Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

Nisam prestao misliti na tebe,
voleo bih ti ovo reći.
želeo bih ti napisati da bih se želeo vratiti,
da mi nedostaješ
i da mislim na tebe.
ali ne tražim te.
čak ti i ne pišem.
nedostaje mi da to znam.
imaš li planove?
jesi li se danas nasmešila?
o čemu si sanjala?
da li si se odjavila?
gde ideš?
imaš li snove?
jesi li jela?
hteo bih te pronaći.
ali ja nemam snage.
i nemaš ni ti.
i onda uzalud čekamo.
razmislimo o tome.
i zapamti me.
i zapamtii da su potraga i razmišljanje dve različite stvari.
da, ne znaš,
ali ja živim svaki dan,
ono što pišem, pišem o tebi.
i zapamti da su potraga i razmišljanje dve različite stvari.
i mislim na tebe
ali ne tražim te.

Bukovski
 
''Nikada više neće biti onako.
Znaš da će biti drugih lica,
drugih trepavica i drugih usana,
ali neće biti iste.
Biće drage, ali ne i najdraže.
Biće lepe, ali ne i najlepše.
Biće mile, ali ne i najmilije.
I reći će ti da ima i bolje,
ali tebi bolje ne treba i da ima.''

153553329_1731794270333265_1255440595630434969_n.jpg
​
 
Ali kako znaš da si nekoga preboleo?“
"Jednostavno znaš.
Jednog dana na radiju čuješ pesmu koju ste oboje voleli i ne rasplačeš se.
Probudiš se jednog jutra i oni nisu prvo na šta pomisliš,
a ni poslednje pre nego što noću zaspiš.
Ne vidiš više njihovo lice kad sklopiš oči, ili u gomili kad šetaš ulicom.
I kad te neko nasmeje, ili rasplače, ne poželiš da pričaš sa njima.
Zaboraviš njihov telefonski broj ,
možda čak i njihov rođendan i vašu godišnjicu,
ali nikad ne zaboraviš njih.

360_F_703832980_ayky4y23vxIimTRdIx0sLWi69ioC92My.jpg


Luda ljubav - Aleksandra Poter
​
 
Kad sam bio garav

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde na selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskij vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku , a on kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad kod neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz meke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohano što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana mi je rekao svoju tajnu: loš je đak zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete:to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. "Čohano jede sveće", govorili su, "Palite zato jednu na drugu da produži svetlost".
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.

"Čega se to vas dvojica igrate?"
"Ničega", rekao sam. "On se boji, a ja mu čuvam strah"
" A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?"
"Brat", rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
"A koga se to bojiš?" upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
"Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
"A ti se ne bojiš?"
" Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekao sam.
"A gde je tvoj stariji brat?"
"Nemam ga , gospodine vojniče", kazao sam. "Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem."

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. "Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. "Žao nam kad plačete". Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas".
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.

Miroslav Antić
 
Сањаш да су
твоји

орлови,
високи борови,
богови

можда звезде,
да им се
придружиш

капи росе,
па
им се предаш

немири,
што
никоме их не даш

папирни авиони

којима
шареним небом
кружиш

твоја да је
магла
у
свитања завејана

поново си
своја

у тишини жигицама

у јутрима
небом обасјана

сасвим необична,
чудно будна,
тиха

загледана.

https://i.pinimg.com/564x/cc/2f/3e/cc2f3ead60df00b0ea567c1e8ddde0db.jpg
 
Plamen u meni...da li me kaznjava ili nagradjuje...gorim od strasti svojih nadanja, zelje za tobom...da li je to jos jedan greh, na mojoj dusi?
Noc, mrak, podizem ruke da te dodirnem, ne vidim te, osecam tvoju pozudu...
prestaju misli, nemir me vodi do tebe...tako te zelim...moram naci u tebi smiraj svih nemira...ma i ako je greh, bas me briga...
...ne mogu te vise imati samo u snovima, na pustim obalama, zelim te sada, odmah, zauvek...nasa ljubav mozda nije po Bozijim propisima, ali po mojim...nema nista vise na putu ljubavi, da je zadrzava...ostavi sve, ja vec jesam...
...karta u jednom pravcu je kupljena...da li ce nas voz sudbine, odvesti u Pakao ili Raj...iskrene, ne zanimam me...
 
