Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
-
- Popularno:
- Dodeljena je Nobelova nagrada za...
- Branislav Nušić - pisac čija dela se i...
- Pismo ćerci - na kraju knjige "Blank"...
- Srbija želi da kupi HEP ( hrvatsku...
- Plašite li se novogradnje?
- Da li je to usledio poziv? Vučić obrnuo...
- Da li volite pametne devojke ?
- Нобелова Награда за Мир
- Zašto Hrvati mnogo više slušaju Marka...
- NIS: danas prestaju sa radom kartice za...
Srbistika
- Začetnik teme Urvan Hroboatos
- Datum pokretanja
hefajst
Primećen član
- Poruka
- 581
Fail.
Ti si rekao sledeće:
I onda si naveo Ladana.
A ja ti kažem da njega ne razumeju ni sami "umno zdravi" Hrvati, i to ne samo ovaj "tikvan" već cela populacija studenata filozofije(u šta se možeš lako uveriti čitajući forume filozofa). A šta tek očekivati od onih koji ne studiraju filozofiju?
Znači, poenta je sledeća: Uzeo si najnerazumljiviju knjigu ikada napisanu(plus sa najčudnijim prevodom ikada), koju apsolutno ne razumeju ni sami Hrvati, i rekao "Evo, ovo Srbi ne bi prihvatili kao svoj jezik".
gost 246399
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Овдѣ се збори о Ладану, колико я схватих хрватском прѣводиоцу. Могасте поставити какав извод из његових дѣла, односно прѣвод, па да видимо каквим йе йезиком човѣк писао. Па да речем и я свой став о њим.
- Poruka
- 13.833
Na http://forum.krstarica.com/showthread.php/354115-Srbistika?p=19589111&viewfull=1#post19589111
to je tekst broj 2, dio prijevoda Aristotelove "Metafizike".
- Poruka
- 13.833
Moram ponoviti ono što sam mislio da je Mrkaljeva
kronična popudbenica: promašio si ceo fudbal.
1. naveo sam prijevod Shakespearea od Mate Marasa, Aristotelovu
"Metafiziku" Ladana i tekst o indijskoj slovnici/gramatici Mislava Ježića.
Ladan je dakle jedan od trojice.
2. ne znam baš da se studenti žale- kako koji. Neki su ravnodušni, drugi
oduševljeni, treći se doista žale. Ako se žale na nerazumljivost, onda većina
ide na račun Aristotela koji je težak autor kojeg rijetko tko čita bez poteškoća.
Slično je s Hegelom i ostalima. Konačno, nisam vidio da se tko žali na Ladanov
prijevod Augustina, koji je isto velik podhvat, ali nema tih tehničkih naziva kao
Aristotel.
Kod Aristotela je Ladan dapače olakšao čitateljima tako što je u podrubnicama/fusnotama
dao izraze na više jezike- grčkom, latinskom, njemačkom, engleskom, francuskom i ruskom.
Ne vidim kako netko tko je student filozofije može imati problema s razumijevanjem filozofskoga nazivlja,
a napose jer je Ladan inzistirao na hrvatskim slavenskim korijenima i izvedenicama koji
bi svakom trebali biti razumljivi- uz upotrebu mozga.
Tako uz prirodoslovac rabi i naziv naravoslovac, koji je, mislim, svakom
shvatljiv. Za elemente koristi načela i, češće, počela. Tu su i starinski izrazi
na koje nema on nikakvo autorsko pravo, a nisu ni "čisto" hrvatski (rabio ih je i Đuro Daničić)- podmet
i prigodak- vidi sam što to jest.
Tu je i razlikovanje bitka od bića, te biti od sućine (srp. suštine), ..
Kad bih samo išao nabrajati što je Bučan naveo u prijevodima
Al Farabija i Avicenne:
http://www.demetra.hr/biblioteke.php?knjiga=254
http://www.demetra.hr/biblioteke.php?knjiga=121
http://www.gkc-pula.hr/prikaz.php?id=10113
U Bučanovu prijevodu Al Farabija ovo
su samo neki primjeri:
sućina
-mišljevina
-podmet
-jestnina
-prigodak
-tjelesnina
-prirok
-kakovost
-množnost
-prikazba
-osjetnina
-činbenik
-štostvo
-učin
-stvorevina
I zašto je razvijeno filozofsko nazivlje nekima smetnja- ne razumijem.
