Србија и Бугарска - мрље прошлости и садашњости

Sveti Sava je večni most Bugarske i Srbije


Veliko Trnovo je nekadašnja politička i duhovna prestonica bugartskog naroda. Upoznati ovaj grad znači upoznati se sa istorijom Bugarske. Grad je smešten na severnim padinama Stare planine, u klisuri reke Jantre. Veliko Trnovo ima veliki značaj i za Srbe, jer se u njemu 1236. godine upokoio Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop.
Veliko Trnovo odiše duhovnošću, što se vidi i po brojnim manastirima i crkvama. Tu je i tvrđava Carevec koja obuhvata prostor od 12 hektara i nalazi se u istočnom delu grada. Od 7. do 14. veka ova tvrđava je bila glavna rezidencija bugarskih careva, boljara i patrijarha, a danas je izletište i vidikovac koji često pohode zlajubljeni parovi, pesnici i umetnici tražeći inspiraciju za svoje radove.
Veliko Trnovo je danas i kulturna i sportska prestonica Bugarske. Poseban spektakl u ovom gradu svake noći je specifičan performans na staroj tvrđavi, gde se uz pomoć svetlosti i zvuka opisuje borba bugarskog naroda kroz vekove.
U turističkoj ponudi vidno mesto zauzima i nekadašnja rezidencija Todora Živkova, poslednjeg komunističkog predsednika Bugarske. Rezidencija je pretvorena u hotelsko zdanje sa četiri zvezdice. Na više hiljada kvadrata nalaze se apartmani, luksuzne sale za ručavanje, rimsko kupatilo i bazeni.

Kao jedan od najvažnijih centara pravoslavlja u Bugarskoj, Veliko Trnovo je i sedište Velikotrnovske Mitropolije. Dom mitropolije se nalazi u okviru velikog kompleksa crkve „Roždestvo presvete Bogorodice“. Danas ovde stoluje Mitropolit Grigorije, koji nas je dočekao na platou ispred crkve. Srbi su moja pravoslavna braća, uzvikivao je radosno.
- Bio sam lični prijatelj srpskog patrijarha dede Pavla, to sam danas sa Irinejom, a izuzetno cenim i episkopa Amfilohija.
Mitropolit Grigorije je posebno istakao da ima odlične odnose sa SPC. Pritom nije propustio da napomene da je za taj dobar odnos najzaslužniji Sveti Sava, „koji je večan most između Bugarske i Srbije“. Ali ne samo Sava, već i sveti kralj Stefan Milutin, „krvni i duhovni potomak sv. Save“ i „sofijski svetitelj“.
Na naše pitanje ima li interesovanja turista da se poseti nekadašnje grobno mesto Svetog Save, mitropolit Grigorije kaže da svakodnevno više od hiljadu vernika i posetilaca dođe u obilazak bugarskog grada Velikog Trnova i traže da vide grob srpskog svetitelja Save u crkvi Svetih 40 mučenika. Ne zaboravljaju da ponesu komadić crepa za sreću, zdravlje i berićet.

Sveti Sava i bugarski narod
Sv. Sava je bio i ostao veliki svetac ne samo za Srbe, već i za Bugare, koji su ga mnogo cenili. Ja sam danas ovde u Velikom Trnovu čuvar grobnog mesta Svetog Save. On je dugo boravio po svetim mestima na istoku i kada je konačno krenuo nazad u Srbiju, u putu se razboleo. I pored ozbiljnosti oboljenja, uspeo je da se oporavi. Iz Carigrada je potom došao u Bugarsku, gde ga je bugarski car Asen, tast tadašnjeg srpskog kralja Vladislava, uz veliku svečanost dopratio do Trnova. Sava je odseo u carevom dvoru, a na Krstovdan, uoči Bogojavljenja, odslužio je službu i svetom vodom okropio cara i prisutni narod. Sava je još neko vreme ostao na dvoru, i ubrzo se ponovo razboleo. Osetivši da mu se bliže poslednji trenuci, odredio je koje će se stvari, koje je sa sobom iz svetih mesta nosio, odneti u Srbiju u manastir Studenicu, koje u Žiču. U januaru 1236. godine, Sv. Sava je mirno i tiho u 67. godini, predade svoju svetiteljsku dušu Bogu. Nakon Savine smrti, po naredbi bugarskog cara, Sveti Sava je sahranjen u Trnovu, u crkvi 40 mučenika.

Prst u Bugarskoj, ruka u Srbiji
Malo je poznato da je prilikom spaljivanja moštiju Sv. Save 1594. sačuvana njegova desna ruka, koja se danas nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja.
U manastiru Svete Trojice nalazi se i ćivot u kome je ležalo telo Svetog Save sve do momenta kad je odneto na Vračar. U ćivotu se nalazi i leva ruka za koju se veruje da pripada Sv. Savi.
Pre nekoliko godina u manastiru Sveta Troica bila je jedna četvoročlana crkvena delegacija iz bugarskog grada Trnova koji su se interesovali za ruku Sv. Save. Naime, kada je kralj Vladislav preneo telo Svetog Save iz Trnova u manastir Mileševu, Bugari su molili da im ostave jedan deo moštiju. U Trnovu se nalazi jedan prst ruke Svetog Save i zato su oni došli da vide da li na ovoj ruci nedostaje taj prst. I, zaista, na ovoj ruci nedostaje prst što potvrđuje da je reč o ruci Sv. Save, iako se do skora govorilo da je reč o ruci nepoznatog svetitelja.

