vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Твој проблем Блајби.
-
- Popularno:
- Priprema za sex
- Sportski dogadjaj kojem biste voljeli...
- Gore beli šatori ispred Skupštine...
- Da li je iko budala da poveruje u ovu...
- Evropski parlament usvojio nikad...
- 1. novembar
- Vučić o napadu ispred Skupštine Srbije:...
- Zasto je najveci procenat turista u...
- Borovo: Počelo uklanjanje kapele srpske...
- Ljudi su se jasno podelili na jedne...
Споменик Дражи у Београду
- Začetnik teme vracaracc
- Datum pokretanja
Твој проблем Блајби.
vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Труман постхумно одликовао Дажу.
Poslednja izmena od moderatora:
Wtf Dule
Iskusan
- Poruka
- 5.224
Tacno je do negde 43-e su imali veoma mnogo akcija,ali bi trebalo ad se i zna da su ta akcije bile isprovocirane delovanjem partizana. Naime, Drazina strategije je po meni zaista bila najbolja,a radila se tome da samo skupljaju vojsku i logistiku, da ne prave sranja, jer ako se secash bash tada je i vazio cuveni zakon 100 Srba za jednog Nemca. Cekalo se da saveznici pocnu da povbedjuju pa da se otvori pun frontalni napad, shto je po meni zaista bilo najbolje. Dok su partizani radili sasvim suprotne stvari. Iskoche iz nekog zbunja, ubiju 5 Nemaca, a ovi posle celo selo sravne sa zemljom. Pa samo u mom Kragujevcu su zbog njih ubili 6000 ljudi. Nakon toga pocinju i cetnici da deluju zato shto je narod, ne shvatajuci ozbiljnost situacije, poceo da prilazi partizanima u fazonu: Evo ovi se bore protiv okupatora,a shta rade ovi chetnici?
Nebac69
Domaćin
- Poruka
- 4.915
Nemoj da se brukas , kakvi crni Seseljovi Brozovi udbasi iz BIH-a imaju zajednicko sa Drazinom JVuO, njihova politika SRS ima vise zajednicko sa KPJ-om IB struja nego sa Drazom i JVuO. Crveni republikanski DB ''cetnici'' i Hercegovacki crveni ''vojvoda'' apsolutno nema nista zajednicko sa Drazom i njegovom JVuO.
al bundy
Legenda
- Poruka
- 64.033
Pa onda je mogao i sedeti kuci , ako je vec imao taktiku -cuti i cekaj , a ovako em nije doprineo znacajnije oslobodjenju od fasizma , em je imao i svojim redovima gomilu koljaca , pljackasa i pilicara , iako tu nisu ni komunisti bili mnogo bolji ... Drazas jeste imao dobre namere , al od njih nije nista ostvario , tako da ne vidim koja je njegova tolika vaznost ...
gost 227949
Veoma poznat
- Poruka
- 13.999
zato sto brzas...ne saslusas me, vec me napadnes odmah.. inace bi se ti slozio u mnogim stvarima sa mnom
E to već teško...
gost 227949
Veoma poznat
- Poruka
- 13.999
Ovo nije tačno.
Da su se partizani (velika većina) ponašali isto kao i četnici, ne bi imali nikakve
šanse za opstanak.
Nebac69
Domaćin
- Poruka
- 4.915
Da, ima velike slicnosti za one koji su gledali previse filmova i cetnike iz propagandnih filmova Veljka Bulajica, niti jedan-jedini clan SRS nikad nije bio na Ravnoj Gori. SRS je smisljen od strane UDB-e krajem osamdesetih da uzima novac od anti-komunisticke prave cetnicke emigracije na zapadu, jer ocigledno taj posao nije mogao da obavlja zadnji predsednik Saveza komunistia Crnogorac Slobodan Milosevic i njegova zena komunistkinja i KGB placenica Mirjana Markovic, pa nasli kao udbasa DB ''cetnika '' Seselja, ali su brzo provaljeni ti Seseljovi DB crveni republikanski ''DB ''cetnici'', barem na zapadu i svi ih odbacili.
Max Shreck
Zainteresovan član
- Poruka
- 275
Da su radikali udbaška tvorevina, to je sasvim sigurno... Bilo je i pre njih raznih lažnih monarhista (obavezno ludaka ili primitivaca), koji su kao oponirali sistemu i pri tome bili dosta eksponirani u državnim medijima... I, naravno, niko ih nije optužio za propagiranje reakcionarnih ideja.
U suštini, želeli su da unapred diskredituju sve koji bi pokušali da promene neke stvari u zemlji.
gost 227949
Veoma poznat
- Poruka
- 13.999
Још увек о овоме!
A ti ljubomoran što se ne priča o smederevskom kvazi proroku Miti?
Bolje da ti ne napišem, kakve su pesme četnici pevali o njemu.
vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
ово је тачно.
- Poruka
- 7.308
A ti ljubomoran što se ne priča o smederevskom kvazi proroku Miti?
Bolje da ti ne napišem, kakve su pesme četnici pevali o njemu.
Чуј љубоморан, срећан, што не морам да тртљам сатима на форуму о глупостима. Баш ми нешто фино у последње време.
Иначе шта ''четници'' о нама мисле, познато ми је, па на Погледима многи тврде да смо им већи непријатељи од комуниста.
gost 227949
Veoma poznat
- Poruka
- 13.999
Prvo, Gošća mi nije napisala ništa, jer je ovo
Milovan Đilas, član najužeg Brozovog političkog rukovodstva, Konstantin Popović, komandant Brozove elitne borbene formacije, i Vladimir Velebit, visoki Brozov obaveštajac i sunarodnik, otvoreno izjavili Nemcima da se Titova vojska:
“ni u kom slučaju ne bori protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika” i da je Broz “spreman da sa oružjem u ruci istupi protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa i protiv Engleza prilikom iskrcavanja” [Vojni arhiv, Beograd, MF NAV-N-T-501, rolna br. 267, snimci 528 i 529].
Dakle, u ovom slučaju se radilo o ponudi klasične kolaboracijije iliti savezništva između Brozovih partizana i nemačkih Vermaht-nacista, i to od strane samog “Vrhovnog komandanta”. Za razliku od Broza, ovakve iliti njima slične strateške ili bilo kakve druge kolaboracionističke ponude okupatorima vrhovni komandant JVuO Draža Mihailović nije nikada niti nudio niti čak i pomišljao da nudi, pa stoga i ne začuđuje da je u selu Divci kod Valjeva 11. novembra 1941. g. nakon predloga od strane nemačkog kapetana o nemačko-četničkoj saradnji jednostavno izašao napolje, a ovoga ostavio da bulji u kafanski plafon.
