SRBIJA

VIRGINIJA:
@Stela,vec ima tema Manastiri,Da se ne bi ponavljalo mozda bi ovde mogla da stavish link kao skretnicu za tamo.;)

Форумаше често мрзи да отварају линкове, тако да је ипак боље да имају манастире овде у слици и речи, а ова тема треба да предтстави Србију у целини, наравно манастири су под обавезно. Пребацићу ја манастире, барем оно што је до сада постављено. :-)
 
SanjaG:
Strela, svaka čast!!! Za mnoge stvari nisam ni znala dok nisam pročitala na ovoj temi! Sve ovo idealno da se obidje vikendom! Čestitam!

Хвала! Заправо то ми је и био циљ, да представим оно што нам је ту на домак, а мало, или уопште не знамо за наше лепоте.
 
MANASTIR FENEK

-Kod Jakova-


mapa.jpg





periskop1_2.jpg




Samo dva kilometra od puta koji povezuje sela Jakovo i Boljevce, u pitomoj ravnici donjeg Srema nalazi se fruškogorski manastir Fenek (kažu da na mađarskom ta reč znači - dno). Ima tu ,,celih’’ dvadeset kilometara od Beograda. Postoji i druga, lakša orijentacija. To je nedaleko od antičkog kanala Jarčina, iskopanog u trećem veku, u vreme rimskog cara Proba, koji se kod Progara uliva u Savu, a i ostataka srednjevekovnog grada Kupinika, u kome su boravili srpski despoti, Stefan Lazarević, Đurađ Branković, Zmaj Ognjeni Vuk.
Ne postoje pouzdani podaci ko je i kada osnovao ovaj manastir. Ali "drži se, da su ga podigli srpski despot Stevan Branković i supruga mu Angelina i to stoga što su oni podigli i manastir Obedu, koji je bio filijala manastiru Feneku, pa su za izvesno i njega morali podići’’. Prvi put se pominje u mineju jeromonaha Zaharija 1563. godine, a potom u turskim dokumentima, kada je vršena ,,prodaja crkava i manastira’’, po kojima je za Fenek otkupna cena bila 3.800 akči. S obzirom na to da je u njemu bila i neka vrsta radionice za koričenje knjiga (što je u to vreme bio veoma skup posao) i da je imao deset monaha i 11 prnjavoraca, pretpostavlja se da je materijalno veoma dobro stajao. Turci su ga spalili 1716. godine, ali je brzo obnovljen, što se vidi iz opisa crkve iz 1753. godine, da je ,,kako iz nutra, tako i s polja njest pobeljena, patosata ciglom; vrata s nemačkom bravom; pokrivena šindrom rastovom...’’

fenekglavnakapija.jpg



U skoro svim opisima pominje se i stara manastirska kapela "nad lekovitim bunarom", koju je prema predanju sagradila majka Angelina, na mestu gde su počivale mošti Prepodobne matere Paraskeve. Kasnije na tom mestu podignuta je 1800. godine mala jednobrodna crkvica, koja i danas postoji, a ,,kladenac celitelni’’ pomaže onima ,,koji sa verom piju i umivaju se njegovom vodom’’. Stoga ćete često pročitati da je najvrednije što je ostalo u ovom manastiru, mala kapela, sa izvorom i veliki ikonostas izuzetne vrednosti.
Od zidnih slika, koje je radio 1859. godine zemunac Dimitrije Petrović nije ostalo ništa. Pomenimo da je to onaj Dimitrije čiji je deda okivao Karađorđu trešnjeve topove. U crkvi je i nadgrobna ploča Vikentija Rakića, izuzetne ličnosti toga doba, koji je izvesno vreme bio iguman manastira Fenek i napisao njegovu istoriju, koja se smatra, verovatno prvom monografijom jednog srpskog manastira.

fenekzabljaperspektiva.jpg


Manastir Fenek nije bio samo svedok, nego i aktivni učesnik svih važnih zbivanja toga doba. Kao da je ,,spušten’’ sa Fruške Gore, dole prema Savi, da bi se našao bliže onima kojima je bila potrebna pomoć i koji su spasenje tražili prelazeći preko granice. U njemu se skupljala srpska emigracija i svi koji su se sklanjali od Turaka. U legendu je ušao Zlatni krst, visok oko dva metra, koji je kao kamen međaš označavao kraj manastirskog imanja. Svako ko je bežeći preko Save, Obeda i Kupinika došao do ovog krsta - bio je spasen. U ovom manastiru su se 1788. godine sastali knez Aleksa Nenadović i austrijski car Josif. Posle Prvog srpskog ustanka u njemu je boravio Karađorđe, sa svojim sinom, a takođe i Matija i Jakov Nenadović, pop Luka Lazarević i još neki od srpskih vojvoda. U vreme I svetskog rata je popaljen, a potom obnovljen, da bi u Drugom bio skoro potpuno uništen, a manastirske dragocenosti raznešene. Danas, manastir se obnavlja, kao spomenik od izuzetnog značaja i kao jedan od nemih svedoka vekovnih padova i uspravljanja naroda na brdovitom i ravničarskom

fenekoltar.jpg


U Manastiru obitavaju Dechanski monasi,Otac Mihajlo i Otac Makarije.
Takodje se nalazi i deo moshtiju Sv.Petke.