BOLJI ŽIVOT

Tata je vozijo sa škodilakom stotries nasat prema Trogiru. Onda je isprid njega nasra se kamijon od Saponije. Tata je nagarijo po gasu da časkom će ga preteć. Samo onda je iz drugog smjera naletijo metalik bendžo. Tatin škodilak i metalik bendžo su spičili se tuta forca. Metalik bendžo je razbijo blatobran i livi žmigavac. Tatin škodilak je skašijo se tuto kompleto.

Tata je ležao na krevetu u bolnici. Tata je imao zatvorene oči i otvorena usta. Njemu su iz usta virile plastične cjevčice. Plus su mu cjevčice išle iz nosa i iz ruke. Mama je sidila na podan kreve i cvilila je. Ja sam sidijo na katrigi i gledao sam. Onda je u sobu uletijo doktor Kurtović. Mama je skočila se sa kreve i cijuknila je: „Kako je, doktore? Oćel se uskoro probudit? Već sedan dana ne otvara oči!“ Doktor Kurtović je listao tatin karton i mrgodijo se. Onda je on rekao: „Koma na kvadrat! Bojin se da je neizlječivo! Muž će van sljedeći dvajs-tries godina bit ka biljka!“ Mama je zamuckala: „K-k-kakva biljka?“ Doktor Kurtović je rekao: „Pa ne znam! Kukumar, kapula, pomidora… To sad ovisi o ukusima!“ Ja sam rekao: „Kukumar je okej!“

Mama je zlamenovala se i zacendrala je: „Gospe moja blažena! Šta ću ja sad sama sa dvoje male dice, jadna ti san!“ Doktor Kurtović je dignijo livu ombrvu i rekao je: „Kako bi tako smišna ženska mogla bit jadna?“ Tu je mama porumenkila po nosu i po obrazima. Doktor Kurtović je pogledao prema tati i rekao je: „Logično je daš završit u komi kad imaš šugavog škodilaka!“ Onda je on okrenijo se prema mami i rekao je: „Zato ja vozin samo rovera iks ce te ekskluziv injekšn! Pogon na sva četri kola!“ Mama je rekla: „N bava kua? Vozite rovera?“ Doktor Kurtović je klimnijo sa glavom i rekao je: „Oćetel da vas prodrajvam jedan đir?“ Mama je zaškarpunila se po vratu i rekla je: „Pa ne znan sad, možda sutra…“

Za tri dana smo ja i Damjanica sidili u kužini i marendavali smo. Mama je skakućala po kući i pjevušila je. Mama je imala lila bluzu šta iz nje joj vire po limuna. Plus je imala crnu minicu. Plus je svako malo ćiribimbila se u ogledalo u hodniku. Onda je zazvonijo telefon. Mama je duže spikala i kikoćala se. Onda je ona prikinila i opet je trčkarala po kužini. Ja sam nju pitao: „Skim si se to kikoćala na telefon?“ Mama je porumenkila i rekla je: „Zamisli baze! Doktor Kurtović me pozva na rendes! Jel da idem ili ne?“ Onda sam ja dignijo se od stola i nacalijo sam se drito isprid nje. Ja sam njoj rekao: „Dobro, jel ti znaš da ti muž leži u bolnici u komi i da živi ka biljka?“ Mama je snuždila facu i rekla je: „Znam!“ Ja sam rekao: „Pa šta onda čekaš?!“