Broz u ustaškom Zagrebu (odakle je pre dve godine sa legalno izdatom legitimacijom došao u Srbiju da je ustaniše) saopštava Nemcima sledeće:
“Pod takvim okolnostima [tj. usled mogućeg anglo-američkog iskrcavanja na jadranskoj obali, primedba V. B. S.] mi nemamo više nikakvog povoda da se borimo protiv nemačke vojske, niti da nanosimo štete nemačkim interesima u celoj zemlji, bili oni vojne ili privredne prirode, a takođe i interesima saobraćaja [tj. železničkih pruga kroz Slavoniju preko kojih se Romel snabdevao u Africi kao i nemačka vojska u Grčkoj, primedba V. B. S.]. Mi ne tražimo nikakvu protivuslugu. Treba nam samo dati priliku da se borimo protiv četnika da bi ih uništili”.
U martu mesecu 1943. g. kada su i Berlin i Titov Vrhovni štab bili ubeđeni da u predstojećim mesecima sledi savezničko (angloameričko) iskrcavanje na Jadranskoj obali u cilju otvaranja Drugog fronta Tito je lokalnim Nemcima u Jugoslaviji (dakle, ne i Berlinu) ponudio otvoreni sporazum o strateškoj saradnji protiv zajedničkih neprijatelja, tj. Angloamerikanaca i Dražinih četnika kao njihovih saveznika. Tada su Titovi partizani i sročili krilaticu koju su javno pevali: „Partizani spremte mitraljeze da pucamo na kralja i Engleze“.
“ni u kom slučaju ne bori protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika” i da je Broz “spreman da sa oružjem u ruci istupi protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa i protiv Engleza prilikom iskrcavanja” [Vojni arhiv, Beograd, MF NAV-N-T-501, rolna br. 267, snimci 528 i 529].
Dakle, u ovom slučaju se radilo o ponudi klasične kolaboracijije iliti savezništva između Brozovih partizana i nemačkih Vermaht-nacista, i to od strane samog “Vrhovnog komandanta”. Za razliku od Broza, ovakve iliti njima slične strateške ili bilo kakve druge kolaboracionističke ponude okupatorima vrhovni komandant JVuO Draža Mihailović nije nikada niti nudio niti čak i pomišljao da nudi, pa stoga i ne začuđuje da je u selu Divci kod Valjeva 11. novembra 1941. g. nakon predloga od strane nemačkog kapetana o nemačko-četničkoj saradnji jednostavno izašao napolje, a ovoga ostavio da bulji u kafanski plafon.
Broz u ustaškom Zagrebu (odakle je pre dve godine sa legalno izdatom legitimacijom došao u Srbiju da je ustaniše) saopštava Nemcima sledeće:
“Pod takvim okolnostima [tj. usled mogućeg anglo-američkog iskrcavanja na jadranskoj obali, primedba V. B. S.] mi nemamo više nikakvog povoda da se borimo protiv nemačke vojske, niti da nanosimo štete nemačkim interesima u celoj zemlji, bili oni vojne ili privredne prirode, a takođe i interesima saobraćaja [tj. železničkih pruga kroz Slavoniju preko kojih se Romel snabdevao u Africi kao i nemačka vojska u Grčkoj, primedba V. B. S.]. Mi ne tražimo nikakvu protivuslugu. Treba nam samo dati priliku da se borimo protiv četnika da bi ih uništili”.
U martu mesecu 1943. g. kada su i Berlin i Titov Vrhovni štab bili ubeđeni da u predstojećim mesecima sledi savezničko (angloameričko) iskrcavanje na Jadranskoj obali u cilju otvaranja Drugog fronta Tito je lokalnim Nemcima u Jugoslaviji (dakle, ne i Berlinu) ponudio otvoreni sporazum o strateškoj saradnji protiv zajedničkih neprijatelja, tj. Angloamerikanaca i Dražinih četnika kao njihovih saveznika. Tada su Titovi partizani i sročili krilaticu koju su javno pevali: „Partizani spremte mitraljeze da pucamo na kralja i Engleze“.
Drugo, i dalje nisam čuo ime nijedne bitke, u kojoj su se na istoj strani borili partizani,
Nemci i ustaše.
I kao treće, zašto su Nemci samo nekoliko meseci posle Martovskih pregovora,
poslali 8 divizija, 3 puka i jednu brigadu da unište svoje "saveznike" partizane? 120
000 hiljada vojnika. Malo nezgodno pitanje, zar ne?
A Draža jeo gibanicu njima ispred nosa, na Ravnoj Gori.
Koliko su vojnikaposlali na Ravnu Goru?
Nebac69
Domaćin
- Poruka
- 4.915
Upravo tako, Seseljovo DB REPUBLIKANSTVO i taj crveni ''vojvoda'' sa Drazinom JVuO je isto kao nebo i zemlja. Jos jedna udbaska prevara.
vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
oслобођење Крушевца од Немаца 1944
Напади на краљево 1941.
ужичка република 1941.
прави "отписани" током рата у Београду.
све диверзије на пругама у Србији између 1941. и средине 1944. (комуниста тада у Србији није било)
Све урадише Четници.
Напади на краљево 1941.
ужичка република 1941.
прави "отписани" током рата у Београду.
све диверзије на пругама у Србији између 1941. и средине 1944. (комуниста тада у Србији није било)
Све урадише Четници.
vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
ПАРТИЗАНИ И НЕМЦИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Први контакти између партизанске и немачке војске успостављени су у августу 1942. после борби око Ливна, када је заробљена једна група немачких војника и официра. Разговарало се о размени заробљеника. Главни немачки преговарач био је инжињер Ханс От, резервни официр. Он је 14. и 15. августа допутовао у Загреб и немачком посланику у НДХ Зигфриду Кашеу и генералу Глезу фон Хорстенауу, немачком опуномоћеном генералу при НДХ, детаљно изложио ситуацију. Преговори су настављени у Ливну и Гламочу, а От је поново отишао у Загреб. Овога пута са њим је кренуо и Маријан Стилиновић, један од најважнијих кадрова КП Хрватске. Стилиновић се у Загребу састао са Хорстенауом. Немачки генерал је понудио партизанима једну територију на којој би их Вермахт толерисао, а они би за узврат дозволили Немцима несметано коришћење сировина и њихов извоз у Рајх. Затим су током септембра почеле прве размене заробљеника. У два наврата, 5. и 17. септембра, фон Хорстенау је упутио писмо Врховном штабу и предложио узајамну примену прописа међународног ратног права, као и примирје када се врши размена заробљеника. Немачки одговорни људи у НДХ хтели су да постигну неки договор са партизанима из, пре свега, економских разлога и обустављања саботажа на прузи Загреб - Београд.
Прва већа размена заробљеника (5. септембра) извршена је посредовањем усташке Велике Жупе Хум, са седиштем у Мостару. О томе је Коча Поповић, тада командант Прве пролетерске бригаде, обавестио генерала Хорстенауа 8. септембра. Из овог писма уочљиво је да су преговори почели почетком лета 1942. и то преко једног партизанског изасланика и да се, осим о размени заробљеника, разговарало и о неким питањима политичке природе: "Што се тиче предлога стављеног нашем изасланику приликом његовог разговора са представницима немачке власти и раније, преко господина Ханс Ота, обавештавамо Вас да смо примили упутство нашег Врховног штаба у којима нам је одобрено да поведемо разговоре са Вашим представницима о питањима која су изнета са Ваше стране. Стога предлажем хитну успоставу [везе] између нашег и Вашег представника, у циљу утаначења састанка представника обеју заинтересованих страна. Нема никакве запреке да ови разговори отпочну".