Vecna bariera izmedju srpkih Slovena i tursko-mongolske horde koja ne pripada slovenskom plemenu .Tatari treba da traze svoj most sa UGRIMA jer su sa njima najslicniji .
 
Poslednja izmena od moderatora:
Vecna bariera izmedju srpkih Slovena i tursko-mongolske horde koja ne pripada slovenskom plemenu .Tatari treba da traze svoj most sa UGRIMA jer su sa njima najslicniji .

Владика Николај Велимировић
O зближењу нашег и бугарског народа

Кад говорим о задругарству, мени долази у памет једна шира задруга од националних група на нашем светлом херојском и мученичком Балкану. Ми смо браћа по вери и духу са Грцима, Румунима, а још и по крви са Бугарима. Са Муслиманима ми смо без мало једно по култури и многим обичајима. Шта нас на свету спречава да будемо једна благословена задруга?
Наша је црква миротворна по самим начелима јеванђелским. Она је миротворна и по примеру Св. Саве, који се трудио да учини и бугарском народу што више добра и што више услуга. Савино миротворство није било скривено дипломатско и бирократско, засновано на тајним основама од данас до сутра него миротворство активно, отворено, добротворно и братско. То је бугарском народу остало и запамтио је и до дан данас носи у срцу благодарност према нашем славном светитељу. Цар Асен се једва решио после дужег времена да дозволи пренос тела Савиног из Трнова у Србију. Он је то учинио на дуго наваљивање краља Владислава. Но, да се бугарски народ о томе питао, ја верујем, да не би никада дозволио да се тело свечево однесе из Трнова. Вероватно да би оно и данас лежало у трновској цркви Светих 40 мученика, као што у Софији лежи тело унука Савиног Светог краља Милутина.
Многим Србима није познато да се у манастиру св. Јована Рилског налази црква посвећена Св. Сави и Св. Симеону, у којој бугарски монаси служе до данашњег дана. Свакако је то провиђење хтело да 1933. године Патријарх Варнава упути једно изасланство од неколико српских свештеника у Софију. Сећате ли се ви какви су онда односи били између наше државе и Бугарске? Сва је атмосфера била затрована неповерењем на обе стране. Саобраћај између две земље, и путнички и трговински, био је ограничен на званични минимум. Гледали смо се кроз крв проливену у рату. Међутим, наша црквена делегација примљена је и у Софији, и у свим местима куда је ходила срдачно, топло и одушевљено, не ретко и са сузама. Наши црквени изасланици осетили су тада да су у Бугарској запојени добром вољом за сарадњу и пријатељство са Југославијом. Народ, црквена јерархија и већи део интелигенције који дише славенским духом стоји уз народ и цркву. Нећу да говорим о оном мањем делу интелигенције. Рећи ћу само да морамо бити на опрези од ње и то не ми сами, него и Бугари. Но и зар код нас нема људи који би хтели да заснивају срећу народну не на својој домаћој схеми, него на туђинском песку. Лак је посао имитирати и европеизирати се, много је теже, али и славније одржати своју индивидуалност националну и балканску.
Познато је шта се догодило после повратка оне наше црквене делегације. Атмосфера се осетила чистија и подношљивија. Мало и помало и саобраћај наш са Бугарском у свим правцима потекао је као река преко уклоњене бране.
Митрополит Стефан, постојан као Стара Планина, домаћински је прихватао све госте из наше земље и неумукло изражавао хришћанске и словенске чежње и идеале бугарског народа. Српско свештенство у овој ствари стоји неподељено у ставу миротворства Св. Саве, то јест миротворства активног, отвореног и братског. Чули сте да се два српска епископа и сада баве у Софији практичним послом, корисним по обе цркве. Свакако ће се наћи, за корисно од оба Синода да се установи једно стално саветодавно и пословно тело, које ће решавати планове и предлоге за многе заједничке акције наше две цркве. Тако ће да користи и напредује наше опште задругарство црквено, као претходница задругарству политичком и државном између наше две државе. Ко ће се томе више радовати, него ми у Жичкој епархији који су најпозванији следовати стопама Св. Саве миротворца, и кад више него у овом судбоносном времену.
 