Onda smo se za misec dana mi priselili u vilu od doktora Kurtovića na Mejama. Mama je nosila svileni kimono. Ona je drinkala koktelozu na slamku i šetala je po vrtlu da pregleda jel joj sve okej sa ružama i gladijolama. Ja i Damjanica smo brčkali se u bazenu. Mama je svako dva dana nazvala sestru Kristinu u bolnicu i rekla joj: „Haj, Kristi, oš mi molinte zalit muža!“ Ja i Damjanica smo skakali na glavu sa napuvanog štramca. Mama je nama doviknila: „Alo oškoprci, ne možete cili dan bit u bazenu! Viš da su van skroz pomodrila usta!“ Ja sam njoj doviknijo: „Aj uleti i ti, mamac! Gula je na kvadrat!“ Mama je rekla: „A znaš da bi mogla!“ Onda je ona skinila se u kostim i uskočila je u bazen. Onda je ona od guštije šljapkala sa rukama po vodi i vikala je: „Aplaaa!… Aplaaa!... Aplaaa!...“

Tata je mamu prodrmao po ramenima. Mama je skočila se na kušinu i rekla je: „Šta je bilo?“ Tata je rekao: „Vičeš, jebate, cila se soba trese! Šta si to tako glupo sanjala?“ Mama je protrljala oči i rekla je: „Ma ništa, bezveze…“ Tata je rekao: „Kako bezveze, jebate, skoro se srušija luster od tvoje dernjave!“ Mama je tatu pogledala koljački i rekla je: „Sanjala san bolji život!“ Tata je rekao: „Pa koji ti je to bolji život di nonstop skvičiš ka makako… Aplaaa!... Aplaaa!... Aplaaa!...“ Mama je zaškripućala sa zubima i zarežala je: „Daj makni se od mene… kukumaru jedan!“ Onda je ona otkrila jorgan i ustala se iz kreve. Tata je pitao: „A di ćeš sad?“ Mama je rekla: „Iden se popišat! Šta mi drugo preostaje?“

Samo mama je u banju pokliznila se na pločice i pukla je sa glavom u školjku. Tata je uletijo u roku munja kad je čula se buka i lomljava. Mama je ležala na podu sa razrogačenim očima. Tata je podviknijo: „Šta je bilo, mačak? Jesi živa?“ Mama je rekla: „Mala oće malog bilog zeku! Mali bili zeko maloj triba!“ Tata je rekao: „Šta to govoriš, mačak? ***** te ne razumin!“ Mama je gledala u prazno i govorila je: „Neće mala medu, nego zeku! Maloj triba mali bili zeko!“

Za tri dana su mamu zatvorili u ludaru. Ona je šetala u spavaćici po sobi sa rešetkama. Plus su joj kolombari bili ka pomidore. Plus je gingala na prsi malog bilog zeku i tepala mu je. Tata je sidijo u kamcelariji kod doktorice Kurtović i grickao je usnu. Doktorica Kurtović je listala mamin karton i mrgodila se. Onda je ona rekla: „Zasad je u fazi malog bilog zeke! Uz jaku terapiju i strogi lječnički nadzor, za koju godinu će se možda dobacit do plišanog mede i žirafe!“ Tata je rekao: „Žirafe?“ Doktorica Kurtović je rekla: „Je! A za jedno dvajs-tries godina ćete joj već u bolnicu nosit barbiku!“ Tata je fljasnijo se po čelu i zacvilijo je: „Šta ću ja sad sam sa dvoje male dice, jadan ti san!“ Doktorica Kurtović je dignila livu ombrvu i rekla je: „Kako bi takvi muškarac moga bit jadan?“

Tata je porumenkijo po obrazima. Onda je on rekao: „Ne kužim kako je mogla tako prolupat, a samo se pukla glavom u školjku!“ Doktorica Kurtović je rekla: „Nije važna školjka, nego nezdrav život! Ja naprimjer primjera svako jutro otplivan koji kilometar u bazenu i osjećan se pluskvamperfa! Mogu zveknit glavom u bojler i ništa mi! Plus izgledan ka avijon!“ Tu je doktorica Kurtović značajski pribacila nogu priko noge da malo zašuška sa najlonkama i da vide joj se ligambi. Tata je promuckao: „U bazenu?“ Doktorica Kurtović je napečila usta: „Moj pokojni muž, doktor Kurtović, ostavija mi je vilu sa bazenom na Mejama!“ Tata je pitao: „A muž van je znači umra?“ Doktorica Kurtović je rekla: „Dobro ga je đava odnija! Vara me sa nekom dramfuljom, pizdalimu materina, a onda je sletija sa autom u provaliju! Ima boga! Rover iks te ce ekskluziv injekšn! Pogon na sva četri kola!“

