Srce

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Obasjalo ih je plavo rotaciono svetlo, i začuli su tresak vratima. Iz kola su istrčala dva muškarca sa nosilima. Podigli su Riđeg sa trave i brzo spustili na nosila. Prišla je i sitna žena u belom lekarskom mantilu. Sagnula je glavu i dobro osmotrila bledo, uspavano, lice na nosilima.
-Riđi, - umorno je rekla – opet.
Spretnim, brzim pokretima ubacila mu je iglu u venu, i krenula za njima držeći bocu čija je cevčica bila povezana sa rukom Riđeg. A onda, kao da se nečeg setila, okrenula se prema njima.
-Da li je neko pokušao da mu pomogne? – upitala je. Vladimir je mirno stajao pored Dime, a iza njih, uspravna i ponovo obučena u svileni sako – Nes.
-Ja sam – rekla je ona.
-Dobro ste to učinili. Vrlo dobro – osmehnula se žena i ušla u kola. Sela je zatim pored Riđeg i zatvorila vrata.
U tom času, na betonskom platou se zaustavio džip. Iz njega je istrčala Aja, a ujka Žabac je grabio svojim dugim nogama pema kolima hitne pomoći.
-U redu je – rekao mu je čovek za volanom i dao gas.
Svetlo se upalilo, i kola su jurnula prema gradu koji je, odjednom, oslobođen vetra, blistao sitnim sjajnim svetlima, kao novogodišnja jelka.
 
-Je l’ ti to plačeš – upitao je nežno ujka Žabac Kaju, i prešao joj kažiprstom preko obraza.
-Ne plačem ja – rekla je Kaja žureći ka Aji – Dima plače.
Dima je, zaista, neutešno, bezglasno, plakao...
-Trebao sam da idem sa njim... Hajdemo za njim – rekao je ujka Žapcu. – MOLIM TE!
Ujka Žabac je čučnuo i blago mu rekao:
-U redu je, Dima. Otići ćemo i mi do bolnice, ali, prvo da vidimo šta ćemo sa ovim društvom. Jer... evo stiže i policija!
Tada su ugledali još jedno rotaciono svetlo kako im se približava. Pod njegovim bljeskom livada se okretala u modroj i ljubičastoj boji, kao neki džinovski cvet.
Tada je Vladimir istupio pred ujka Žapca i rekao:
-Idite slobodno, ujka Vojine! Ja ću ostati sa njima. Ne brinite. Doći ćemo i mi za vama. ZAISTA ne brinite. Kaja i ja ćemo sve srediti... A tu je i Nes.
Kaja ga je u čudu pogledala. Pred njegovim odlučnim istupom ujka Žabac nije imao kud i Kaja je u trenu shvatila: bio je to onaj stari Vladimir, odlučan i sveznajući. Blago joj se nasmešio.
 
Srce je moj najdrazi kutak,
u koji niko zaviriti ne sme.
U njemu skrivam sve zelje
i pricu o Tebi, neznance.
Svi snovi moji u srcu zive
i nikom ne dam da ih otkrije.
Srce je moje najvece blago,
nezno, krhko i drago...
 
-Hoćeš li me konačno upoznati sa svojom gošćom? Ili sam pogrešio – rekao je Vladimir vragolasto i prišao Aji. – Ili ćeš me ti upoznati sa svojom gošćom?
U tom trenutku prilazio im je čovek u mrkom mantilu, zureći u Nes, koja je stajala po strani. Za njim su išla dva policajca.
-Hej, šta sam ja sve propustio, a? Neka luda žureza u pitanju? – začuo se glasan povik.
Svi su pogledali u pravcu kamene ograde odakle je skočio Kajin najstariji brat Milan. Prilazio im je brzo svojim gipkim, mačjim, hodom, osmehujući se pri tom i zabacujući svoju podužu kosu.
-Da, da, baš! 'Žureza'! Ako si propustio makar i jednu na ovoj livadi, imaš šansu – progovorio je čovek u mrkom mantilu, a zatim se obratio Nes: - Dobro veče! Da li ste vi bili prisutni ovde večeras, ili ste sad slučajno naišli? Javljeno nam je da je jedan dečak pao u komu.
 
