Srce

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Bajka o ženinom srcu

Imala je žena tri srca,
sva tri joj čovek uništio.
Prvo je mlado bilo,
nežno kao voćka rana,
uzabrao ga je čovek
brzo, bez peteljaka,
kao što trešnje beru
iz gradova trgovci.

Drugo je teško bilo
kao plodovi leta,
omlatio ga je čovek
kao što dunje mlate
prekupci pekmezari.

Treće je tvrdo bilo,
sa jezgom punom ulja,
razmrskao ga je čovek
kao što čobani čine
s orasima koje kradu.

Ali žena je voćka
što u proleće svako
po novo srce rodi
i čovek omađijan
u rod taj čudan gleda
kao u priviđenje.

D.Maksimović
 
Srce

-srce je organizam od čoveka
što ima čovek u stomaku
da mu prima hranu
lupeta se kad ideš trčeći
-srce se piše kredom na tarabe
a može i na zidu kod šporeta
-srce moje i tvoje
-srce je mnogo lomljiva stvar
pa moraš ponovo da oštriš olovku
-srce nam služi kad se uplašimo
da se pipnemo za njega
da li smo još živi.. :lol::lol:
:lol:
:lol:


"Olovka piše srcem"
 
Istina je :razz:

love84yn.jpg



Jao, koje li muke
voleti, kao što te volim.

Pritiskaju me i ljubav i vazduh.
Srce
i šešir moj.

Ko bi mi kupio
ovu vrpcu od šešira
i ovu tugu od konca
bela za maramice?

Jao, koje li muke
voleti, kao što te volim.

Amor.gif

Federico Garcia Lorca
 
-Ime i prezime? – upitao je ozbiljno policajac Nes, ne obraćajući pažnju na decu.
-Katarina Matić – izgovorila je Nes mirno.
Milan se trgnuo i izbljio oči. Zatim mu se licem razlio široki smešak.
-Adresa? – nastavio je policajac.
-Vojina Nestorovića 10... Dedinje. Mi smo iz ambasade republike Abari – rekla je opet Nes.
-Republike,... molim? – upitao je policajac i podigao upitno obrve.
Abari – ponovila je mirno Nes.
Vladimir je munjevito reagovao. Opet je munuo Kaju laktom i šapnuo joj na uvo: - Ta republika ne postoji! Znaš šta znači 'abari'? Znači 'kako si?' na svahili jeziku...
-Molim? – šapnula je Kaja i pogledala ga s nevericom.
-Da, da – potvrdio je skromno Vladimir. – Abari znači kako si na jeziku Zapadne Afrike. Nes ih zavitlava!
Kaja je samo pogledala u te plave, pametne, oči, za koje nije postojalo nešto što ne znaju, i ostala bez daha.
-E, znaš šta? – zaneseno mu je šapnula. – MNOGO TE VOLIM!
 
U tom trenutku je Nes ozbiljno rekla začuđenom policajcu: - Proverite u kompjuteru, molim vas!
On je odmah otipkao ulaz, i već sledećeg trena na ekranu su se pojavili podaci o rezidenciji Republike Abari, adresa – Vojina Nestorovića br.10.
Milan je treptao zadivljeno gledajući Nes, nesvestan potpuno da ga prati Ajin pogled pepun simpatija.
-Zar niste čuli za tu državu? – ponovila je ljupko Nes.
-Bogami nisam – potvrdio je policajac okrećući se pema svom kolegi, koji je takođe začuđeno, piljio u svetleća slova na modroj podlozi.
-A sad je dosta. – progovorila je Aja – Nes, učini nešto, treba da idemo!
-Dobro – rekla je Nes i ustala. – Bilo nam je zaista interesantno ovde sa vama, ali sad moramo da krenemo.
Zatim je ispužila dlanove prema policajcima. – Sada ćemo biti malo nevidljivi i nečujni za njih! – U tom trenutku je kompjuter na stolu zapištao i zakrčao kao pokvareni radio. Nes je otvorila vrata, i svi su krenuli za njom niz hodnik. Vladimir i Kaja su bili poslednji.
 