Mogu shvatiti da im je predmet dosadan, kao i udubljivanje u za nas staromodni
način razmišljanja. No, prijevodi kao takvi su genijalni, i prigovore prijevodima
držim jednostavno pokazateljima duhovne lijenosti ili običnoga zanovijetanja
dokonika (još jedan Ladanov izraz).
gost 246399
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Прочитах наведено писанийе Ладана. и не нађох у њим ничега спорна. Разумѣх скоро све, осим понеке рѣчи. Не видим зашто се диже прашина о њим. Човѣк писаше словѣнскими рѣчими. Можда пойединцемь смета што му нѣйе свака трећа рѣч страна ("европска"), као што йе у данашњем срПском?
- Poruka
- 13.833
Radi se tu o još njekoliko stvari.
+ postoji više t.zv. funkcionalnih stilova. Naravno da se ne će
isti stil rabiti u umjetničkoj književnosti, znanstvenom radu ili upravno-pravnim
spisima. Bogatiji "materijal" za jezik je izraženiji u njekim područjima.
Normalno je da šatrovački govor i književnost tipa Mome Kapora, ležerna
i zabavna, ne ostavlja puno prostora za jezične novotvorenice koje bi se zadržale.
+no, drugo je područje filozofije, znanosti, tehnike, financija, a i prava. Tu se
vodi pravi rat između onih koji bi htjeli što suvisliji vlastiti jezik uz minimum posuđenica,
i onih koji bi najradije nekritički uvezli sve međunarodnice, napose anglojezičnoga područja.
Istina je da dio stranih riječi naravno ulazi u bilo koji jezik. Nu, isto je istina da
previše tih usvojenica, ako se ugnijezde u književnom jeziku, jednostavno
kvari i osiromašuje jezik, kljaštreći mu tvorbene mogućnosti.
I to se jasno vidi iz ismijavanja samih pokušaja tvorbe riječi. Kad bih htio
to njekako označitii, rekao bih da je to- sotonski. Nješto je demonski iscereno u hihotanju tih
"internacionalaca", kao da im obični pokušaji stvaranja novih riječi ne samo da nisu dragi, nego
su izuzetno mrski.
Stavljam na stranu nemarnike, ljude koji ne haju. No, oni aktivno se odupirući- ti
su ne tromi ili zaslijepljeni, nego baš neprijateljski. Upornost u netrpeljivosti, cerenje i
otvorena mržnja - ne može to biti podvedeno pod nehaj ili ravnodušnost,
hefajst
Primećen član
- Poruka
- 581
Epic fail.
Nisam ja promašio fudbal već upravo ti.
Rekao sam ti već jednom da ti poredjenje nije na mestu. Ali ni blizu. Uzeo si jedan ekstrem(jezički eksperiment) da bi dokazivao kako hrvatski jezik nije isti kao srpski. I tu se sva priča završava.
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
Štokajski križani pidgin
Sve do 20. stoljeća na graničnom području kajkavice spram štokavštine uglavnom nije bilo prirodnih prijelaznih govora, koji se počinju umjetno stvarati tek u Jugoslaviji nakon 1. svj. rata pod pritiskom opće srbizacije i nasilnog stvaranja jedinstvenoga srbohrvatskog jezika, osobito u kajkavskim gradovima zbog posrbljenih škola i medija. Noviji izvornokajkavski jezikoslovci takav hibridni polukajkavski pidgin često nazivaju "štokajski" govor, koji se kroz 20. st. lažno podmetao kao jugoslavistički primjer tzv. "kajkavštine", da bi se navodno dokazalo kako i ova samo kao "dijalekat" ipak spada u zajednički okvir jedinstvenoga srbohrvatskog jezika. Glavne su razlike toga lažnog "štokajskog" hibrida od prave izvorne kajkavice (iako formalno još može imati samu zamjenicu kaj):
http://hr.metapedia.org/wiki/Kajkavica
Sve do 20. stoljeća na graničnom području kajkavice spram štokavštine uglavnom nije bilo prirodnih prijelaznih govora, koji se počinju umjetno stvarati tek u Jugoslaviji nakon 1. svj. rata pod pritiskom opće srbizacije i nasilnog stvaranja jedinstvenoga srbohrvatskog jezika, osobito u kajkavskim gradovima zbog posrbljenih škola i medija. Noviji izvornokajkavski jezikoslovci takav hibridni polukajkavski pidgin često nazivaju "štokajski" govor, koji se kroz 20. st. lažno podmetao kao jugoslavistički primjer tzv. "kajkavštine", da bi se navodno dokazalo kako i ova samo kao "dijalekat" ipak spada u zajednički okvir jedinstvenoga srbohrvatskog jezika. Glavne su razlike toga lažnog "štokajskog" hibrida od prave izvorne kajkavice (iako formalno još može imati samu zamjenicu kaj):
- Ima štokavske naglaske gdje izostaje izvorni ( ~ ), a pridolazi nekajkavski uzlazni ( ' ).
