ih je dočekala masa Srba pred crkvom, koji su opet molili da odstoje u molitvi pred moštima, ali im je to ponovo strogo zabranjeno. Zapisnik o primopredaji moštiju komisija je sačinila u sreskom sudu u Rumi. Pri iznošenju i utovaru na kamion, opet je jedan nemački vod odao vojnu počast. Odatle su se zaputili u Zemun, pa preko Save, u Srbiju!
U okupiranom Beogradu, dočeku moštiju prisustvovali su najviši zvaničnici vlasti. Duž čitavog puta od mosta do Saborne crkve bili su postrojeni pripadnici Srpske državne straže, a ispred same crkve odred Srpskog dobrovoljačkog korpusa. U crkvi su čekali episkopi, na čelu s mitropolitom skopskim Josifom, zamenikom patrijarha Gavrila Dožića, koji je bio u kućnom pritvoru u manastiru Vojlovica. Tu su bili i sveštenici u svečanim odeždama, monasi sa panakamilavkama, dok je građanstvo ispunilo sve ulice oko crkve. Oficiri su kovčege predali monasima, ovi dalje sveštenicima, da ih uz crkvene pesme i molitve tri puta obnesu oko crkve, potom unesu unutra i smeste pod prestone ikone.
Kivoti su sutradan otvoreni i utvrđeno je da su sve mošti stigle u potpunom redu. Potom su predate na čuvanje starešini Saborne crkve, protojereju Dušanu Vesiću. Mošti kneza Lazara su tek 1989. godine, posle skoro tri veka, položene u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu, gde se i danas nalaze.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...ene-da-uniste-mosti-kneza-Lazara-i-cara-Urosa
 
Храм Св. великомученика Георгија у Госпићу

Храм Св. великомученика Георгија у Госпићу је подигнута 1785-1790 године. Обновљена је 1903. године и освећена 27. на дан Св. Петке. Осветио је епископ Михајило Грујић. У Госпићу као парохијски свештеник служио је прото Милутин Тесла, отац Николе Тесле, рођен у Радучу 1819. године, умро у Госпићу 1879. године. Прото Милутин био је ожењен Ђуком ћерком грачачког проте Николе Мандића. Ђука је рођена 1822. године, а умра је 1892. године у Госпићу. Очи јој је склопио одани син Никола, који је родитељима подигао достојан споменик на гробљу у Госпићу.

Црква Св. великомученика Георгија у Госпићу уништена је у току Другом свјетског рата. У Госпић долази 05. јуна 1961. године долази свештеник Јован Обреновић, рођен 21. фебруара 1910. године у Доњој Велеши (Банија).

Прота Јован покреће обнову цркве у Госпићу 18. априла 1962. године, а 04. октобра 1964. године је извршио свечано освећење Епископ горњокарловачки Господин Симеон са двадесет (20) свештеника уз присуство великог броја вјерника.

Основа цркве и зидови су у барокном стилу, а торањ је у српско-византијском стилу, иконостас је био у стилу средњовјековних фресака српских манастира, а иконописао га је академски сликар проф. Милован Арсић из Београда.

Храм је током 1992. године срушен до темеља, а на мјесту храма је изграђено пракиралиште. У том периоду срушен је и парохијски дом.

http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/Parohija-Gospic-c.htm
 
A шта да реагујеш кад је у партизанима био 1 поп.

- - - - - - - - - -

Мада ја сам убјеђен да и комунисти признају да је спц била на четничкој страни. Ја не знам одакле је ово ископано.

- - - - - - - - - -

Исти тај чланак:
Hrvatsko-američki istoričar Jozo Tomašević smatra da su četnici tokom Drugog svetskog rata imali značajnu podršku Srpske pravoslavne crkve.[10] Cilj četnika je bio odbrana monarhije Karađorđevića i obnova Kraljevine Jugoslavije.[10]

Veći deo sveštenstva i skoro čitav episkopat Srpske pravoslavne crkve sarađivao je za vreme rata sa Jugoslovenskom vojskom Draže Mihajlovića.
Еpiskopat SPC komunistima Josipa Broza nikada nije bio naklonjen. Međutim, smatralo se da u postojećim okolnostima, crkva ne sme da se okreće protiv „svoje zabludele dece“ i da raspiruje bratoubilački rat.[4]

Na Saboru u Nikšiću 29. decembra 1943. godine komunizam je osuđen kao najveći neprijatelj Crkve i naroda.
 