zvonik.jpg
 
Средњевековна тврђава Маглић

srbmaglic1ii6.jpg


srbmaglicqr4.jpg


Средњовековна тврђава МАГЛИЋ налази се на десној обали реке Ибар. Вероватно потиче из 13. века. Опасан је каменим зидинама дебелим 2м и дугачким 270м.

Главна донжон кула висока је 20м, а осталих седам кула 12м. У дворишту су остаци мале цркве светог Ђорђа, палате архиепископа Данила који је овде основао монашку школу, затим цистерни за воду и војничких просторија. Град је са три стране заштићен окуком Ибра, а са четврте ровом дубоким 15м. Маглић је служио за заштиту манастира Жиче и контролу пута кроз Ибарску магистралу.

geogrkartarf2.jpg
 
СПЛАВАРЕЊЕ ИБРОМ

splavibrom1kr7.jpg


59193386nu1.jpg


ibar3hs4.jpg


ibar4qv9.jpg


ibar13xo8.jpg


Доживите нешто узбудљиво и ново, доживите адреналин туру, разбијте монотонију и обезбедите себи дан за памћење. Све ово гарантују Вам брзе воде Ибра препуне узбудљивих теснаца и брзака који се смењују са мирним и тихим зеленим вировима идеалним за купање и одмор. Ово је тура према којој нико не остаје равнодушан, зато пробајте и ви.
 
SREBRNO JEZERO

1_250.jpg





Srebrno jezero Da bi se priobalje ramskog rita zaštitilo od podzemnih voda, 1971 godine, dunavac koji je obilazio oko Ostrva pregradjen je nasipom u gornjem toku kod sela Zatonja. Tako je nastalo jezero, 14 km dugo 300 m široko, dubine i do 3 m. U popodnevnim satima, kada sunce pođe na počinak iza Karpata, milioni iskrica čine da ima srebrni odsjaj, pa je po tome dobilo ime Srebrno. Izuzetne lepote, od početka je postalo omiljeno izletište i okosnica turizma u ovom kraju, pa je nazvano i srpsko more. Bez preterivanja je tvrdnja da je S. jezero dragulj kontinentalnog turizma u ovom delu Srbije. Zahvaljujući snažnim pumpama, u jezeru je nivo vode stalno niži od Dunava i obezbedjuje dotok sveže vode. Na svom podzemnom putu voda se filtrira kroz brojne peščane dine što omogućuje da voda bude besprekorno čista i bistra. Da bi takva i ostala, iz nacionalnog investicionog plana, obezbedjeno je milion i 300 hiljada evra za čišćenje jezera od mulja. Srebrno jezero, bogato je ribom i predstavlja pravi raj za pecaroše. Zastupljene su sve vrste slatkovodne ribe:som, smuđ, šaran, amur, tolstolobik... Hladovina bagremove šume i dobra klima, čine da boravak na jezeru ostane za pamćenje.


 
Још мало фотки са Сребрног језера...

srbsrebrno2vc8.jpg

Хотел "Сребрно језеро"

srbsrebr1ew8.jpg

Како изгледа Сребрно језеро из сателита (Затоње је крајње лево на Дунаву)

srbsrebr2nx4.jpg

Риболовац са уловом

srbsrebr3xb9.jpg

Веслање у сутон (на језеру су забрањени моторни чамци)

srbsrebr4vc5.jpg

Риболов
:arrow:
 
Сребрно језеро

srbsrenu4.jpg

Хотел "Сребрно језеро"
srbsrebr7bm7.jpg


srbplazaeb7.jpg

Једна од плажа на Сребрном језеру (близу хотела "Сребрно језеро")

srbsrebr6lc8.jpg


srbsrebr5oq0.jpg

Сутон

Сребрно језеро је идеално место за одмор, за оне који воле мир, купање, риболов, веслање и наравно добру храну. Уколико је попуњен хотел, постоји одличан приватан смештај, викендице су веома лепе и конфорне (не знам које су цене), за кампере постоји камп у близини хотела, крај плаже. Ако сте у могућности понесите бицикле.
 
