Srce

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
I Nes bi to sigurno osetila da je mogla. Ali Nes nije mogla. Dotakla je Vladimirovo čelo kao da proverava ima li on temperaturu, a onda se okrenula prema Kaji.
-Da li ti je hladno?
-Nije. – promrmljala je Kaja. U tom trenutku, niz pustu ulicu, kotrljajući se nizbrdo sa vetrom, naišao je žuti taksi.
-Zaustavićemo ga! – rekla je Kaja. Toga trena i vozač je stao, i otvorio vrata.
-Upadaj, Nes – rekla je Kaja, i Nes je poslušno sela na prednje sedište. Vladimir i Kaja su se smestili pozadi.
-Slikarska škola, ona kod parka, ne znam tačno kako se zove ulica... – počela je Kaja...
-Znam, dobro, dobro veče – rekao je čovek, a Vladimir je u mraku dohvatio Kaju za lakat i šapnuo u uvo:
-Je li ona stvarno kompjutorka!?
-Aha... – rekla je Kaja.
-A kako ćemo platiti taksi? – opet je šaputao Vladimir.
-Nemam pojma... al’ snaći ćemo se nekako.
 
Hvala svima na čestitkama!
:D
I, da se uredno čekiram ovde, :wink: zadovoljna sam kako mi je proteklo rođendansko veče u RL: dragi mi je stigao sa puta predveče, taman na vreme za naše (moje) rođendansko slavlje! :razz: Koje je proteklo, doduše, bukvalno, u znaku onog osmomartovskog vica: - Tak prost narod, a tak krasan poklončić!? :lol: :lol: :lol:
Jadničak, dobro je uspeo da se izvuče. :twisted: Tek za doručak mi izvuče i paketić iz džepa. :razz: Tako da sad imam čime i da mašem drugaricama isped nosa, jer sa onim prvim 'poklonom' baš i ne bih, ne znam zašto... :lol: :lol: :lol:
 
Nesina neobična lepota delovala je na druge baš kao i na Kaju i njenog ujka Žapca. Kada je Kaja, izokola, počela da objašnjava brkatom taksisti kako nemaju novaca da plate vožnju i kad je počela da mu obećava kako će mu već sutra doneti novac, pominjući kućnu adresu i ime svoga oca, taksista je samo odmahnuo rukom, i zureći u Nesinu vitku priliku pored auta, prilično ošamućeno rekao:
-Ništa, srce, ne duguješ, ovo je žuti taksi… a tetka ti je prava lepotica, da znaš!
 
-Ona mi je dadilja, nije tetka – važno je rekla Kaja, osećajući se kao neka mala bogatašica iz priče, koja, pored brda najlepših igračaka, svilenih haljina i belih ponija, obaveznog zamka, i svih onih bogataških stvari, ima i svoju ličnu crnpurastu dadilju.
-Mnogo vam hvala, čiko!
-Eh, da sam ja imao TAKVU dadilju, nikad ne bih sebi dozvolio da odrastem! – dodao je razdragano vozač i mahnuo im kroz prozor.

Posle nekoliko trenutaka, kao neka ogromna žuta buba, limuzina je odmilela ulicom.
-Svaka ti čast – rekao je Vladimir Kaji gledajući je sa odobravanjem. – Šta ćemo sad?
-Da nađemo Dimu pre nego što mu ovi naprave brkove od bronze, sve do ušiju! – rekla je Kaja. – Oni sigurno čekaju da još neko proba.
-Šta? – upitao je Vladimir gurajući se pored nje uskom stazom, uza zid univerziteta.
-Njihov provod – izgovorila je Kaja glasno i jasno, jer pored Nes nije osećala nikakav strah. Osim toga, mraka kao da nije bilo, jer je mesec kao ogromna bundeva sijao na nebu. Sve je bilo srebrnkasto, stvarale su se čak i senke od njihovih tela.
 
