medved_bg
Elita
- Poruka
- 15.540
Sad kad počne da se istresa prljav veš....
-
- Popularno:
- Crkva otvorila zvaničan nalog na...
- Hrvati dobili novi prevod Biblije -...
- Kako izgledaju demoni i kako prave...
- Vukadinović poručio: Posvađani su...
- U Švedskoj smetaju Negro bombone iz...
- Iskrenost u ranom dejtingu?
- Kako da znamo da smo nekom dosadni i...
- U nasledjivanju logika...
- какву тему бирате?
- Zanimljiv test !!!!!!! Sex i šeme !...
SPC po nalogu zapadnih ambasada smenjuje vladiku Artemija?
- Začetnik teme Тихи
- Datum pokretanja
- stanje
a33
Aktivan član
- Poruka
- 1.610
gost 150019
Elita
- Poruka
- 20.524
ko je lopov?
Onaj koga su razrešili zbog pronevere novca...
Neće valjda da obrišu temu?
Kad je pre nekih mesec dana bila tema o proneveri nekog novca i džipa iz vojvodine, tema je na volšeban način obrisana?
Reg
Elita
- Poruka
- 24.712
Da nije tužno, bilo bi smešno. Ko zna šta ćemo saznati do kraja.
Ali, izgleda da je ovde (mislim na ovaj sajt) najbolje praviti se da ne vidiš šta rade neki sveštenici SPC, s obzirom na to da se svaki napad na sveštenika pedofila ili sveštenika lopova, tretira kao napad na SPC, što naravno nema veze s istinom.
Pedofil je pedofil, lopov je lopov, bio on sveštenik, direktor ili nešto treće i kraj priče.
Videti sveštenika u siromašnoj Srbiji u automobilu koji vredi više desetina hiljada evra jeste najblaže rečeno, bogohulno, da ne kažem odvratno.
Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
Тек када суд донесе правоснажну пресуду за некога да је извршио кривично дело крађе може се користити такав термин, до тад није умесно и може се само сматрати клеветом.Onaj koga su razrešili zbog pronevere novca...
Neće valjda da obrišu temu?
Kad je pre nekih mesec dana bila tema o proneveri nekog novca i džipa iz vojvodine, tema je na volšeban način obrisana?
Reg
Elita
- Poruka
- 24.712
vladeks
Ističe se
- Poruka
- 2.320
medved_bg
Elita
- Poruka
- 15.540
Samo što ovde postoje dva suda, crkveni, koji ga je već razrešio, što je prilično indikativno iako još nisu objavljeni rezultati provere i svetovni, koji će stvar preuzeti ako bude bilo osnova za to i ako crkveni sud dostavi materijal na osnovu čega bi se on pravno gonio do pravosnažne presude.
Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
Не знам зашто је смењен али знам шта значи када се неко ословљава погрдним терминима, увек ми је била сумњива та агресивност и примитивност, нешто ту не штима.Ma nemoj da pričaš?? Smenjen zbog klevete, a???
Ти си школована и образована сигуран сам да се слажеш.
Reg
Elita
- Poruka
- 24.712
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=02&dd=13&nav_id=410915
Pročitaj celu vest, pa će ti biti jasno. I usput se zapitaj odakle mu pare za onakav džip.
Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
Предпостављам да си верник ?
Reg
Elita
- Poruka
- 24.712
Извини, али ево твојим речником да ти објасним, нпр. Кинези се ку*че и дан-данас са тим да нико у њихову земљу не сме да увезе дрогу, скоро је био један Американац ликвидиран, тј. осуђен на смртну казну. Па ти види бато мој ако хоћеш да увезеш продајеш дрогу да ли ћеш да покушаш да то чиниш у КиниКад помислиш на свој вратић, тешко да ћеш се усудити
Али зато Кинеза има и сви здрави, за њих би било погубно кад би почели да се дрогирају, јер и онако нема довољно хране колико је народа тамо, па кад би почели да се дрогирају знају Амери да би тамо зарадили огромне паре, јер их има маса, али зато је њихова државна власт строга по том питању, јер су свесни могућих последица које би биле максимално погубне за државу и народ
Kad poredis Kinu i Srbiju,i to jos u uticaju koje te zemlje danas imaju u svetu,onda jos ides u osnovnu skolu.Bolje pisi domaci.
Artemije je smenjen od legalnih organa SPC u skladu sa kanonskim pravom koje u toj Crkvi vazi.