-Snimi cipele – rekla je Kaja veselo, gledajući par dubokih, DESNIH cipela u ćošku.
Vladimir nije gledao cipele, već nju. Pažljivo je zatvorio vrata i požurio da sustigne ostale.
-Nešto si mi rekla malopre... – počeo je tiho...
-Jesam – hrabro je potvrdila Kaja. – Volim te što uvek sve znaš, i gotovo!
-ŠŠŠ, evo ga ide! – prošištao je Vladimir. S poslužavnikom u ruci, u susret im je dolazio inspektor.
-Samo ga pažljivo zaobiđite – naredila je Aja idući sa Milanom, iza Nes.
Inspektor ih nije ni primetio. Ljuljuškao se sok u belim, plastičnim čašama koje je nosio na okruglom plastičnom poslužavniku, a on je brižljivo pazio da se ne prospe. Kaji je bilo žao kada je pomislila kako će se razočarati kada bude otkrio da ih nema.
-Što je vama interesantno... – cerio se Milan. – Ja sam video kad je stavila prst u konektor!
-Al' nisi video cipele – smejala se Kaja.
-Hajde, brže – požurivala ih je Aja – brzo će pimetiti da nas nema!
 
Izašli su iz zgrade u prohladnu zvezdanu noć. Nes je prišla parkiranim policijskim kolima.
-Neće valjda... – počeo je oduševljeno Milan, gledajući kako Nes pipka oko brave.
-Hoće! – važno je potvrdila Aja.
Nes je otvorila vrata i sela za volan. Istog trena pootvarala su se sva vrata. Činilo se kao da im se auto predao na poklon.
-Je l' ti znaš put do bolnice? – upitala je Aja Milana. On je klimnuo glavom.
-Ti me, naravno, lagiš...ona siguno zna kuda će... – rekao je Milan obesno.
-Naravno, al' sedi ti kraj nje, ti si najstariji.
 
Na planeti Svetra nisu postojali semafori, bilo je jasno, čim su, najvećom brzinom koja se mogla iščupati iz mašine, pojurili prema bolnici. Nes nije marila ni za semafore, ni za obavezan smer. Kola su jurila kao vetar, cvileći i zanoseći se u krivinama, zahvatajući i delove trotoara.
-Stvarno smo dobra reklama za policiju, nema šta! – uskliknuo je Milan, okrećući se pema njima.
-Udariće u nešto, kako je navalila! – javio se Vladimir skupljen na svom mestu. – Vidi, samo malim prstom dodiruje menjač!
-Ti se bojiš? – primetila je Aja.
-Nije mi prijatno – piznao je Vladimir. A ispod okruglih naočara, njegove širom otvorene oči registrovale su fantastičnu brzinu kojom su promicale zgrade pored njih.
-Ma, opusti se, šta ti je! S njom ti se ništa loše ne može dogoditi – progovorila je Kaja i sama se osećajući nesigurno u kolima koja su mahnito jurila, kao u nekom krimiću...
-Drugo je to kad gledaš na filmu – promrsi Vladimir. – Ama, udariće u nešto! Prevrnuće nas!
 
Ona je kompjuter, Vladimire, ne boj se – rekla je Kaja kroz smeh.
-Ona je... molim!? – izbečio se i Milan.
-A ti kao dosad nisi kužnuo? – upitala je lukavo Kaja.
Milan je lako zviznuo. Pogledao je u Nes, pa se okrenuo prema ostalima.
-Da, humanoid. – Dodala je Aja.
-Čoveče! Ne, ja sam video da je ona neverovatna, ali... Ona je... Ona je prava Nesi..! Da, ona je Nesi iz Loh Nesa, majke mi! A to ti je jedna divna aždaja, jedan čudnovat stvor –uskliknuo je oduševljeno. Zatim se okrenuo prema Vladimiru i mangupski dodao – A nije ni plavuša! Tu smo, Nesi!
Izašli su na parking i Nes je pažljivo pogledala Aju. –Da ti nije hladno? – upitala je brižno. Aja je nestrpljivo odmahnula glavom.
-Nes, Milan nije video onaj štos sa cipelama. Hajde, obrni ovaj auto, molim te! Neka mu volan bude podešen na desnu stranu!
 