Владика Николај Велимировић
O зближењу нашег и бугарског народа

Кад говорим о задругарству, мени долази у памет једна шира задруга од националних група на нашем светлом херојском и мученичком Балкану. Ми смо браћа по вери и духу са Грцима, Румунима, а још и по крви са Бугарима. Са Муслиманима ми смо без мало једно по култури и многим обичајима. Шта нас на свету спречава да будемо једна благословена задруга?
Наша је црква миротворна по самим начелима јеванђелским. Она је миротворна и по примеру Св. Саве, који се трудио да учини и бугарском народу што више добра и што више услуга. Савино миротворство није било скривено дипломатско и бирократско, засновано на тајним основама од данас до сутра него миротворство активно, отворено, добротворно и братско. То је бугарском народу остало и запамтио је и до дан данас носи у срцу благодарност према нашем славном светитељу. Цар Асен се једва решио после дужег времена да дозволи пренос тела Савиног из Трнова у Србију. Он је то учинио на дуго наваљивање краља Владислава. Но, да се бугарски народ о томе питао, ја верујем, да не би никада дозволио да се тело свечево однесе из Трнова. Вероватно да би оно и данас лежало у трновској цркви Светих 40 мученика, као што у Софији лежи тело унука Савиног Светог краља Милутина.
Многим Србима није познато да се у манастиру св. Јована Рилског налази црква посвећена Св. Сави и Св. Симеону, у којој бугарски монаси служе до данашњег дана. Свакако је то провиђење хтело да 1933. године Патријарх Варнава упути једно изасланство од неколико српских свештеника у Софију. Сећате ли се ви какви су онда односи били између наше државе и Бугарске? Сва је атмосфера била затрована неповерењем на обе стране. Саобраћај између две земље, и путнички и трговински, био је ограничен на званични минимум. Гледали смо се кроз крв проливену у рату. Међутим, наша црквена делегација примљена је и у Софији, и у свим местима куда је ходила срдачно, топло и одушевљено, не ретко и са сузама. Наши црквени изасланици осетили су тада да су у Бугарској запојени добром вољом за сарадњу и пријатељство са Југославијом. Народ, црквена јерархија и већи део интелигенције који дише славенским духом стоји уз народ и цркву. Нећу да говорим о оном мањем делу интелигенције. Рећи ћу само да морамо бити на опрези од ње и то не ми сами, него и Бугари. Но и зар код нас нема људи који би хтели да заснивају срећу народну не на својој домаћој схеми, него на туђинском песку. Лак је посао имитирати и европеизирати се, много је теже, али и славније одржати своју индивидуалност националну и балканску.
Познато је шта се догодило после повратка оне наше црквене делегације. Атмосфера се осетила чистија и подношљивија. Мало и помало и саобраћај наш са Бугарском у свим правцима потекао је као река преко уклоњене бране.
Митрополит Стефан, постојан као Стара Планина, домаћински је прихватао све госте из наше земље и неумукло изражавао хришћанске и словенске чежње и идеале бугарског народа. Српско свештенство у овој ствари стоји неподељено у ставу миротворства Св. Саве, то јест миротворства активног, отвореног и братског. Чули сте да се два српска епископа и сада баве у Софији практичним послом, корисним по обе цркве. Свакако ће се наћи, за корисно од оба Синода да се установи једно стално саветодавно и пословно тело, које ће решавати планове и предлоге за многе заједничке акције наше две цркве. Тако ће да користи и напредује наше опште задругарство црквено, као претходница задругарству политичком и државном између наше две државе. Ко ће се томе више радовати, него ми у Жичкој епархији који су најпозванији следовати стопама Св. Саве миротворца, и кад више него у овом судбоносном времену.

Srbi nemaju nikakve dodirne tacka sa Bugarima.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Osim granice, imate i ljude bugarske nacionalnosti, koji zive shirom Srbije, a najvishe ih ima bash uz granicu sa Bugarskom i u Vojvodini.

Такво је виђење са бугарске политичке тачке гледишта, а са наше је да је много Срба бугаризовано од 1878.наовамо, углавном присилно..па сад њихови потомци живе као Бугари..УБугарској никада нису биле признате националне мањине- сви су постали Бугари после 1878. и 1885. свеједно да сли су Срби,Власи, Татари,Турци или Роми. Сад су сви Бугари.
Исто се десило и у Албанији, земњи створеној на исти начин као што је створена Бугарска 1878.

Бугара широм Србије нема, али свакако има потомака Срба чије су чукундеде живеле на просторима Румелије,Загорја и дунавских предела у време Турака, који су под блгарском репресијом пребегли на слободну српску територију.
 
Srebrena, nemam namere da slusham tvoje neistine. Ochigledno ti je mozak ispran raznim budalashtinama. Ja dobro znam odakle potiche moja porodica i gro ljudi koji zive na granici sa Bugarskom. Ako zelish da predstavish istoriju onakvu kakva zaista jeste, onda se udubi malo u arhive obe zemlje, u literaturu obe zemlje, pa onda prichaj. Ovo shto ovde iznosish su lazi i uvrede na rachun bugarske nacionalnosti u Srbiji, koje nemaju nikakvu osnovu, a pritom mozesh sebi da stvorish razne neprilike iznoseci ih, jer su one- ni manje ni vishe- shovinistichke. Da te podsetim- Dimitrovgrad je manje od sto godina srpska teritorija. Pre toga je bio bugarska i osmanska teritorija. Mog dedu su, kao i dedu moje najbolje drugarice, kad je krenuo u vojsku, pokushali da POSRBE time shto su mu na zakletvi ime izgovorili drugachije, a prezimenu dodali "ic", sa chim se njih dvojica nisu slozili i jasno i glasno su izgovorili svoja prava imena. Da bi govorio(la) o tome ko je odakle, t.j. ko kom narodu pripada, prvo treba da razgovarash sa starim ljudima iz ovog kraja, jer oni pamte shtotshta, pa samim tim i to kako su, do polovine dvadesetog veka, ljudi iz mog kraja bezali u bugarsku, da ih ovde ne bi "posrbili". Jedna ulica u Sofiji zato i nosi ime Caribrodska- jer su se pre nekoliko decenija tamo naselili ljudi iz mog kraja, koji nisu hteli da sebe nazovu Srbima. To su chinjenice. Nisu knjige, nije propaganda, vec CHINJENICE, koje mogu da budu potvrdjene od strane zivih ljudi. I koja je to srpska zemlja u vreme Turaka bila slobodna? Ljudi, koji su bezali sa bugarske teitorije na danashnju srpsku teritoriju, bezali su svega po tridesetak kilometara daleko da bi se spasili osmanskih nameta, jer je u to vreme vladao zakon da, ako neki chovek zbog nameta pobegne iz jednog mesta u drugo, biva oslobodjen nameta, jer se smatra slobodnim chovekom.
 
