Srbija i krstashki pokret...

[Prisoner]

Vojvodo, hvala ti. Odlično si pojasnio. Dodać malo teksta iz Žitija sv.Danila II u kome se pominje i ovaj dogadjaj:

"Danilo je napustio manastir u Končulu oko 1304. na zahtev Jevstatija II i kralja Milutina i otišao u Peć. Jevstatije ga proizvodi za prezvitera ( oko 1305) i priključuje ga svojoj pratnji. Bilo je očigledno da je Danilo obrazovan čovek, čovek od iskustva i sa poznanstvima i na jednom i na drugom dvoru (kraljevom i arhiepiskopovom). Izabran je za igumana Hilandara 1306. ili 1307. na saboru koji su Milutin i Jevstatije sazvali u Srbiji, a ne na saboru hilandarskog bratstva, kao što je bilo pravilo. Vreme Danilovog igumanovanja bilo je vreme velikog duhovnog nemira i stalnih ratnih nedaća na Svetoj Gori i Hilandaru. Početkom XIV veka oživeo je u manastirskom brastvu na Sv.Gori posebni oblik istočnog misticizma poznat kao isihazam, naročito podstaknut dolaskom Grigorija Sinaita, jednog od njegovih ranih pobornika. Suština isihazma je u približavanju Bogu preko izvesnih radnji, usključujući kontemplaciju, post i molitvu, uz ćutanje ( esihia na grčkom znači "tišina") Rasprave o prihvatanju isihazma kao zvanično usvojenog manastirskog pravila trajale su u četvrtoj i petoj deceniji XIV veka, au Danilovo vreme isihazam je već uveliko raširen u Hilandaru. Godine 1307-1310. obeležene su čestim napadima katalanske kompanije, zapadnih najamnika, koji više nisu služili svom nekadašnjem gospodaru, vizantijskom caru Andronikosu II Paleologu (1282-1328 ) Danilov biograf je nadugačko opisao stalne napade katalanske kompanije i Danilovu ulogu u odbrani Hilandara* ( O istorijskoj tačnosti biografskog izveštaja, vidi M. Živojinović, "Žitije arhiepiskopa Danila II kao izvor za ratovanje Katalanske kompanije", ZRVI 19 (1980), 251-273) Danilo ubrzo odlazi iz Hilandara i posvećuje se samotnom podvizivanju u Kareji, isposnici koju je Sava osnovao. Mada se mislilo da nije napustio Hilandar pre pobede Katalanaca nad Francima 15.maja 1310, (ovi su se skrasili u atinskoj kneževini i nisu više pljačkali po Trakiji ili Makedoniji) poslednji put se pominje kao iguman Hilandara 26.maja 1310. dok se njegov naslednik Nikodim pominje u avgustru 1312." Prof.d.Damnjan Petrović

 

[Prisoner]

Looditzeee !

"Mada Život kralja Dragutina prethodi Životu kraljice Jelene u sadašnjoj verziji Zbornika, bar jedna činjenica nagoveštava da je Danilo počeo sa žitijem srpske vladarke: Jelena je umrla dve godine pre Dragutina i stoga bila "podesna" pre njega za pisanje hagiografije. Danilo je najverovatnije napisao Život kraljice Jelene pod uticajem nastanka kulta, ubrzo po njenoj smrti 8. februara 1314. On opisuje prenos tela i smeštanje u kovčeg u crkvi, dogadjaj koji se zbio 1317.g, tri godine posle njene smrti, pod nadzorom njenog duhovnog oca, episkopa Pavla iz R asa." Isti prof.

 

[looditza]

hvalaaaaa josh jednom
prochitala sam ... josh samo da uklopim u referat i to je to 8)

 

[Prisoner]

Vojvodo, da li možemo povezati političko delovanje, ako ga je i bilo (dopisivala se papom ) kraljice Jelene Anžujske sa napadom Katalanske Kompanije na Hilandar čiji je "nekadašnji gospodar" bio viz.car Andronisok II a koji je usledio posle propasti Anžujaca na Siciliji ?

 

[DukeofSerbia]

Vojvodo, da li možemo povezati političko delovanje, ako ga je i bilo (dopisivala se papom ) kraljice Jelene Anžujske sa napadom Katalanske Kompanije na Hilandar čiji je "nekadašnji gospodar" bio viz.car Andronisok II a koji je usledio posle propasti Anžujaca na Siciliji ?

Они су нападали свакога ко има се нашао на путу, а двојица која су их издала су скупо платила.
Одговор је НЕ.

 

[vujadin]

Ево дела житија Данила Другог.

НАПАДАЈИ ЗАВОЈЕВАЧА РАЗНИХ НАРОДА НА СВ. ГОРУ,
И НЕВОЉЕ ОД ЊИХ И ОД ГЛАДИ.
После мало времена таква тиха живота све Горе Свете, овако попуштање Божје догоди се, као што је проречено ово о вазљубљеном граду Јерусалиму, јер рече: >и даћу вазљубљене моје у гажење и грабљење многима<, као што је и тада било. Када је овај блажени господин мој био у Светој Гори, као што више указасмо, подигоше се многи народи, и великом силом спремивши се за борбу, завојеваше многе крајеве грчке земље, чак и до самога Цариграда, и све опустеше, и заробљенике одведоше у ропство. Јер тај призор беше чудан и парадоксан. Јер ови завојевавши дођоше са својим силама у Свету Гору, и опколивши је, разграбише сва богатства сабрана у њој, и скоро је сву опустеше, а то свето место звано Хиландар, било је веома оскрбљено и великој тесноти од нападаја безбожника. А унутра у граду, побожни и богобојажљиви мужеви беху држани од њих, међу њима и овај господин мој и велика множина светских људи државе тога манастира, који беху унутра прибегли са женама својима и децом. И те године дође љуће зло на ово зло, да је цео род људски гинуо од глади, и цео такав многобројни народ за дуго времена хранио се од тога славнога манастира Хиландара. Велико је било страдање такве ране, и почеше, дакле, људи и све животиње скончавати од глади. Јер умрлим матерама деца сисајући дојке сама умираху, и људи од глади зијајући судараху се и падаху као пијани, и обузети глађу, нису могли ни гледати. А други од њих ничице лежећи, као и животиња траву зубима кидајући, издисаху. А многи од монаха који су били у том манастиру, не могући трпети такве туге, оставише овога господина мојега преподобнога игумана кир Данила самога, и сами бежаху. Но ко је тај, ко може избећи речено Божје? Јер такве ухвативши безбожници, једне убише, а друге у ропство одведоше. А овај блажени подвизавајући се за цркву Христову, волећи да за њу смрт поднесе, не остави је, видећи се у толиком страдању. Јер разумеде да је рана Богу мрска, и да тако сви страдају по Божјем гневу. Проведе на једном месту седећи у пиргу ( кули ) тога манастира три године и три месеца, страдајући од такве скрби и беде, и чини ми се, вазљубљени, да су тадањи ратови и страховања слични оном страдању Јерусалима, које поднесе од Тита кесара римскога. Јер када је он дошао на Јерусалим, свака душа тога града падаше под оштрицу мача и остало злобе бедно причане. Јер људи жватаху своје појасеве и обућу а други се дотицаху и најскареднијих. Јер такав ужас могао се видети тада, када је била пустош Свете Горе од руке противника. Јер ови безбожни народи: Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани, и остали многоименити народи, дошавши тада на Свету Гору, многе свете храмове огњем упалише и све њихово сабрано богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство, а остали њихови остаци скончаваху од најљуће смрти глади. Не беше ко ће их погрепсти, но се зверови и птице небеске храњаху од њихова тела.

 

[vujadin]

Ево још, а после могу и још нешто.