Боже која глупост, и да апсолутно ниједан форумаш не реагује...

Шта је глупост? Наравно да је било више православни свештеника одани комунистима него фратара или хођа.
 
Манастир Војловица

250px-Manastir_Vojlovica.jpg


Манастир Војловица је манастир Српске православне цркве који се налази код Војловице, у југоисточном предграђу Панчева, на око 5,5 километара према Старчеву, у кругу Рафинерије „Панчево“. Према најстаријој верзији, манастир је основао 1383. деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, а најстарији поуздани извор оставио је јеромонах Партеније 1542. године (нека предања говоре да су цркву подигли монаси који су се доселили из српских крајева). У манастиру постоји запис из 1799. који наводи на то да је деспот Стефан Лазаревић обновио манастир 1405. године. Одувек је био важно духовно средиште овог дела Баната.

Историја[уреди]

Манастир је небројано пута разаран, затваран, спаљиван, а монаси су одвођени у ропство или мучки убијани. На основу историјских записа највећа разарања, али истовремено и обнове манастира, везана су за 18. век (1716, 1738, 1788).[SUP][1][/SUP]Током Другог светског рата у манастиру су Немци држали заточене српског патријарха Гаврила Дожића и владику жичког Николаја Велимировића. Због подизања Рафинерије нафте у Панчеву која је изграђена на манастирском поседу 1965. живот у манастиру Војловици је био угашен. Проблем је после више година превазиђен, живот у манастиру је обновљен, а фабрика и манастир данас постоје у ретко виђеној симбиози.[SUP][1][/SUP] Последњи пут је реконстурисан и обнављан 19811988. године.[SUP][2][/SUP] Уз обнову, урађени су и конзерваторско-рестаураторски радови на цркви, на основу којих је крајем 80-их година, указано на то да у црквеној грађевини постоји више слојева живописа, из различитих периода градње и обнове, где најстарији слој потиче из 15. или прве половине 16. века.[SUP][3][/SUP] У априлу 2012. је договорено да део плаца који се налази у саставу Рафинерије буде враћен манастиру.[SUP][4].....

https://sr.wikipedia.org/sr/Манастир_Војловица


[/SUP]
[SUP]Познато је нама Панчевцима да је много материјала попаљено и уништено, које из самог Манастира, које из других архива о страдању Манастира од стране комунистичке власти која је своје богохуљење и сатанистичка дела спровела над Манастиром, те због тога немогу поставити званичне објаве о страдању Манастира из било ког периода.

Али ево нечега чиме се може допунити барем у малом:


[/SUP]
Војловице... Растку нас врати!

