Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

1660903329391.jpg
 
OBEĆALA SI DA ĆEŠ BITI VEČNA - Desanka Maksimović

Obećala si jednom u detinjstvu
da ćeš biti večna,
otkle god se vraćali da ćemo te zateći,
kao senku ispod kućne strehe,
kao kućni prag.

Nije bilo nijedne naše plovidbe
da je nisi, kao ribarske žene,
presedela na pučini gledajući;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obećala si nam da ćeš biti večna
kao sve što nas na svetu dočekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
činilo se da se osećaš krivom
što nas napuštaš.

68963454_1257717537740943_5946687241299427328_n.jpg
 
"Budio sam se ponekad, i zaticao je kako sjedi u postelji, obuhvativši koljena rukama.
— Šta ti je?
— Ništa.
— Boli li te štogod?
— Ne boli. Spavaj.
— Čudna si večeras.
— Srećna sam večeras.
Prihvatio sam taj razlog, jer mi se spavalo, ali sam se sutradan pitao, zar se i od sreće ne spava?"

Meša
 
When your life is over, and you're reaching in the end,
River of Jordan is around the bend,
Will you be counting all the trophies that you won?
Or will you look back on the things left undone?
When a stranger come knocking, would you let him in?
Was there food on your table for that down and out friend?
Did you hide the shadows, or did you walk in the sun?
Do you regret the things left undone?
Somebody you cared for, he broke your heart
You let foolish pride, love, keep you apart
Why didn't you learn how, just forgive someone
So many years back, with the things left undone.
Do you regret love, all the things left undone?
Do you regret?

 
"Kad mi je bilo najteže, kad sam mislio da je izlaz da dignem ruku na sebe, Bog je poslao Hasana, da me ohrabri i podigne. Njegova pažnja i dobrota, a možda smijem da kažem: i ljubav, vratili su mi vjeru u sebe i u život. Znaci te pažnje mogu nekome izgledati sitni, ali su za mene imali neprocjenjivu vrijednost. Moje sumanuto okretanje se zaustavilo, moj užas se stišao, u ledu što me bio okovao osjetio sam topli vjetar ljudske dobrote, neka mi oprosti on, Mula-Jusuf, što se i sad uzbuđujem zbog tog dragog sjećanja, ali veću milost od te niko mi u životu nije pružio. Bio sam usamljen, napušten od svih ljudi, ostavljen u praznoj tišini svoje nesreće, da se nepravda izvrši na meni dokraja, na granici da posumnjam u sve što sam vjerovao, jer se sve rušilo, zatrpavajući me. Ali eto, bilo je dovoljno da znam kako postoji jedan dobar čovjek na svijetu, pa neka je i jedini, da bi me pomirio s ostalim ljudima, Možda je čudno što njegovom postupku, koji bi trebalo da je običan među nama, dajem toliki značaj, i što sam toliko zahvalan. Ali sam vidio da takav postupak nije nimalo običan, i da je tog čovjeka izdvojio između ostalih ljudi."

Meša Selimović

f467186f9c5454ec94c084b544647289.jpg
 

ĆUTANJE​





Otišla je.

Nije izgovorila ni reč. Samo se nasmejala. Cinično. Kao i uvek.

Rugala se emocijama, bolu, porazu, udarcima.

Najlakše joj je bilo da se svemu naruga.

Rugala im se.

Zato što im nije mogla ništa.

Godinama sam se čudio njenom crnom humoru.

Nisam razumeo kada je rekla:

crno… čak i kad je humor… ipak je crno.

Otišla je.

Očekivao sam nešto, ne znam šta. Nemaran poljubac, stisak ruke, bilo šta. Uvek je to radila.

Uvek je odlazila ostavljajući trag.

Ovaj put je otišla i nije ostavila ništa. Čak ni možda… jednom.. negde… Bilo šta.

Postala je ćutanje.

Ona. Cela. Bila je ćutanje.

Bila je moje ćutanje.

Ignorisala je uspomene. Zato što nije mogla da se sakrije od njih.

Tako joj je bilo najlakše.

Zato što im nije mogla ništa.

Znao sam šta će biti dalje.

Znao sam da ću je sretati.

Znao sam da će reći: „Dobro sam. Sve je na svom mestu“.

Znao sam da će slagati. Znao sam da neće hteti da vidim.

Postala je slepilo.

Moje slepilo koje je zaklanjalo sve vidike.

Nisam joj rekao.

Otišla je.

Ćutala je.

Ona.

Koja nikad nije ćutala.

Zasmejavao sam je. Govorio sam: „Znam da pričaš i dok spavaš. Samo se pitam sa kim“.

Ali to je bilo pre.

Postala je ćutanje.

Ćutala je.

Nisam joj rekao.

Glumila je kamen. I odjednom – kamen se raspao.

Postao pesak.

Koji je odneo vetar.

Tako je otišla.

Tražio sam je svuda.

Ali svako je zrno peska ličilo jedno na drugo.

Ipak.

Znao sam da nije ona.

Bio sam ljut. Hteo sam da nešto kaže. Trebalo je. Jer je jedino tako mogla biti ona. Ona koju sam znao.

Ona koja je otišla. Ne rekavši ni reč. Nasmejavši se iz najmračnijeg tkiva svog bola. Iz kože koja se ljuštila od prejakog sunca. Sunca koje je izgorelo.

Gomilao sam reči.

Otišla. Ćutala. Ona. Ona od pre. Ona – sada. Koju ne znam.

Gomilao sam reči da bih ubedio sebe.

Lagao sam.

Bila je tu. Urlala je iz dubine moje svesti.

Hteo sam da ode. Ali nije prolazilo.

Bila je tu.

Tek onda kad je stvarno otišla.
cutanje-poezija-blacksheep.rs_.jpg


Marija Čalić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

tab503
Postoji li samo JEDNA PRAVA osoba za vas?
2 3
Odgovora
70
Pregleda
978
argumentovano
A

Back
Top