СТУДЕНИЦА

stu12zy2.jpg

Манастирски комплекс Студеница

newstudenica2002qu4.jpg

Богородичина црква

Недалеко од живописне клисуре реке Ибар, на десној обали реке Студенице, опасана високим заштитним зидом, уздиже се Студеница, задужбина великог жупана Стефана Немање, утемељивача независне српске државе и родоначелника династије која ће владати Србијом пуна два века. Представља најзначајнији манастирски комплекс средњовековне Србије и велики духовни и уметнички центар српског народа. За нешто више од једне деценије (1183-1196. година) уобличена је најлепша грађевина српске средњовековне архитектуре. Од 12. века када је основана монашка заједница, Студеница ни у једном тренутку није прекидала свој вишевековни живот. Као задужбина и гробница родоначелника династије Немањић Студеница је служила као узор многим владарима ове лозе за подизање маузолеја који би наликовали Богородичиној цркви.

Богородичина црква се убраја у најзначајније споменике рашке градитељске школе. Црква је једнобродна грађевина, има наос, троделни олтарски простор и припрату зидом одвојену од наоса. Над централним делом уздиже се купола са сразмерно ниским тамбуром. Осим куполе и спољне припрате, спољни зидови су оплаћени белим мермером, а прозори и портали украшени пластиком високих стилских вредности. Оригинални спој византијског простора и структуре храма и спољних облика и њихове обраде у белом мермеру, које потичу из романске архитектуре чине Студеницу ремек делом средњоевропске архитектуре.

Фреске, ремек-дела византијског живописа са почетка 13. века, обележиле су пут српског средњовековног сликарства. У ризници се чувају неки од капиталних примерака српске примењене уметности, као што су прстен Стефана Немање, предмети од метала, плаштанице, повеље и друге реликвије.

Посебно место у комплексу манастира Студеница заузима Краљева црква, задужбина краља Милутина из 1314. године, са зидним сликарством изузетне префињености. Грађена је у облику сажетог крста са кубетом које је споља осмострано, а унутра округло. Оно представља врхунац стваралаштва дворских сликара Михаила и Евтихија и свакако једну од најлепших фреско целина у српској средњовековној уметности. Беспрекорно компоноване сцене из Богородичиног живота 1569. године доживеле су велику обнову коју је извршио Лонгин, највећи српски сликар 16. века.

Са својим храмовима, трпезаријама, кулама и конацима Студеница је задржала своју првобитну функцију, а као прворазредни законом заштићени споменик уписан је у Листу Светске културне и природне баштине УНЕСО-а 1986. године. :arrow:
 
СТУДЕНИЦА

stu08be2.jpg


stu07hc9.jpg


studenicalo9.jpg


studenica001in2.jpg


studenicavelikatf3.jpg


Студенички манастир је саграђен око 1190.г. недалеко од живописне Ибарске клисуре, 11 километара од насеља Ушће на Ибарској магистрали. Одатле вијуга пут кроз прелепе планинске пределе, богате црногоричним шумама и цветним ливадама, узводно уз брзу и и бистру речицу Студеницу, која се код Ушћа улива у Ибар.

Манастир лежи на месту пуном мирисних борових шума, између планине Радочела (1643м) и Чемерна (1348м), које се састају спуштајући се ка реци Студеници. Блистав белином мермерних фасада Богородичине цркве, са пурпурним акцентима са купола, окружен прстенастим зидом и конацима, манастир са својом околином чини јединствену и хармоничну целину непролазне и узбудљиве лепоте.
 
МАНАСТИР ЖИЧА

zica1ba6.jpg


zica2wr2.jpg


Историја манастира Жиче почела је оног тренутка када је седаманестогодишњи Растко Немањић одлучио да напусти двор свог оца Стефана Немање и посвети се монашком подвигу на Светој Гори Атоској. Као смерни монах, Сава је својим подвизима пружао пример светогорским калуђерима. Божијом благодаћу успео је да препороди српску земљу и у духовном и у државотворном погледу.

Када се почетком XIII века Свети Сава вратио са Свете Горе у Србију са моштима светог му родитеља Симеона мироточивог, српска држава је била потрешена сукобом између Стефана и Вукана. Помиривши завађену браћу Свети Сава је заједно са Стефаном одлучио да сагради манастир Жичу као српску царску лавру. Место на ком се градио манастир било је подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима, што је Божијом помоћу значило да је Србија на раскршћу између православног Истока и римокатоличког Запада. Црква у манастиру Жичи која је посвећена Христовом Вазнесењу (Свети Спас) грађена је око двадесет година. Црква је као целина представљала не само манастирски храм већ и катедралу првог српског архиепископа. У грађењу цркве уочавају се новине у односу на храмове из времена Стефана Немање.