Ili bi sad mi da to radimo umesto Sabora?! Ne smenjuje se nikad,bilo koji Vladika preko kolena,na precac,i bez dokaza.Ali crkva nije kafana pa da se o tim stvarima javno raspravlja.Artemija brane na ulici,a on potpisao primopredaju bez reci.Znaci,ON zna zasto je smenjen.Posto ON zna,i primio je svoju smenu kako je primio,mene razlozi ne zanimaju.Verujem da je SPC sposobna da reasva svoje probleme i da ce i ovaj resiti.Mislim da ovo nema veze sa politikom,sa kriminalom sigurno ima,to i vrapci znaju.Cega ima jos,to neka bude posao organa SPC.
Ili bi sad mi da to radimo umesto Sabora?! Ne smenjuje se nikad,bilo koji Vladika preko kolena,na precac,i bez dokaza.Ali crkva nije kafana pa da se o tim stvarima javno raspravlja.Artemija brane na ulici,a on potpisao primopredaju bez reci.Znaci,ON zna zasto je smenjen.Posto ON zna,i primio je svoju smenu kako je primio,mene razlozi ne zanimaju.Verujem da je SPC sposobna da reasva svoje probleme i da ce i ovaj resiti.Mislim da ovo nema veze sa politikom,sa kriminalom sigurno ima,to i vrapci znaju.Cega ima jos,to neka bude posao organa SPC.
Ilinoida
Domaćin
- Poruka
- 4.843
Можеш ти да идеш у три лепе П.М.
Позиваш се на то да се јавно о томе не расправља, а називаш епископа Артемија криминалцем. Како те бре није срамота ???
Владан ИПХ
Veoma poznat
- Poruka
- 13.429
http://novinar-novinar.blogspot.com/2010/01/vladika-artemije-to-sto-cinis-je-protiv.html
Извор: СВЕДОК
Владика Артемије: - ''То што чиниш је против канона''!
Владика Атанасије: - ''Каноне само мачку о реп''!
Ekskluzivno
Da li je Kosara Gavrilović, ćerka predratnog ministra i diplomate, dobrovoljca i četnika iz 1912. godine, pisca Milana Gavrilovića na predavanju u u Parohijskom domu ruske crkve Svetog Jovana Krstitelja u Vašingtonu, stvarno otkrila velike tajne Srpske Crkve, ili je to bila predigra izbora Patrijarha?
Pre nego što počnem da govorim o Kosovu i Metohiji u današnjoj Srbiji želim da se zahvalim ocu Viktoru što mi je dopustio da sa vama podelim moje utiske o Kosovu i Metohiji, a svima vama što ste ostali posle liturgije samo da biste čuli ono što imam da kažem.
Zamolila bih vas da ovom prilikom imate na umu sledeće:
1. Ne nalazim se pred vama kao bilo čiji predstavnik. Govorim samo u svoje ime. Govorim kao neko ko je proveo godinu i po dana u manastiru Gračanica na Kosovu, posvećenom Pokrovu Presvete Bogorodice. Činjenica da tamo živim i radim kao prevodilac Njegovog Preosveštenstva Vladike Artemija, episkopa Raško-prizrenske i kosovsko-metohijske eparhije, ne znači da vam se obraćam u njegovo ime.
Govorim bez njegovog dopuštenja i znanja, jer, po mom odlasku iz manastira na ovaj put, ni on ni ja nismo znali da će do ove prilike doći. Po mom dolasku ovamo, međutim, jedva da je bilo dana a da me neko nije upitao: "Kako je na Kosovu?" I svaki put kada bi me to pitali, odgovarala sam istim rečima: "Stanje na Kosovu i Metohiji je loše i biće gore." I svaki put kada bih izgovorila te reči, bivalo mi je sve jasnije koliko je tamošnje stanje doista strašno. Zato sam odlučila da vam o tome govorim i da Vladičin blagoslov zatražim naknadno, nadajući se da će mi oprostiti ovaj greh samovolje.
2. Ako govorim o nečemu kao o činjenici, to znači da sam se u to lično uverila, ili to neposredno čula od vrlo pouzdanih osoba. No moramo imati na umu da živimo u nesavršenom svetu u kome čak i najpouzdanije osobe mogu da pogreše.
3. Ukoliko izostavim nešto što vas zanima, možete posle mog izlaganja postaviti pitanje, ili sami reći ono što smatrate važnim.
4. I, kao poslednje, moram vas upozoriti da će ono što imam da kažem biti veoma neprijatno. Neprijatno za Ruse, još neprijatnije za Amerikance, a najneprijatnije za ovdašnje Srbe. Ali vas preklinjem da me saslušate do kraja. Saslušajte me zarad sopstvenog dobra, jer se ovo jednako tiče vas koliko i nas. Ne tražim pomoć. Nama niko ne može pomoći. Sada nas samo Bog može spasiti.