- Naglasci su većinom pomaknuti na početku dužih riječi i čak preskaču na proklitiku.
- Završni suglasnici nisu umekšani: tu nema b > -p, d > -t, g > -k, z > -s, ž > -š i sl.
- Ima produžene muške plurale na -ovi i -evi.
- Posve izostaje kajkavski neodredjeni član (jen) ispred imenica.
- U leksiku se nalaze istočni srbizmi i ini balkanizmi.
http://hr.metapedia.org/wiki/Kajkavica
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
Srbin katoličke vere iz Dubrovnika i književnik, Matija Ban
http://books.google.rs/books?id=R29F...page&q&f=false
(Vidi Banovu fusnotu.)
http://books.google.rs/books?id=R29F...page&q&f=false
(Vidi Banovu fusnotu.)
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
Polako klizi u hropotarnicu povijesti.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
Srpski vukovski jezik nasilno je nametnut i uveden u škole u Hrvatskoj i Slavoniji mađarskim ukazom godine 1892. Prethodno je za je za tu svrhu po narudžbi Khuena Hedervarya Ivan Broz sastavio na fonološkim načelima i korpusu dela Karadžića i Daničića svoj ''Hrvatski pravopis'' 1892. koji je postao obavezan u školstvu. Od novih grafemskih rešenja Broz prihvata samo Daničićev znak đ koji su mnogi kritizirali jer je ''nezgodno građen''.
Rayela
Legenda
- Poruka
- 71.814
A jel Broz uopste znao sta je srpskohrvatski? Ja ga se secam, nije znao taj jezik. Ni srpski, ni hrvatski.
Govorio je neki cudan jezik, kao recimo danas Aleksandar Karadjordjevic, ali nerazumviljije
.
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Српски вуковски?
А где то пише да је то био српски језик?
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
Istini za volju, piše njegov nećak Iveković u predgovoru Brozovog Rečnika koji je Iveković dovršio.
Dr Dragoljub Petrović:
http://www.novinar.de/2012/01/03/pohara-srba-i-srpskog-jezika.html
Да су Вукова и Даничићева дела била једини извор за Ивековићев и Брозов Рјечник хрватскога језика (1901), потврђује и сам Ивековић: „Покојни нећак мој, гимнасијски професор Др. Иван Броз, с намјером да напише рјечник Хрватскога језика много је година скупљао грађу за њ из свијех књижевних дјела Вука Караџића и Ђура Даничића, т. ј. из онијех која су они сами написали и из онијех која су само издали на свијет, као народне приповијетке, пословице, пјесме и т. д.” Ивековић, даље, наводи да је Броз исписао 103.161 цедуљицу, а да је сам томе додао још 23.875 цедуљица из оних Вукових и Даничићевих дела из којих грађу није исписао Броз. У Изворима писменим овоме Рјечнику, уз неколико речника страних језика, Ивековић наводи 74 јединице, од којих би се само за једну или две могло рећи да су „хрватске”, а све су остале српске (уз дела Вука и Даничића, у Изворима се налази Његошев Лажни цар Шћепан Мали и пет наслова Милана Ђ. Милићевића). Уз све то, Ивековић истиче да је „за темељ” његовој „радњи постављен Српски Рјечник” Вуков (1852) и у вези с тим наглашава две појединости. Прва се тиче његовог „признања“ да је, практично – дословце, преписао тај Вуков речник: „Како у сам темељ нијесам хтио много да дирам, прешло је из њега којешта у ову радњу, што по мишљењу мом не иде у рјечник за обичнога књижевника”, а међу њима „имена властита”, „Турске ријечи”, „падежи од замјеница личних” итд. Друга је појединост, међутим, и неразумљива и апсурдна: „Ово дјело могло би се звати и рјечник Српскога језика, и да су га написали Срби, јамачно би се тако звало; али му је… име рјечник Хрватскога језика, јер су га списали и на свијет издали Хрвати. Није се дометнуло или Српскога, јер тај дометак не би задовољио ни једнога Србина а озловољио би многе Хрвате”. (Логика је, дакле, једноставна: ако једнога дана Хрвати направе речник јапанског језика, „по једнаком праву“, моћи ће му дати „име рјечник Хрватскога језика“.)