Poslednja izmena:
Ja dobro znam odakle potiche moja porodica i gro ljudi koji zive na granici sa Bugarskom. Ako zelish da predstavish istoriju onakvu kakva zaista jeste, onda se udubi malo u arhive obe zemlje, u literaturu obe zemlje, pa onda prichaj. Ovo shto ovde iznosish su lazi i uvrede na rachun bugarske nacionalnosti u Srbiji, koje nemaju nikakvu osnovu, a pritom mozesh sebi da stvorish razne neprilike iznoseci ih, jer su one- ni manje ni vishe- shovinistichke. Da te podsetim- Dimitrovgrad je manje od sto godina srpska teritorija. Pre toga je bio bugarska i osmanska teritorija. .

Мени не смета да се ти осећаш припадницом бугарске нације, вероватно у Цароброду има и правих Блгара.Они се оком познају, не треба ту ДНК анализа.Већина оних који се и данас изјашњавају као Бугари из Цариброда прихватили су име окупатора, ја шта да им радим ?? Генетска анализа би показала другачију слику.
Та територија- царибродска, постала је "бугарском" тек 1878,године .те је слика обратна. Искључиво је била српска током средњег века и под Турцима, а тек од више пута поменуте 1878., одлуком берлинског конгреса, ствара се фамозна Бугарска.


Твој лични доживљај "истине" ("аз сем Блгарче, така сичко су Блгари" ) не можеш да пројектујеш на шире планове и да кроз себе видиш Србе као Бугаре .Као ни Кинезе као Бугаре, као ни Ескиме, иста је то ствар. Осим што је такав прилаз у домену психопатологије припада и категорији крајње тенденциозног великоблгарског деловања, посебно кад се понавља као што ти радиш овде.
Немогуће да до сада ниси сазнала да је Бугарска основана 1878.године тако што јој је одређен кнез, а тек после проглашена кнежевином?
То чак и на твојим студијама у Софији нису могли да прескоче да ти кажу.
А што се тиче архива, већ сам ти више пута скренула пажњу да треба да читаш много више и мислиш при томе.
Препоручујем ти једну причу Григорија Божовића о Србину Злату (из Слатине родом) чији је син постао "Бугарин".Има је у Антологији српских приповедака.
...као и обавезно штиво- Спиридона Гопчевича "Стара Србија"..ту заиста има разјашњено како људи говоре српски, славе српске славе,а кад их питају ко су кажу "Ми смо Бугари" и то кажу на српском, а не на бугарском.

Ево, при руци ми је део текста Станислава Кракова
Рече ми пријатељ от Кавадарци:слуђен народ пропагандом ,предуго већ траје.Бити између чекића и наковња мора оставити последице.
— Памтите ли очеве?
— Памтиме.
— Памтите ли дедове?
— Памтиме.
— Шта они беху?
— Срби беху.
— Славише ли славу?
— Славеше, братко, како да не славеше.
— Славите ли и ви?
— Славиме и мије.
— Па шта сте онда?
— Да ни здравје не земе казасмо се Бугари. Со шаке не се бије.

Ево слике из твог краја из 1906.
Људи су у типичној српској ношњи, видиш., а уписани као "Бугари" ?
И твоји преци, као и ти ,носите српску ношњу, чувате српске обичаје, славите српске славе и празнике, говорите чист српски а ипак носите име Блгара?
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/d2/Bulgarians_from_Tsaribrod_in_1906.jpg

Тужно ми је то да и даље остаје на снази та заблуда коју су тако сликовито описивали и Глигорије Божовић и Спиридон Гопчевић и Станислав Краков, а да се код неких није спознала истина о себи и својим прецима.
 