Према информацијама које су немачке полицијске снаге прикупиле од Немаца који су били у партизанском заробљеништву, третман према њима био је више него коректан. Чак су били позвани на недељни ручак у партизански Врховни штаб. У једном немачком извештају се каже: „Стол је био покривен бијелим столњаком и сервирало се као у неком прворазредном ресторану. А и јеловник је био у складу са тим. Значајне су политичке изјаве партизанског врховног команданта Тита. Заступао је гледиште да би морали постићи, успркос садашњем страховито пролијевању крви на Источном фронту, споразум између Њемачке и Русије. Иначе би постојала опасност да Енглеска и САД, на крају, поново изађу из рата као побједници а побједа тих режима представљала би пропаст и подјармљивање радног дијела народа“.
Генерал Хорстенау је заступао становиште да се рат против партизана не може добити само применом војничких средстава, већ и политичких, јер ни партизански покрет није био само обичан герилски покрет. Имао је на уму његову политичку суштину која је све више јачала и добијала све већу подршку, посебно у Босни. О партизанској понуди разговарао је у Софији 17. септембра са генералом Александером фон Лером, командантом немачких снага на југоистоку Европе: „Представници партизана у последње време у више наврата су послали поруку немачком генералу у којој предлажу да дође до разговора између представника немачког генерала у Загребу и вође партизана у Босни, који је познат под надимком Тито. Овај предлог је природна последица претходних успешних преговора око питање размене заробљеника, који су се водили код Ливна. Та врста разговора не значи да немачка признаје партизане као ратујућу страну, али је корисна за нашу страну, јер нам омогућује да добијемо увид у будуће намере партизана. Истовремено, могли бисмо да видимо под којим условима су партизани спремни да прекину оружану борбу против нас“.
Преговори су настављени у време “Бихаћке републике“. Владимир Велебит, предратни адвокат из Загреба и послератни шеф југословенске дипломатије, један од најближих Титових сарадника, у Загребу је са генералом Хорстенауом разговарао о закључивању општег договора о размени заробљеника. Велебит је пренео Титову жељу да их Немци не нападају на простору Бихаћке регије, а партизани би обуставили све непријатељске акте према немачкој војсци и њеним интересима. Преговори су настављени 17. новембра 1942. код Ливна, када је одржан састанак коме су присуствовали двојица немачких официра и један цивил. Велебит је предложио признавање партизанске војске као регуларне, а први пут је експлицитно наговештено да би се партизани борили против Енглеза уколико се они искрцају на Јадранску обалу. Ови предлози нису прихваћени. Партизански делегати (састанку је, осим Велебита, присуствовао и капетан Миховил Тартаља) уручили су писмо Врховног штаба генералу Глезу.
Основни узрок неспоразума између Немаца и Италијана током операције „Вајс“ био је у томе што Италијани нису веровали у непосредну опасност савезничке инвазије. Они су процењивали да се у предстојећим војним операцијама крије немачка жеља да се заузме подручје Бихаћ – Дрвар - Гламоч - Ливно и цела Херцеговина како би се изашло на Јадран. Немачка уверавања да је, осим привредног и саобраћајног, једини интерес Рајха да се спречи искрцавање а да НДХ остаје у италијанској интересној сфери, губила су снагу пред све већим војним присуством и увођењем немачке окупационе власти у операцијским подручјима, као и формирањем неких окупационих институција северно од немачко-италијанске демаркационе линије. Itалијани су сматрали да не треба истовремено ударити и на партизане и на четнике и сугерисали су да их треба окренути једне против других, па ако партизани буду уништени, биће лако разоружати четнике. На другој страни, партизани су послали веома јасне сигнале Немцима да се неће борити на простору северно од италијанско-немачке демаркационе линије, тј. у немачкој окупационој зони, већ да ће наступати само преко Неретве, како би тамо потукли четнике који су се припремали да се прикључе англоамеричким инвазионим трупама.
Најуже партизанско руководство страховало је, слично као и Немци, од отварања другог фронта у Европи преко Балкана. Едвард Кардељ је 17. јануара 1943. писао Титу да је најважнији задатак за КПЈ да "разбије још тешке отворене или прикривене интервенције међународне империјалистичке реакције. Јако је вероватно да ће доћи до енглеске интервенције на Балкану". Кардељ је био убеђен да би Енглези сигурно подржали "домаћу реакцију", а можда би покушали и да ликвидирају партизанске снаге: "Држим да ми нисмо народних маса у свим земљама Југославије, а нарочито не у две главне земље, у Србији и Хрватској, довољно захватили својим политичким радом. Наши војни успеси могу се сутра показати као врло привремена ствар, ако истовремено нећемо да створимо потребне политичке базе". За Кардеља је најважније било да комунисти у Хрватској од ХСС-а преузму "широки хрватски национално-ослободилачки фронт", а у Србији да сломе "великосрпске хегемонисте који ће, свакако, остати језгро реакционарног отпора у будућности". Очекивао је и сукоба Запада и Совјетског Савеза, па би и отпор евентуалној англосаксонској инвазији требало функционализовати као одбрану интереса Совјетског Савеза на овом простору.
Пошто се први део операције „Вајс“ завршио неуспехом, Немци су почетком марта 1943. ступили у преговоре са партизанима, омогућивши им да несметано и свом силином ударе на четнике у долини Неретве. На другој страни, управо у том тренутку Италијани су обуставили сваку логистичку подршку четницима. У међусобним борбама, требало је да једни и други искрваре, а Немци би дотукли оне који преживе. Посебно је генерал Лер инсистирао на томе да је међусобни обрачун партизана и четника у интересу Немаца: „Уколико Михаиловић успе да своје целокупне снаге ангажује у борби против Титових комуниста, који су претрпели значајне губитке, може се рачунати са сигурним слабљењем обеју устаничких група“.
Преговори са Немцима почели су 11. марта 1943. у Горњем Вакуфу. Партизанска позиција у преговорима са Немцима била је следећа: четнике подржавају и снабдевају Енглези, а са њима сарађују и Италијани, што представља двоструку опасност за Немачку. Важност коју су партизани придавали преговорима, показује и ранг њихових представника: Коча Поповић, сада командант Прве пролетерске дивизије, Милован Ђилас (М. Марковић) члан Врховног штаба и Политбироа ЦК КПЈ и Владимир Велебит (В. Петровић), један од најближих Титових сарадника. Немце су на првом састанку заступали командант 717. дивизије, један млади официр из штаба дивизије и један представник Хитлерјугенда. Према телефонском извештају који је још истог дана из Сарајева примио генерал Хорстенау, партизански парламентарци су на капама умести црвених звезда носили ознаке „М“ (по Влатку Мачеку, председнику Хрватске сељачке странке) и одмах су изјавили „да се не боре против хрватске државе, ни у ком случају против Немаца, већ искључиво против четника. Спремни су да иступе против сваког непријатеља кога би смо им ми одредили, као и против Енглеза ако се искрцају“.