Уз припрат су биле додате капеле са куполицама и малим тремовима док је западна фасада обликована као прочеље тробродне базилике. Као архимандрит манастира Студенице Свети Сава је кренуо 1219. године у Никеју, тадашњу престоницу васељенског патријарха и византијског цара. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор И Ласкарис додељују архимандриту Сави "Акт о аутокефалности српске цркве", хиротоничући га на Цвети 1219. године за првог српског архиепископа. Манастир Жича постаје седиште српске архиепископије.

У манастиру Жичи је већ 1220. године архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа, да би 1221. године на Сабору духовне и световне властеле крунисао свог брата Стефана за првог српског краља. "Краљ се тога дана неисказаном радошћу радоваше, не ради венца краљевског, већ ради тога што се са свих страна скупило мноштво народа који су дошли да виде како је његова црква красна. Црква је била величанствена тако да је сваки који ју је видео, мислио да је то земљско небо."
Када се архиепископ Сава 1220. године вратио из Никеје у Србију дошло је и до извесних промена у архитектонском изгледу цркве у Жичи. Са западне стране је дозидана спољашња припрата са четири стуба и девет травеја, над њом има катихумена, а испред ње високо звоник.

По свему судећи тада је порушен зид између западног травеја цркве и старе припрате, а уз олтар цркве су изграђени проскомидија и ђаконикон. У трећој деценији XIII века црква је премалтерисана и обојена у црвено. Верујући да црква почива на крви мученика, што је на Светој Гори било оживотворено у црвено обојеном лицу храмова као што су Лавра и Ватопед, Свети Сава је захтевао од мајстора да Цркву Светог Спаса обоје на исти начин.

Повеље краља Стефана Првовенчаног (1196-1228 ) и његовог сина, краља Радослава (1228.-1234.), спадају у најстарије историјске изворе о манастиру Жичи. Надаље у другој, односно трећој деценији XIII века ове повеље су преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле и на улазу у цркву.

Повељама благочестивих и христољубивих српских краљева манастиру Жичи је даровано преко 57 села, 8 планина и 217 породица. Благодарећи краљу Стефану Првовенчаном Жича је имала једну од најбогатијих ризница у којој су се налазили риза и појас Пресвете Богородице, део Часног Крста, десна рука и део главе Светог Јована Претече, мошти светих апостола и мученика, иконе, златне сасуде и одежде.
У последњим деценијама XIII века Жича је оскрнављена и разрушена после варварског пустошења Татара и њихових вазала Дрмана, Куделина и кнеза Шишмана. Седиште архиепископије је било пренето у Пећ али је христољубиви српски краљ Стефан Урош II Милутин (1282.-1321.) предузео радове на обнови разрушеног манастира. За време турског ропства манастир је често био на мети напада иноверних и незнабожачких народа. Преко 150 година црква манастира Жиче је била без кровног покривача.

У једном запису из 1829. године говори се да је Жича само једна велика рушевина. Обнова запуштеног манастира започиње од 1855. године захваљујући трудољубивом епископу Јоаникију Нешковићу. Већ 1882. године у Жичи је крунисан краљ Милан Обреновић. Највеће страдање Жича је доживела за време Другог светског рата када су немачки окупатори бомбардовали манастир.

Део северног зида је до темеља порушен а сви објекти који су се налазили око цркве били су запаљени. Бомбардовање манастира Немцима није било довољно, већ су и владику жичког Николаја Велимировића одвели у ропство, у логор Дахау.

Неколико деценија касније, у пролеће 1999. године током НАТО агресије на СР Југославију у близини манастира Жиче пало је неколико пројектила који, Богу хвала, нису оштетили велику српску светињу. Рестаурација и обнова манастира Жиче која је започела 1987. године још је у току. У периоду 2006 - 2008. године обележава се осам векова постојања манастира Жиче низом културних догађаја, а планирано је да се у том периоду заврши и уређивање манастирског комплекса и објеката. :arrow:
 
МАНАСТИР ЖИЧА

zica3th5.jpg


zicalk4.jpg


zicajpg4oz6.jpg


zica5fu9.jpg


Манастир Жича је манастир Српске православне цркве који се налази у близини града Краљева. Манастир, заједно са црквом Светог успења је саградио први краљ Србије, Стефан Првовенчани. Манастир је уништен у 13. веку, али је поново саградио краљ Стефан Милутин почетком 14. века.