НАПАДАЈИ НА ХИЛАНДАР
Дошавши на овога блаженога кир Данила са великом победом, велика множина њих почеше једни сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део од њих, позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Јер стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред. Јер страшно беше видети њихов убојни строј. И овај господин мој, храбра душа, чијој се уздржљивости чудим, дивим се трпљењу у боловима и удивљавам се добром пребивању у молитви, а уз то неизмерној глади и жеђи, као да је становао у туђем телу. Јер против тога љутога рата остаде непоколебим, као незлобива овца гледајући на клање са својима који су ту били. Јер мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера, вапио је из дубине душе ка Ономе који га може спасти, говорећи: > Боже, види како дођоше нечастиви народи на Твоје наследство, и оскрвнише Твоје свете цркве, и ову Твоју Свету Гору поставише као место где се воће чува, и > тела слугу твојих као храну небесним птицама и тела преподобних твојих ( као храну ) земаљским зверовима. Јер крв њихову пролише као воду> ( Пс. 78, 2 - 3 ). > Но не предај нас до краја ради Твога светога имана< И > нека нас брзо предусретну Твоје милости, Господе, јер веома постадосмо ништи и смирени смо данас до краја ради наших грехова< ( Пс. 78, 8 ) А када ови злолукави видеше да не могу ући унутра у град, уседоше на своје коње и отидоше распаљивани великим гневом и јарошћу, претећи оном блаженом, да ће, опет вративши се, уништити га, Оваке и толике ( беху ) беде и узбурканости овога мужа, као што чусте, но ни мало се не поколеба њима, а многоимено богатство хране у том славном манастиру Хиландару нестаде, тако да овај блажени , и они који су с њим, нису имали шта окусити. Само избирајући љуске сочива у праху и њих су гризли, а многи од њих мољаху Бога да умру, а остали бежећи од њих напоље, скончаваху. А овај преподобни игуман кир Данило, све такво у сласт трпећи, благодараше Бога за све што се догодило.
ДАНИЛО У НЕВОЉИ, СА ХИЛАНДАРСКИМ ЦРКВЕНИМ ПОТРЕБАМА ( ИМАЊЕМ ) ОДЛАЗИ КРАЉУ УРОШУ У СКОПЉЕ, ПРЕДАЈЕ ИХ УРОШУ, И ОПЕТ СЕ ВРАЋА У ХИЛАНДАР
Видећи такву скрб неослабну дому Пресвете, да ништа неће остати цело од насиља безбожника, јер је имао Богом даровани му разум, и нашавши неке достоверне и именоване мужеве тога светога места, и њих уверивши како му је по вољи, и узе синове њихове к себи, и после овога предаде им манастир тај да га тврдо чувају, и да се боре са напред реченом јереси, давши им довољно свога злата. А сам узевши све наследство тога места, т.ј. потребе црквене, и скупивши све остало, и уставши са некима од своје деце, и ово носећи прође неповређен пукове нечастивих иноплеменика. И дође ка благочастивом краљу Урошу, који је тада био у славном граду Скопљу, и јави му за све беде које су се догодиле том светом месту. А благочастиви краљ Урош се веома обрадова због доласка овога блаженога, говорећи: > Благодарим Бога мога и Владику, чијом помоћу и заступством ниси ухваћен од безбожника, да не пострадаш љуто, но толико наследство носећи са собом дође к нама без ичијег насиља. Достојно је да без беде неко време проведеш овде, док не чујемо да је такво уздизање ратника одступило, и тада ћеш ићи<.
А овај господин мој имао је од младости своје наду ка Господу, и у Њега уздајући се тврдим умом, и Њега јединога желећи и љубећи, а више волећи да сконча за Његово име, сети се речи коју је рекао Владика: > Не бојте се оних који убијају тело, а који немају шта души учинити, но више се убојте Онога, који после убиства може бацити у огњену реку< ( Лук. 12, 4; Мат. 10, 28 ) Предавши ту благочастивом краљу све што је донео, много злато и многе друге црквене потребе, лакимије коњске и многе животиње, све ту предавши њему, а сам не хотећи се разлучити од доброобичајна живота Свете Горе и љубазно се поклонивши томе благочастивом, опет уставши оде ка дому Пресвете Богоматере, место звано Хиландар, као храбри страдалац смео на мучеништво. Јер како ћу моћи наговорити или довољно писмено објавити толика страдања и напасти, беде и скрби овога господина мојега, које прими те године врачајући се у Свету Гору? Јер тада се није могла наћи ниједна стаза којом би се могло ићи мирно, без борбе и ратника. Овај господин мој не сумњајући ни мало, покриваше се као тврдим оружјем именом најмилосрднијега Бога, и пролажаше толике љутости, према речима Богооца Давида: > Нећеш се убојати од ноћнога страха, и од стреле која лети на дану; и као анђелима својима заповедиће, и сачуваће те на свима путевима твојима, да не спотакнеш о камен ноге твоје ( Пс. 90, 5. 11--12 ).

 

[vujadin]

Ево завршетна претходне главе, има још пуно.

Јер Бог имајући неизмерну милост према роду људском, не удаљи ни овога блаженога од ње. Јер на неком месту устаде неки силан муж видевши блаженога где иде посред државе његове, и хтеде дошавши са својим људима разграбити све што је било у њега, А блажени имајући наду на Господа, заповеди своји момцима да приступивши сигурно ухвате њега. И у тај час могло се видети како су ти ратници пали са оружјем под рукама деце овога блаженога. А самога тога њихова начелника ухватише свезавши снажно наопако, и иђаху брзо напред водећи га са собом. А ти, дакле, сило Божја велика и помоћи сачувала си овога блаженога господина мојега, јер тада је био велики вапај. Сродници тога ратнога мужач увши ( ово ) , мислили су да је убијен, и устаде велика множина њих, и сретоше овога блаженога, и почеше питати од које је стране и куда иде. А он рече:> Ми смо поклисари ( посланици ), и идемо у славни Град Константинов< . И почеше питати за онога од њих ухваћенога ратника, кога су ту држала деца преосвећенога, но они као ваистину гневом Господњим ослепљени не виђаху га и раставши се са њима, брзо почеше ићи, водећи са собом овога бунтовника. А када разумеше да су изван његове државе и да ништа не сумњају, ту заповеди блажени да га пусте. Јер промисленик Бог тако му чињаше. А ово је мени, слузи његову добро и жељено, и достојно ми је брже дати љубазну слику његова живота у врлини. Јер тамо идући у Свету Гору, дође унутра у државе, које они безбожници завојеваше, рушећи њихове градове и земље, села и храмове огњем палећи, тако да се ништа није могло наћи без беде у тим местима. Јер све од човека па до животиње беше озлобљено.А овај блажени свагда имајући непокајану вољу у телу, не хтеде се вратити натраг, но укојико је видео такве страхоте, утолико се већма крепио, идући дању и ноћу, и ни мало не одмарајући се. Када је једном дан свитао, нађе се поред тих ратника, и пошто није имао шта чинити, раздели чеда своја која су ту била, и сами узевши коње и отале потребе њихова стана, прибегоше у град звани Редил. А сам са неким монасима и осталом децом својом, по извољењу Божију као опремљену му лађу нашавши и ушавши у њу, отплови на неко тврдо место острва, и ту проведоше много дана у великој глади и жеђи. И опет видевши згодно време, изашавши од воде, иђаше брже на предлежећи му пут. И друга многа искушења поднесе од безбожника на путу; јер беху опколили многа места да га ухвате. Али >душе праведника су у руци Божјој, и неће их се дотаћи мука< ( Прем. Сол.3, 1 ), и сматраху их безумници као да су умрли. Јер овај преподобни Божјом помоћу
закриљиван и имајући савршен разум у говору, дајући разне и многоврсне изговоре, пролажаше ратне пукове неповређен. И када је дошао у дом Пресвете, где је часно усамљеништво онима који хоће тамо да живе, и нађе оне мужеве којима беше поверио тај манастир. А хтели су га предати у руке поганика, да није преподобни тако брзо дошао. Јер и они су били у невољи, јер беху дуго затворени на једном месту, гинући од глади и жеђи.

 

[Prisoner]

Они су нападали свакога ко има се нашао на путу, а двојица која су их издала су скупо платила.
Одговор је НЕ.

Pitam zbog teme..Srbija,Jelena Anžujska i krstaški ratovi.

 

[vujadin]

Ево још једно поглавље о Данилу.