Први контакти између партизанске и немачке војске успостављени су у августу 1942. после борби око Ливна, када је заробљена једна група немачких војника и официра. Разговарало се о размени заробљеника. Главни немачки преговарач био је инжињер Ханс От, резервни официр. Он је 14. и 15. августа допутовао у Загреб и немачком посланику у НДХ Зигфриду Кашеу и генералу Глезу фон Хорстенауу, немачком опуномоћеном генералу при НДХ, детаљно изложио ситуацију. Преговори су настављени у Ливну и Гламочу, а От је поново отишао у Загреб. Овога пута са њим је кренуо и Маријан Стилиновић, један од најважнијих кадрова КП Хрватске. Стилиновић се у Загребу састао са Хорстенауом. Немачки генерал је понудио партизанима једну територију на којој би их Вермахт толерисао, а они би за узврат дозволили Немцима несметано коришћење сировина и њихов извоз у Рајх. Затим су током септембра почеле прве размене заробљеника. У два наврата, 5. и 17. септембра, фон Хорстенау је упутио писмо Врховном штабу и предложио узајамну примену прописа међународног ратног права, као и примирје када се врши размена заробљеника. Немачки одговорни људи у НДХ хтели су да постигну неки договор са партизанима из, пре свега, економских разлога и обустављања саботажа на прузи Загреб - Београд.
Прва већа размена заробљеника (5. септембра) извршена је посредовањем усташке Велике Жупе Хум, са седиштем у Мостару. О томе је Коча Поповић, тада командант Прве пролетерске бригаде, обавестио генерала Хорстенауа 8. септембра. Из овог писма уочљиво је да су преговори почели почетком лета 1942. и то преко једног партизанског изасланика и да се, осим о размени заробљеника, разговарало и о неким питањима политичке природе: "Што се тиче предлога стављеног нашем изасланику приликом његовог разговора са представницима немачке власти и раније, преко господина Ханс Ота, обавештавамо Вас да смо примили упутство нашег Врховног штаба у којима нам је одобрено да поведемо разговоре са Вашим представницима о питањима која су изнета са Ваше стране. Стога предлажем хитну успоставу [везе] између нашег и Вашег представника, у циљу утаначења састанка представника обеју заинтересованих страна. Нема никакве запреке да ови разговори отпочну".
Према информацијама које су немачке полицијске снаге прикупиле од Немаца који су били у партизанском заробљеништву, третман према њима био је више него коректан. Чак су били позвани на недељни ручак у партизански Врховни штаб. У једном немачком извештају се каже: „Стол је био покривен бијелим столњаком и сервирало се као у неком прворазредном ресторану. А и јеловник је био у складу са тим. Значајне су политичке изјаве партизанског врховног команданта Тита. Заступао је гледиште да би морали постићи, успркос садашњем страховито пролијевању крви на Источном фронту, споразум између Њемачке и Русије. Иначе би постојала опасност да Енглеска и САД, на крају, поново изађу из рата као побједници а побједа тих режима представљала би пропаст и подјармљивање радног дијела народа“.
Генерал Хорстенау је заступао становиште да се рат против партизана не може добити само применом војничких средстава, већ и политичких, јер ни партизански покрет није био само обичан герилски покрет. Имао је на уму његову политичку суштину која је све више јачала и добијала све већу подршку, посебно у Босни. О партизанској понуди разговарао је у Софији 17. септембра са генералом Александером фон Лером, командантом немачких снага на југоистоку Европе: „Представници партизана у последње време у више наврата су послали поруку немачком генералу у којој предлажу да дође до разговора између представника немачког генерала у Загребу и вође партизана у Босни, који је познат под надимком Тито. Овај предлог је природна последица претходних успешних преговора око питање размене заробљеника, који су се водили код Ливна. Та врста разговора не значи да немачка признаје партизане као ратујућу страну, али је корисна за нашу страну, јер нам омогућује да добијемо увид у будуће намере партизана. Истовремено, могли бисмо да видимо под којим условима су партизани спремни да прекину оружану борбу против нас“.
Преговори су настављени у време “Бихаћке републике“. Владимир Велебит, предратни адвокат из Загреба и послератни шеф југословенске дипломатије, један од најближих Титових сарадника, у Загребу је са генералом Хорстенауом разговарао о закључивању општег договора о размени заробљеника. Велебит је пренео Титову жељу да их Немци не нападају на простору Бихаћке регије, а партизани би обуставили све непријатељске акте према немачкој војсци и њеним интересима. Преговори су настављени 17. новембра 1942. код Ливна, када је одржан састанак коме су присуствовали двојица немачких официра и један цивил. Велебит је предложио признавање партизанске војске као регуларне, а први пут је експлицитно наговештено да би се партизани борили против Енглеза уколико се они искрцају на Јадранску обалу. Ови предлози нису прихваћени. Партизански делегати (састанку је, осим Велебита, присуствовао и капетан Миховил Тартаља) уручили су писмо Врховног штаба генералу Глезу.
Основни узрок неспоразума између Немаца и Италијана током операције „Вајс“ био је у томе што Италијани нису веровали у непосредну опасност савезничке инвазије. Они су процењивали да се у предстојећим војним операцијама крије немачка жеља да се заузме подручје Бихаћ – Дрвар - Гламоч - Ливно и цела Херцеговина како би се изашло на Јадран. Немачка уверавања да је, осим привредног и саобраћајног, једини интерес Рајха да се спречи искрцавање а да НДХ остаје у италијанској интересној сфери, губила су снагу пред све већим војним присуством и увођењем немачке окупационе власти у операцијским подручјима, као и формирањем неких окупационих институција северно од немачко-италијанске демаркационе линије. Itалијани су сматрали да не треба истовремено ударити и на партизане и на четнике и сугерисали су да их треба окренути једне против других, па ако партизани буду уништени, биће лако разоружати четнике. На другој страни, партизани су послали веома јасне сигнале Немцима да се неће борити на простору северно од италијанско-немачке демаркационе линије, тј. у немачкој окупационој зони, већ да ће наступати само преко Неретве, како би тамо потукли четнике који су се припремали да се прикључе англоамеричким инвазионим трупама.
Најуже партизанско руководство страховало је, слично као и Немци, од отварања другог фронта у Европи преко Балкана. Едвард Кардељ је 17. јануара 1943. писао Титу да је најважнији задатак за КПЈ да "разбије још тешке отворене или прикривене интервенције међународне империјалистичке реакције. Јако је вероватно да ће доћи до енглеске интервенције на Балкану". Кардељ је био убеђен да би Енглези сигурно подржали "домаћу реакцију", а можда би покушали и да ликвидирају партизанске снаге: "Држим да ми нисмо народних маса у свим земљама Југославије, а нарочито не у две главне земље, у Србији и Хрватској, довољно захватили својим политичким радом. Наши војни успеси могу се сутра показати као врло привремена ствар, ако истовремено нећемо да створимо потребне политичке базе". За Кардеља је најважније било да комунисти у Хрватској од ХСС-а преузму "широки хрватски национално-ослободилачки фронт", а у Србији да сломе "великосрпске хегемонисте који ће, свакако, остати језгро реакционарног отпора у будућности". Очекивао је и сукоба Запада и Совјетског Савеза, па би и отпор евентуалној англосаксонској инвазији требало функционализовати као одбрану интереса Совјетског Савеза на овом простору.