Локација

У срцу охристовљене и свете српске земље налази се манастир Жича чија је изградња започела пре непуних осам векова, благодарећи трудољубљу и ревности благочестивих синова светог Симеона Мироточивог, оснивача светородне српске династије Немањића. Свети Сава и Свети Симон-монах, познатији као краљ Стефан Првовенчани, који су поставили темељ српске духовне и световне власти, започињу са изградњом манастира Жиче између 1205. и 1208. године.
 
SOPOCANI

sopocani.jpg



Manastir Sopoćani nalazi se blizu starog grada i prestonice velikog župana Stefana Nemanje, Rasa, na bregu iznad izvorišta reke Raške. Manastir je zadužbina kralja Stefana Uroša I. Po svojoj arhitekturi Sopoćani pripadaju raškoj školi. Osnovnu vrednost Sopoćana predstavljaju freske koje su prvobitno zahvatale 760 kvadratnih metara zidne površine, od kojih se očuvalo više od polovine. Prema opštem mišljenju freske u Sopoćanima su vrhunac ne samo srpskog, već i vizantijskog slikarstva uopšte. Ove freske su logičan nastavak sjajnog slikarstva iz Studenice i Mileševe, ali ih po umetničkoj vrednosti nadmašuju. Najpoznatija sopoćanska freska je svakako Smrt Bogorodice, koja zahvata 40 kvadratnih metara. Sopoćani predstavljaju veliku galeriju najpoznatijih fresaka čitavog srednjeg veka kod nas.

Manastir Sopoćani posvećen je Svetoj Trojici. Osnovao ga je kralj Uroš. Crkva je izgrađena 1260. godine. Kupola sa zvonikom je dograđena sredinom 14. veka. Neki članovi kraljevske familije su sahranjeni u manastiru. Fresko slikarstvo crkve je kompletirano 1270. godine. Kratko posle kosovske bitke manastir je pretrpeo razna razaranja i obnovljen je za vreme despota Stefana.

Crkva je jedinstvena građevina sa polukružnom apsidom. Spoljni izgled crkve je romanskog stila. Portal i prozori su napravljeni od kamenja. Graditelji su verovatno dolazili iz Jadranske regije. Najranije freske nastale su 1273. godine. Jedna od fresaka prikazuje Uroša prvog dok čeka kraljicu koju vodi Stefan Nemanja. Takođe su prikazani i Stefan Prvovenčani i Uroš prvi sa modelima svojih crkava.

Freske oko oltara su naslikane kasnije. Na jednoj je prikazan Uroš prvi sa sinovima Dragutinom i Milutinom kao i ostalim članovima kraljevske familije. Freske u kapelama su oslikane kasnije. U južnoj kapeli se nalazi freska koja prikazuje smrt Stefana Nemanje i prenos njegovih moštiju u Studenicu. Takođe postoje freske koje prikazuju cara Dušana i njegovu ženu Jelenu. Ono što su fresko-slikari u Sopoćanima uspeli u linearnosti i koloritu oslikati sreće se još samo u italijanskoj renesansi.


sopocani.jpg


sopocani2.jpg


Apostol,1265


sopocani1.jpg



Uspenje Presvete Bogorodice.

250px-Meister_von_Sopocani_001.jpg
 
DEČANI ( PRIZREN )


Manastir Dečani su zadužbina kralja Stefana Uroša III Dečanskog i njegovog sina cara Stefana Uroša IV Dušana koji se, kao drugi ktitor, o crkvi starao posle smrti svoga oca.
Gradnja crkve posvećene Hristu Pantokratoru započela je 1327. godine a završena je 1335. godine. Povelju o darivanju svoje zadužbine Dečanski je izdao 1330. godine. Kao i svi kraljevski manastiri, i Dečani su uživali prihod velikog broja sela, katuna, ribnjaka i, kako se to pazilo, zakup sa nekog od brojnih trgova u srpskoj zemlji. Uz crkvu su podignute trpezarija, ćelije za monahe, odbrambeni zidovi, kula na ulazu u manastir, a u blizini i bolnica.
Posle Kosovske bitke 1389. godine manastir je izgubio svoje posede, ali su mu oni vraćeni 1397. godine poveljom knjeginje Milice i njenih sinova Stefana i Vuka. Nakon 1455. godine, kada je Kosovo konačno palo pod tursku vlast, Dečani su uspeli da se sa mukom ipak održe. Od obnove Pećke patrijaršije 1557. godine za manastir je, kao i svuda u Srbiji, počelo doba uravnoteženog života i prisustva zakona, što se primetno odrazilo i u umetničkom stvaranju. Taj period nije dugo trajao, jer je nakon velikih seoba Srba u 17. i 18. veku, većina srpskih manastira - među njima i Dečani - jedva nekako životarila.