ДАНИЛО СТИЖЕ У ХИЛАНДАР И СВОЈИМ ЗЛАТОМ КУПУЈЕ ХРАНУ И УЗИМА НАЈАМНИКЕ ЗА ОДБРАНУ ХИЛАНДАРА, КОЈИ ЈЕДНОМ ПРИЛИКОМ ПОРАЗИШЕ НЕПРИЈАТЕЉА
Овај господин мој, кога смем назвати добрим и најмилосрднијим хранитељем многих, пошто је живео животом дивним и изванредним, богољубазним и светолепним, видећи многе беде тога светога места, да се најпосле ништа не налази у том манастиру, давши своје много злато, и посла неке веште људе, који прикравши се дођоше на море, и у једној лађи купивши обилно пшенице, донесоше у манастир ка преподобном кир Данилу. И после овога опет давши друго много злато и из места ван Свете Горе скупи велику множину изабраних људи, и њих уведе к себи у манастир са њиховим оружјем, да се боре са оном трипут проклетом јереси. А ови безбожници чувши да је преподобни дошао, и како има храбре људе за победу њихову, не због такове силе господина мојега, но уплашени страхом силе Господње, не хтедоше те године доћи на то свето место, но сабравши велики плен из целе Свете Горе, вођаху људе и жене, младиће и девојке, као четвороноге животиње ужима свезане и вођене у ропство. Јер таква је тада рана и страдање било, које се не може сравнити са египатском казном или побијањем деце витлејемске од Ирода или са навалом халдејском на овај напред речени свети град, какво је тада снашло Свету Гору. Тешко је описати све зло које је тада снашло људе, јер горе и пећине, брда и долине, и сва распућа беху пуна мртвих телеса, нагих и непогребених, дајући страшан и дирљив призор гледаоцима. И ти безбожници све опустеше, и опет се враћаху у своја места. А један њихов део ишао је једном близу места званога Хиландар. А када их видеше људи који су били у манастиру са преподобним, почеше молити код преподобнога да изађу против њих. А овај господин мој бојећи се рањавања деце своје, не даде им. А они уздајући се у Господа и у помоћ Пресвете и у молитву тога блаженога господина својега, узевши своје оружје, и изишавши на једно тврдо место пута опседоше га, и када уђоше међу њих ти безбожници, тада изненада устадоше деца преподобнога и једнодушно устремише се ускочише посред њих, и многе умртвише, и друге ранише, и множину од њих ухвативши одведоше у манастир ка преподобноме а заробљенике отпустише у слободу. Ту уграбише много богатство поганика. А овај господин мој и учитељ, унапред јављајући Божју помоћ и Његову победу над поганицима, узевши оружје све ишарано златом самога војводе тих поганика, и фарију његова, који је такође имао борбено оружје све украшено златом, штит и копље и друго остало, и све даде благочастивом краљу Урошу на предивну његову похвалу и част, пославши једнога од достојноименитих монаха са неколико деце своје а сам благодараше непрестаним хвалама добротвора свију Бога који тако чини. Јер и ту живећи у дому Пресвете у крепком подвизавању, изнураваше тело своје многим и жестоким животом и бдењем и непрестаним поукама божаствених речи, чувајући целомудрено подобије свога живота и изучивши до краја вештину сваке мудрости, тако да је због многоплодне врлине своје и непорочнога живота он био љубим од свију благоверних.

 

[vujadin]

Ово је наставак и има још


ДАНИЛО СЕ СКЛАЊА ОД НЕПРИЈАТЕЉА У РУСКИ МАНАСТИР. НЕПРИЈАТЕЉИ ГА ТАМО НАЛАЗЕ, ОД КОЈИХ СЕ СПАСАВА И ИДЕ У КСИРОПОТАМ.
После мало времена од одласка тих безбожника из Свете Горе, чуло се да се спремају да дођу на свети манастир Хиландар и на преподобнога игумана Данила, да изврше своју вољу. Јер као дивље звери шкргутаху зубима на овога господина мојега, овако говорећи: > Када бисмо га ухватили, то бисмо многобројно богатство довољно узели од њега <. И мишљаху којом би вештином могли ухватити преподобнога. А господин мој чувши такву њихову намеру, да иду, узевши са собом два монаха и мало деце своје, и уставши оде у манастир руски ка светоме Пантелејмону, ка духовном оцу, да му се поклони, гледајући оне безбожнике како журе да га закољу. И када је дошао тамо у манастир, поклонивши се светој цркви, и узевши свога духовнога оца узиђе с њиме на пирг ( кулу ) . Ту насамо заједно са њиме остаде тај дан и ноћ, говорећи о духовним беседама. А они безбожници нађоше нека два мужа од Хиландарске области, који беху љубими овом господину мојему, звани Николај и Георгије, и њима обећаше дати много злата, ако им предаду преподобнога. А ови преварени ђаволским дејством , обећаше да ће им то учинити. И када је овај преподобни био у напред реченом руском манастиру подигавши се одоше они безбожници на Хиландар. И када чуше да је преподобни изашао, нађоше оне мужеве, које беху наговорили, послаше их, да ушавши у град ка преподобном, где беше, и ове уведу после себе. А они дошавши ноћу почеше дозивати казујући своја имена, и говорећи да им брзо отворе градска врата, јер су ради неке велике работе хиландарске послани по преподобнога. А монаси тога манастира и сами бојећи се безбожних, не отворише им, нити јавише ка преподомном о њима, А када је било време јутарњега пјенија, јавише о овоме преподобноме. А он заповеди да их уведу к њему. И када су ови дошли, поче их питати господин: > Због чега сте дошли <? А они к њему изговорише речи, којима би могли затајити своју злобу. А овај ваистину незлобиви верујући свакој речи, и тима варалицама не зазре лукавства. А када је било време зоре, овај блажени ходио је око пирга ( куле ) и појао часове, и погледавши на једном високом месту, и видео је како велике птице лете ка томе манастиру, где беше. И мало после када је почела светлост осијавати, угледаше многе пукове безбожника где иду, и тако наједанпут опколише град, чинећи борбене победе, и веома викаху, јер пробивши градске стене ускочише унутра као крилати, слично зверима све грабећи. И почеше ка себи дозивати оне које беху наговорили да им предаду преподобнога, и ка онима који су држали тај манастир, говораху: > Ако хоћете да вам не чинимо никакве пакости, то нам дајте именујући блаженога; ако ли тога не учините, све ово од вас огњем изгореће <. И тако у један час божанствену цркву и све зграде ( палате ) тога манастира упалише, и велику множину дрвета свукавши прислањаху око пирга, у коме беше преподобни, лесе и даске, снопове лана свукавши ужегоше, док се није тај пирг зажарио као и огњена пећ. Јер они лукави и безбожни ратници разјариваху већи пламен, који је високо досизао.
Вујадин

 

[vujadin]

ево и други део

А чеда преподобнога, која су ту била, устрелише многе од безбожних. А оне напред речене варалице, наговараху све који су били у пиргу, да предаду преподобнога. И видећи господин мој ту њихову злу заверу, од младости своје имао је вешт разум, и ту га показа. Јер беше црква на врху тога пирга ( куле ) која извана има тврде жељезне кључеве, и ове тајно узевши к себи, рече ка онима који су га хтели предати: > Браћо уђимо у цркву да се помолимо, и да се међусобно опростимо, јер се растајем од вас ка смрти, коју унапред видим <. А ово чинећи блажени, умном молитвом досезаше до небеса, чекајући помоћи од Господа. И своја чеда беше научио, када уђу у цркву, да уставши отму њихово оружје и затворе унутра у цркви. И када сви уђоше у цркву са преподобним, не знајући ништа о оном што ће бити, тада чеда блаженога уграбивши њихово оружје, искочише напоље са преподобним, закључавши све унутра. А када је огњени пламен досизао до врата, блажени нађе ту мало воде и угаси га. И опет тако исто учини. А када му нестаде воде, у једном земљаном суду нађе мало вина, и њиме угаси пламен. Јер Бог никад не одступајући од слугу својих, но који је сачувао три младића од огњене пећи, и који им је претворио пламен у росу, такову доброту показа и овоме. Јер се могло осетити како некаква пречудна хладовина душе од Горе Атонске, и та хлади огњену јарост и разгони пушење дима. Када су толику страшну борбу водили против преподобнога од јутра све до подне, и изишавши изван града, седоше ти безбожници хотећи да једу. И наједанпут настаде међу њима велика узбуна и метеж, јер узимајући оружје своје брзо уседаху на своје коње, и могло се видети како беже. Овај господин мој мишљаше да због неке преваре спремају неко искушење или да иду по своје другове, да дошавши са много већом силом брзо окончају своју вољу. И много часова очекујући њихов повратак, вапијући из дубине душе и молећи се са топлим сузама Господу, говораше: > Господе, пред Тобом је сва жеља моја, и уздисање моје не сакри се пред Тобом< ( Пс.37, 10 ) . И када је видео да се више не враћају они ратни противници, а уз то је блажени и чуо за невољу која им се догодила, јер начелници њихови беху отишли са својим силама, а они сами беху остали, и зато побегоше за њима бојећи се да не буду побијени. А добри мој хранитељ видевши такву победу над својим непријатељима, отворивши уста своја благодараше Бога свију, чијим заступством се показаше нападаји сујетних као за потсмех. И изишавши отуда и усевши на коње са Богом дарованом децом, и дође у манастир светих Четрдесет Мученика на обали мора, који се зове Ксиропотам, који од основа украси и утврди богоносни отац кир Сава давањем свога многога злата, и ту уписа себе и своје родитеље у поменик. У овом, дакле, проведе неколико дана, и опет отиде ка својој ћелији у Хиландар славећи Бога за све.