Пошто се први део операције „Вајс“ завршио неуспехом, Немци су почетком марта 1943. ступили у преговоре са партизанима, омогућивши им да несметано и свом силином ударе на четнике у долини Неретве. На другој страни, управо у том тренутку Италијани су обуставили сваку логистичку подршку четницима. У међусобним борбама, требало је да једни и други искрваре, а Немци би дотукли оне који преживе. Посебно је генерал Лер инсистирао на томе да је међусобни обрачун партизана и четника у интересу Немаца: „Уколико Михаиловић успе да своје целокупне снаге ангажује у борби против Титових комуниста, који су претрпели значајне губитке, може се рачунати са сигурним слабљењем обеју устаничких група“.
Преговори са Немцима почели су 11. марта 1943. у Горњем Вакуфу. Партизанска позиција у преговорима са Немцима била је следећа: четнике подржавају и снабдевају Енглези, а са њима сарађују и Италијани, што представља двоструку опасност за Немачку. Важност коју су партизани придавали преговорима, показује и ранг њихових представника: Коча Поповић, сада командант Прве пролетерске дивизије, Милован Ђилас (М. Марковић) члан Врховног штаба и Политбироа ЦК КПЈ и Владимир Велебит (В. Петровић), један од најближих Титових сарадника. Немце су на првом састанку заступали командант 717. дивизије, један млади официр из штаба дивизије и један представник Хитлерјугенда. Према телефонском извештају који је још истог дана из Сарајева примио генерал Хорстенау, партизански парламентарци су на капама умести црвених звезда носили ознаке „М“ (по Влатку Мачеку, председнику Хрватске сељачке странке) и одмах су изјавили „да се не боре против хрватске државе, ни у ком случају против Немаца, већ искључиво против четника. Спремни су да иступе против сваког непријатеља кога би смо им ми одредили, као и против Енглеза ако се искрцају“.
vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Предлози партизанске делегације били су следећи: 1) У датој ситуацији не постоји разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ, с обзиром на ситуацију, непријатеља и интересе једне и друге стране. Према томе, у обостраном је интересу да непријатељства буду обустављена. У вези са овим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге у вези са евентуалном зоном и ставовима у односу на економска и друга питања; 2) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима; 3) У току трајања преговора „о свим овим тачкама, предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и снага НОВЈ“.
На овом првом састанку партизанска делегација је истакла да је проблем политичких односа између две стране већ покренут 17. новембра 1942. у писму генералу Хорстенауу, чији је основни став интерпретирао сам немачки генерал: "Тренутно они не виде никакве основе да воде рат са немачким оружаним снагама. Они желе да воде борбу само против четника и до сада су се само бранили, јер су их немачке трупе нападале". У Горњем Вакуфу Поповић, Ђилас и Велебит су изјавили да они "представљају потпуно самосталан и независтан национални покрет; у пропаганди се позивају на совјетску Русију јер не желе да имају никакве везе са Лондоном. Делегацији је познато да Италијани фаворизују четнике и да их снабдевају оружјем. Четници су у последње време јако ојачали и представљају, у ствари, само снаге избегличке владе у Лондону, спремни да у сваком моменту извршавају њена наређења. Народно-ослободилачка војска Југославије водила би борбу и против Енглеза, ако би се они овде искрцали. Четници, напротив, не би јер они само чекају на ту прилику, одржавају са Енглезима радио-везу, примају курире, а све ово уз пристанак Италијана".
Делегација је такође истакла да жели обуставу непријатељстава како би свој главни удар усмерила на четнике и тражила је да се све то држи у тајности. Најзначајнија карактеристика ових преговора био је став партизанске делегације да ће ратовати против западних савезника због победе у грађанском рату, што се код четника никад није догодило: да ће, на пример, ратовати против Црвене армије у случају њеног доласка у Југославију, што ће се као истинито и показати 1944. Изгледа да су партизански преговарачи покушавали да за себе добију ону врсту заштите од Немаца коју су четници уживали од Италијана. Велебит је константно и врло упадљиво упозоравао немачке команданте да Италијани дају пуну подршку и помоћ четницима, да их снабдевају оружјем, муницијом, храном и новцем. Због тога су четници значајно ојачали, а посебно је опасно било то што су се припремали да се прикључе англоамеричким трупама, уколико би дошло до инвазије. Партизански преговарачи тражили су да се њихова спремност за борбу против западних савезника држи у тајности.
Зигфрид Каше је 17. марта упутио извештај Министарству спољних послова Рајха о преговорима, уз напомену да ће партизани обуставити борбу против Осовине ако им Немци дозволе да буду сами у њиховој “одређеној зони” - Санџаку, одакле би водили борбу против четника. Каше је наговестио и да је Тито спреман чак и на раскид са Москвом, као и на то да пошаље своје истакнуте људе у Берлин као таоце. Преговори су настављени у Сарајеву и Загребу. Ђилас и Велебит путовали су са уредним усташким пропусницама и у немачкој пратњи. У Загребу су примљени у штабу опуномоћеног генерала и у немачком конзулату, али на нижем нивоу – нису се појавили ни генерал Глез, ни Каше. Велебит је водио разговоре и у италијанској војној мисији. Рибентроп је 21. априла телеграфисао како Немци немају намеру да партизане користе против четника, како то чине Италијани са четницима, већ треба уништити и једне и друге.
Велебит и Ђилас су и на састанцима од 23. и 24. марта поновили да партизани немају „никаквог разлога за ратовање против немачке војске, нити за изазивање штете немачким интересима у целој држави, било да су војне или економске природе. За то не захтевамо никакву противуслугу. Треба само да нам омогућите прилику да се боримо против четника и ми ћемо их ликвидирати“. Разговорима су присуствовали и представници хрватских власти, што је изгледа било компромитујуће по партизане, јер су и Ђилас и Велебит негирали тај податак и у својим сећањима наводили да су разговарали само са немачким представницима. Даље преговоре забранио је 29. марта фон Рибентроп: "Нема преговора са побуњеницима - они се морају стрељати". То је, међутим, донело сасвим довољно времена да се све снаге преоријентишу на сукоб са “енглеским плаћеницима”.
Према Велебитовој изјави од 31. марта 1943. датој у Обавештајном одељењу Штаба 718. немачке дивизије у Сарајеву (после повратка из Хрватске) немачким представницима у Загребу речено је следеће: „Ми са нашим народно-ослободилачким покретом тежимо да створимо слободну Југославију у којој ће сва словенска племена имати сва права и у којој неће владати само Срби. Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну. Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили. Врло је жалосно што ће и Италијани бити увучени у то и сносити последице, али је то судбина савезника“.