S tim citatom i ovim podatkom:
Srpski vukovski jezik nasilno je nametnut i uveden u škole u Hrvatskoj i Slavoniji mađarskim ukazom godine 1892. Prethodno je za je za tu svrhu po narudžbi Khuena Hedervarya Ivan Broz sastavio na fonološkim načelima i korpusu dela Karadžića i Daničića svoj ''Hrvatski pravopis'' 1892. koji je postao obavezan u školstvu. Od novih grafemskih rešenja Broz prihvata samo Daničićev znak đ koji su mnogi kritizirali jer je ''nezgodno građen''.
imamo crno na belo da su Hrvati preuzeli gotov, standardizovani vukovski srpski jezik i to im je nametnuto nasilno, po nalogu Mađarske.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
PS. Dr Dragoljub Petrović jedan je od retkih intelektualaca u udruženju Ćirilica Beograd, čiji ste, pretpostavljam, član, pa bi mogli malo da se posvetite čitanju njegovih radova.
http://www.srbska-azbuka.rs/Отворена-Писма/120102_139/
http://www.srbska-azbuka.rs/Отворена-Писма/120102_139/
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Могло би се звати није исто што и зове се српски језик.
Сам тај одељак који си поставио јасно говори о ономе о чему ја причам, прављен је један језички стандард, Аустрија је иницирала и финансирала пројекат унификације језичког стандарда на јужнословенском подручју на које је имала претензије.
И не, нисам члан ниједног од завађених удружења ћирилица нити имам времена ни живаца за прегањања са неким људима и њиховим идејама који нису ни свесни да их неки кругови врте око малог прста.
Сам тај одељак који си поставио јасно говори о ономе о чему ја причам, прављен је један језички стандард, Аустрија је иницирала и финансирала пројекат унификације језичког стандарда на јужнословенском подручју на које је имала претензије.
И не, нисам члан ниједног од завађених удружења ћирилица нити имам времена ни живаца за прегањања са неким људима и њиховим идејама који нису ни свесни да их неки кругови врте око малог прста.
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
И не знам откуд ти то да је штокавски уведен у школе и наметнут 1892.
Напротив, на иницијативу Људевита Гаја штокавски ијекавски са Гајевом латиницом још 1836. постаје стандард у ондашњој Хрватској. Ево примерка новина из 1840:
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/74/Danica_ilirska.JPG
Напротив, на иницијативу Људевита Гаја штокавски ијекавски са Гајевом латиницом још 1836. постаје стандард у ондашњој Хрватској. Ево примерка новина из 1840:
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/74/Danica_ilirska.JPG
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
Vi jako malo znate, ali toga niste svesni. 1) Govorio sam jasno o vukovskom standardu srpskog jezika. 2) Standard u Hrvatskoj i Slavoniji 1836. bio je latinski jezik i nije postojao jedan štokavski standard u Hrvatskoj i Slavoniji, odnosno Trojednici sve do nasilnog mađarskog nametanja srpskog vukovskog standardnog jezika Zagrebu 1892.
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
Očekivati od lopova da bude sopstveni tužilac, malo je čudno. Zahvalan sam mu i na tračku hrišćanske iskrenosti, koju je iskazao priznanjem "„Ово дјело могло би се звати и рјечник Српскога језика" budući da je napravljeno isključivo na korpusu srpskih pisaca.
Nije sporno.
Sa kojom organskom osnovom?
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Који је то вуковски стандард?