 

[vujadin]

Ово је све о Данилу за време пљачке по Светој Гори


СУДБИНА ЗАВОЈЕВАЧКИХ НАРОДА НА СВЕТУ ГОРУ И ПУСТОШ ИЗА ЊИХ.

А они безбожни и злоименити погани народи. за које ћу казати: > Смрт љута је грешницима <, дошавши на Свету Гору, стојаху у њој три године и три месеца, чинећи погубну дрскост. Јер тела људи сасецаху као пољску траву, јер не беше места, где не лежаху мртваци. Божанствене цркве и многи домови падоше, и нестадоше многа места, тако да се нису могла лако ни познати ( где беху ) . Ко ће исказати ту љуту рану, колика њихова јарост беше покрила многу земљу? Јер тада не беше дома, у коме није било плача. А када све опустеше, тако да ни они сами нису налазили хране, хтедоше опет ићи чак и до Цариграда, хвалећи се да ће силом опустити многе земље. И када су дошли до Христопоља, устадоше многе државе грчкога царства и учинише им зидом велику преграду, од горе го горе, тако да се више нису могли вратити натраг. И названо је то место Кавала. А они нечастиви када видеше да немају куда да се врате, завојеваше околне земље тих места, наваливши на славни град Солун и Бер, и ту их предобри Бог раздели на њихову погибију, да скончају својом непобожношћу. Једини од њих Фрузи и Римљани, звани Каталани и Моговари, одоше морем у своју земљу, а Мелекил са својом силом ка благочастивом краљу Урошу. Савећавши са друговима својима против овога зао савет, био је ухваћен, и сконча љутом смрћу. А Халик са многим војницима рашири се на земљу влахиотску и на Ливадију и остале друге земље да их завојује. А Фрузи ливадијски заратише с њима, али им не могоше одолети. Опустивши све крајеве тих земаља, рекоше у себи: > Ми сами разделивши се од својих другова, скончаћемо од силе некога царства, ако чују за нас <. И известивши се код грчкога цара да су под његовом руком, са преваром дођоше у Калипољ. И ту одметнувши се, почеше војевати против цара пленећи државе његове. А благочастиви и христољубиви краљ Урош поможе му, пославши своје великаше са многом силом изабраних војника, и уништи их, као што је знано. Јер рече: > И погибоше нечастиви због свога безакоња<.
Овај господин мој и хранитељ видећи како пропадоше нападаји сујемудрих, и како тама покри њихов злобни и скврнави живот, злочин богомрске воље и љуте нападаје, као умиривши се од неке тежине која се не да лако отрпети, видећи како се јавља велика тишина, благодараше не ћутећи Бога свију, говорећи: > Благословен је Бог, који нас не даде као лов зубима њиховима, јер душа се наша избави као птица из ловачке мреже, и мрежа њихова поцепа се, а ми се избависмо < ( Пс. 123, 6, 7 ) , > јер непријатељима нестаде оружја при крају, и са шумом погибе успомена њихова< ( Пс. 9, 7 ). > Помоћ је наша од Господа, који је створио небо и земљу < ( Пс. 120, 2; 123, 8 ). Јер од Њега долази казна за грехове, и опет за покајање множина милосрђа, јер ради правде даде нам се страдање. Јер божаствени Павле јавља, рекавши: > Кога љуби Господ, тога и казни; а ако и трпимо казну, Бог нам се обраћа као и синовима< ( Јевр. 12, 6-7 ). Јер је речено : > Крепки и велики падају да се немоћни васпитају, и опет нечастиви падају, да се праведни устраше < ( Приче Сол. 29, 16 ).

 

[Prisoner]

Odlično Vujadine.

 

[vujadin]

Хвала на комлименту, али ово су требали да ураде оних 60 или више академаца и хиљаде професора као што се то ради по свету, него мећу неке мрвице по википедији, а све лажи из НОБ и друге комунистичке пропаганде су доступне свима под окриљем културе и историје и преко штампе, па се онда чудимо што нам запад не верује. Запад има све податке о целој нашој историји и борбама и довољно им је успоредити било шта да виде вредност података. Нисам имао други превод него овај Сарајевски из1926 али са мало труда може се разумети садржај. Српска књижевна задруга је превела и отштампала скоро сву грађу средњовековне историје од 13 до 15 века и сигуран сам да то негде постоји, а зашто није на интернету, није ми јасно. вероватно има неки разлог

Вујадин

 

[Prisoner]

A, verovatno..

 

[vujadin]

Ево почетка житија Данила Другог

МЕСЕЦА ДЕКЕМВРИЈА У ДЕВЕТНАЕСТИ ДАН. ЖИТИЈЕ ПРЕОСВЕЋЕНОГА АРХИЕПИСКОПА СРПСКОГА ДАНИЛА (II ) ( ОД 14 СЕПТ. 1324 - † 19 ДЕК. 1337 ).
УВОД
Вечна благодат човекоиљупца Бога, која свуда све свршава, и која је све створила из небића у биће, која је устројила нелепоту ( ругобу ) рода човечјега у лепоту и Духом пресветим дарујући све добро, достојно је, о вазљубљени, да и ја, обилно обдарен Његовим смотреним разумом и мудрошћу, насликам истините судбе Господње, које пророк и Богоотац назва више жељенима од злата и многога драгог камења ( Приче Сол. 3, 14-15 ). Јер никада се не одмеће од свога доброга дела Отац милосрђа и Бог сваке утехе, чинећи нам корисно по обећању. Јер шта да речем или шта да проговорим, ја који могу да проповедам безбројно и огромно богатство и милост неисказане славе Његове? Јер ако ко множи добре речи на тисуће, није ли све за Његово име? Ако ли опет мало проговори о том, све је у славу Његову. Јер и мени је благовремено и ваистину достојно да укратко изречем благодат Богу на неисказаном дару Његову. Јер Његов промисао за све људе је разуман, да се обнавља добрим делима из дана у дан, и иде за духовним стварима, и да се вредно подиже од чуда ка већим чудима. Јер сваким добрим делима хвали се Бог. Јер од Њега разум дарежљив износи предивне речи духовних јављања, којих је разумних дарова удостојен овај господин мој, преосвећени архиепископ кир Данило, и разгоревши се божаственом љубављу, знајући да има обилну ризницу разума, и имајући непостидно уздање ка дароваоцу добара, и на Њега уздајући се да неће погрешити у смелости за веру, захте да богољубазним речима објави богоугодне животе господе своје, т.ј. благоверних царева српских земаља, како је ко од њих проживео овај живот, утврђиван > крепком руком и високом мишицом < ( Пс. 135, 12 ), и опет после овога добра дела непорочнога живота преосвећених архиепископа све по имену, као што је видимо у лицу вашега христољубља, у сласт ревнујући речи апостола Павла, који рече: > Нека нико не тражи свога, но ближњега < ( I. Кор. 10, 24 ), и као што је у причи: > Муж разуман је престо чувствија, и у добром срцу почива премудрост < ( Приче Сол. 12, 23 ). Јер ваистину све таково се сврши у овом блаженом господину мојем. Но ја грешни и недостојни слуга његов, од њега храњен и љубим и васпитан у сваком доброразумију, и упућиван на добре навике, да како год такво у заборав одложивши и леношћу оптерећен не споменем његова добра дела и цео живот сасвим у љубави Божјој? Јер расуђујем у себи немоћ моју, да немам тако постижан разум ума мојега, којим бих достојно похвалио његов живот, колико сам гледао ја грешни стојећи пред њиме са страхом и бојањем. Но будим се као од сна, видевши божаствене списе, у којима налазим многе слуге и ученике, који су саставили похвале својим господарима. Но такав је дар оних који љубе Господа. А ја отуђен од Њега по безмерном безакоњу мојих лукавих дела, треба да притекнем јединоме Богу, и да од Њега тражим савршен дар. Јер је даровалац милостивном посећењу. Јер знам да самом заповешћу точи воду од тврдога камена, и погледом суши бездне. Но Ти, Боже богова и Господе господара, даруј ми разумну реч за отварање уста мојих, да узмогнем по достојању предати божаственом писању све о животу овога блаженога светитеља, кога Твоја моћна десница узведе на овај свети и божаствени степен Тобом уздигнутога престола. Јер овај господин мој проповедајући величија чудеса Твојих и прослави животе другова својих. А Ти свемогући, кроз мене недостојнога ученика његова, даруј ми ову похвалну реч за вечну и блажену успомену његову, што видех и колико слушах од пређашњих сведока живота његова, да исповедим све по имену, на слушање свима који љубе Тебе истинитога Бога нашега.