Nes ih je za trenutak sve obuhvatila pogledom, pa se nasmešila. Onda je okrenula dlan prema parkiranom autu i - on je nestao.
-Au! – Ispustio je Milan. U čemu je fora?
-Zamisli da živiš u svetu koji ima samo dve dimenzije. Nacrtaj, recimo, levu rukavicu. Isečeš je, opkrojiš. Podigneš uvis, obrneš... sad stani! ...Kad je podigneš, gde si je podigao? U treću dimenziju, naravno. Vratiš je, i koja je to rukavica sada? Desna! A šta sam ja sada uradila? Upitala je Nes Milana unoseći mu se u lice.
-Otkud ja znam!? Podigla si auto negde? – buljio je i on u nju.
-U vreme. Podigla sam ga u vreme! To je dimenzija koju smo mi savladali. Vi još niste. Za vas, to je neistražena četvrta dimenzija, kao u svetu rukavica treća, visina! Hajde, zatvorite oči!
Svi su je odmah poslušali.
-Otvorite oči!
Auto je ponovo stajao ipred njih.
Stvarno... Volan je na desnoj trani! – izgovorio je Milan sa nevericom. – Pazi tablicu! Svi brojevi su unatraške! Kul! Hahaha... Kakav haos!
-Da, ovo je pravi 'engleski' auto... Al’ će se radovati kad ga nadju! – Komentarisao je Vladimir smejući se. Kaja i Aja su se pogledale kao zaverenici. Sa smehom su se uhvatile za ruke, i prve krenule uz široko stepenište.
 
Odjednom, kao da je neko presekao tu nevidljivu nit čiste radosti koja ih je obmotavala. Čim su otvorili teška ulazna vrata, preplavio ih je težak miris bolnice, pomešan sa jakim neonskim svetlom. Bližila se ponoć kada su kročili u prazan bolnički hol.
Ujka Žabac i Dima su sedeli u hodniku na prvom pratu. Dimine noge su visile sa visoke stolice presvučene crnim skajem. Kada ih je ugledao, samo je mahnuo prstima desne ruke. Onda su mu se oči raširile. Uočio je devojčice. Obe su stajale pred njim, obe su se u istom trenutku, na isti način osmehnule, i Dima je samo zapanjeno trepnuo.
-E, da si tek bio s nama! - Uskliknuo je tiho Vladimir, prilazeći mu – I još kakvu smo vožnju imali!
Ujka Žabac mu je psrtom pokazao da bude tiši i namešio se sa olakšanjem. – Konačno smo svi na okupu – pomerio se da Nes sedne.
-Šta se ovde dešava – upitao je Milan, smejuljeći se na Dimino začuđeno lice.
-Čekamo doktora da nam kaže nešto o onom dečku – odgovorio je ujka Žabac, lupkajući se po džepiću od košulje. –Dima je proveo čitav dan sa njim, dok smo ga mi tražili po celom gradu.
 
-Je l’ to istina, Dima? – upitao je Milan oštro. Kaja ga je iznenađeno pogledala. Prekorni ton koji mu se osećao u glasu po prvi put je bio upućen Dimi.
-Jeste – rekao je Dima. – Ja... pa... Ja, ovaj, hteo sam da se sprijateljim sa njim. Da me više ne bi dirali. U stvari... Ne samo zato! ...Posle drugog časa sam otišao kod njega. To je tamo, Vlado, u tvojoj zgradi.
-Znam – rekao je ozbiljno Vladimir, klimajući glavom.
-Riđi je bio sam kod kuće. Primio me je, ponudio me je čak i da jedem sa njim. Bio je baš dobro rapoložen. Rekao mi je da su se ono veče samo šalili sa mnom, i da me više niko neće ni pipnuti... To se samo Šole džekirao pred ribama, tako mi je rekao... A onda sam primetio crteže. Bili su to divni radovi, crteži i slike... Bio sam oduševljen... Riđi mi je priznao da voli da slika, uveo me u svoju sobu – bila je puna radova... ‘Ovo mora videti moj profesor, mislim da bi te odmah primio u školu‘, rekao sam mu. On se samo nasmejao i odmahnuo rukom. Nije mi verovao. 'I iz ove su me iskaširali', rekao je. On misli da mu niko ne veruje, u tome je stvar, veruj mi, ujko! – završio je uzbuđeno Dima.
 
Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....

Dučić
 
-Verujem ja tebi, ali ne verujem u takve pokušaje ubeđivanja nepoznatih dečaka da su na krivome putu – rekao je ujka Žabac, i zagrlio Dimu.
-To se ne radi tako! – dodao je Milan.
Dima se odjednom uspravio i Kaji se prvi put učinilo da se Dima ljuti.
-Rekao sam mu da treba da se upiše u slikarsku školu i vrati u ovu običnu... rekao sam mu... on je dobar!
-A šta je on tebi rekao? – upitao je Milan.
-Ništa, smejao se...
-Eto vidiš! I ti pokušavaš da ga popraviš.
-Pa... jesam! – potvrdio je Dima veoma glasno. – Hteo sam da pokušam! Misliš da ne vredi!?
-Ti si hteo... blento moja – rekao je ujka Žabac. – Ali, svet se ne popravlja tek tako.
-A kako se popravlja? – upitao je Dima i Kaja je videla kako mu se trese brada.
 