Па сам Вук се више пута предомишљао најпре око слова, па је изостављао Ф и Х из азбуке, онда их враћао, Ъ је оставио у азбуци да би оно касније нестало, писао је и екавицом и ијекавицом, да би 1850. ставио потпис испод бечког договора који је за стандард предвидео само ијекавицу и изоставио најважнији атрибут језика, његово име.
А сад ти накнадно и ретроактивно додељујеш тај атрибут, српски, па му још додајеш вуковски, смеурија.
Ако је стандард у Хрватској 1836. био латински, откуд онда нама и данас врло разумљива издања "Данице" из тог периода?
ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
Са органском основом наречја граничног подручја између Срба и Хрвата.
Да сликовито прикажем:
Да је "неко" у то време, уместо једног језичког стандарда са Хрватима био решио да треба да градимо језички стандард са Бугарима, тај неко свакако не би за основу узео језик Херцеговине, него највероватније језик око Пирота и Старе Планине.
Тај језик би имао можда 2 падежа, умекшане ћ и ђ итд... Чији би то онда језик био, српски или бугарски?
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
Uporni Ccaterpillar... A sve je već deset puta na ovoj temi rečeno.
Zbog čitalaca koji ne čuvaju oči, na neke njegove insinuacije moram da odgovorim. Da vidimo, šta danas, zahvaljujući traljavom školskom sistemu u Srbiji nije notorna i opšte poznata činjenica.
I. Šta je to srpski vukovski standardni jezik?
Budući da je jezik "živ", svaki je standardni jezik nakon standardizacije doživljavao sitnije izmene, ali nikako revolucionarne. Vidi dalje.
II. Bečki dokument iz 1850. godine ne donosi ništa što ranije nije bio stav Vuka Karadžića. Dogovor nije postignut, a sastanak propao.
Što se imena jezika na bečkom sastanku tiče, Vatroslav Jagić je, u Istoriji slovenske filologije, naveo sećanje Franca Miklošiča, jednog od učesnika dogovaranja, da Vuk Karadžić “nikako ne hoteći srpski i hrvatski jezik dati pod nazivom – srpskohrvatski ili čak srpski ili hrvatski, a Hrvatima ostavljajući samo pravo na čakavsku podvrstu” nije dozvolio da se nametne proizvoljno rešenje (Jagić, Istorija Slovenske filologije 1910:703-704). Pitanje naziva jezika, naziva naroda ("Dolje potpisani znajući da jedan narod treba jednu književnost da ima") kao i pitanje pisma, na potpisanom papiru nije neodređeno. Prema tome, ispravno tumačenje je da je bečki dogovor propao, ali se iz političkih razloga (antisrpskog) projekta jugoslovenstva tokom čitavog trajanja Jugoslavije pozivalo na nj, pa je stvoreno jedno inertno mišljenje da je tim dogovorom nešto dogovoreno. Nije ništa. Ime jezika je određeno jasno u svim delima njegovog standardizatora, Vuka Karadžića.
Austrija je 1849. pripremila zakon o jeziku koji je povod bečkog sastanka austrijskog "odbora za standardizaciju" 1850. godine. Austrija je iz razloga ekonomičnosti htela jedan standardni jezik za jugoistok svoje carevine, ali je, uvažavajući srpsko-pravoslavni faktor, pored latinice predviđala i ćirilicu. Na koji su način to planirali da izvedu vidi se u austrijskom "službenom glasniku" Allgemeines Reichs- Gesetz- und Regierungsblatt za 1849. godinu. U njemu se najavljuje priprema zakona o nastavnom gradivu za edukaciju nastavnog kadra za standardne jezike Carevine. Mi odatle vidimo koji su to standardni jezici Austrijske Carevine:
Vuk Karažić na be;kom sastanku ne pristaje na hrvatske zahteve i dogovor propada. Kada se uporede odlomci iz Karadžićevog teksta Pisma Platonu Atanackoviću sa tekstom Bečkog dokumenta, vidi se da se radi o istom skupu stavova koji se javljaju i u pismima i u Bečkom dokumentu, s tom razlikom da prvi tekst nosi samo Karadžićev potpis, a drugi su, uz Vuka, potpisali i drugi filolozi i književnici. Stavovi i ideje u oba teksta su isti što znači da se izvor tih ideja nalazi u istom subjektu: tj. u Vuku Karadžiću. Najbitniji stavovi Dogovora su:
1. da jedan narod treba jednu književnost da ima.