Arhitektura

Dečanski hram je najveća sakralna građevina ikad podignuta u Srbiji.
Mada je u prvoj polovini 14. veka u Srbiji preovladavao živopisni srpsko-vizanijski stil, kralj Stefan Dečanski je, po uzoru na svoje prethodnike, odlučio da njegova grobnica bude u duhu raških građevina. Angažovao je primorskog graditelja, protomajstora fra Vitu iz Kotora, pa su izvesni graditeljski elementi preuzeti iz gotičke umetnosti. Glavni savetnik je bio poznati srpski arhiepiskop Danilo II, koji je uložio mnogo znanja i rada prilikom građenja brojnih crkava za kralja Milutina, prethodnika Stefana Dečanskog. Zahvaljujući Danilu II, dečanski hram je potpuno sačuvao pravoslavni duh.
To je petobrodna crkva sa najširim centralnim brodom iznad kojeg je kupola postavljena na četiri stuba. Ostale brodove, kao i zapadni deo središnjeg broda, prekrivaju rebrasti svodovi. Istočni delovi najjužnijeg i najsevernijeg broda oblikovani su kao kapelice sa apsidama na istoku, koje su posvećene Svetom Nikoli i Svetom Dimitriju. Tri središnja broda imaju zajednički dvoslivni krov, dok su bočni brodovi prekriveni krovovima na jednu vodu.
Oltarski prostor je trodelan jer i đakonikon i proskomidija imaju po apsidu. Zapadni prostor crkve čini trobrodna priprata koja je niža i uža od naosa. Prekrivena je sa devet rebrastih svodova koje nose pilastri i stubovi. Srednji brod ima dvoslivan krov, dok su krovovi iznad bočnih brodova jednoslivni, tako da se spolja, u malom, ponavlja izgled krovova iznad naosa.
Fasada je obložena tesanim kvaderima mermera u ljubičastoj i žućkastoj boji.
Zbog ovakvih fasada, krovova i otvora na građevini, stvoren je opšti izgled zapadnjačke bazilike. Taj utisak ublažavaju proporcije hrama, koji je nešto kraći nego što bi bila klasična romano-gotska bazilika, kao i izgled centralnog broda naosa, koji je prekriven kupolom na kockastom postolju, što je jedan od glavnih funkcionalnih osobina raškog plana.

Skulptura

Uz manastir Studenicu, Dečani su ukrašeni najbogatijom i najobimnijom skulpturom.
Ukras je raspoređen oko portala, prozorskih otvora i krovnog venca građevine, a u unutrašnjosti na kapitelima stubova i mermernom ikonostasu. Nad glavnim portalom u reljefu je izvedena predstava hramovne posvete - Hristos Pantokrator na prestolu između dva anđela. Južni portal, koji vodi u deo gde se vrši krštavanje, ukrašen je predstavom Krštenja Hristovog, a severni portal velikom predstavom razlistalog krsta - kao simbolom eshatološke nade.
Svi portali su okruženi ukusno profilisanim i bogato ukrašenim arhivoltama. Unutrašnji portal u timpanonu nema reljefnu, već fresko predstavu Hrista Emanuila. Oba zapadna portala zaštićena su figurama lavova i grifona u punom reljefu. Na zapadnoj fasadi i na oltarskoj apsidi postavljena je po jedna trifora sa predstavom Sveti Đorđe ubija aždaju, po uzoru na studeničku oltarsku triforu. Timpanoni su ukrašeni i nad brojnim biforama i jednodelnim prozorima.
Dečansku osobenost predstavljaju skulptorski izvedeni ukrasi na stotinak konzola arkadnog krovnog venca. Svaki od ovih ukrasa je različit i svaki predstavlja plod jedinstvenog stvaralačkog nadahnuća.
Od mermernog ukrasa u unutrašnjosti hrama izuzetno su obrađeni i baza časne trpeze,
 
