Reč je, dakle, o sledećim fenomenima koji su se odista dogodili neposredno pred ustanak i tokom njega: pomračenje („hvatanje”) Sunca i Meseca, pojava komete, grmljavina u zimu i zemljotres. Totalno pomračenje Sunca koje se jasno videlo iz Beograda zbilo se 30. januara 1804. (odnosno, 11. februara po novom kalendaru), a njemu je neposredno prethodilo pomračenje Meseca 14./26. januara iste godine. Pošto Višnjić u pesmi kaže da se Sunce pomračilo baš na onaj dan kada su ubijeni knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin (23. januara 1804) i Hadži Ruvim (29. januara 1804), najverovatnije je mislio upravo na to pomračenje. Moguće je, pak, da je imao u vidu neka ranija pomračenja, od 22 marta 1800. ili 18. marta 1801. kada je pevao o prilikama koje su se desile kao upozorenje Srbima, znajući, svakako, za narodna verovanja o nebeskim predznacima.12 Zanimljivo svedočanstvo i tumačenje pomračenja Sunca od 30. januara 1804, na sveta Tri jerarha, kazivao je knez Miloš Obrenović, a zapisao je Sreten L. Popović, po sećanju svoga oca Laze Popovića: „Pred naš ustanak ja sam bio u našeg subaše Turčina sprežnik da ih naranimo i napojimo, a mi da ručamo, a ono se stade sunca vatati. Turčin spazi to i zapita me: „Šta je to Miloše?” i ja mu reko: „Pa eto šta je, vata se sunce”. „E neće dobro biti” odgovori Turčin. Pa tako i bi, on prestade biti naš subaša, a ja njegov sprežnik”.13
Druga pojava koju pesnik opisuje odnosi se na kometu koju u narodu zovu „repata zvezda”, „repatica”, „zastavuša”, ili „barjaktaruša”, a za koju se veruje da predskazuje rat i smrt vladara. Pretpostavlja se da je Višnjić mislio na neku od kometa koje su se nad Srbijom videle u godinama koje su prethodile ustanku: dve 1798, dve 1799, i po jedna 1801. i 1802. godine.14 Milenko Vukićević, koji je pisao o Karađorđu, navodi dve komete koje su, po njemu, mogle poslužiti kao inspiracija Višnjiću da pomene „krvave barjake”. Jedna je bila „zvezda koja se javila 24. juna 1798. u nedelju posle podne u 2 sata i sijala jednako do noći”; dok pomen o drugoj postoji u zapisima manastira Svete Trojice koji glasi: „Znati se kada solnce zacrni se m-ca dekemvrija den 25 goda 1805. I mjesec bio tako i za nime strašna zvezda i bila je mnogima za oudivlenije. To je bilo januarija 14 den”, dakle, 1806.15 Konačno, mnogi se slažu u tome da je lako odgonetnuti na koji je događaj Višnjić mislio kada je pomenuo grmljavinu na Svetoga Savu i zemljotres. Iz godine 1801. postoji zapis koji potvrđuje istinitost ovog događaja, i gde se kaže: „14. januara 1801. uoči sv. Save srbskoga bi tutanj mnogi i grmljava i zemlja se trese i pukoše tri groma...”16 Dušan Popović ističe da su se u godinama neposredno pred ustanak, od 1802. do 1804. dešavale i druge neobične i veoma retke prirodne pojave, i to ne samo nad Srbijom već i u okolnim zemljama, o čemu je izveštavala tadašnja štampa.17 Filip Višnjić je, očigledno, bio svedok svih tih nebeskih pojava, zapamtio ih i efektno iskoristio u pesmi da snažnom poetskom slikom istakne sudbinsku predodređenost i neminovnost podizanja ustanka. Dodajmo i to da nebeske prilike nisu samo predskazale sudbonosne događaje za Srbiju. To je ujedno bilo vreme Napoleonovog pohoda na Evropu, koje je uzdrmalo tadašnji svet i predodredilo mnoge promene koje će se desiti na Starom kontinentu.