2. da za književni jezik treba da se izabere jedan dijalekat (izgovor).
3. da je najbolje izabrati ijekavski izgovor za književni jezik.
4. da se može pisati i na ostala dva dijalekta, ekavskom i ikavskom, ali pravilno.
Svi ovi stavovi su sadržani i Karadžićevom tekstu Pisma Platonu Atanackoviću s jednom važnom razlikom: u Pismima, kao i u drugim Karadžićevim tekstovima, narod se zove Srbi ili srpski narod, a njegov jezik – srpski jezik. U Bečkom dokumentu, međutim, ne pominje se nijedan južnoslovenski narod.
Zašto je Bečki dokument nazvan dogovorom, kada je iz ovoga jasno da nije dogovoreno ništa što i pre njega nije Vuk zastupao? – Naravno, iz potreba antisrpskog jugoslovenstva.
Danica Ilirska 1836. nije pisana standardnim "ilirskim", kako ga zovu, jezikom jer ga nije bilo sve do 1892. kada je Hedervary nametnuo Zagrebu srpski jezik vukovskog tipa koji je bio obavezujući. Do tada, svako je pisao po svome i to je Hroboatos deset puta do sada rekao (Webberova zagrebačka škola, Kurelčeva Riječka škola itd.). Štaviše, tekstovi različitih pisaca u Danici, iako sa Gajevom tendencijom ujednačavanja neretko su različitim tipom jezika štampani.
III. Organska osnova srpskog jezika je centralni, najrasprostranjeniji, naj(srbo)mnogoljudniji i najrazvijeniji srpski dijalekat.
1. Štokavski se razvio u srednjovekovnoj srpskoj državi (a čakavski u Hrvatskoj);
2. i kao takav predstavlja centralni dijalekat srpskog naroda, hiljadu godina unazad;
3. novoštokavski ijekavski je i najrasprostranjeniji, a u prvoj polovini 19. veka, kada je izvršena standardizacija, i naj(srbo)mnogoljudniji srpski dijalekat
Ccaterpillar kolje vola da bi pojeo šniclu.
Zbog čitalaca koji ne čuvaju oči, na neke njegove insinuacije moram da odgovorim. Da vidimo, šta danas, zahvaljujući traljavom školskom sistemu u Srbiji nije notorna i opšte poznata činjenica.
I. Šta je to srpski vukovski standardni jezik?
To je poznato. To je tip jezika na kojem je Vuk Karadžić napisao prevod Novog zaveta godine 1847.
Budući da je jezik "živ", svaki je standardni jezik nakon standardizacije doživljavao sitnije izmene, ali nikako revolucionarne. Vidi dalje.
Bilo bi čudno da nije tako. Kao što sam rekao, upravo to su odlike jednog procesa standardizacije jezika. Nemoguće je u kratkom vremenskom periodu evaluirati sva doneta rešenja pa su korekcije nužne ako se želi unapređenje standardnog jezika. Bez obzira na to, standardom se smatra osnova na koju se nadograđuje, a upravo to je slučaj sa srpskim vukovskim standardom. Za svakog normalnog, tu je kraj priče o srpskom vukovskom standardnom jeziku koji je danas na snazi u četiri lokalne varijante.
II. Bečki dokument iz 1850. godine ne donosi ništa što ranije nije bio stav Vuka Karadžića. Dogovor nije postignut, a sastanak propao.
Zašto je Vuk Karadžić prisustvovao Bečkom sastanku, ako ne zbog austrijske prisile? Ovako nakaradno rezonovanje analogno je sledećem: "Dačić želi granicu sa Kosovom i zato pregovara sa Tačijem." Ali, budući da sam ga dovoljno upoznao, kod ovog diskutanta nije problem sa logikom, već sa štetočinskom namerom progona srpske latinice iz upotrebe kod Srba, čemu podređuje sredstva kojima se koristi.