DECANI

Slikarstvo

Po završetku arhitektonskih i skulptorskih radova, pristupilo se oslikavanju ogromnih površina dečanske crkve. Živopisanje je trajalo od 1335. do 1348. godine. U slikarstvu Dečana je dostignut pun i neponovljiv izraz onih osobina koje su vidljive od početka 14. veka, na freskama Bogorodice Qeviške, Starog Nagoričina i Gračanice.
Zbog veličine hrama i složenih liturgijskih zahteva koji su sredinom 14. veka nalagali opširnu iscrpnost u likovnom izlaganju dogme, bio je angažovan veoma veliki broj različitih skupina slikara. U nepreglednom broju predstavljenih oblika i varijanti tih oblika primetno je njihovo nastojanje da se slikarstvom približe Bogu, o kojem stvaraoci srednjeg veka, naročito oni vizantijskog teološkog i kulturnog kruga, nisu mislili kao o umetničkom kritičaru, već kao o milostivom Tvorcu što iskupljuje, što sa čovekom ostvaruje poseban odnos nazvan sadejstvo, koje je očitovano voljom čoveka i milošću Boga.
U kupoli dečanske crkve su naslikani Hristos Pantokrator, Nebeska liturgija i figure proroka i jevanđelista u tamburu i na pandantifima. U potkupolnom prostoru su raspoređeni Veliki praznici, Stradanja, Ciklus čuda, parabola i Hristove delatnosti, a ispod predstave iz Akatista Bogorodici. U oltarskoj glavnoj apsidi je prikazana Bogorodica okružena prorocima, Pričešće apostola i Poklonjenje Agnecu ili, kako se u novije vrema naziva, Služba arhijereja. U oltaru su još i Hristova posmrtna javljanja. U protezisu su liturgijske scene i scene iz Života Bogorodice. U paraklisu Svetog Nikole, uz ciklus posvećen patronu, prikazani su i dogadjaji iz Hristovog života i delovi Akatista Bogorodici. U paraklisu Svetog Dimitrija, uz patronov ciklus, naslikana je i Geneza. U zapadnom traveju i bočnim travejima naosa su Strašni sud, Dela apostolska, Ciklus smrti Bogorodice i Starozavetne teme iz Knjige o premudrosti i iz Knjige proroka Danila. U priprati su Vaseljenski sabori i ciklus Menologa, odnosno Kalendara, te ciklus Svetog Đorđa. U donjoj zoni hrama naslikano je više stotina pojedninačnih figura.
U Dečanima je sačuvan i veliki broj istorijskih portreta.
Prvi ktitor - Stefan Dečanski, naslikan je četiri puta u crkvi, a drugi ktitor - kralj i car Stefan Dušan, prikazan je pet puta, sam ili sa porodicom. Sačuvano je dvadesetak portreta vladara iz svetorodane loze Nemanjića. Očuvan je i potrtret jednog velmože - logoteta Đorđa Pećpala, čiji se grob nalazi u priprati crkve, što ukazuje da je imao izvestan ktitorski udeo u hramu.
Slikari Dečana su se odlikovali velikom raznovrsnošću kako po stilu tako i po veštini i umetničkom nadahnuću. Majstori iz naosa bili su skloniji starinskom monumentalnom i svečanom načinu raspoređivanja figura, dok su slikari priprate više sledili nov, živopisan i dramatičan manir. Sačuvan je potpis samo jednog slikara, majstora Srđa.
Celina slikane dekoracije Dečana - na kojoj su još vidljivi delovi pozlate na pozadini od skupocene plave boje, azura - pruža opšti utisak raskoši koja zasenjuje pogled što se pruža preko cilusa, kompozicija ili figura dok pažnju ne privuče po neki detalj kojih ima u nepreglednom mnoštvu.

Riznica

Uz riznicu svetogorskog manastira Hilandara, u dečanskoj riznici je sačuvan najveći broj dragocenosti iz prošlih vekova. Zbirka ikona je jedinstvena za srpske prilike jer su sačuvane sve ikone sa prvobitnog kamenog ikonostasa, iz oko 1340. godine.
Posebnu vrednost ima monumentalna ikona Svetog ktitora hrama - Stefana Dečanskog, koja predstavlja najbolji rad Longina, čuvenog slikara iz 16. veka. Na ikoni su prikazane scene iz života Stefana Dečanskog, po Žitiju ovog kralja koje je napisao Grigorije Camblak, jedan od dečanskih igumana.
Sačuvan je igumanski presto iz 14. veka, kao i originalni kivot za mošti Stefana Dečanskog urađen u duborezu, sa dobro sačuvanom bojom kojom su bili ukrašeni rezbareni delovi.
U dečanskoj riznici se čuvaju mnogi zlatarski radovi iz 16. veka, 17. veka i 18. veka koji pokazuju da je zlatarska veština bila negovana i razvijana i tokom turskog ropstva.
Biblioteka manastira Dečana sadrži oko 170 rukopisa. Među najvrednijim rukopisima su originalna dela srpske srednjovekovne književnosti, kao Žitije Stefana Dečanskog sa početka 15. veka, pohvalne pesme monaha Longina prvomučneniku arhiđakonu Stefanu, kao i prevod popularnog srednjovekovnog romana o Varlaamu i Joasafu. Tu je i zbirka turskih dokumenata od 15. do 19. veka koji se odnose na istoriju manastira Dečani.
 