Za tri dana smo ja i Damjanica marendavali u kužinici. Tata je skakućao po stanu i zvižduckao je. Onda je u hodniku zazvoncao telefon. Tata je opalijo dužu spiku i kikoćao se. Onda je on prikinijo i nastavijo sa zvižduckalom. Ja sam njega pitao: „Skim si to odvalijo kikoćalo na telefon?“ Tata je porumenkijo i rekao je: „Zamisli baze, jebate! Doktorica Kurtović me zvala kod sebe na večeru! Neam blage bil iša?“ Onda sam ja dignijo se od stola i nacalijo sam se drito isprid njega. Ja sam njemu rekao: „Dobro, čoviče, jel ti znaš da ti je žena u ludari i da ne kuži ništa osim malog bilog zeke?“ Tata je snuždijo facu i rekao je: „Znam!“ Ja sam rekao: „Pa šta onda čekaš?!“

Onda smo za misec dana mi se priselili u vilu od doktorice Kurtović na Mejama. Tata je izgibao u havajskim mudantinama u vrtal i drinkao je malo ožujsko. Ja i Damjanica smo brčkali se u bazenu. Tata je sa mobilnim nazvao sestru Mirelu u ludaru i rekao je: „Haj, Mirči, oš mi molinte ženi dat onog plišanog pasića šta san ga posla poštom!“ Ja sam tati doviknijo: „Aj uleti, tajac, prva liga je!“ Tata je rekao: „A znaš da bi moga!“ Onda je tata skupa sa malim ožujskim itnijo se u bazen. Tata je ronijo do mene i Damjane. Malo ožujsko je pod vodom činilo: „Blourb… blourb… blourb…“

Mama je tatu prodrmala po ramenima. Tata je skočijo se na kušinu. Mama je rekla: „Koje to bolesne zvukove činiš, jebate? Oš se ugušit?“ Tata je protrljao oči i rekao je: „Ma ništa, sanja san…“ Mama je pitala: „Šta si sanja? Da si nilski konj?“ Tata je zapiljio se u mamu i rekao je: „Sanja san da si ti sanjala bolji život!“ Mami je uletilo čudilo: „Šta ti imaš sanjat šta ja sanjam?“ Tata je rekao: „Ma nisi to ti stvarno sanjala, mačak, nego san ja sanja da si ti sanjala! Bereš?“ Mama je zarežala: „Sanjaj ti za sebe, moliću lipo! Nemoj se ti u snu petljat u moje snove!“ Tata je rekao: „Pa ko ti se petlja, ženska glavo! Ne mogu ja unaprid znat šta ću sanjat!“ Onda je mama okrenila se na drugu stranu i rekla je: „Aj pusti me da spavam, krembilu! Ako Bog da, sanjaću da si pa u komu!“

Tata je ležao na kušinu sa zinutim ustima. Plus je pipao se da jel mu vire plastične cjevčice. Onda je on pitao: „Kako to misliš, da san pa u komu?“ Mama je rekla: „Šta ja znam! Da si se spičija sa škodilakom u bendžu i pritvorija u kukumara!“ Tata je skočijo: „Čekaj malo, pa ti si znači stvarno…“ Mama je podviknila: „A šta se sad praviš blesav, škovaco jedna! A zna si kresnit onu kurbetinu čim sam ja završila u ludaru!“ Tu sam ja rikavela od smijade: „He-he-he-he… ho-ho-ho-ho… he-he-he-he…“