 

[vujadin]

Ево још један наставак

ДАНИЛО, СИН ПОБОЖНИХ, БОГАТИХ И СЛАВНИХ РОДИТЕЉА, МОЛИ РОДИТЕЉЕ ДА ГА ДАДУ НА УЧЕЊЕ КЊИГЕ. НАПРЕДАК У НАУКАМА. ЉУБАВ ПРЕМА МОНАШТВУ.
Овога блаженога светитеља кир Данила, бившег преосвећенога архиепископа све српске земље, почетак његова живота је истина. Био је син неких благоверних и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху богати и веома славни, управљајући дане свога века у великој врлини, и у њој родише синове и кћери, и овога господина мојега и учитеља васпиташе у целомудрију ( чистоти ) и у свакој побожности. Јер чини ми се, мени недостојноме, према добром и складном животу његову од младости, и неисказаном самислу, да је још у материној утроби био назнаменан да угодно и непорочно послужи Господу. Јер од када је знао оца или матер, од тада се одвраћаше од свега земаљскога овога света, не осећајући љубав према својој матери, но овај је више волео да се присваја Господу. А када је доспео до младићког узраста, најмилосрднији и најдарежљивији Бог, добри човекољубац, који са радошћу прима свакога који Њему греде, посла и овоме блаженоме своју светлост и своју истину, и љубавном стрелом рани срце његово, да ка Њему хоће и Њега са радошћу жели речима и делима,
слухом и очима и мишљу. А поче и молити родитеље своје да га даду и на учење књига. А они не хтедоше тога учинити, јер беху озлобљени смрћу остале деце своје, и само овога једнога имађаху на утеху им, и ради тога га не могаху отпустити, говорећи у себи: > Шта ћемо добити, ако се одлучимо од љубљенога нама сина, да само већу скрб примимо <?
А овај блажени смотривши разумно и смислено савећање својих родитеља, и разумевши да неће да га даду на оно што жели и хоће, поче тражити кога би нашао, да га води ка учитељу. И нашавши некога једнога од својих сродника, и њега наговоривши, био је одведен од њега ка неком учитељу, тајно од родитеља својих. Када је тамо доведен, Божјом вољом прими га тај учитељ. Јер знађаше и којих благоверних родитеља беше син, и видевши његову усрдну прилежност, поче га упућивати у добре поуке. А овај ваистину од младости вођен од Господа у свако доброразумије и у Његовој вољи поучавајући се дан и ноћ у дубини речи књиге боље успеваше од свију својих другова који су били у том училишту. И од којих требаше прва упуства речи, за мало им постаде учитељ, тако да су се сви дивили и говорили: > Откуда овоме брз разум вештине< ? - не знајући да вечна истинита премудрст, Бог, овога себи изабра, и да од сијања присносушне светлости озари његов ум, хотећи га показати као слику своје доброте. А родитељи његови осећаху велику скрб и жалост због разлучења од свога вазљубљенога чеда. Но када опет чуше за такву благодат која се збила са њим, оставише га Божјој вољи, да се Он једини брине о њему.
Када је прошло неко време, овај богољубиви младић, Божјом помоћу у неослабљеној вредноћи, научи све поуке божаствених речи, непрестано желећи нескврном животу целомудрија и чистоте, поста и бдења и молитве, како то крепки и Богу послушни мужеви чине. А када би угледао некога црнца ( монаха ), никада га не остављаше, док му се не би, притекавши, поклонио, и љубазно обујмио ризе његове, желећи подобија монашкога образа, непрестано молећи се Господу и говорећи: > Благодарим Те, Владико мој, и славим Те због многе и неиспитане Твоје доброте, коју чинећи од младости моје на мени недостојном и до сада чиниш. Но удостоји ме, да у вери примим монашки образ, и сачувај ме у њему очишћена, да Ти угодно послужим у овом веку, и управи стопе моје на Твоје добре путеве, да по њима текући брзо постанем гледалац Твојих дивних чудеса <. Јер колико је слушао о чудима славнога града Јерусалима или Свете Горе, много је мислио у уму својем, како би тамо ишао

 

[vujadin]

Још један наставак

КРАЉ СТЕФАН УРОШ УЗИМА ДАНИЛА К СЕБИ.

А када је дошао до савршеног младићког узрастам и навикавши на такво што је Богу потребно и људима љубазно, и друго боље сабирајући, видећи га тако потребна и украшена сваким ( добрим ) обичајем, узе га ка себи благочастиви краљ Стефан Урош, и после мало ( времена ) показа му савршену љубав. Јер то све беше по смотрењу Божјем. Би му поверено да стоји пред овим благочастивим краљем и да га воли као свакога појединога од унутрашњих ( људи у двору ). И уколико му више беше у милости и љубави, утолико се више смиривао, сећајући се речи коју рече васељенски учитељ и апостол, јер каже: > Господ се противи гордима, а смерним даје благодат < ( Петр. 5, 5; Јак. 4, 6 ). И Богоотац: > Смерна и скрушена срца Бог неће понизити < ( Пс 50, 19 ) Јер овај блажени од младости имајући жељу ка Господу, не покрену ума својега од Њега, није се саплео красотама овога света и оним што је краткотрајно, но све превазиђе као изван тзела и сујетне славе, имајући духовна крила да прелети мреже лукавога ловљења, свагда гледајући на погодно време, како би могао примити монашки образ. И када напред речени благочастиви краљ Урош захте походити божаствене цркве у својој држави, и поклонити се њима љубазно са вером и дати им многе дарове, тако обилазећи многе цркве са великом славом, дође у дом Свете Тројице на место звано Сопоћани. И када је ту била велика радост и предивно весеље због доласка тога благочастивога, био је ту и овај Богом љубазни младић, нађе некога црнца ( монаха ) богоугодна у сваком духовном делу, и њега наговори да му испуни жељено дело, а нико није знао за такву тајну, осим ови једини.

ДАНИЛО ПРИМИ МОНАШКИ ЧИН У МАН. СВ. НИКОЛЕ ( КОНЧУЛ ) НА ИБРУ ОД ИГУМАНА НИКОЛЕ. ПОДВИЗАВАЊА ДАНИЛОВА У КОНЧУЛУ.

Када је отишао овај благоверни краљ из тога манастира, и у вече тога дана свршивши дело службе, у којој му беше поверено да стоји пред тим блкагочастивим краљем, и са друговима својима духовно и телесно веселише се, говорио им је дуго слатке и доброразумне речи, и ови отежали од многога труда,
почеше одлазити на одмор. А овај господин мој имајући свагда будно око ка љубитељу Христу и желећи постићи такво дело, на које се у нади осмели, уставши тајно, ноћу, са једним од својих слугу, изиђе Господом вођен ка тишини неузбурканога пристаништа, хотећи примити црначки ( монашки ) живот. И дошавши у манастир великога архијереја Христова Николе, који је на обали реке зване Ибар, место звано Кончул, и ту из руке преподобнога Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах. И благодаривши милости дароваоца предоброга Бога који му испуњује све молбе на спасење, и тако у том манастиру поче живети са братијом тога манастира по Божјој вољи, сматран као један од њих, неослабио подвизавајући се, свагда пребивајући у светим молитвама, и са великим смирењем работајући са братијом манастирске работе, ноћу не кушаше ни мало покоја, но се умом нелицемерно љубави настањиваше на висинама код престола Владике, као пред очима гладајући грозно испитивање коначне наплате, и говорећи самом себи: > О јадниче, оплакуј своја лукава дела, и помисли како ћеш одговарати бесмртноме цару, који ће испитивати на суду дела твоја <. И тако гледајући, угнезди се једна мисао у његово срце, да чини све што је угодно Богу и да спасе душу своју побожношћу и чистотом и великом послушношћу. Јер тако јачајући, поче се одликовати његов живот дотле, да је он био образац свој братији која је у том манастиру, непрестано лијући изворе суза од очију својих, глађу и жеђу и другим многообразним трудовима мучећи тело своје.

 

[vujadin]

И даље наставак

ЈЕВСТАТИЈЕ АРХИЕПИСКОП ЗОВЕ ДАНИЛА. ДАНИЛО ОДЛАЗИ ЈЕВСТАТИЈУ, КОЈИ ГА ПРОИЗВОДИ ЗА ПРЕЗВИТЕРА И ПРИМА У СВОЈУ ЋЕЛИЈУ.