Poslednja izmena:
Ne pada ti na pamet da su zbog straha odgovarali tako? Vidish, ti mi citirash knjige i nauchnike, a ja ti citiram zive ljude ;) Ti ochigledno nash kraj ochima nisi video(la), niti si napravio(la) intrevju sa nashim ljudima pa da vidish kako je stvarno bilo- jer stari ljudi mnogo pamte, a nalazish da ovde prichash, frljash se sa knjigama koje svakako nisu nikakvi dokazi, a vecina su propaganda dela ondashnje srpske vlasti. Nema smisla diskutovati sa tobom. Ja ti navodim zive dokaze, a ti meni knjige. Nema tu razumevanja. Ja lichno poznajem potomke ljudi, Bugara iz Caribroda- Dimitrovgrada, koji su, nakon shto je Dimitrovgrad dodeljen Srbiji, iz Srbije pobegli u Bugarsku zbog ugnjetavanja. Opet ti kazem- nemoj samo da troshish vid na knjige. Izuchavanje istorije se ne radi tako. Kada bismo svi samo chitali istorijske knjige i to one prve koje su nam na dohvat ruke, svi bismo bili istorichari. Hvala Bogu, nije tako. Neki ljudi obilaze i teren i trude se da se udube u materiju, a ne da samo progutaju ono shto im je servirano ko na posluzavniku.
 
Poslednja izmena:
I ja nigde nisam rekla da su svi srbi, kinezi i ko zna ko josh- Bugari, niti propagiram bilo kakvu velikobugarsku ideju, tako da te molim da mi ne stavljash rechi u usta. Ja ti samo dajem chvrste i zive dokaze svojih tvrdnji. Tvoj je problem shto delujesh kao da si zatrovana mrznjom prema svemu shto nije srpsko. A o istoriji Bugarske- kada kazesh da je Bugarska osnovana 1878. godine: savremena Bugarska je osnovana kasnije- kada su se dve Bugarske ujedinile u jednu: knezevina Bugarska i istochna Rumelija. A o prvom i drugom bugarskom carstvu se uchi josh u osnovnoj shkoli i to i srbi uche, ne samo mi- bugari, tako da o tome ni ne moram da ti pricham. Dovoljno je da imash malo opshte kulture, pa da to znash.
 
Ne pada ti na pamet da su zbog straha odgovarali tako?
Коначно се нађосмо, Српкиња и Бугарка.
Па шта причам до сада? А од чега их је данас страх?

Ti ochigledno nash kraj ochima nisi video(la), niti si napravio(la) intrevju sa nashim ljudima pa da vidish kako je stvarno bilo- jer stari ljudi mnogo pamte, a nalazish da ovde prichash, frljash se sa knjigama koje svakako nisu nikakvi dokazi, a vecina su propaganda dela ondashnje srpske vlasti. Nema smisla diskutovati sa tobom. Ja ti navodim zive dokaze, a ti meni knjige.
Не, у Цариброду нисам боравила, ни у оном другом, бугарском, јужнијем Димитровграду нисам била.Прошла сам кроз Цариброд колима на једном стварно историјском путовању у Стамбол, то је све. Била саму Поганову додуше два пута, нисам приметила Бугаре уопште. И била сам више пута у Пироту , Темској, Звонцу.....где и не смеш да поменеш Бугаре јер им нису зацелиле ране и сећања на злочине истих. Јерму знам, исто сам више пута била тамо.
Али стварно никога не знам из Цариброда, осим сада тебе, овако преко форума.

Али знам срећом неке људе са бугарским пасошем, брачни пар, шверцују овде робу. Он за себе каже да је од Срба из Берковице и наравно да су морали да крију и кришом славе славу (посебно не у време Тодора Живкова) кад их је већ политика одвојила 1878.године, она је Влајна (бугарска Влајна) из околине Видина.Обоје користе екавицу.
Не иде да им јавно саопштавам лична имена, али су оба стара српска.
Знам још једног блгарског привредника овде, тај је стварно Блгарин, има и татарску физиономију и татарску грађу.
Знам такође лично људе из Ресника (београдског) чији су се преци иселили из Турске пре него што је постала Бугарска.Разбили би нос сваком ко би помислио да су и мпреци били Бугари.

Знам ова потресна писма која укључују и твој крај.
"Земља од старина на којој живимо старих је Срба наших Дедова, Прадедова и Чукун Дедова били су Срби а и ми смо Срби као њихови.!"
"Срби су и нико их од Србије не може раздвојити.!!"
"А здрав је, а диван је, а радан је ово народ: ако не буде наш, нигда ни један Србин не треба да прежали.!! "


Има у нашој прошлости и Срба који се малтене уопште не помињу више, а њихови последњи вапаји за помоћ да остану Србљи још увек су скривени по архивама.

О насилно бугаризованим Србима
"Ми нисмо Бугари ! Наш Србски краљ Милутин сахрањен је у Софији што казује да је ова земља наша Србска !"
" Ми смо стари Срби !"

О њима се, после 1878.губи сваки траг и помен...



На истој теми, иа текстова о устаницима 1835..тих година Турци су намерно насељавали дуж границе (где ти је родно место) Татаре и друге своје сроднике и сународнике да би појачали одбрану.. ..зато и кажем да је могуће да има правих Блгара и данас дуж садашње границе.

Opet ti kazem- nemoj samo da troshish vid na knjige. Izuchavanje istorije se ne radi tako
.

Ово је верујем крајњи доказ како настаје бугарска историја:zcepanje:
Вероватно мислиш да Гопчевић,Краков и Божовић, које сам ти препоручила, нису никад били живи?