B i j e g

Pusti, neka ide
Odavde ni muk niti glas
pobjeći ne može
Pusti, neka pokuša
I orao zazire od zidina velikih mojih
Ni vrijeme ni ratovi
razbiti ih ne mogu
Ama pusti, vratiće se
jer ne vidje da tvrđava
jeste srce moje !
 
samo jednim

neuhvatljivim

paučinastim

glatkim

dodirom

otvaraš svilene

svjetove

kojima se hranim,

svjetove

stvarnije

od daha,

opipljivije od pamuka

samo jednim

pokretom ruke

pokrećeš snove

i stvaraš u meni

nepojmljivu

nezasitnost...
 
POVRATAK


Ko zna (ah, niko, ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje,
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti velim,
Ali ja ne znam da li je želim,
Ili ne želim.
U moru života što vječito kipi,
Sto vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta



Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!
Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići.
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti velim,
Ali ja ne znam da li je želim,
Ili ne želim....

Dobriša Cesarić
 
TVOJE RIJEČI




Sve tvoje riječi


Ostat će zauvijek


Jedino ih lude vatre mogu


Progutati


Al’ posijat će sjeme živosti


I spoznaje


Sjeme koje će negdje


Izrasti


U čovjeku cvasti


Kao najljepši uresi


života


Koji, iako kratak, može biti


Velik


U mnogim očima


Očima koje gledaju


Srcu koje vidi

Anita Mužar
 
Prešli su preko velikog, gotovo pustog parkinga. Prvo što je Kaja ugledala dok su prilazili livadi 'Bluz’ bila su dva velika crna motora, parkirana uz krivo jabukovo stablo.
I onda su čuli: topao, sneni, glas praćen gitarom: ‘I čime od sveta da se braniš, kao ruža sa dva smešna trna…’
Mesec je osvetljavao grupu mladića i devojaka na livadi, u krugu oko para koji je zaneseno plesao. Meko su klizili uz pesmu.
Kaja je zastala. Devojka na poljani je imala dugu, dugu, lelujavu kosu, puštenu preko bele tunike, a mladić se, kao bršljan, obavijao oko nje.
-Stigli smo u raj? – prošaputao je Vladimir zadržavajući dah pred prizorom.
 
Kaja je zurila u grupu mladića koji su, odvojeno, sedeli ispod velikih crnih slova ispisanih sprejom po spoljnjem zidu velikog amfiteatra. Poznala je Riđeg.
I NJEGA! U crnoj jakni, povijenih kolena do brade. Iz onog mraka virile su mu samo oči i antenice plave tršave kose. - DIMA! – povikala je. – Šta ćeš ti tu?
Tek tada su ih primetili.
-Kajo! – rekao je iznenađeno Dima i brzo ustao. Prišao im je u dva koraka.
Tada se jedan od mladića glasno zacerekao:
-Izgubili ste nešto? – zatim je, odmeravajući Nes koja im je prilazila, prodorno zviznuo.
-Koje ti je ovo luče? – prišao je Kaji koja mu je bila najbliža. U dahu mu je bilo previše piva, a u iznenađenim očima previše grozničavosti. Piljio je u Nes.
-Pusti mi ruku, budalo! Boli me, kretenu – zastenjala je Kaja, trudeći se da zazvuči oštro.
U tom trenutku se Nes pokrenula i pljusnula ga. Pravo dlanom preko lica.
Trgnuo se i zateturao.
-Pazi tetkušu! – uzviknuo je mladić sa gitarom. – Lomi!!!
-Nikola..? – šapnuo je Vladimir.
 