Сан који нам је забрањиван, каљан, клан од оног давног октобра 1944. године, сан о слободној саборности слободног српског православног народа... народна мудрост, луцидна а народски једноставна, та стварна духовност православног бића српског народа – биће први пут после 65 година слободно, савесно, поштено, без увијања, без околишења, без наметања – исказана на Србском Светосавском Свенародном Сабору у манастиру Војловица.
Као молитвено прочишћење и уздизање српске душе пред иконом и кандилом, на Сабору у Војловици, заиста светосавском, и заиста свенародном, душа српског православног народа изрећи ће себе.
Први пут после 65 година – неће народу бити речено шта да мисли.
Први пут после 65 година – народ ће слободно рећи шта мисли.
Јер тако мора да буде кад је Сабор заиста свенародни.
Јер тако мора да буде кад је Сабор заиста светосавски.
Једва се усуђујем да поверујем... зато и кажем, као да сневам, Богу се узносећи осећам Божије нам је руку пружило, удахнуло моћ Српском Православном Народу да прозове Самог Себе да у Војловици слободно искаже оно што мисли и осећа.
Па шта је онда то што очекујем да Мудрост нашег Народног духа слободно искаже?
По поштеној српској савести, и по поштеној српској одговорности, верујем мојем Народу да ће изрећи нешто сасвим једноставно... на пример, да на супрот ''данашњим мутним видицима, кад магле неизвесности обавијају Европу и цео свет'' – да нам једино чистота ''наше Светосавске православне Вере у Бога може подарити вечити извор препородитељске моралне снаге.''
Јер Православље и јесте то – вечити ''препородитељ моралне снаге'' човекове, речено народски, Правда Божија.
Речи под наводницама изговорене су на давни Ускрс 1935. године.
Изговорио их је Његова Светост Патријарх српски Варнава.
Тада сам имао две и по године. Већина данашњих ревнитеља, али и већина данашњих владика и свештенства, и већина Срба који ће учествовати на Свенародном Српском Светосавском Сабору... нису били ни рођени те давне 1935. године.
Учествовати кажем, јер на Сабору се не присуствује – на Сабору се учествује.
И баш зато, гле, речи Патријарха Варнаве звуче као да су данас речене! Као да су речене баш тим млађима који ће учествовати на Свенародном Светосавском Сабору!
Ни ''мутни видици'', ни ''магле неизвесности'', ни ''Европа'', ни ''Свет'' – нису се изменили, иако, додуше – ''мутни видици'' постали су злокобнији, ''магле'' подлије,''Европа'' и ''Свет'' заблуделији, Ускрснућа памтимо по бомбардовањима, Благодат укаљали злочин, полтронство, злоба, хуљење; лаж затуцава савест; поштење замрло... чини се као да премало, чак ни мало, као да у том некаквом модерном животу нема времена за духовну поуку да се – ''по узвишеном примеру Господа Спаситеља обуздају у себи сви зли и варљиви нагони, да се одоли свим искушењима'', и да сви, ''препорођени'' наставимо ''у будућност Господњим путевма добра, врлине, мира и љубави'', којима ''Света жртва Спаситеља за род људски добија свој највиши смисао'' – чини се као да се то премало, или чак ни мало не односи на нас...
Тако се чини – али тако није.
Поново су цитиране речи Његове Светости Патријарха српског Варнаве из исте Беседе на давнашњи Васкрс 1935. године.
Речи... које такође одзвањају као да су данас изговорене.
Речи... које такође одзвањају као да су нама упућене.
А и јесу те речи заиста данас изговорене.
И јесу те речи заиста нама упућене.
Јер...
Зато је тако јер вечит је Свети Дух Господњи и Правда Његова.
Зато је тако јер је то Оно у шта се верује.
То је та Вечита Љубав која нас плоди... то је то Вечито што једино чини време живота овоземаљског радосним оптимизмом....

http://www.ravnogorskivenac.com/Vojlovica.htm
 
Poslednja izmena:
Важно је лупити. А сад шта је лупљено најмање је битно.

Ултра је популарно и поред свих очигледних грехова Немачке натоварити још који,јер ко да ће ико доводити у питање такву тезу.
 
Ултра је популарно и поред свих очигледних грехова Немачке натоварити још који,јер ко да ће ико доводити у питање такву тезу.

Да је било само по Њемцима, Срба би у ДСР рату страдало мање него Холанђана.
Све остало је пишање уз вјетар.
 
Pogledajte prilog 377150

Ротердам, центар града 1940.

Budi ljubazan pa mi objasni, zemljace, kakve veze ima bombardovanje Rotterdama, uz poruku:"Ovako cete proci ako se budete branili"!, slanje 104.000 Jevreja u Westerbroek, pa zatim u Njemacku i Poljsku, nagradom za svakog izdatog Jevrejina sakrivenog u nekom podrumu i tavanu, sa ovom temom!
 
У садашњој генерацији Срба постоји опасна перверзија, нешто слично стокхолмском синдрому.

Ликови који се куну у ЈВуО тврде да Немци ( Вермахт, Вафен С.С.) није рушио храмове Српске православне цркве?!

А прва акција 7. брдске С.С. дивизије Принц Еуген је била Операција Копаоник.
У селу Крива река Немци су у цркву Светог Петра и Павла затворили сву нејач коју су похватали ( неких 120 душа).
Затим су цркву запалили, а кроз прозоре почели да убацују ручне гранате. К'о у Климовом Иди и смотри.



490x12001286364481-1.jpg

Oво је црква Светог Саве у Цељу
Svetog20Save_zpszhfcw7po-1.jpg

А ево је након немачке ''декорације''



1939_lhm_pravoslavna_pam_zpsfjteeqxx-1.jpg

Црква Светих апостола Ћирила и Методија у Марибору
1941_lhm_rusenje_no_zpsnr9tlyda-1.jpg

и ево је током немачке ''декорације'' 41.