I ja nigde nisam rekla da su svi srbi, kinezi i ko zna ko josh- Bugari, niti propagiram bilo kakvu velikobugarsku ideju, tako da te molim da mi ne stavljash rechi u usta.
Рече (погледај горе) да Бугари живе ш.и.р.о.м. Србије, то је оно што ја назвах психопатологијом.

Различите нације мора да одвоји више карактеристика и особености..ако ти , опет постављам исто питање, јеси Блгарка, зашто твоји преци нису носили блгарску ношњу, зашто не говори аутохтони блгарски језик и зашто немају аутохтоне блгарске обичаје?
Мађаре као националну мањину лако је препознати, Влахе такође, Словаке, такође, Русине нешто теже...али, ево опет гледам ову слику са википедије (ношња у Цариброду 1906.) и видим искључиво Србе.

Различите су прилике и мотиви како људи мењају пасош, религију и нацију. Свако од њих има избор.
Онај Злате из Слатине није хтео да престане да буде Србин, али његов син је поклекнуо.
Ево са другог терена- две сестре у католичким логорима за време Другог св.рата- једна је три пута покрштавана и мењано јој је име и презиме у "хрватско" али остала је Српкиња, а друга (млађа) је постала Хрватицом.
http://www.baneprevoz.com/e-knjige/Jovan-Kesar-Detinjstvo-moje-ukradeno_1749/


A o istoriji Bugarske- kada kazesh da je Bugarska osnovana 1878. godine: savremena Bugarska je osnovana kasnije- kada su se dve Bugarske ujedinile u jednu: knezevina Bugarska i istochna Rumelija.
Није основана 1878?
Колико касније је основана савремена Бугарска?
Кад је проглашена кнежевином?
Који су је Бугари основали? Који су јој Бугари на челу, као кнезови и краљеви?
 
Poslednja izmena:
Vidish, ja zivim u Dimitrovgradu- tamo se pola stanovnishtva deklarishe kao bugarsko. Chesto odlazim u Pirot i tamo mi nije nikakav problem da se deklarishem kao bugarka, a to shto u nekim krajevima bgarin ne sme da se pomene- to su posledice iz drugog svetskog rata, ne od ranije. Dobro se zna da je Caribrod- Dimitrovgrad naseljen pirocancima pochetkom veka, pa to nije uticalo na nas da se opredelimo kao Bugari. U Dimitrovgradu i Bosilegradu ne postoji nikakav strah od toga da kazemo da smo Bugari. U Bosilegradu se, chak, govori jezikom koji Srbi ne razumeju. Imam i ja drugaricu iz Berkovice, ali ona je Bugarka. Uostalom, Berkovica se nalazi blizu granice sa Srbijom, pa je i normalno da tamo zive i Srbi i Bugari.
 
111760_44017070_bulgserb.jpg
 

Добро, девојке, без превеликих страсти! Знамо да су и Српкиње и Бугарке темпераментне.:lol:

Anicka,
Прво, то да Бугари живе широм Србије ја сасвим релативно, с обзиром на чињеницу да од нешто преко 20 000 Бугара (према попису из 2002), око 13 000 живи у две пограничне општине, још један мањи број грађана бугарске националности живи у суседним општинама, а позната је и једна мања група Банатских Бугара. Тако да већина Бугара живи компактно у Босилеграду и Димтровграду, и још 1 658 Банатских Бугара (по званичним подацима) живи у Војводини.

То што говориш о покушају посрбљавања твог деде је у реду, и сигурно је да је нешто што ти смета, са аспекта личног гледишта, и нешто што није у реду, а као што видимо, није ни успело, али зарад објективности, требало би да наведеш општепознату чињеницу шта је бугарска политика у I светском рату радила са становништвом источне и јужне Србије, о убијању српског становништва и одвођењу у Бугарску, о насилној асимилацији кроз промену личних имена и презимена (која је нажалост, за разлику од твог породичног случаја, била успешна), забрањивање српског језика, прогон и убијање српских свештеника. То исто су радили и бугарски фашисти у II св. рату.

При том, из прича неких људи, хоћу да кажем да у томе углавном није учествовало локално бугарско становништво, и многи су се дистанцирали од тога.

Сребрена,

Да се не бавимо сад ДНК анализом, а ни одокативном анализом ко је Србин, а ко Бугарин, јер то ништа не решава. Оно што је битно, треба рећи да је у пограничним крајевима живело становништво које и у некој не тако далекој прошлости није имало јасно развијену националну свест. А то видимо и на примеру данашњих Македонаца, где су се управо српске и бугарске државе и власти смењивале или делиле територију, па Македонци данас нису ни Срби, ни Бугари.

Што се саме Бугарске тиче, дело Георги Димитрова је познато Бугарима најбоље, али је Тодор Живков био тај који је завео потпуно једноумље и укинуо постојање других народа у Бугарској, сем Бугара, па ето одговора где су нестали бугарски Срби. Нажалост, та политика која се неговала деценијама оставила је трага до данашњих дана.