После мало времена прочу се његов богоугодни живот и велика врлина, и ради ње био је љубљен од свију. Када је за њега чуо преосвећени архиепископ Јевстатије други, поче га к себи звати љубазним речима; а он се не хтеде разлучити од таква места, у коме беше навикао на подвиг многога исправљања. А када га је овај преосвећени много звао к себи, и видећи да се на то не обазире, поче говорити о њему ка превисоком краљу Урошу, да би му заповедио да иде ка преосвећеном. Пошто је превисоки краљ много шиљао овом господину мојему, овако му говораше: > Знам те послушна мојој вољи од младости твоје, па и сада испуни оно што ти заповедам. Уставши иди ка преосвећеном, јер ме много моли за тебе. А ти знаш да ми није достојно погрешити никоме његове потребе, јер ћеш доћи у велику част <. И овај господин мој и хранитељ, свагда имајући наду на Господа и на Њега уздајући се, рече: > Прионух за Твоја сазнања, Господе, не посрами ме; јер ниси далеко од оних који Те призивају. Јер ево са влашћу ми се говори да се подигнем од места мојега, у ком се надах од Тебе стећи пребогату благодат. Али опет знам некога праведника који учи, јер нам, каже: > Ништа није боље, него чинити заповеђено, јер послушање ( води ) у живот, а непослушање у смрт <. Но Ти, Владико Господе, који си милостив роду људском, и мене слугу Твојега сачувај од свакога зла, и све узлазе и низлазе сачувај очишћене од сада и до века <. И после овога узе благослов од игумана и све братије тога манастира, у коме беше, и уставши оде ка преосвећеном архиепископу Јевстатију, незлобиво јагње доброга пастира Христа. Њим пасен и вођен на ливаду ( пашу ) живота, и чуван од растргнућа лукавога звера. И свагда пребивајући у Његовој вољи, и Њему угодно чинећи, ради тога милостивог дара љубљен од свију, био је од срца љубазно примљен од преосвећенога, и из руке његове би постављен за презвитера. И опет, после мало ( времена ) видећи га да је у сваком разуму, узе га у своју ћелију; и ту собом показа многе плодове сваке врлине у славу Божју. Јер до конца омрзе грех, написавши у себи и слику истинитога покајања и добрих дела, био је вођен Светим Духом у богољубије, и никада не попусти, но снагом своје непоколебиве вере победи ђавола, мољењем и светим молитвама, бдењем и постом, и рекама суза натапајући све тело своје. И као што доброплодни насад, натапан небесном росом и који добро расте, даје плод у своје време, тако и овај господин мој, њему сличан, имајући у себи плод животни, т.ј. речи духовних поука, и многа остала добра дела, од њих је обилно хранио срца верних. Јер живећи ту код преосвећенога и поштован од њега, вођен од Господа ка превеликој благодати, угодно послужи овом преосвећеном у побожности и целомудрију ( чистоти ), до половине друге године.

ДАНИЛО ИЗАБРАН ЗА ИГУМАНА ХИЛАНДАРА.

И после таквих времена учини састанак тај преосвећени архиепископ са благочастивим краљем Урошем. А ту је био са преосвећеним и овај господин мој блажени и Богом изабрани монах Данило, сијајући посред целога сабора као многосветли светилник, по изгледу добролепан и доброговорљива

 

[vujadin]

Овај наставак је веза измећу ових што сам метнуо и оних прије неког времена

језика, јер се изли благодат на усне његове, и даде му Господ такав дар да смислено и разумно говори пред царем, као што каже пророк Исаија: > Даде ми Господ језик за поучавање, када ми треба реч рећи < ( Исаија 50, 4 ). Пошто у то време славни манастир Хиландар, који је у Светој Гори дом Пресвете Богородице, није имао игумана, и благочастиви краљ Стефан Урош учини савет са преосвћеним архиепископом Јевстатијем и целим сабором, и избравши овога мојега господина, би му заповеђено да буде игуман више реченога Богом подигнутога манастира, и ту га благочастиви краљ и тај преосвећени одликоваше многим различним даровима, овога дарованога од Господа још од почетка зачећа његова неисцрпним даром богатства, и поверена таква примања части. Са великом и достоименитом хвалом и чашћу отпусти га у Свету Гору, коју од своје младости жељаше неситом љубављу, да би био њезин житељ. И дошао је тамо у домм Пресвете, која је дана свима преподобним као добар стан и просвћење вечне славе и награда небеснога живота и примање рајске хране. Достојно ми је назватиову добру и жељену земљу Свету Гору као и ону обећану, која точи мед и млеко ( V Мојс. 6, 3 ). Но ова је, дакле, боља и складна, да је у њој весеље свима који су права срца. Ту, дакле, у дому Пресвете, поче живети . овај блажени, дошавши у велику тишину смерног мудровања, олакшавајући тело своје постом и бдењем и безмерним молитвама дотле, да га је презрео, не би ли имао наду спасоноснога прошења од Господа. Јер многа искушења ствараше му ђаво, мислећи лукави да ће му запети препону таквим мучењем. Када је овај стојао на молитви ноћу, и дошавши на очи његове, јављаше му маштањем многе беде и страховања; а овај Богу послушљиви именом Господњим противљаше му се, други Јефтимије пустиножитељ, побеђујући злолукавога. Јер мада виђаше толике његове утваре и пакости како се дижу, стојаше тврдо и добропобедно укрепљен крсним знамењем и не бојећи се лукавства његова и нападаја, нити изостави псалма певанога у својим устима, но се још више подвизаваше. Живећи у оваком предивном животу у повереном му манастиру Хиландару, и бринући се за њега у сваком прилагању трудова као што је достојно, а увек заповедаше о врлини изванреднога живота и побожности и страху Божјем, поучавајући све о једномислености и износећи речи о сагласности љубави Божје.

Вујадин

 

[vujadin]

Ово су сада наставци на оно пређашње и завршетак житија о Данилу Другом који је важан за историју српску, али морам нагласити да су ова сва житија искривљена преписивачима и преводиоцима па негде има и грешака, али ако неко жели да их сабере у једну књику било би пожељно да исправи граматичне и друге грешке као и сам дијалекат и да обради све на исти стил,ништа више није заштићено, а мислим да би било и корисно.


ДАНИЛО ОДЛАЗИ У КАРЕЈСКУ ЋЕЛИЈУ РАДИ ПОДВИЗАВАЊА, А МЕСТО ЊЕГА ПОСТАЈЕ ИГУМАНОМ ХИЛАНДАРА НИКОДИМ, УЧЕНИК ДАНИЛОВ.

Овако чинећи и говорећи блажени, жељаше да у иночком животу послужи Господу. И видећи да су се угасиле победе непријатеља, и да се живот управља ка тихом и безметежном животу, оставивши старешинство славнога манастира Хиландара, уставши пође у ћелију светога Саве у месту званом Кареји. Јер ту је добра и безметежна усамљеност онима који хоће да живе у тој ћелији по установљеном правилу богоноснога оца кир Саве, као што сам беше чинио ту инокујући, свршавајући молбе и ноћна стојања, метаније и псалме и остало слатко стицање трудова. Јер ту, дошавши господин мој, ваистину вођен вољом Божјом и укрепљен пресветим Духом, све такве уставе љубазно прими и постаде вернима посредник велике користи. Јер многи примајући поуке од тога блаженога, постајаху ревнитељи истине. Јер добро напредујући успеваше у божаственом покајању пун веома предивнога оштроумља, и изнутра освећен умом Духом светим, чистоту и велику уздржљивост стекавши од младости, и ту дошавши на тихо место које је узакоњено да живе не више до два или три црнца ( монаха ), поче многим страдањима и подвизима мучити тело своје у глади и жеђи, ноћном стојању, и док не би светлост засијала, нико га није могао видети да је сео или да се мало одморио, само је појао пластир и остале псалме ноћнога устава. А многобројна метанисања ( чињаше ) и сузе своје топле ( проливаше ), док тело његово није било као да стоји у води. Јер смем на правду да кажем, да ђаво не могући гледати такав његов подвиг, много пута се са њиме борио хотећи га умртвити, али они који се уздају у Бога, страшни су непријатељима. Јер овај блажени имађаше на своме врату крст од демонолита, и када долажаше на њ тај лукави дух, то не имајући друго што чинити, но крст тај скинувши са себе, одбијаше га говорећи: > Господе дао си нам крст Твој, оружје против ђавола <. И срушивши његове нападаје, сијаше сваком врлином, тако да су га сви црнци ( монаси ) Свете Горе знали, и да му Бог прима све прозбе. И к њему прилазећи требоваху поуке за корист душе. А на његово место би постављен у Хиландару преподобни игуман Никодим, који је пре био ученик овога блаженога.