Не да ми се више... кога интересује , нек мало види на шта су личиле цркве по селима источне Херцеговине и Пиве у касно пролеће '43.
 
Budi ljubazan pa mi objasni, zemljace, kakve veze ima bombardovanje Rotterdama, uz poruku:"Ovako cete proci ako se budete branili"!, slanje 104.000 Jevreja u Westerbroek, pa zatim u Njemacku i Poljsku, nagradom za svakog izdatog Jevrejina sakrivenog u nekom podrumu i tavanu, sa ovom temom!

У бомбардовању тешко је страдао храм Св. Тројице у Бања Луци.

Постоји разлика између бомбардовања и кад неко иде од цркве до цркве и пали их и руши, као што су то радили Хрвати и касније југо-комунисти.

- - - - - - - - - -

У садашњој генерацији Срба постоји опасна перверзија, нешто слично стокхолмском синдрому.

Ликови који се куну у ЈВуО тврде да Немци ( Вермахт, Вафен С.С.) није рушио храмове Српске православне цркве?!

А прва акција 7. брдске С.С. дивизије Принц Еуген је била Операција Копаоник.
У селу Крива река Немци су у цркву Светог Петра и Павла затворили сву нејач коју су похватали ( неких 120 душа).
Затим су цркву запалили, а кроз прозоре почели да убацују ручне гранате. К'о у Климовом Иди и смотри.

Послератна суђења за злочине у Кривој Реци

За злочин у Кривој Реци командант пука Аугуст Шмитхубер на суђењу у Београду окривио је капетана Казерера (нем. Kaaserer). Према његовој тврдњи, Казерера је након тог злочина сменио командант дивизије, и он је био избачен из СС-трупа[8]. Казерер је осуђен на смрт на суђењу у Београду од 9. до 19. децембра 1946. године[8]. Командант пука Шмитхубер (касније командант 21. СС дивизије и затим 7. СС дивизије и кривац и за бројне друге злочине) осуђен је на смрт вешањем на суђењу у Београду од 5. до 16. фебруара 1947.[9].

Дакле, то НИЈЕ БИЛО ПРАВИЛО.
Знам да у моме крају (Лика, Далмација, Босна) Њемци нијесу дирали српске цркве, то су само радили Хрвати (и касније југо-комунисти - СРБИ - довршавали посао који Хрвати нијесу могли довршити).
 
Послератна суђења за злочине у Кривој Реци

За злочин у Кривој Реци командант пука Аугуст Шмитхубер на суђењу у Београду окривио је капетана Казерера (нем. Kaaserer). Према његовој тврдњи, Казерера је након тог злочина сменио командант дивизије, и он је био избачен из СС-трупа[8]. Казерер је осуђен на смрт на суђењу у Београду од 9. до 19. децембра 1946. године[8]. Командант пука Шмитхубер (касније командант 21. СС дивизије и затим 7. СС дивизије и кривац и за бројне друге злочине) осуђен је на смрт вешањем на суђењу у Београду од 5. до 16. фебруара 1947.[9].

Дакле, то НИЈЕ БИЛО ПРАВИЛО.
Знам да у моме крају (Лика, Далмација, Босна) Њемци нијесу дирали српске цркве, то су само радили Хрвати (и касније југо-комунисти - СРБИ - довршавали посао који Хрвати нијесу могли довршити).

И шта је још рекао комадант 14. С.С. пука?


Лички , .ебе једна ''ситница'' : та иста јединица, под командом тог истог Аугуста Шмитхубера је 29.јуна 1943. урадила идентичну ствар у селу Љесков дуб, у источној Херцеговини. За ово му није суђено:

201_zpsok9dcqoj-1.jpg
202_zpsfiht79ou-1.jpg

203_zpslo1h1hlu-1.jpg

204_zpswu4t0rjh-1.jpg

205_zpseckqcb5a-1.jpg
206_zpszgfipzvk-1.jpg

207_zpsxqvid99u-1.jpg
208_zpsf0j99rzq-1.jpg

209_zpsxqqglpeb-1.jpg

2010_zpsbwrqhxr3-1.jpg

2011_zpsjslylcjj-1.jpg

2012_zpsv66gitpo-1.jpg
Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, Пале 1999, 525-537

Шта кажеш, то НИЈЕ БИЛО ПРАВИЛО?!
 
Poslednja izmena:

Back
Top