Mama i tata su mene prodrmali po ramenima. Tata je rekao: „Šta se tako keseriš usrid noći, jebate ćuk! Ne može se od tebe oka sklopit!“ Mama je pitala: „Jesi to sanja neki cirkus, mišu, a? Neki crtani film? Mikija i Šilju?“ Ja sam piljio u maminu i tatinu facu iznad glave. Onda sam ja rekao: „Sanja san da je tata sanja da je mama sanjala bolji život!“ Tata je rekao: „N bava kua? Viš kako si ti jedna složena ličnost!“ Mama je pitala: „I? Kakvi je ti bolji život?“ Ja sam rekao: „Pa ne znam sad kad ste me probudili! Taman je tribala počet druga epizoda!“ Tata je rekao: „Oho, to je znači neka sapunica!“ Mama je pitala: „A kakvi je sadržaj, mišu, a?“ Ja sam rekao: „Prva epizoda se zove Koma i ludilo, i to je sretna ljubavna priča! A onda se u drugoj pojavljiva Jaca!“ Mama je zinila: „Jaca? Šta to oće značit?“ Ja sam rekao: „Znači da niko ne preživi!“

Robi K.
 
Nekada, kada vreme bude stalo i nestane odjeka mojih suza, koje su deo, sumornih kisa...potrazi me...
...i ako budes ostala sama, od svih koji su te lazno voleli, ostavljena, u proslom zivotu zaboravljena, cekacu te...na istom raskrscu puteva, gde nas je sudbina razdvojila... potrazi me...
Negde, u izmaglici secanja i tragova lepih uspomena, videces moju ljubav, koja jos sija...cekam te...potrazi me...
 
NIKOS_:
Nekada, kada vreme bude stalo i nestane odjeka mojih suza, koje su deo, sumornih kisa...potrazi me...
...i ako budes ostala sama, od svih koji su te lazno voleli, ostavljena, u proslom zivotu zaboravljena, cekacu te...na istom raskrscu puteva, gde nas je sudbina razdvojila... potrazi me...
Negde, u izmaglici secanja i tragova lepih uspomena, videces moju ljubav, koja jos sija...cekam te...potrazi me...
Kliknite za proširenje...
Negde, u izmaglici secanja i tragova lepih uspomena, videces moju ljubav, koja jos sija...cekam te...potrazi me...
Šta reći... ostaše samo sećanja...💔
 
Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše sreće i tuge
uvek drugačije istovetne.

Mika Antić
 
"Pomešam ponekad stvarnost i snove,
izgubim se u nekom drugom vremenu lutajući u nekoj drugoj dimenziji
ali putevi se uvek ukrste...
Krajnja destinacija uvek bude stvarnost do snova...
Dva oka tvoja i nežni dodir oko struka, tek da znam, Tvoja sam ...
i kada si kilometima daleko osećam kako vazduh miriše na tebe.
Osećam ti osmeh, i novo proleće je naše"
 
Poslednja izmena:
После повлачења Српске војске са Крфа
и пребацивања на солунски фронт,
крећући ка коначном ослобођењу своје Србије,
Српски војник је поклонио ове речи Крфљанки Хондројанис Харули,
која је касније уз малу преправку претворила ове речи у песму.
Ne ljuti se na mene, „oko moje“ što u tuđinu odlazim,
ptica ću postati i ponovo tebi ću doć.
Otvori prozor plavi bosiljku moj
i slatkim osmehom poželi mi „laku noć“
Ne ljuti se na mene, „oko moje“ što ću te sada napustiti
i dođi na kratko, da te vidim da se od tebe oprostim..
Otvori prozor plavi bosiljku moj
i poželi mi „laku noć“, osmehom svojim slatkim.
​
 
Zavedi me!
Neka me oči tvoje povedu rekama beskraja,
da ne lutam više po lavirintima tuđih požuda.
Pripitomi me!
Neka dahom pređem ime tvoje,
a ne da cvilim na ispucalom pragu strmoglavih želja.
Utišaj me!
Neka me dodir tvojih reči nadglasa,
da ne vrištim više po obroncima tuđih usana.
Uspavaj me!
Neka se uspavanka ljubavi tvoje niz moja leđa slije,
da ne mesečarim više stazama izgubljenih molitvi.
Da...da se na grudima tvojim naselim i tako zagrljena dahom večnosti da
živim...
spavam...
snivam...
i volim...
beskrajno volim...

331956964_2416586588518992_2446679290761507686_n.jpg

Dragana Pavličević-Tomić
​
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top