КРАЉ УРОШ У БОРБИ СА КРАЉЕМ СТЕФАНОМ ПОВЕРАВА МАНАСТИР БАЊСКУ И СВЕ СВОЈЕ ТАМО СКУПЉЕНО БЛАГО ДАНИЛУ, И ДАНИЛО БИ НАРЕЧЕН У БАЊСКОЈ ЗА ЕПИСКОПА.

После некога времена догоди се велика скрб благочастивоме краљу Урошу, јер се беше подигао његов брат благочастиви Стефан краљ од сремске земље са многом силом, хотећи да узме његов престо и да га даде сину својему Урошицу. И беше му велика невоља. Јер сва његова властела одметнуше се, и не имађаше ни једнога на кога би се поуздао, али још више је био у скрби за славни манастир светога Стефана, место звано Бањска. Јер у њему беше сабрао много богаство, све своје имање, и не налажаше таква мужа, коме би поверио такво место са наследством његовим. Јер се те године беше преставио епископ тога места. И сетивши се овога мога господина, поче му шиљати, говорећи: > Господине мој и оче, од почетка љубазни души мојој, брзо пожуривши се дођи к нама, јер срдачна жеља присиљава ме да ти јавим многе речи о духовним стварима. Да, никако немој да не послушаш оно што сам ти рекао <. Многе речи слатким писмима шиљаше му не једанпут или двапут, но много пута, како би га могао довести к себи. И овај господин мој свагда послушан на добро, видећи срдачан позив благочастивога, уставши оде к њему, ништа не знајући о оном што ће бити. Када је дошао, и када га виде благочастиви краљ, веома се обрадова због доласка блаженога, и љубазно га прими, и мало после седе заједно са преподобним, и објави му многе речи тајно знане, и најпосле му објави ствар, због које га беше позвао, говорећи: > Види многе скрби и беде које су ми се догодиле данас када сам без наде, не добијајући помоћи ни од кога, само од Бога саздатеља свега. Ти све знаш о овом. Хоћу да ме у једној ствари послушаш, јер за то осећам већу скрб од другога. < Говорећи му о оном напред реченом манастиру цркви светога Стефана, Рече да се брине о њему и да у његове руке предаје све ту донесено богатство тога христољубивога. А блажени чувши ово веома се ожалости, јер није хтео да се разлучи од живота Свете Горе и иночкога правила, на које беше навикао, и није обраћао пажње на речено му. А благочастиви краљ Урош многим мољењем и слатким речима једва га умоли, тако обећавши преподобноме, да га, ако се Божјом помоћу неповређен поврати, неће задржати од Свете Горе. И када је овај господин мој примио тај манастир, и би нареченДанило свеосвећени епископ. Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме, а за то није нико знао само ови једини. А сам уставши пође против брата свога на рат и против своје воље, јер се сви његови великаши беху одметнули. Али Бог, који чини једини милост у тисућама, дарова и тому благочастивому ненадану помоћ. Јер те године његове скрби многе војске народа татарскога и турскога и јашкога дошавши предадоше му се. И са њима пошавши одби насиље оних који су борбу водили са њиме, све добро свршивши Божјом помоћи.

 

[vujadin]

наставаг на ово горе


ДАНИЛО СЕ ВРАЋА У ХИЛАНДАР

А када дође Богом дарованом му престолу, тада овај мој господин и учитељ поче молити благочастивога краља да иде ка својој ћелији у Свету Гору, као што му беше обећао. А христољубиви краљ много је молио да се не растане од њега. И овај блажени од младости своје уловљен од Господа, и Њега љубећи, и свагда у врлини пребивајући, презревши све лепоте света, више је волео да се туђи земаљских, не гледајући на привремене ( ствари ) , но желећи бесконачнога давања, и давши мир благочастивоме краљу, опет оде у Свету Гору, чије васпитање беше.
И дошавши у славни манастир Хиландар, и узишавши на пирг ( кулу ) , поче ту у ћутању живети, поставши бољи у дивној мудрости, у све дане живећи богоугодно, украшујући се сваком врлином, и благочаствовати и служити Богу од свечисте душе и тела, и да му се јави достојан и искушан, и у свему прав и нелицемеран.
Такво му је све било од Божјег надахнућа и благодати, непрестано прочитавајући поуке пророка и осталих божаствених речи, не остављајући никада доброобичајне молитве и до краја ревновавши савршеној уздржљивости, ту нашавши часно усамљење весељаше се у божаственим речима обилно дан и ноћ, како би могао угодити Господу и спасти душу своју.

КРАЉ УРОШ ПОЗИВА ДАНИЛА К СЕБИ. ДАНИЛО ПОСТАЈЕ ЕПИСКОП ХУМСКИ. ИЗА КРАЉА УРОША ПОСТАЈЕ КРАЉ СТЕВАН УРОШ III.

У време у које иђаше овај преосвећени у Свету Гору, оставивши старешинство напред реченога манастира цркве светога Стефана, која је епископија бањска, по одласку овога господина мојега, учини благочастиви краљ да се то место зове игуманија. И после некога времена би јављено томе благочастивом краљу Урошу о овом свеосвећеном епископу кир Данилу, да хоће да иде у Јерусалим и његова околна места, да их види. Јер ваистину је то желео господин мој. Чувши то благочастиви краљ Урош, пошто га је знао као потребна у свему и као целомудрена расудитеља у духовним сварима, веома се сажали због растанка са њиме, и поче шиљати ка њему љубазне речи, говорећи. < Знам те да си ми вазда од своје младости био послушљив, и да никада ниси попустио да чиниш добра дела за душу моју и тело, и да си увек послушао оно што сам ти говорио. Да, дакле, не остави ме на крају мога живота, дођи к нама, да неку малу корист учиниш души мојој <. Много времена је шиљао ка свеосвећеном, и многоразличне речи јави му. А мој добри хранитељ због љубави дела духовнога, које је имао благочастиви са њиме, ево опет по трећи пут пође к њему, једнако не знајући шта ће бити са њиме. И када је дошао к њему, тада му благочастиви краљ несумњиво јави, говорећи му : > Нека ти је знано, господине мој оче, да од како си се разлучио од нас, тужили смо за тобом. А хвала и благодарење Богу, чијим благовољењем опет дође к нама, после овога нећеш се растати са нама, јер слава и част биће ти од мене дарована колико усхтеш <. Када је то чуо господин мој, обузе га велика жалост због лишења Свете Горе и поче молити благочастивога да га отпусти. И видевши да му речи о томе ништа не успевају, рече: > За све ово нека је благословено име Господње < ( Књига о Јову, 1, 21 ). Заповеди му благочастиви краљ да иде у дом Светих Апостола, а тада је био преосвећени архиепископ Сава Трећи, и посла писмо к њему да сваку част одаје свеосвећеноме. Т му дарова преосвећени своју ћелију на пребивање му. Од тога времена благочастиви краљ Урош беше обећао да ће овоме преосвећеноме дати престо Светога Саве, који после и доби по благовољењу Божјему. Када је ту живео у складним обичајима као што беше навикао, и после некога времена престави се напред речени архиепископ Сава, на чије место би постављен Никодим архиепископ, а овоме господину мојему даде благочастиви краљ епископију хумску. И када је тамо живео, после мало времана приспе смртно разлучење христољубивом краљу Урошу, и при престављењу његову и господин мој беше се ту нашао, и његово блажено тело пренесе са славом у рукотворени манастир христољубивога ( Бањска ). И после престављења тога благочастивога прими престо син његов Стефан краљ Урош Трећи, и веома заволи овога свеосвећенога епископа кир Данила. Јер њиме постиже све своје жеље, и ни на кога се тако не надаше и не уздаше, као на овога господина мојега, јер кроз њега било му је све могуће. Јер ако је имао какво посланство са околним царевима, овај господин мој сврши добро и разумно том благочастивом, и ни у којем делу не погреши његове воље. И овде би нам требало много говорити о тадашњим догађајима у дане његове, али то је све написано у пређе писаном житију тога христољубивога краља Уроша Трећега, како му посужи овај свеосвећени господин мој Данило. А мени приличи напред укратко изложити реч.