У истом периоду почели су и преговори партизана са властима НДХ. Извесни хрватски потпуковник Бабић водио је у мају 1943. преговоре са партизанима око размене заробљеника; касније се разговарало о прекиду непријатељстава. Немачко-партизанска сарадња настављена је и касније: све до краја рата вршене су редовне размене заробљеника. У јулу 1943. Тито се поново обратио генералу Хорстенауу и предложио нову размену заробљеника, а у јесен исте године Ханс От је обновио своје везе са партизанима. Разговарало се о немачком предлогу да се формира једна стална комисија која ће се бавити питањем размене заробљеника. Акцију је овога пута одобрио и Хитлер. Даље преговоре са Немцима водио је Главни штаб Хрватске - једно време Марјан Стилиновић, који се 27. новембра 1943. састао са Отом. Тада је договорено да партизани купе 10 хиљада коња од власти НДХ, као и да не ометају превоз хлора из Хрватске у Немачку. Главни преговарач касније је био Јосип Брнчић, а од марта 1944. Борис Бакрач, послератни председник Југословенског олимпијског комитета. Између марта 1944. и маја 1945. Бакрач је имао око 40 састанака са немачким представницима, од тога 25 у Загребу. Извештаји о преговорима подношени су Владимиру Бакарићу, једној од најважнијих личности у КП Хрватске.
У сваком случају, партизанима је био знатно олакшан пробој у унутрашњост источне Херцеговине и даље на југоисток, што је за четнике био пораз са стратешки дугорочним последицама, посебно у време капитулације Италије. Коминтерна је 31. марта веома оштро реаговала на ове преговоре: "Нас чуди то што ви мењате заробљенике с Немцима, што шаљете к њима делегате који воде свакакве преговоре, а такође и што је немачки посланик у Загребу изразио жељу да се лично сретне с Вама. У чему је ту ствар? Води се жестоки рат са окупаторима и наједном долази до односа између вас и Немаца. Није ли све то повезано са политиком Немаца да искористе ваше људе ради распиривања међусобне борбе међу самим [Југословенима]. Молим Ваше објашњење о том питању. Не мислите ли да је у садашње време интерес народно-ослободилачке борбе [не] незадовољство према Енглезима, већ развијање народне мржње против окупатора и пре свега против Немаца?" Тито је одговорио већ истога дана, изражавајући незадовољство због сумње „према нашим акцијама“. Говорио је само о неопходности размене заробљеника, не дотичући политичке односе са Немачком и поручио да ће "наша борба остати неокаљана каква је и досад била. Ваше прекоре ми нисмо заслужили и они су нам врло тешко пали".
Милован Ђилас и Коча Поповић сматрали су да су преговори били сасвим природна ствар и потпуно оправдани. Ђилас је о томе, много година касније, записао: "Нисмо се сустезали од изјава да бисмо се тукли против Британаца, уколико се искрцају. Такве изјаве нас нису обавезивале, јер се Британци још нису били искрцали, а и држали смо да бисмо се морали са њима борити уколико би - као што се још увек дало закључити из њихове пропаганде и званичних изјава - рушили нашу власт, односно помагали успоставу четничке власти". Ђилас пише и о крајњем политичком прагматизму партизанског руководства: "Није ни мене ни остале чланове ЦК гризла савест да тим преговорима изневеравамо совјете, интернационализам, коначне циљеве: ратна нужда нас је гонила на то, а историја бољшевизма, чак и да није било Брест Литовског мира и пакта Хитлер-Стаљин, пружала нам је изобиље сличних заокрета".
И Поповић је веровао да су преговори са Немцима били оправдани. Осврћући се на Титову критику о непоштовању његових упутстава за преговоре са Немцима изречене, једном приликом, 12. септембра 1970. Поповић истиче: "Потпуно је неоснована. Иако сам само кратко учествовао у тим преговорима, поуздано знам да није било никаквих одступања од овлашћења која су наши преговарачи имали. Све је с Титом претходно било утаначено, а што се мене тиче, желим да кажем да је тај покушај растерећења на фронту према немачким окупационим јединицама био потпуно исправан као тактички потез у тадашњим условима".
На овом првом састанку партизанска делегација је истакла да је проблем политичких односа између две стране већ покренут 17. новембра 1942. у писму генералу Хорстенауу, чији је основни став интерпретирао сам немачки генерал: "Тренутно они не виде никакве основе да воде рат са немачким оружаним снагама. Они желе да воде борбу само против четника и до сада су се само бранили, јер су их немачке трупе нападале". У Горњем Вакуфу Поповић, Ђилас и Велебит су изјавили да они "представљају потпуно самосталан и независтан национални покрет; у пропаганди се позивају на совјетску Русију јер не желе да имају никакве везе са Лондоном. Делегацији је познато да Италијани фаворизују четнике и да их снабдевају оружјем. Четници су у последње време јако ојачали и представљају, у ствари, само снаге избегличке владе у Лондону, спремни да у сваком моменту извршавају њена наређења. Народно-ослободилачка војска Југославије водила би борбу и против Енглеза, ако би се они овде искрцали. Четници, напротив, не би јер они само чекају на ту прилику, одржавају са Енглезима радио-везу, примају курире, а све ово уз пристанак Италијана".
Делегација је такође истакла да жели обуставу непријатељстава како би свој главни удар усмерила на четнике и тражила је да се све то држи у тајности. Најзначајнија карактеристика ових преговора био је став партизанске делегације да ће ратовати против западних савезника због победе у грађанском рату, што се код четника никад није догодило: да ће, на пример, ратовати против Црвене армије у случају њеног доласка у Југославију, што ће се као истинито и показати 1944. Изгледа да су партизански преговарачи покушавали да за себе добију ону врсту заштите од Немаца коју су четници уживали од Италијана. Велебит је константно и врло упадљиво упозоравао немачке команданте да Италијани дају пуну подршку и помоћ четницима, да их снабдевају оружјем, муницијом, храном и новцем. Због тога су четници значајно ојачали, а посебно је опасно било то што су се припремали да се прикључе англоамеричким трупама, уколико би дошло до инвазије. Партизански преговарачи тражили су да се њихова спремност за борбу против западних савезника држи у тајности.
Зигфрид Каше је 17. марта упутио извештај Министарству спољних послова Рајха о преговорима, уз напомену да ће партизани обуставити борбу против Осовине ако им Немци дозволе да буду сами у њиховој “одређеној зони” - Санџаку, одакле би водили борбу против четника. Каше је наговестио и да је Тито спреман чак и на раскид са Москвом, као и на то да пошаље своје истакнуте људе у Берлин као таоце. Преговори су настављени у Сарајеву и Загребу. Ђилас и Велебит путовали су са уредним усташким пропусницама и у немачкој пратњи. У Загребу су примљени у штабу опуномоћеног генерала и у немачком конзулату, али на нижем нивоу – нису се појавили ни генерал Глез, ни Каше. Велебит је водио разговоре и у италијанској војној мисији. Рибентроп је 21. априла телеграфисао како Немци немају намеру да партизане користе против четника, како то чине Италијани са четницима, већ треба уништити и једне и друге.