-Riđi? – progovorio je Milan i zastao, u svetlosnom krugu farova. Izbuljenim, začuđenim očima obuhvatio je policajce, Nes, Aju...
-Nije mi, valjda, sudbina namestila takvu zvrčku da umesto jedne sestre imam odjednom dve? To svakako ne bih mogao podneti! –zavapio je očajno. Aja mu je uputila dug pogled pun divljenja, pa se lako nasmejala. Stavila mu je ruku na rame, pogledala ga u oči, što znači da je morala da podigne glavu mnogo uvis, i rekla:
-Na sreću, ja ti nikad neću biti sestra!
-Mogu li da pogledam vašu legitimaciju? – začuo se glas čoveka u mrkom mantilu. Okrenuo se ka Nes.
Ona je mirno stajala sa rukom prebačenom preko Ajinih ramena.
-Legitimaciju? Ne, ja to nemam. – Smešila se ljupko kao dete. Svi su zurili u nju. Trepnula je svojim dugim trepavicama i izvila lepi tanušni vrat. Usne su joj sjale, vlažne i crvene, kao da ih je tog časa namazala ružem i prevukla sjajem.
Ćovek se nasmešio i olabavio kravatu ispod raskopčanog mantila.
-Moj ujak će vam sve objasniti – umešala se Kaja. – On je otišao sa kolima hitne pomoći do bolnice.
-Pođite sa nama do stanice da date izjavu. To je rutinska stvar – rekao je čovek zamišlljeno gledajući Nes. Ona se osmehivala zatežući nežno mrku kožu na jagodicama. A onda je učinio jednu sasvim neverovatnu stvar.
-Mislim da vam je hladno – rekao je i skinuo svoj mantil.
Zatim ga je lagano pebacio preko njenih ramena.
 
-Dobro, otkud sad ti tu – upitala je Kaja Milana. Sedeli su na zadnjem sedištu policijskih kola sa Ajom i Vladimirom. – Doneo te vetar, a?
-Reći ću ti, ali prvo mi objasni šta se to dešava – odgovori Milan piljeći u Nes koja je sedela na prednjem sedištu, smešno ogrnuta inspektorovim mantilom. Žuta ulična svetla su joj se slivala peko lica, u talasima obasjavajući njenu kožu glatku kao staklo, bez bora, bez pora...
Kaja je pogledala Vladimira kome su se oči caklile ispod okruglih stakala, i u trenutku je bila tako zadovoljna što je on tu, kao da bi sve što se te večeri dešavalo bilo manje važno, i manje uzbudljivo, da ga nema. Sledećeg trenutka kola su se zaustavila.
-Izvolite ovuda – rekao je inspektor i otvorio im teška staklena vrata. Na velikom okruglom zidnom satu u hodniku, Kaja je videla da je pet do jedanaest. Sklopljene skazaljke značile su da neko misli na nju.
-Mama – setila se odjednom sa teškom grižom savesti.
-Ne brini, nazvao je ujka Žabac i rekao da si s njim... Otišli ste, kao, da gledate neku pozorišnu premijeru i neće se brinuti... Mangupski štos, ali, evo, došao sam i ja. – Objasnio je Milan Kaji dok su išli niz dugački pusti hodnik. – Mama je, inače, večeras kasno došla kući i bila je sva izbezumljena što si svraćala do nje. Pričala je i o nekoj devojci i cipelama kakve njene oči nisu videle... To je ova Nes?
-Da, ona je bila – promrmljala je Kaja gledajući Nes koja je, uspravnog hoda i zabačene glave, kao manekenka na pisti, upravo ulazila u jednu prostoriju. Krenuli su i oni za njom.
-Mogu ti reći da je skroz otkačila zbog tih cipela... a i nisu nešto... – zaključio je Milan zureći u Nesine noge.
 
tek pospani hazarderi,
ali volimo ovu igru,
skrivenu i suptilnu,
perfidnu i posebnu.

naš ulog je srce,
na krvavo crvenom,
jer sloboda je prikovana
na ono drugo, crno polje.

zavrti ploču, ispali kuglicu,
"rien ne vas plus".
ne gubimo ništa više,
mi, robovi ideja i iluzija.

(sis)
 
aor8bsppzcmmgck1y.gif


Srca u plamenu kao simbol ljubavi... ( izmedju sunca i meseca :-) )
 
Vjetrić piri
Ruža miri,
....Po njoj trepti rose sjaj;
Slavuj poje
Pjesme svoje
Ljulja mili zel'ni gaj.

Ja na travu
Mirisavu,
Leg'o - slušam njegov poj,
Pa u grudi
Mojim s' budi,
....Divnih želja čitav roj:

Srpče svako,
Čilo, lako,
....Da imade srdašce,
Da je čisto,
Kao - isto
....Slavujevo srdašce.