Број Срба у Бугарској данас је симболичан и спадају у "остале". Тек пре две године је основано Удружење Срба у Бугарској, које ће радити на реафирмацији и очувању идентитета Срба у Бугарској:
http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/osnovano-udruzenje-srba-u-bugarskoj-34253.php

PORTRET_ROCICH.jpg

Ђорђе Ђоко Росић (буг. Джоко Росич)
председник Удружења Срба у Бугарској

Росић је, иначе, један од најпознатијих бугарских глумаца. Пре неки дан је напунио 80 година.

Да напоменем, да увек морамо да одвајамо политику од мишљења народа. Нажалост, сама политика затрује и неке људе.

На крају да кажем, из личног искуства, још када сам крајем осамдесетих година прошлог века одлазио у Бугарску (а тада сам био дете), моја искуства су била позитивна, људи су били љубазни, и увек су лепо реаговали на то да долазимо из Србије. Када сам био у Пиринској области, и рецимо у Банском на скијању, неки људи су се трудили да у комуникацији користе српски. Тако да су моја искуства из реалног живота са Бугарима увек била само позитивна.
 
Poslednja izmena:
Srebrena, nemam namere da slusham tvoje neistine. Ochigledno ti je mozak ispran raznim budalashtinama. Ja dobro znam odakle potiche moja porodica i gro ljudi koji zive na granici sa Bugarskom. Ako zelish da predstavish istoriju onakvu kakva zaista jeste, onda se udubi malo u arhive obe zemlje, u literaturu obe zemlje, pa onda prichaj.

Ма немаш што да јој дијелиш савјете, сама се обрукала својим наступом... :rumenko:
 
Vidish, ja zivim u Dimitrovgradu- tamo se pola stanovnishtva deklarishe kao bugarsko. Chesto odlazim u Pirot i tamo mi nije nikakav problem da se deklarishem kao bugarka, a to shto u nekim krajevima bgarin ne sme da se pomene- to su posledice iz drugog svetskog rata, ne od ranije. Dobro se zna da je Caribrod- Dimitrovgrad naseljen pirocancima pochetkom veka, pa to nije uticalo na nas da se opredelimo kao Bugari. U Dimitrovgradu i Bosilegradu ne postoji nikakav strah od toga da kazemo da smo Bugari. U Bosilegradu se, chak, govori jezikom koji Srbi ne razumeju. Imam i ja drugaricu iz Berkovice, ali ona je Bugarka. Uostalom, Berkovica se nalazi blizu granice sa Srbijom, pa je i normalno da tamo zive i Srbi i Bugari.

Bravo za komentar. Inace jasnu etnicku granicu izmedju Srba i Bugara danas je tesko odrediti...izmedju ostalih zato sto smo vrlo slicni.... Mislim na Torlake (I u Bugarskoj i u Srbiji ). U Makedoniji je situacija slicna... Ipak najgore sto moze da se desi i jednima i drugima to je da se svadjamo oko gluposti....
 
Мени не смета да се ти осећаш припадницом бугарске нације, вероватно у Цароброду има и правих Блгара.Они се оком познају, не треба ту ДНК анализа.Већина оних који се и данас изјашњавају као Бугари из Цариброда прихватили су име окупатора, ја шта да им радим ?? Генетска анализа би показала другачију слику.
Та територија- царибродска, постала је "бугарском" тек 1878,године .те је слика обратна. Искључиво је била српска током средњег века и под Турцима, а тек од више пута поменуте 1878., одлуком берлинског конгреса, ствара се фамозна Бугарска.


Твој лични доживљај "истине" ("аз сем Блгарче, така сичко су Блгари" ) не можеш да пројектујеш на шире планове и да кроз себе видиш Србе као Бугаре .Као ни Кинезе као Бугаре, као ни Ескиме, иста је то ствар. Осим што је такав прилаз у домену психопатологије припада и категорији крајње тенденциозног великоблгарског деловања, посебно кад се понавља као што ти радиш овде.
Немогуће да до сада ниси сазнала да је Бугарска основана 1878.године тако што јој је одређен кнез, а тек после проглашена кнежевином?
То чак и на твојим студијама у Софији нису могли да прескоче да ти кажу.
А што се тиче архива, већ сам ти више пута скренула пажњу да треба да читаш много више и мислиш при томе.
Препоручујем ти једну причу Григорија Божовића о Србину Злату (из Слатине родом) чији је син постао "Бугарин".Има је у Антологији српских приповедака.
...као и обавезно штиво- Спиридона Гопчевича "Стара Србија"..ту заиста има разјашњено како људи говоре српски, славе српске славе,а кад их питају ко су кажу "Ми смо Бугари" и то кажу на српском, а не на бугарском.

Ево, при руци ми је део текста Станислава Кракова


Ево слике из твог краја из 1906.
Људи су у типичној српској ношњи, видиш., а уписани као "Бугари" ?
И твоји преци, као и ти ,носите српску ношњу, чувате српске обичаје, славите српске славе и празнике, говорите чист српски а ипак носите име Блгара?
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/d2/Bulgarians_from_Tsaribrod_in_1906.jpg

Тужно ми је то да и даље остаје на снази та заблуда коју су тако сликовито описивали и Глигорије Божовић и Спиридон Гопчевић и Станислав Краков, а да се код неких није спознала истина о себи и својим прецима.