Велебит и Ђилас су и на састанцима од 23. и 24. марта поновили да партизани немају „никаквог разлога за ратовање против немачке војске, нити за изазивање штете немачким интересима у целој држави, било да су војне или економске природе. За то не захтевамо никакву противуслугу. Треба само да нам омогућите прилику да се боримо против четника и ми ћемо их ликвидирати“. Разговорима су присуствовали и представници хрватских власти, што је изгледа било компромитујуће по партизане, јер су и Ђилас и Велебит негирали тај податак и у својим сећањима наводили да су разговарали само са немачким представницима. Даље преговоре забранио је 29. марта фон Рибентроп: "Нема преговора са побуњеницима - они се морају стрељати". То је, међутим, донело сасвим довољно времена да се све снаге преоријентишу на сукоб са “енглеским плаћеницима”.
Према Велебитовој изјави од 31. марта 1943. датој у Обавештајном одељењу Штаба 718. немачке дивизије у Сарајеву (после повратка из Хрватске) немачким представницима у Загребу речено је следеће: „Ми са нашим народно-ослободилачким покретом тежимо да створимо слободну Југославију у којој ће сва словенска племена имати сва права и у којој неће владати само Срби. Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну. Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили. Врло је жалосно што ће и Италијани бити увучени у то и сносити последице, али је то судбина савезника“.
У истом периоду почели су и преговори партизана са властима НДХ. Извесни хрватски потпуковник Бабић водио је у мају 1943. преговоре са партизанима око размене заробљеника; касније се разговарало о прекиду непријатељстава. Немачко-партизанска сарадња настављена је и касније: све до краја рата вршене су редовне размене заробљеника. У јулу 1943. Тито се поново обратио генералу Хорстенауу и предложио нову размену заробљеника, а у јесен исте године Ханс От је обновио своје везе са партизанима. Разговарало се о немачком предлогу да се формира једна стална комисија која ће се бавити питањем размене заробљеника. Акцију је овога пута одобрио и Хитлер. Даље преговоре са Немцима водио је Главни штаб Хрватске - једно време Марјан Стилиновић, који се 27. новембра 1943. састао са Отом. Тада је договорено да партизани купе 10 хиљада коња од власти НДХ, као и да не ометају превоз хлора из Хрватске у Немачку. Главни преговарач касније је био Јосип Брнчић, а од марта 1944. Борис Бакрач, послератни председник Југословенског олимпијског комитета. Између марта 1944. и маја 1945. Бакрач је имао око 40 састанака са немачким представницима, од тога 25 у Загребу. Извештаји о преговорима подношени су Владимиру Бакарићу, једној од најважнијих личности у КП Хрватске.
У сваком случају, партизанима је био знатно олакшан пробој у унутрашњост источне Херцеговине и даље на југоисток, што је за четнике био пораз са стратешки дугорочним последицама, посебно у време капитулације Италије. Коминтерна је 31. марта веома оштро реаговала на ове преговоре: "Нас чуди то што ви мењате заробљенике с Немцима, што шаљете к њима делегате који воде свакакве преговоре, а такође и што је немачки посланик у Загребу изразио жељу да се лично сретне с Вама. У чему је ту ствар? Води се жестоки рат са окупаторима и наједном долази до односа између вас и Немаца. Није ли све то повезано са политиком Немаца да искористе ваше људе ради распиривања међусобне борбе међу самим [Југословенима]. Молим Ваше објашњење о том питању. Не мислите ли да је у садашње време интерес народно-ослободилачке борбе [не] незадовољство према Енглезима, већ развијање народне мржње против окупатора и пре свега против Немаца?" Тито је одговорио већ истога дана, изражавајући незадовољство због сумње „према нашим акцијама“. Говорио је само о неопходности размене заробљеника, не дотичући политичке односе са Немачком и поручио да ће "наша борба остати неокаљана каква је и досад била. Ваше прекоре ми нисмо заслужили и они су нам врло тешко пали".
Милован Ђилас и Коча Поповић сматрали су да су преговори били сасвим природна ствар и потпуно оправдани. Ђилас је о томе, много година касније, записао: "Нисмо се сустезали од изјава да бисмо се тукли против Британаца, уколико се искрцају. Такве изјаве нас нису обавезивале, јер се Британци још нису били искрцали, а и држали смо да бисмо се морали са њима борити уколико би - као што се још увек дало закључити из њихове пропаганде и званичних изјава - рушили нашу власт, односно помагали успоставу четничке власти". Ђилас пише и о крајњем политичком прагматизму партизанског руководства: "Није ни мене ни остале чланове ЦК гризла савест да тим преговорима изневеравамо совјете, интернационализам, коначне циљеве: ратна нужда нас је гонила на то, а историја бољшевизма, чак и да није било Брест Литовског мира и пакта Хитлер-Стаљин, пружала нам је изобиље сличних заокрета".
И Поповић је веровао да су преговори са Немцима били оправдани. Осврћући се на Титову критику о непоштовању његових упутстава за преговоре са Немцима изречене, једном приликом, 12. септембра 1970. Поповић истиче: "Потпуно је неоснована. Иако сам само кратко учествовао у тим преговорима, поуздано знам да није било никаквих одступања од овлашћења која су наши преговарачи имали. Све је с Титом претходно било утаначено, а што се мене тиче, желим да кажем да је тај покушај растерећења на фронту према немачким окупационим јединицама био потпуно исправан као тактички потез у тадашњим условима".
- Poruka
- 33
Ja bih jedan Titov spomenik opičio u sred centra...
Battlecat
Iskusan
- Poruka
- 6.977
gost 227949
Veoma poznat
- Poruka
- 13.999
Dobro Vaćarac, paceru...sam si ovo tražio...
gost 227949
Veoma poznat
- Poruka
- 13.999
Evo samo jedan od primera, kako je izgledalo to četničko "oslobađanje" srpskih gradova:
Posle poraza četničkih jedinica na Jelovoj gori, u okolini Suvobora i Valjeva i prodora jedinica NOVJ u Šumadiju, na području Čačka su se prikupile jedinice Četvrte grupe četničkih jurišnih korpusa. Jedan deo tih jedinica se početkom oktobra našao u Čačku, One su se tu u potpunosti integrisale sa okupatorskim jedinicama. Mnogi savremenici se sećaju da su tada gradskim ulicama zajedno šetali i patrolirali četnici i Nemci. Tu je bio smešten i štab Četvrte grupe jurišnih korpusa. Četnici su nesmetano koristili sve putne i druge komunikacije, čak i poštu u Čačku, odakle su komunicirali sa svojim jedinicama u Guči, Ivanjici, Arilju. Ovde, u Čačku, 12. oktobra trebalo je da se prikupe svi članovi Centralnog nacionalnog komiteta i da se jave majoru Dragiši Vasiću. Znači, tu se prikupljalo celokupno rukovodstvo ravnogorskog pokreta, izuzev Draže Mihailovića .