Što se imena jezika na bečkom sastanku tiče, Vatroslav Jagić je, u Istoriji slovenske filologije, naveo sećanje Franca Miklošiča, jednog od učesnika dogovaranja, da Vuk Karadžić “nikako ne hoteći srpski i hrvatski jezik dati pod nazivom – srpskohrvatski ili čak srpski ili hrvatski, a Hrvatima ostavljajući samo pravo na čakavsku podvrstu” nije dozvolio da se nametne proizvoljno rešenje (Jagić, Istorija Slovenske filologije 1910:703-704). Pitanje naziva jezika, naziva naroda ("Dolje potpisani znajući da jedan narod treba jednu književnost da ima") kao i pitanje pisma, na potpisanom papiru nije neodređeno. Prema tome, ispravno tumačenje je da je bečki dogovor propao, ali se iz političkih razloga (antisrpskog) projekta jugoslovenstva tokom čitavog trajanja Jugoslavije pozivalo na nj, pa je stvoreno jedno inertno mišljenje da je tim dogovorom nešto dogovoreno. Nije ništa. Ime jezika je određeno jasno u svim delima njegovog standardizatora, Vuka Karadžića.
Austrija je 1849. pripremila zakon o jeziku koji je povod bečkog sastanka austrijskog "odbora za standardizaciju" 1850. godine. Austrija je iz razloga ekonomičnosti htela jedan standardni jezik za jugoistok svoje carevine, ali je, uvažavajući srpsko-pravoslavni faktor, pored latinice predviđala i ćirilicu. Na koji su način to planirali da izvedu vidi se u austrijskom "službenom glasniku" Allgemeines Reichs- Gesetz- und Regierungsblatt za 1849. godinu. U njemu se najavljuje priprema zakona o nastavnom gradivu za edukaciju nastavnog kadra za standardne jezike Carevine. Mi odatle vidimo koji su to standardni jezici Austrijske Carevine:
Dakle, 1849. predviđena su dva zakona na »srpskom«, a koja bi se razlikovala (samo) u pismu. Prema odrednici za češki, gde je on kao srodan nametnut Moravcima i Slovacima, jasno se vidi da je srpsko-ilirski jezik (znamo šta je bila Ilirska kancelarija pri bečkom dvoru) "pisan latiničnim slovima" bio nametnut Hrvatima. Dakle, za razliku od naših savremenih štetočina, sledbenika Zbiljića i Samardžića, Austrija 1849. godine zvaničnim dokumentom priznaje srpski jezik ćirilicom i srpski jezik latinicom.
Vuk Karažić na be;kom sastanku ne pristaje na hrvatske zahteve i dogovor propada. Kada se uporede odlomci iz Karadžićevog teksta Pisma Platonu Atanackoviću sa tekstom Bečkog dokumenta, vidi se da se radi o istom skupu stavova koji se javljaju i u pismima i u Bečkom dokumentu, s tom razlikom da prvi tekst nosi samo Karadžićev potpis, a drugi su, uz Vuka, potpisali i drugi filolozi i književnici. Stavovi i ideje u oba teksta su isti što znači da se izvor tih ideja nalazi u istom subjektu: tj. u Vuku Karadžiću. Najbitniji stavovi Dogovora su:
1. da jedan narod treba jednu književnost da ima.
2. da za književni jezik treba da se izabere jedan dijalekat (izgovor).
3. da je najbolje izabrati ijekavski izgovor za književni jezik.
4. da se može pisati i na ostala dva dijalekta, ekavskom i ikavskom, ali pravilno.
Svi ovi stavovi su sadržani i Karadžićevom tekstu Pisma Platonu Atanackoviću s jednom važnom razlikom: u Pismima, kao i u drugim Karadžićevim tekstovima, narod se zove Srbi ili srpski narod, a njegov jezik – srpski jezik. U Bečkom dokumentu, međutim, ne pominje se nijedan južnoslovenski narod.
Zašto je Bečki dokument nazvan dogovorom, kada je iz ovoga jasno da nije dogovoreno ništa što i pre njega nije Vuk zastupao? – Naravno, iz potreba antisrpskog jugoslovenstva.