Pošto ste čuli ovo upozorenje verovatno ćete zaključiti da su, po mome, Srbi glavni krivci za katastrofalnu situaciju u kojoj se Srbija danas nalazi. I bićete u pravu: mi smo glavni uzrok naše muke. To, međutim, ne znači da nas Albanci ne ubijaju. Ubijaju nas svakog dana, i svakog dana čine život još neizdržljivijim. Sa svakim novim jutrom na Kosovu i Metohiji ima manje Srba. Mi polako nestajemo sa Kosova i Metohije. Ali to nije ništa novo. To vam je već dobro poznato.
To takođe ne znači i da su Zapad u celini, i Amerika posebno, lišeni krivice za ovu katastrofu. U slučaju Srbije oni su odigrali vrlo prljavu ulogu. Ponašanje Amerike prema Srbiji bilo je nemoralno, nečasno i u suprotnosti sa njenim sopstvenim i međunarodnim zakonima, i njenim interesima. Ali o tome danas ne želim da govorim jer Albanci, Zapadna Evropa i Amerika ni približno nisu ono što danas u našim životima ima najveći značaj. Izreka koja kaže "Suočili smo se sa neprijateljem i on je mi sami" u potpunosti se može primeniti na nas.
Danas želim da govorim o novoj opasnosti koja preti vama koliko i nama, želeći da kažem da ćete se, ukoliko to ne shvatite danas, ili sutra, ili za mesec-dva – u svakom slučaju vrlo skoro – probuditi jednog jutra i otkriti da je ova strašna nesreća i vaša, ne samo naša.
A sada da se okrenemo Kosovu i Metohiji u današnjoj Srbiji i Srbiji uopšte – ne zato što su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije – ne zato što su "srce i kolevka Srbije", ne zato što su sveta srpska zemlja. Oni to, naravno, jesu, ali to nije ono najvažnije. Najvažnije je da sve što se danas događa u Srbiji nije samo povezano sa Kosovom i Metohijom već se time i određuje. Sve što se zbiva na Kosovu i Metohiji direktno zavisi od vlade zemlje u kojoj se te oblasti nalaze, a to je Srbija. A ono što se danas zbiva sa Pravoslavljem u Srbiji neraskidivo je povezano sa Pravoslavljem širom sveta.
Šta mogu da vam kažem danas o Srbiji uopšte i o situaciji na Kosovu i Metohiji posebno? Da li je moguće govoriti o današnjici, a ne reći bar nekoliko reči o jučerašnjici, ili davnijim vremenima? Vi već znate da je priča o Srbiji priča o neprekidnim, ili neprekidno ponavljanim, podelama. To je priča o rasprama i sudbonosnim unutrašnjim sukobima. Uzgred, pre sedamdesetak godina, kada sam bila u nižim razredima gimnazije i tek počinjala da učim srpsku istoriju, uz svaku lekciju neprestano se ponavljala jedna reč. Niko od nas đaka nije tada znao šta ona znači, ali je zvučala mračno i opako, kako je i trebalo, jer je objašnjavala neuspehe i poraze naše rane istorije. I mada mi deca nismo razumeli značenje izraza međusobica, već tada smo počeli shvatati da su unutrašnji sukobi prokletstvo Srbije. Ali sagledavanje uzroka nečijih nevolja je jedno, a njihovo iskorenjivanje nešto sasvim drugo. Raskoli su bili i uvek će biti prokletstvo Srbije.
Stoga ne iznenađuje da je čak i danas Srbija podeljena zemlja. Kada pomislim na Srbiju, vidim njen simbol – veliki krst koji deli prostor na četiri jednaka, nezaokružena dela, sa slovom "S" upisanom u svakom od njih. Ona predstavljaju apsurdni ali sasvim tačan srpski moto – Samo sloga Srbina spasava, ali umesto tih slova ja vidim četiri segmenta srpskog društva razdeljena krstom.
Vertikalno, društvo je podeljeno u
1. državu koju vodi sekularna vlada,
2. crkvu koja ima svoju vladu, to jest Sveti arhijerejski sabor i Sveti sinod.
Ova dva segmenta jasno su odvojena jedan od drugog. Horizontalno, društvo je podeljeno u one koji vladaju i one kojima se vlada.
U trećem polju nalaze se neverujući koji se podvrgavaju samo sekularnoj vlasti.
Četvrto polje predstavlja vernike, to jest sveštenstvo, monaštvo i pastvu. No ovaj poslednji segment mora se podvrći ne samo crkvenoj vladi već i sekularnoj vlasti. Tako je oduvek bilo.