Tu bliskost u tesnoj saradnji četnika i Nemaca pokvarila je pojava trupa Crvene armije na domaku grada. Četničko rukovodstvo nije smelo da dozvoli da ih trupe Crvene armije naću u zagrljaju sa okupatorom. To je svakako navelo Račića da se povuče iz grada i da izda zapovest 16. oktobra o napadu na Čačak. Nema tačnih podataka koje su sve njihove jedinice sledile ovu zapovest i učestvovale u napadu na Nemce u Čačku. Pokušavali smo da, na bazi spiskova o poginulim tih dana u borbi sa Nemcima u okolini Čačka, dođemo do nekih podataka o učešću četnika u tim borbama i jačini tih sukoba. Tako dolazimo do podataka da je 16. oktobra na području Trbušana u borbi sa Nemcima poginuo Dragiša Arsović iz Trbušana. Na drugoj strani Morave iz sela Loznice i Jezdine napad na Nemce u Čačku je vršio Sremski četnički odred; u toj borbi poginulo pet vojnika i jedan oficir, koji su sahranjeni na Čačanskom groblju. Sutradan, 17. oktobra, na području Trbušana vođena je borba sa Nemcima, u kojoj su poginuli Miloje Damljanović iz Miokovaca, Miodrag Kozoder iz Trbušana i Miloš Nikolić iz Čačka. Nema više podataka da su neke druge jedinice stupile u borbu 17. oktobra. Na dan 24. oktobra opet su četnici vodili borbu sa Nemcima u Trbušanima. Tada su poginuli: Bogoljub Popović, Dragutin Popović i Bogdan Šajinović, svi iz Gornje Gorevnice. I to je sve. Ni jedan drugi četnik nije poginuo.
Davidović i Timotijević naveli su mnogo više mesta u kojima su vođene "teške" borbe sa Nemcima i gde su četnici pretrpeli gubitke i gde je zarobljen veći broj njihovih vojnika poginuo o tome ne postoje pouzdani podaci, a mnoga od tih kazivanja su protivurečna.
Ono boldovano zelenom bojom je ključno.
BORBA ZA OSLOBOĐENJE ČAČKA
Posle poraza četničkih jedinica na Jelovoj gori, u okolini Suvobora i Valjeva i prodora jedinica NOVJ u Šumadiju, na području Čačka su se prikupile jedinice Četvrte grupe četničkih jurišnih korpusa. Jedan deo tih jedinica se početkom oktobra našao u Čačku, One su se tu u potpunosti integrisale sa okupatorskim jedinicama. Mnogi savremenici se sećaju da su tada gradskim ulicama zajedno šetali i patrolirali četnici i Nemci. Tu je bio smešten i štab Četvrte grupe jurišnih korpusa. Četnici su nesmetano koristili sve putne i druge komunikacije, čak i poštu u Čačku, odakle su komunicirali sa svojim jedinicama u Guči, Ivanjici, Arilju. Ovde, u Čačku, 12. oktobra trebalo je da se prikupe svi članovi Centralnog nacionalnog komiteta i da se jave majoru Dragiši Vasiću. Znači, tu se prikupljalo celokupno rukovodstvo ravnogorskog pokreta, izuzev Draže Mihailovića .
Tu bliskost u tesnoj saradnji četnika i Nemaca pokvarila je pojava trupa Crvene armije na domaku grada. Četničko rukovodstvo nije smelo da dozvoli da ih trupe Crvene armije naću u zagrljaju sa okupatorom. To je svakako navelo Račića da se povuče iz grada i da izda zapovest 16. oktobra o napadu na Čačak. Nema tačnih podataka koje su sve njihove jedinice sledile ovu zapovest i učestvovale u napadu na Nemce u Čačku. Pokušavali smo da, na bazi spiskova o poginulim tih dana u borbi sa Nemcima u okolini Čačka, dođemo do nekih podataka o učešću četnika u tim borbama i jačini tih sukoba. Tako dolazimo do podataka da je 16. oktobra na području Trbušana u borbi sa Nemcima poginuo Dragiša Arsović iz Trbušana. Na drugoj strani Morave iz sela Loznice i Jezdine napad na Nemce u Čačku je vršio Sremski četnički odred; u toj borbi poginulo pet vojnika i jedan oficir, koji su sahranjeni na Čačanskom groblju. Sutradan, 17. oktobra, na području Trbušana vođena je borba sa Nemcima, u kojoj su poginuli Miloje Damljanović iz Miokovaca, Miodrag Kozoder iz Trbušana i Miloš Nikolić iz Čačka. Nema više podataka da su neke druge jedinice stupile u borbu 17. oktobra. Na dan 24. oktobra opet su četnici vodili borbu sa Nemcima u Trbušanima. Tada su poginuli: Bogoljub Popović, Dragutin Popović i Bogdan Šajinović, svi iz Gornje Gorevnice. I to je sve. Ni jedan drugi četnik nije poginuo.
Davidović i Timotijević naveli su mnogo više mesta u kojima su vođene "teške" borbe sa Nemcima i gde su četnici pretrpeli gubitke i gde je zarobljen veći broj njihovih vojnika poginuo o tome ne postoje pouzdani podaci, a mnoga od tih kazivanja su protivurečna.
Ono boldovano zelenom bojom je ključno.
gost 227949
Veoma poznat
- Poruka
- 13.999
Na naslovnoj strani nemačkih vojnih novina, tekst o odličnoj saradnji sa četnicima.
gost 198384
Iskusan
- Poruka
- 5.443
Šta ta;no podrazumevaš pod saradnjom sa okupatorom?
Ti veruješ ondašnjim nemačkim okupatorskim glasilima?
Battlecat
Iskusan
- Poruka
- 6.977
Ma te cetnike niko nije ni zarezivao maltene dva posto , evo u selu tamo u tom kraju gde su bili moji stari za vreme rata tada su bili cetnici koji su maltretirali i ubijali narod i ponasali se onako bahato i debilski. Uzimali hranu narodu i robu i pare i glumili neku silu i ubijali ... Taj kraj nije video vece olose u zadnjih... pa jedno 300 godina Nemci ih nisu ni zarezivali posebno, vise ih gledali kao bandite i nisu se cimali oko njih previse ...
Pa mi je zato sad ovo sve smesno i zabavno ... Kako je romantika cudo ...
Nemci ih nisu ni zarezivali posebno, vise ih gledali kao bandite i nisu se cimali oko njih previse ... Pa mi je zato sad ovo sve smesno i zabavno ...
Kako je romantika cudo ...
Bosko_Buha
Primećen član
- Poruka
- 910
Nemoj tako to su srpski heroji ,isto kao sto je pavelic hrvatski herojNa naslovnoj strani nemačkih vojnih novina, tekst o odličnoj saradnji sa četnicima.