Da se glasi:
Da ga krasi
....Bezazlenost, divni cv'jet!
I da ima
Pred očima,
....Boga, što nam stvori sv'jet.

Da mu s' moli,
Da ga voli
Kao Srpstvo, jezik svoj,
Da ga slavi
Kao pravi,
....Taj nevini slavlja poj!

Često tako -
Hitro, lako
....U zeleni odem gaj,
Od miline,
Srce sine -
....Pjeva, jer tu vidi raj!
floatieshartjesfx4.gif

Aleksa Šantić :)
 
-Izvolite, sedite – rekao je čovek i zauzeo mesto za stolom sa kompjuterom. Nes je stala pored kompjutera.
-Ne bi trebalo dugo da se zadržavamo – šapnula joj je Aja.
-Čekaju nas u bolnici... Ovde se možemo malo zabaviti, znaš...
Nes je klimnula glavom. Očigledno, shvatila je poruku. Skinula je mantil i pažljivo ga složila preko fotelje. Potom je sela preko puta inspektora, a ostali su se smestili na čevrtastim stolicama bez naslona. U sobu su ušla i dva policajca. Jedan od njih je nosio kafu u plastičnim belim čašama.
Inspektor je provlačio prste kroz kosu. Imao je gustu kosu i guste obrve. Bio je mlad i imao dobroćudan osmeh.
-Dobro, deco, kada je vama vreme za spavanje? – počeo je sa osmehom. Stavio je jednu kafu pred Nes i obratio se Milanu.
-A ti, veliki, ideš li ponekad na livadu 'Bluz’?
-Ni slučajno! Ja sam košarkaš i droga mi ne treba... Dobro sad, ako baš budem išao na neku Olimpijadu, smisliću već neki sitan doping – rekao je Milan i svi su se nasmejali.
 
-A vas dve bliznakinje? – upitao je ponovo.
-Nikako – brzo je rekla Kaja. Aja ju je lagano gurnula laktom i prošaptala – Je l’ vidiš one cipele?
-Vidim – odgovorila je Kaja, i munula i Vladimira da i on obrati pažnju.
U uglu kancelarije stajao je par dubokih cipela. Nes je okrenula dlan prema njima i leva cipela je u trenu nestala. Vladimir je zurio, a Kaja se nasmejala.
 
-Dobro, a sad da vidimo kako stoje stvari – objavio je inspektor paleći cigaretu. Nes se okenula prema njemu, pažljivo ga gledajući. Lakim pokretom taknula je prstom konektor kompjutera. Inspektor je ustao od stola, i kao da se nečeg važnog setio, obratio se jednom policajcu:
-Idem ja začas da donesem sokove ovoj deci, a ti uzmi podatke... Izvinite me za čas!
Izašao je, a za kompjuter je seo policajac.
Tada je Vladimir uzbuđeno gurnuo laktom Kaju i šapnuo: - Vidi cipele!
Kaja se glasno zakikotala – u ćošku, uredno složene, stajale su dve desne cipele!
 
GRAFITI NA SMRZNUTOM SRCU

Zatvori prozor, da mi ne odlete
noćašnji snovi,
Da mi ne odleti cveće iz očiju,
Da me ne uguši tečaj ulice,
Zatvori i vrata,
Da ne čujem kako se češu
Senke o zidovima,
Da ne osetim kako curi zrak
U pepeljari,
Zatvori oči, da me ne vidiš
Kako vrebam stihove po vazduhu,
Kako farbam reči kao prolećna jaja,
Kako izgledam stvarno,
Zatvori sve ovo
I shvatićeš da sam ja samo
Bolni kucaj tvog smrznutog
Srca....

Dušan Bajski
 
Samo kratko. Mahneš mi u prolazu. Taj osmijeh što vidim. Kaže mi sve. Dok pratim te pogledom. Zbog tebe. Sretan sam. Iskreno raduje. Što ide na bolje. A danas je i ljeto. Doba koje voliš. Od svih. Srcem. Najviše.

;)
 
Ti bi hteo pesmom da ti kazem
koliko te srce moje voli.

Kao bolan zoru,
kao cvece rosu,
kao oci svoje,
toliko voli srce moje.

Al' ti neces nikad, nikad znati
kol'ko moje jadno srce pati.

Neces cuti vapaj,
niti jecaj boli.
Pesma nek' ti zbori
koliko te srce moje voli.
 
Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikad sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
sa kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate.
Kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke nikada ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se,
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.
D.M.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top