ДАНИЛО ОДЛАЗИ ОПЕТ У СВ. ГОРУ, И ПОСЛЕ СМРТИ НИКОДИМОВЕ ДОЛАЗИ ЗА

 

[vujadin]

Наставак

ДАНИЛО ОДЛАЗИ ОПЕТ У СВ. ГОРУ, И ПОСЛЕ СМРТИ НИКОДИМОВЕ ДОЛАЗИ ЗА
АРХИЕПИСКОПА. ДАНИЛО КАО АРХИЕПИСКОП.

Пошто је овај господин мој тада испунио све жеље по срцу томе христољубивом краљу, камо беше шиљан, разгарајући се љубављу Христовом, имајући тако свој ум прикован тамо, уставши оде у Свету Гору. Када се после његова одласка преставио архиепископ Никодим, и овај христољубиви краљ Урош Трећи сети се овога господина мојега, и многим шиљањем призва га к себи, а он није ништа знао шта ће бити, и као изненада заповеди да се сазове цео сабор српске земље. И кад је то било, убеђењем тога христољубивога краља и благовољењем целога сабора Свете Горе и сабора српске земље, учинише све по закону, и узведоше га на престо светога кир Саве у нарочити дан празника Ваздвижења часнога крста и прославише га говорећи: > Данилу преосвећеноме архиепископу свију српских и поморских земаља, многа лета <. А када овај господин мој виде такав дар пресветога Духа, како му се даде власт почасти седења апостолскога, коју никада није хтео нити се тому надао не мале хвале благодарења даваше Господу Богу, чијом вољом би удостојен неисказане милости. Говораше овако: > Величајући величам Те, Господе Боже мој, и славим име Твоје за множину неисказане Ти доброте, коју чиниш са мном недостојним од младости моје па све до сада, не удаљујући од Твојих милосрђа, но још више на већа преводећи, отуда ( долази ) унапред разумевање будућих ( ствари ) и разумевање тајана, јављање сакривенога, раздавање благодати, и небесни живот т. ј. зборовање са анђелима и бесконачно весеље, сједињење са Тобом на висинама и коначна жеља, т. ј. бесконачна радост. Јер од таква сједињења обогатио си и мене грешнога. Јер такав дар Тобом дарован ми, није само мој, но и оних који Те љубе и оних који су Ти од почетка угодно послужили. Али знам Те дароваоца сваких прозби, које су Теби угодне, јер ниси далеко од оних који Те призивају. Јер си рекао: > Позови ме, и услишаћу Те < ( Пс 90, 15 ). На то уздајући се, молим незлобиво Твоје човекољубље да се утврди ум мој непоколебим искушењима демонским. Но дај ми да ходим путем правде Твоје и да прилежно послушам божаствене заповести Твоје. Јер Ти си Онај који учи човека разуму и који водиш ка истини и који кажеш: > Ја сам пут и истина и живот < ( Јов. 14, 6 ), и > светлост која просвећује свакога човека који долази на свет < ( Јов. 1, 9 ). Јер у Тебе је ризница мудрости и разум дарежљив. Јер свети певац Давид учи нас говорећи: > Приступите к Њему и просветите се, и лица ваша неће се постидети < ( Пс. 33, 6 ). И опет: > Господе, у светлости лица Твога поћи ћемо, и о имену Твојем узрадоваћемо се на векове < ( Пс.88, 16-17 ). И божаствени Павле: > Одбацивши сада гордост и грех који се лако налази, потецимо на предлежећи нам подвиг, гледајући ка начелнику вере и свршитељу свега Исусу < ( Јевр12, 1 ). Зато, дакле, друге наде и прибежишта неузбуркане тишине немам осим Тебе, јединога Бога мојега и Владике. Даруј ми да Ти у овом веку угодно послужим сваким добрим делима и нелицемерном љубављу од чистога срца, постом и молитвом, жестоким животом, топлим сузама и милостињом, коју Ти хвалиш, и сваком осталом врлином. Треба да се више трудим за поверено ми од Тебе дело у овај час, да ревнујем праведним

 

[vujadin]

Опет наставак

врлином. Треба да се више трудим за поверено ми од Тебе дело у овај час, да ревнујем праведним трудом светитељима који су били пре мене, који се усрдно побринуше за, течевину користи њихове при вечној награди од Тебе раздавача добара <. Јер оваке речи преосвећенога господина мојега и доброга хранитеља за љубав Божју ( беху познате ) не само мени, но и свакој човечјој природи. Јер ко га гледајући многоплодна дела његова и непорочан живот, неће сматрати блаженим, прослављена од Господа у доласку овога века, и удостојена такве части, у којој је имао савршену власт да буде истинити и неисказан расудитељ духовних ствари међу људима. Јер откада прими престо архијерејвства подигнут од Господа, поче се неослабно подвизивати добрим подвигом, чинећи свака дела непорочно у прилагању трудова за божаствену цркву, коју достојно могу звати дом Спасов мојега Владике, архиепископија српска.
После овога, ја недостојни слуга његов усуђујем се да све по реду изнесем вашем христољубљу о овом господину моме, колико трудећи се у чину чреде своје угодно послужи Господу за корист душе своје, и цркве божаствене од основа подиже и све оборене обнови, и просто што никада није било, показа дивно и преславно на вечан и блажени његов спомен. Јер храбром душом имајући љубав ка Богу и топло присвајање, ка Његовој вољи и хтењу навикавши живети од младих ноктију, све благообразно по закону свршавајући просбе што му је на корист, добри подвижник сабираше божанствене уставе и њима је красио свету цркву као златним ресама, али још више од њих најбоља божаствена пјенија и велика славословља непрестано свршаваше овај преосвећени. Јер грабећи вечно блаженство од Господа, и знајући да многим трудовима треба ући у царство небесно, никада не даде покоја телу ни дремања очима својима. Но када се догодио дан кога празника, ушавши у цркву са Богом дарованом му децом, и целим клиром црквеним, свршаваше с њима узношења Божја грлима, како је достојно на похвалу којега празника, као и славни добри песник будећи све ка истинитом подвигу душевнога стицања, Јер крепко и неодступно држаше уставе законскога предања; и остало веће од овога и још више. Јер достојно ми је уподобити овога преосвећенога и назвати га равночасна таковима, које хвалећи Григорије Богослов рече: > Благо онима, који стекоше у овом животу доброчино ступање, око које не заблуди, благ осмех, хвалу сољу и нелицемерношћу растворену, који су смерни у земаљским и високи у пренебесним, ништа у свету и више од света, који су ван тела и у телу. Јер такових је део Господ <. Јер и овога господина мога наоружа за свака добра дела, и даде му да буде непорочан и непостидан делатељ, који управља реч истине, коме од почетка ни једна злоба не измени његов разум, нити превара превари душу његову. Мреже многоплетене т. ј. замке лукавога, имајући духовна крила, прелете их. Био је удостојен многих виђења божаственога разумевања, и показа богоугодан живот. Јер наћи ћу много више врлина овога преосвећенога, за колико година предржа престо светога Саве. Многе добре и прекрасне успомене његове јавише се у божаственим црквама, т. ј. унутрашње потребе и иконе божаствене златом оковане, изабране ризе ( одежде ) јерејске, епитрахиљи и наруквице златом украшене, дипли и фелони, у којима чаци служе законске ( службе ) у божаственој цркви. Састављао је многобројне књиге и изналазио је оне које пре никада нису биле с њима као лепотом звезда обасу Господом поверене му храмове божаствене. Не само таквима, но и свакоме, који требаше, обилно даваше, чиме се слави Господ, и блажена је његова успомена. Јер Богом дарованим му разумом поучаваше све људе љубави Божјој, и призивајући уједно све ка разуму, да знају што је завет у Богу и жељено дело благочастија, и да врлине сигурно навикну законима. Јер Господ рече: > Који год учини и научи, овај ће се велики назвати у царству небесном < ( Мат. 5, 19 ). Овај преосвећени господин мој у обојем угоди Господу, собом све чинећи и друге ућећи, и ради тога живота пуна врлине и доброте и љубави ка многима, сви великоименити нештедно приношаху своја богатства у дом Спасов, сребрне и златне сасуде, и остала многоименована богатства, говорећи му: > Знамо да ћемо благопријатним Твојим молитвама добити опроштај грхова; јер тобом вођени и научени приносимо ово на дар Господу <, особно дајући части томе преосвећеноме.
Овај господин мој од почетка обогаћен од Господа неисцрпивим даром на векове, и од младости навикавши да чини милостињу и утеху ( исхрану ) ништима, и избавник увређенима, толике многе дарове и богатство примајући, ништа не стече себи у имање, само је богатио божаствену цркву и неоскудно је раздавао милостњу, сећајући се у уму онога суда, који ће бити без милости онима који не чине милостиње.