-Svet se i ne popravlja, srećo... Svet je jedna stara, rasklimatana kanta, trula i bušna... – odgovorio je ujka Žabac i pogledao u pravcu Kaje i Aje, koje su sedele zagrljene kao sijamci. – Jedino što u njemu vredi jesu pojedinci. Vidiš, ti ćeš, recimo, biti dobar slikar, i ti ga možeš ULEPŠATI, ali to ćeš uspeti jedino ako sačuvaš sebe!
-I Riđi ume divno da crta – rekao je tvrdoglavo Dima, a oči su mu se caklile.- Samo da me je poslušao, da ipak nije uzeo ono...
Samo da si se ti nama javio da znamo gde si ceo dan! Bolje da si o tome mislio! – Ubacio se Milan u razgovor. – Ne može to tako! Pomažeš tamo nekom nepoznatom dečaku, a otac i majka ne znaju gde si! Imamo strašno društvo, koliko sam shvatio, a vidi gde provodimo vreme!
-Dobro, pusti sad to. – Progovorila je Kaja brzo. Bilo joj je žao Dime.
 
U tom trenutku su ugledali doktora koji je izašao iz sobe i krenuo ka njima. Išao je brzo, lupkajući klompama.
-Koga čekate? – upitao je obuhvatajući ih sve pogledom.
-Interesuje nas onaj mladić... – započeo je ujka Žabac...
-Riđi! – prekinuo ga je Dima.
Doktor je klimnuo glavom i odmahnuo rukom. Oči su mu se zaustavile na devojčicama, pa se umorno namešio, kao da bi želeo da izbegne odgovor.
-Riđi – ponovio je Dima, kao da je i on primetio umor na doktorovom bucmastom licu.
-A ko ste vi njemu? – upitao je doktor iznenada, sastavljajući obrve.
-Prijatelji – rekao je ujka Žabac.
-Haj'te molim vas – rekao je odjednom doktor. – To je nemoguće! Da je to dete imalo prijatelje, ne bi sad bilo u komi, prepuno LSD-a.
Ujka Žabac je ćutao.
Dole, niz ulicu, svetleli su retki automobili i čuli se prigušeni zvuci grada, koji je, bar ako je verovati časovnicima i Ajnštajnovoj teoriji relativiteta, ulazio u novi dan, mada je do svitanja bilo još daleko.
 
SRCE

Volim svoje ruke
Dok plješćem muzičarima u mraku klubova
Dok posežem za šalicom čaja
Ili ih samo držim u krilu.

Volim svoje oči
Kad se dive i smiju
Malo manje kad plaču
Mada ih se i bojim
Ponekad
Kad vidim odbljeske strasti
Prejakih
Preopasnih
Za krhkost ruku.

A srce?
Kapljasto, kažu bijele kute
Zbog one iste krhkosti.
No obujam nadoknađuje brojem otkucaja
Toplinom
Otpornošću na udarce
Upornošću kojom
Osjeća
Kad se i ne treba.

Snažno je.
I presnažno.
Njega najviše volim.
I najviše ga se bojim.

(f.)
 
-Izvući će se on i ovaj put – odgovorio je konačno doktor – Ali tu su i treći i četvrti put.
-Znači, ima nade – progovorio je Milan.
-Ima, ali samo za vas koji niste probali. – Doktor ih je nanovo sve osmotrio. – Kad se dođe do igle, to je već karta u jednom pravcu.
Od tih reči Kaja je osetila laku drhtavicu kako joj struji niz leđa.
-Možete ga pogledati – rekao je doktor. – To možda i nije loše... ali samo na trenutak. Za njega se ionako niko drugi neće ni interesovati.
Pošli su za njim niz hodnik.
Prvo što je Kaja ugledala kroz debelo staklo bila je crvena kosa rasuta po jatuku. I ruka, vezana za bocu koja je visila iznad kreveta. Ispod duge neonske svetiljke lice Riđeg je bilo belo i tanko kao papir.
Svi su zurili u njega. I Aja i Vladimir i Milan. I Dima. Ovoga puta nije plakao. Samo je zurio tako praznim i tupim pogledom da se Kaji učinilo kako se Dima na trenutak pomirio sa slikom koju ne ume da popravi. Kao da su se svi nalazili pred slikom koja se nije mogla osvetliti nežnijim bojama, na koju se nije moglo dodati bele... Ispred njih je bilo neprobojno staklo.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top