21. vek
Sindrom Rimskog carstva
Koje su to „upadljive sličnosti” između današnje Amerike i zenita antičke imperije
Amerika je još „hipersila”, najveća, najmoćnija i jedina – ali koliko će još dugo to biti? Da li je ovo što se s njom događa u Iraku, ili na drugim delovima fronta u „ratu protiv terora”, samo privremeni neuspeh, ili indikator suštinske slabosti? Imperije, pokazuje istorija, imaju svoj uspon, svoj zenit i pad. Da li je Amerika u zenitu, da li je momenat njene najveće moći koju je osetila neposredno posle trijumfa u hladnom ratu, konačno prošao?
Debata o tome ne prestaje otkako se teza o „kraju istorije” i konačnoj pobedi zapadnog sistema oličenog u dvojstvu liberalne demokratije i tržišne ekonomije pokazala samo kao pusti san. Uspon nove sile, Kine, povratak spoljnopolitičkog samopouzdanja Rusije, izazovi „nepoćudnih država” poput Irana ili Severne Koreje, žilavost Al Kaide – čine da Amerika danas izgleda slabije nego na početku ovog veka. Ali da li je ta slabost opet samo privid, a ne suština, da li je samo rezultat promašaja Bušove administracije, ili manifestacija tektonskih promena u planetarnom bilansu moći?
Sve ovo su još pitanja na koje nema konačnih odgovora, ali za kojima se uporno traga. Preispitivanja su možda najsveobuhvatnija u samoj Americi: preliminarna kampanja koja treba da iznedri kandidate za novog predsednika koja je počela ranije nego ikad, u fokusu pre svega ima rat u Iraku i njegove posledice na američku poziciju „lidera slobodnog sveta”. Očigledno je, pri tom, da je taj rat uveliko izgubio unutrašnju legitimnost, što u još oštriji fokus stavlja činjenicu da spoljnu nikad nije ni imao. Oko Iraka se kolebaju i najdosledniji saveznici Vašingtona, a nedvosmisleni rezultat ovog rata kome se ne vidi kraj jeste gotovo drastičan pad ugleda Amerike u svetu.
Amerikanci, koji vole da budu voljeni, koji su tokom gotovo celog 20. veka sebe doživljavali kao naciju sa specijalnom misijom širenja sopstvenog jevanđelja slobode, individualizma i preduzetnosti, sada se pitaju zašto su odjednom toliko neomiljeni. Izvesno je, naime, da je posle kratkotrajne solidarnosti nakon udara Al Kaide od 11. septembra, obnovljen globalni talas antiamerikanizma.
Da li je razlog za to američka unilateralnost, povećana sklonost ka intervencionizmu (od 1989. do 2001. sa značajnom vojnom silom van granica je dejstvovala osam puta, dakle u proseku svakih 18 meseci), sve upadljivije omalovažavanje UN, ignorisanje novih pretnji kao što je globalno zagrevanje, ili prenaglašena arogancija koju je donela ideologija neokonzervatizma? Sigurno je da su povodi za negativne reakcije sveta od svega ovoga pomalo. Ali novo je i da zbog toga Amerika počinje sve više da se preispituje – kako da ostane to što je donedavno bila. „Mi smo jedinstvena nacija, nema zamene za naše liderstvo”, poručuje tako Mit Romni, bivši guverner Masačusetsa i jedan od republikanskih pretendenata na Belu kuću, ponavljajući mantru da je jaka Amerika glavni garant svetske bezbednosti...
„Amerika ne može da se sa izazovima ovog veka nosi sama, niti svet može da se sa njima uhvati u koštac bez Amerike”, uzvraća pak nešto realističnije Barak Obama, zvezda u usponu iz tabora demokrata. Obama je i samokritičniji: „Rat u Iraku nikad nije trebalo da bude započet niti odobren…”.
U sveopštoj američkoj introspekciji, možda je najzanimljivija analiza došla sa neočekivanog mesta: od glavnog državnog revizora, „generalnog kontrolora”, kojega predsednik i Kongres imenuju sa mandatom od 15 godina. Dejvid Voker, koji izveštaje po pravilu sačinjava na zahtev zakonodavnih vlasti, ovoga puta je samoinicijativno sačinio i obelodanio svoje viđenje „stanja nacije”, sa nimalo optimističkim porukama.
Postoje „upadljive sličnosti” između današnjih prilika u Americi i situacije i faktora koji su doveli do pada Rimskog carstva, uključujući tu i „srozavanje moralnih vrednosti i političke kulture kod kuće, preambicioznu i prenapregnutu vojsku na stranim teritorijama i fiskalnu neodgovornost centralne vlade”, konstatovao je Voker. „Po mom mišljenju”, nastavio je, „vreme je da naučimo nešto od istorije i preduzmemo korake da Američka Republika izdrži proveru vremena”.
Alarmi su učestali i dilema je samo – da li su zakasneli? Reklo bi se da nisu: američki pad je sada više daleki nagoveštaj nego bliska realnost: njena „tvrda” i „meka” sila još nemaju ni izdaleka ravnopravne rivale, mada su u usponu mnogi izazivači. Njen vojni budžet je ravan ukupnim vojnim troškovima ostatka sveta, još nije moguće da se bilo šta iole značajno u svetu odlučuje bez njenog učešća (uključujući tu i status Kosova), nezaobilazna je u svakoj akciji sa globalnim epitetom.
Pa ipak, pomaljaju se i neke nove realnosti – dojučerašnji solista u svetskoj areni, sve više uviđa da je i za njega bolje da postane timski igrač.
Milan Mišić
[objavljeno: 18.08.2007.]
... па тупсони не могу да се сакрију....