Nes se tada okrenula prema njemu i ispravila dlan.
Prvo je poletela gitara. Fijuknula je u vis. Sunula je naglo u vrh krošnji, a onda je lagano, lelujavo, kao list, pa sve brže, i brže, tresnula o glavu zapanjenog Nikole.
Devojke su se zakikotale. Nes ih je pogledala, i ispružila dlan, nanovo... Jedna po jedna, dizale su se u vazduh, bez glasa. Pokušavajući da progovore, samo su smešno otvarale usta, kao ribice skinute sa udice.
-Šta je ovo!? Ko je ova? – zapanjeno je prošaputao Dima, dok mu je pogled šetao od Nes ka devojkama, i obrnuto. A devojke su lepršale, poviše ograde i jabuka.
-Super tetka – promrsila je Kaja zadovoljno. – Sad će im pokazati!
-Hajde sad, spusti ih! – rekao je glasno Nikola, prilazeći im. – Dosta je bilo zezanja. U magnovenju, Kaja ugleda njegove patike kako im prilaze orošene noćnom travom.
Na zvuk njegovog glasa Nes se okrenula, i Kaja vide kako devojke, jedna po jedna, lagano sleću u travu.
 
020wi4.gif
 
-Ko si ti, i šta tražiš ovde? – upitao je ljutito Nikola. Ispljunuo je cigaretu iz usta i besno razmrvio pikavac nogom.
Nes ga je spokojno gledala dok joj je prilazio. A kada je bio sasvim blizu, njegova jakna poče da se migolji, kao da je naprasno oživela. Rukavi su se povukli naniže, a ramena se oslobodila. Ugledali su jaknu kako lebdi, tik iznad Nikoline glave. Tada se izvrnula. Iz džepova su počele da ispadaju cigarete, jedna za drugom.
Vladimir je počeo da se smeje.
 
-Dohvati je! – rekao je veselo Vladimir, i Nikola je, potpuno budalasto, posegnuo rukom za jaknom koja mu je lebdela pred očima, kao aviončić od papira.
-Slušaj, lutkice, da mi vratiš jaknu, inače ću… - zapretio je Nikola. U tom trenutku, počeli su da prilaze i ostali. Bilo je nečeg pretećeg u njihovom hodu, njihova iznenadna, prećutna, složnost, dok su ih okruživali. U nastaloj tišini začulo se zveckanje nekog lanca, i Kaju podiđoše žmarci. Situacija se odjednom učini opasnom.
Vreme je milelo beskrajno dugo dok su se okupljali.
Njihova ozbiljna lica ih opkoliše, kao u krugu zbog neke bezazlene igre koja je naglo prestala. Sve joj je izgledalo neobično poznato. ‘Ide maca oko tebe’ sevnu joj kroz glavu. Klupče je bačeno, i ‘maca’ treba da krene. Već sledećeg trenutka, maca se sama javila:
-Hej, gde ste svi otišli? – začuo se Riđi.
-Dođi, ima ovde nešto za tebe! – javio se Nikola, cereći se.
 
Nes je opet podigla dlan. U istom trenutku, Riđi je već uspravljen stajao pred njima. Smešio se ljupko i nedužno kao beba. Duga crvena kosa mu je lepršala oko lica, nošena već smirenijim, večernjim vetrom. Stajao je raskoračen, veselo ih gledajući, baš kao da ništa ne razume, kao da nije tu.
-Ko ste vi? – upitao je tiho i rukom obrisao znoj sa čela. Tek tada, Kaja je primetila da je neobično bled i da drhti. – Hoćete li mi re… reći… recite mi…
I tada je pao.
Srušio se kao vreća u travu.
-Podigni ga, Nes! – vrisnula je Kaja, ali Nes nije reagovala. U trenu, Kaja shvati da Nes nema veze sa ovim padom, i da to nije deo igre.
 
Tada se začuo dobro poznati zvuk džipa, kako se zaustavlja na betonskom platou. Dima se prvi pokrenuo. Potrčao je prema džipu, i čulo se kako viče:
-Ujka Vojine, brzo po hitnu pomoć!
Stajao je tamo trenutak-dva, objašnjavajući mu verovatno, šta se događa na livadi. Videlo se kako nešto brzo gestikulira rukama. Džip se okrenuo uz strašno cviljenje guma i zavijanje kočnica, i jurnuo nazad, u pravcu grada.
-Sad će murija, razlaz! – uzviknuo je Nikola i poleteo prema svom motoru. Devojka sa dugom kosom je potrčala za njim, opkoračila zadnje sedište, i čvrsto ga zagrlila oko struka.
-Riđi, šta ti je, Riđi? – razabrala je Kaja Dimin glas u opštem metežu.
Svi su se razilazili velikom brzinom. Niko nije ni pogledao Riđeg, ni Dimu, koji je klečao kraj njega, brišući mu lice.
-Riđi! – ponavljao je Dima, naginjući se preko tela koje je beživotno ležalo na travi. Suze su se kotrljale niz njegovo lice i Kaja se odjednom trgla, kao probuđena iz teškog, omamnog sna.
 
