То йе немогуће тачно одредити, йер йе то потпуно неодређена ствар. То се у науци зове "непрекидност наречя". И одговара непрекидности функция у математици. На малом одстояњу су разлике мале, на већем су обично велике.
Јасно, али је политичком одлуком пресечено, до Градине се говори српски, даље, од Калотине до Бургаса се говори бугарски.
Без обзира на то што онај из Ужица локални пиротски говор не би разумео, а Пироћанац и Драгоманац би се разумели без икаквих потешкоћа.
То не смемо губити из вида кад посматрамо однос српског и хрватског. Некада су српски и хрватски били вероватно удаљенији, у средњем веку, пре налета Турака, иако су и тада били сродни, пошто су у питању словенски језици. Уосталом, ни данашњи Бугари не говоре стари, прабугарски језик, али им се данашњи језик ипак зове бугарски. Елем, налет Турака довео је до померања становништва на север и запад, те мешања српског и хрватског, кајкавштине, чакавштине и штокавштине, по Хрватској има и данас крајева где је говор некакав прелаз између чакавског и штокавског, или штокавског и кајкавског.
Е сад, ту се у XIX веку, у замешатељство које је настало најездом Турака, умешао и пројекат српско-хрватског заједништва, као да нам Турци нису довољно искомликовали ствари.
Што се мене лично тиче, моје мишљење је да бисмо сви данас живели срећније и боље да је тај српско-хрватски пројекат успео, иако сви знају да нисам никакав југоносталгичар. Шта је ту је, пројекат је потонуо у мору крви и нико нема право да се претвара да није тако, тј. сви морамо да извучемо одговарајуће поуке.
Тај пројекат заједништва се претворио на жалост у своју супротност, остављајући и неодумице око језика, па и писма.
Очигледно да је језик жива ствар, и да је уско везан с политичким одлукама, поготово име језика, то се види на примеру пограничних крајева.
Такође је очигледно да се Срби и Хрвати добро разумеју, мада има речи које су различите, ја нпр. нисам пре неки дан могао да се сетим хрватске речи за новчаник, после ми је неко негде написао лисница.
Такође је очигледна тенденција ерозије српског језика, рекао бих да је код Хрвата то мање изражено. Српски језик обилује безразложним туђицама, апелацијама (хрв. жалба), облигационим правом (хрв. обвезним правом), унивезитетом (хрв. свеучилиште), директорима (хрв. равнатељ), комама (хрв. зарез), резервама (хрв. причува) итд..
Дакле, знајући све ово, имајући у виду политичке одлуке доношене у прошлом и претпрошлом веку са којима смо се ми Срби изгледа слагали (бар наша елита, а остале ионако нико никад и не пита), мени ламетирање над језиком, и оптуживање за крађу српског језика данас изгледа смешно. Поготово ми изгледа смешно у ситуацији када српски језик међу Србима данас постаје наказна мешавина енглеских и српских речи, које се додају на већ раније или касније одомаћене немачке и турске речи, што све заједно даје отужан утисак запуштености и хаоса. Уствари, не знам да ли је ико слушао говор Рома, они користе много српских речи, па онда убаце ромске, па покоју албанску итд...
Е, српски језик странцима вероватно звучи као нама ромски.
А о хаосу што се тиче писма да и не говоримо, код нас се не зна да ли се пише ћирилицом, гајевицом, ћелавом гајевицом, мешавина натписа на Гајевој латиници и на страним језицима изгледа гротескно, као нпр. SHOPPING CENTAR UŠĆE, и поготово путоказ ка њему написан као shopin centar usce.
Све у свему, мислим да нама нема пречег посла од тога да се у својој земљи позабавимо својим језиком и писмом, и не видим данас никаквог смисла да доказујемо да су Хрвати пре 150 година, или Бугари пре 1300 година отели српски језик, јер га губимо међу нама, тај процес је узео маха, и ми морамо озбиљно да порадимо на томе да то преокренемо.