Svaka budala ima svoje veselje. Poviše je već rečeno da je standardizator jezik nazvao srpskim, što je uvažavala i Austrija, ali su Hrvati – očigledno je i s obzirom na njihovu brojevnu nadmoć na bečkom sastanku – insistirali na umetanju hrvatskog imena u naziv na šta Vuk nije pristao pa dogovora oko naziva (kako jezika tako i naroda) nije bilo. Ono što se iz dogovora implicite može izvući, to je ravnopravnost ćirilice i latinice jer je Đura Daničić bečki dokument ispisao, a Vuk Karadžić potpisao latinicom, dok je Aneks dokumenta Karadžić sastavio takođe na latinici.
Danica Ilirska 1836. nije pisana standardnim "ilirskim", kako ga zovu, jezikom jer ga nije bilo sve do 1892. kada je Hedervary nametnuo Zagrebu srpski jezik vukovskog tipa koji je bio obavezujući. Do tada, svako je pisao po svome i to je Hroboatos deset puta do sada rekao (Webberova zagrebačka škola, Kurelčeva Riječka škola itd.). Štaviše, tekstovi različitih pisaca u Danici, iako sa Gajevom tendencijom ujednačavanja neretko su različitim tipom jezika štampani.
III. Organska osnova srpskog jezika je centralni, najrasprostranjeniji, naj(srbo)mnogoljudniji i najrazvijeniji srpski dijalekat.
Ne znam kako se Čačak, Užice, Loznica ili Tršić nalaze na granici sa Hrvatima? Možda se Neretva nalazi na granici sa Bunjevcima, koji su katolici srpskog porekla, možda u Posavini sa Šokcima koji su takođe katolici srpskog porekla, možda je istočnohercegovačko narečje u Pokuplju ili u Bjelovaru na granici sa Hrvatima, ali ono ni po čemu nije i hrvatsko narečje, kao što to isto istočnohercegovačko narečje u slovenačkoj Beloj Krajini i Žumberku ni po čemu nije slovenačko. Ono je narečje (narodnog) srpskog jezika.
Poređenje bez ikakvog temelja.
1. Štokavski se razvio u srednjovekovnoj srpskoj državi (a čakavski u Hrvatskoj);
Evo, javljam se po obećanju; nauka nije zec. Dakle, u državi nastaje upravo narodni jezik, u Srbiji - "štokavski dijalekatski tip", u Hrvatskoj - "čakavština".
2. i kao takav predstavlja centralni dijalekat srpskog naroda, hiljadu godina unazad;
3. novoštokavski ijekavski je i najrasprostranjeniji, a u prvoj polovini 19. veka, kada je izvršena standardizacija, i naj(srbo)mnogoljudniji srpski dijalekat
Ccaterpillar kolje vola da bi pojeo šniclu.
Poslednja izmena:
Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.250
IV. O čemu se ovde radi
Ccaterpillar kolje vola da bi pojeo šniclu. On geografski centralno pozicionirani, najmnogoljudniji, najrazvijeniji i najrasprostranjeniji srpski dijalekat proglašava hrvatskim jezikom. On kaže da je organska osnova uzeta iz graničnog srpskog područja i implicira da je to (sada već i kada je pisan ćirilicom) hrvatski jezik:
Da je tako nešto izjavio čovek rođen u glavnom gradu NDH, stasao u Tačijevoj prestonici, sa tesnim vezama sa Bugarima, još bih i razumeo, ovako nemam pojma zašto bi se neko zalagao za poklanjanje Hrvatima sadašnjeg srpskog jezika i uspostavljanje novog sa neizvesnom sudbinom, sem da bi se Hrvatska proširila ne sve Srbe koji drugog jezika nemaju.
Ccaterpillar kolje vola da bi pojeo šniclu. On geografski centralno pozicionirani, najmnogoljudniji, najrazvijeniji i najrasprostranjeniji srpski dijalekat proglašava hrvatskim jezikom. On kaže da je organska osnova uzeta iz graničnog srpskog područja i implicira da je to (sada već i kada je pisan ćirilicom) hrvatski jezik:
Da je tako nešto izjavio čovek rođen u glavnom gradu NDH, stasao u Tačijevoj prestonici, sa tesnim vezama sa Bugarima, još bih i razumeo, ovako nemam pojma zašto bi se neko zalagao za poklanjanje Hrvatima sadašnjeg srpskog jezika i uspostavljanje novog sa neizvesnom sudbinom, sem da bi se Hrvatska proširila ne sve Srbe koji drugog jezika nemaju.