Manastir Pokajnica


023.jpg


Crkva brvnara manastira Pokajnica, posvećena Prenosu moštiju Sv. Nikole, podignuta je 1818. godine, o čemu svedoči natpis urezan u talpu, levo od ulaza. U znak pokajanja za ubistvo Karađorđa podigao ju je Vujica Vulićević, vojvoda a zatim knez Smederevske nahije. Kao mirska crkva služila je do 1954. godine, kada je pretvorena u manastir. Jednobrodne je osnove 15,3/5,8 metara, visine 7,7 metara. Prostorno je podeljena na trem (za koji se smatra da je podignut 1880. godine), pripratu sa galerijom za hor, naos i oltar. U celosti je od hrastove građe, na temeljima od lomljenog kamena. Zasvedena je koritastim svodom od bukovog šašovca i ima strm krov pokriven hrastovom šindrom. Ikonostas je rad Konstantina Zografa iz tridesetih godina XIX veka. Jugozapadno od crkve nalazi se drvena zvonara, a još zapadnije stari konak, verovatno iz vremena gradnje crkve.



024.jpg




025.jpg
 
Т Р Ш И Ћ - родно место ВУКА СТЕФАНОВИЋА КАРАЏИЋА

vukkaradzicaf0.jpg

Вук Стефановић Караџић

trsic3qr8.jpg

Природне лепоте Тршића

Постоје места која су мала по броју становника и по простору који заузимају, али су по своме имену велика и позната у целом свету. Таква су места Гетеов Вајмар , Толстојева Јасна Пољана. Такав је и Тршић, родно место Вука Стефановића Караџића ( 1787-1864 ). Налази се у југозападном делу Јадра на брежуљкастом простору кроз који неуморно жубори бистра Жеравија, дајући целом пределу узбудљиву живост и надмоћну лепоту.

trsic1vr1.jpg

Вукова родна кућа

Село Тршић налази се 9 км југоисточно од Лознице и родно место је Вука
Стефановића Караџића. У селу се налази етнографски парк са спомен-кућом,
објекти народне архитектуре и објекти намењени посетиоцима.

Приликом израде етно-парка нарочита пажња била је посвећена жељи да се трајно обележи и сачува успомена на Вука и његово дело, као и да се очувају природна средина и просторне вредности. 1933. године на месту где је била кућа породице Вука Караџића подигнута је спомен--кућа, дводелна брвнара, делом над подрумом, стрмог крова покривеног шиндром. Један део брвнаре чине "кућа" и соба, а други вајат, качара и кош за кукуруз. "Кућа" је одељење са отвореним огњиштем, покућством и посуђем, карактеристичним за куће из 19. века. У соби се налазе кревет, сто, клупа, иконе, гусле и Вуков портрет из 1816. године, рад Павела Ђурковића.

Поводом 150 година Вукове смрти (1964. године) подигнут је амфитеатар са позорницом, који одговара потребама организовања Вуковог сабора и Дечијег Вуковог сабора, а 1987. године Тршић добија целовит изглед као културно-историјско споменичка целина. :arrow:
 
ВУКОВ САБОР У ТРШИЋУ

vukvge5.jpg

Вук Стефановић Караџић

trsic2xg0.jpg

Тршић

Вуков сабор временом постаје највећа културна манифестација у нас. Они негују не само вуковску традицију него и савремена уметничка стремљења. Приказују се позоришне представе, опере, балети, у извођењу познатих уметника и уметницких и позоришних ансамбала из целе Србије; чују се у пригодним вуковским беседама речи умних посленика науке и културе које истински подстичу на стварање нових духовних и материјалних вредности.

Крајем школске године, у мају, одржава се, непрекидно од 1971. године, Ђачки Вуков сабор. На овом сабору, који се такође одржава у Тршићу, организује се Републичко такмичење ученика из српског језика и језичке културе и Савезно такмичење у ликовном изражавању.

Сабор почиње увек у септембру, једну недељу уочи Мале Госпојине. До 1964. сабори су одржавани крај Вукове куће, а од тада на изграђеном Саборишту, природном амфитеатру под ведрим небом. Ове године ће у Тршићу бити одржан је 73. Сабор, а у селу се организују и скупови слависта из Европе и света.

Генерална конференција УНЕСКО је, на своме састанку у Софији децембра 1985. године, уврстила у свој календар великих година и дан рођења Вука Стефановића Караџића и усвојила Резолуцију о проглашењу Вукове годишњице као значајне годишњице у свету.

Вуково дело и значај

У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску отографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда.

Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање "Српског рјечника" (1818.), друго, знатно проширено (1852.), те превод "Новога завјета" (1847.), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке:

1.Изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама;

2.Прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију;

3.Новоштокавски фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика.
 

Back
Top