-Nes! - ciknula je, - Nes! – On umire!
Vladimir je istog trenutka čučnuo i počeo da zavrće rukave na jakni sa crveno-crnim kockicama. Podigao je svoje ozbiljno lice prema Kaji, popravio naočare na nosu i rekao:
-Kajo, ovaj uopše nema puls!
-Nes!- vrisnula je ponovo Kaja puna očajanja, - Nes!
Ali Nes je stajala mirna kao kip i zagledana u neku tačku, ko zna gde, kao da ne reaguje čak ni na nju. Gledala je potpuno mirno, onim svojim prelepim, spokojnim očima. Ništa se nije pomerilo na njenom ovalnom, čokoladnom licu. U magnovenju, Kaja se setila Ajine priče o baterijama na potiljku i Nesinom učitanom ego-stanju, pa je nemoćno lupila nogom o zemlju.
-Prokleta mašinčina - procedila je kroz zube i čučnula pored Riđeg. Pipnula mu je dlanom još uvek vlažno čelo i stresla se od njegove hladnoće.
-Nes, molim te, Nes! - prošaputala je očajno i zgrabila je za ruku. Snažno ju je prodrmala i unela joj se u lice. - Nes, ti jedina možeš nešto da učiniš! MOLIM TE Nes, to sam ja, Aja!
Nes joj je odgovorila praznim pogledom kao da ne može da shvati šta se u tom trenutku od nje želi i šta joj se naređuje.
A onda se desilo čudo, najveće od svih koje je Kaja videla.
 
Iz tog potpunog nerazumevanja i neodgovaranja kao da je nešto ipak izronilo, kao da se nešto pokrenulo, nešto sasvim nepoznato i novo. Učinilo se u trenu kao da je Nes prvi put rešila da ne odgovori na poruku koja se nije uklapala u njenu bio-memoriju.
Kao da je proleteo svitac kroz njene oči.
Pružila je ruku prema Kaji, pomazila je po čelu i rekla: - Ne boj se!
Zatim je skinula sako, brzim i nervoznim pokretom, upravo onako kako bi to uradila i Kajina mama u ovakvoj, paničnoj situaciji. Bacila ga je na travu i kleknula pored Riđeg. Prešla je lagano dlanom preko njegovog obraza, a onda je hitrim, znalačkim pokretima počela da radi masažu srca.
 


U mom srcu zivi neko
blizu a daleko,
retki su oni koji tu stanu ....
Moje srce je kraljevstvo, ne poznajes njegove granice, a ipak si njegov kralj!
"Tvoje ime nosi moje srce"

-Od srca .... srcu-
 ;)

 
Kosa joj se rasipala preko ramena prateći ritmičke pokrete kojima je pritiskala grudni koš Riđeg.
Činilo se da ništa drugo nije postojalo osim tog ludog srca koje je trebalo pokrenuti. I kao da je tada sve prestalo da se kreće, da teperi, i da struji... Začudo, ni onog dosadnog vetra više nije bilo.
I kad je već pomislila da nikad neće presati taj teški, nemi film, začulo se zavijanje sirene hitne pomoći. Vladimir je skočio i propeo se na prste da ih što pre ugleda.
-Konačno! – rekao je.
Nes je podigla glavu prema Kaji.
-Mislim da je počelo - rekla je.
Čudno je Kaji zazvučala ta rečenica, prostrujala joj je kroz glavu, od nje joj je pošla jeza niz ruke i noge, uvukla joj se u grlo, a tamo su čekale nakupljene, slane suze.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top