Srpstvo nasih dedova je NEOBORIVA kategorija .
 
Bugari su smatrali kao i danas, da su Makedonci njihov narod, jer govore skoro istim jezikom, osim malo drugačijim naglaskom. A šta bi bilo da nisu prihvatili mir.......... NIŠTA .....samo ako bi to odlučno i složno svi odbili onda bi i postigli to što su htjeli.

po pitanju bjrm, bugari, tj. njihova elita (politička, intelektualna, ekonomska...), su saglasni/smatraju da je to njihova zemlja i da samo oni imaju pravo na nju... kada su u pitanju ljudi koji žive na toj teritoriji, tu već nisu toliko jedinstveni, podeljeni su na više struja... tako npr. ATAKA (
[/CENTER]
 
Poslednja izmena:
Срби шурују са Бугарима....

Ja sam tebe ne jednom, zamolio, a sada ti poslednji put kažem da obuždaš malo svoj zmijski jezik :rtfm: ja neću postavljati one gadarije koje si ti postavljao na ovaj forum, ali ću ti skrenuti pažnju na jednu malu činjenicu: "dok se vi u bjrm radujete i likujete, vaše komšije (oni koji na glavama nose keče) se spremaju da vam spale kuću do temelja, a vi slobodno nastavite po starom, ali nemojte da se iznenadite ako vam Srbi okrenu leđa (uostalom, Grci i Bugari su to odavno uradili). Kako činite, tako će vam se i vratiti."







Ko jos veruje bugarima :roll: Samo se setite potpisanog "vecnog prijateljstva"... posle par meseci nas udarili sa ledja .
FRANCUSKA U PARIZU OBELEŽENO 70 GODINA OD SMRTI GROFA PALA TELEKIJA
Sećanje na večnog srpskog prijatelja


142093_040519c5_f.jpg


Poštenje, časnost i doslednost grofa Pala Telekija (1879-1941), mađarskog premijera, ministra kulture, akademika i geografa bili su motiv okupljanja u kapeli u ulici Alber Toma u Parizu, koje je inicirao Vladimir Vukmirović, generalni sekretar Svesrpske zajednice Francuske.
Pal Teleki je 12. decembra 1940. godine u Beogradu potpisao "Ugovor večnog prijateljstva između Mađarske i Jugoslavije", a kao protivnik nacističke Nemačke, 3. aprila 1941. izvršio je samoubistvo u znak revolta na pristanak Mađarske da nemačke trupe pređu njeno tlo i napadnu Jugoslaviju.
Obeležavanje 70. godišnjice tragične smrti grofa Telekija svojim prisustvom uveličali su savetnik u Ambadsadi Mađarske Janoš Perini, generalni konzul Mikloš Not, predsednik Skupštine srpske dijaspore u Francuskoj Siniša Blagojević, predsednik Svesrpske zajednice Francuske (SZF) Slavica Loran, brojni srpski i mađarski vernici i patriote, katoličke i pravoslavne veroispovesti.
Kapela je bila ispunjena do poslednjeg mesta, a u redovnu nedeljnu misu otac Ištvan Gaspar uključio je omaž grofu Telekiju i njegovim vrlinama koje su ušle u istoriju.
- Fantastična je inicijativa Srba za ovu komemoraciju, gest je izvanredan, istovremeno potresan i pun nade, a i putokaz da se kroz sećanje na zajedničku istoriju okrenemo jedni drugima - izjavio je savetnik Pirini.
Starina Eugen Šujanski, predsednik Komiteta sećanja na mađarsku revoluciju 1956. godine, dodao je:
- Znamo koliko kroz istoriju Srbi pate, jer su u Evropi uvek nezavisni. Hvala vam za prijateljstvo, o kojem svedoči gest i herojstvo grofa Telekija.
Siniša Blagojević je ovaj komemorativni skup video kao gradnju mostova između naroda, a Slavica Loran ovako:
- Presrećni smo što će ova Vukmirovićeva ideja prerasti u tradiciju, na našu ponos i ponos Mađara.

Mađari, volimo vas
Izuzev dobrodošlice Srbi mađarski jezik nisu razumeli, ali su Mađari razumeli i gromkim aplauzom nagradili Vukmirovićev govor na francuskom. Počeo je sa:"Dragi prijatelji", uz Pala Telekija spomenuo junaštvo Janoša Hunjadija ili Janka Sibinjanina, govorio o spomenicima i o Mađarskoj koja je dala velike ljude u svim oblastima. Stežući mađarsku i srpsku zastavu uzviknuo: "Mađar, seretlek" (Mađari, volimo vas).
Posle mađarske himne i "Bože pravde", koju je izvela Monika Frenju, a svi horski otpevali, stigla je domaća srpska prepečenica, sa kojom se nazdravljalo i plela poslednja Telekina želja - večno prijateljstvo srpskog i mađarskog naroda.

http://www.vesti-online.com/Stampan...7/Secanje-na-vecnog--srpskog-prijatelja/print
 
Poslednja izmena od moderatora:

Back
Top