Danas, međutim, svaki od ova četiri segmenta podeljen je na još dva dela, a oni ni u kom slučaju nisu jednaki. Jedan deo, predvođen ne samo sekularnom vlašću već i crkvenom, mnogo je veći, glasniji i moćniji od drugog, koji mi se čini tako mali da je gotovo nevidljiv. Većina je žučno rešena da "ide u Evropu", dok mi, u drugom delu, pitamo:
"Kako? Pa zar mi nismo u Evropi?"
Kad bismo upitali ljude na ulici zbog čega su tako željni da se pridruže Evropi, šta očekuju da tamo nađu, stekli bismo utisak da je njihova jedina želja da dobiju vizu i mogu da putuju. Viza je za Srbe postala novo zlatno tele. Ako biste ih potom upitali šta žele da učine u toj novoj obećanoj zemlji u koju će ta toliko žuđena viza da ih odvede a koja se zove Evropska unija, ne biste dobili jasan odgovor. Ne zbog toga što se ljudi plaše da kažu šta im zaista leži na srcu. Ne, ljudi u Srbiji se više ničega ne plaše – i to je zastrašujuće. Taj fenomen zaslužuje da se o njemu kaže više jer je odsustvo straha zapravo jedan od najvećih i najstrašnijih problema s kojima se Srbija danas suočava. Ne biste dobili jasan odgovor jer ga nema. Ljudi ne znaju zašto bi putovali. Svejedno im je kuda idu, svejedno im je šta će činiti kada tamo budu prispeli. Meni se čini da oni žele da putuju da više ne bi bili sami, da se ne bi osećali usamljenim, odbačenim i napuštenim od svih. Srbima je muka od usamljenosti. Ali ono što je tragično je što oni izgleda ne shvataju je da će, kada budu postali deo Evropske unije, i dalje biti usamljeni i odbačeni kao danas jer je Evropska unija klub za odabrane, klub tako ekskluzivan da čak ni članstvo u njemu ne garantuje prihvatanje za ravnopravnog člana. Poljska, Bugarska i Rumunija, pa čak i Grčka, već to dobro znaju. Ali Srbi su izgleda gluvi za njihove ogorčene pritužbe protiv ‘‘obećane zemlje’‘. Srpski narod posmatra s apsolutnom ravnodušnošću more dokaza da se prema Bugarima i Rumunima Evropa ponaša kao zla maćeha iz bajki a ne majka kakvu su očekivali. Ali, ni narodi, kao ni obični ljudi, ne uče se na tuđim greškama.
A šta je sa srpskom vladom? Srpska vlada verovatno zna zašto tako silno želi da se pridruži Evropskoj uniji. Ona vrlo artikulisano objašnjava zašto Evropsku uniju moramo smatrati Obećanom Zemljom i ne razume zašto onaj drugi deo, onaj mali, beznačajan, jedva primetni deo Srbije koji je protiv toga, ne veruje svojoj vladi. Mi joj ne verujemo iz mnogo razloga, od kojih je prvi da dobro znamo da nas Evropska unija nikada neće prihvatiti. Možemo ispuniti sve uslove koje nam EU postavlja, ali ona će stalno izmišljati neki novi, dotle nepomenut, i zahtevati da ispunimo i njega. Mi to znamo, i vlada to zna, ali vladu nije briga. Ona se ne plaši nikakvih novih uslova koje Evropskoj uniji mogu pasti napamet. Ona očito ima svoje interese. Koji su ti interesi? Ja to ne znam, ali sam u velikom iskušenju da kažem da je naša vlada potkupljena.
Извор: СВЕДОК
Владика Артемије: - ''То што чиниш је против канона''!
Владика Атанасије: - ''Каноне само мачку о реп''!
Ekskluzivno
Da li je Kosara Gavrilović, ćerka predratnog ministra i diplomate, dobrovoljca i četnika iz 1912. godine, pisca Milana Gavrilovića na predavanju u u Parohijskom domu ruske crkve Svetog Jovana Krstitelja u Vašingtonu, stvarno otkrila velike tajne Srpske Crkve, ili je to bila predigra izbora Patrijarha?
Pre nego što počnem da govorim o Kosovu i Metohiji u današnjoj Srbiji želim da se zahvalim ocu Viktoru što mi je dopustio da sa vama podelim moje utiske o Kosovu i Metohiji, a svima vama što ste ostali posle liturgije samo da biste čuli ono što imam da kažem.
Zamolila bih vas da ovom prilikom imate na umu sledeće:
1. Ne nalazim se pred vama kao bilo čiji predstavnik. Govorim samo u svoje ime. Govorim kao neko ko je proveo godinu i po dana u manastiru Gračanica na Kosovu, posvećenom Pokrovu Presvete Bogorodice. Činjenica da tamo živim i radim kao prevodilac Njegovog Preosveštenstva Vladike Artemija, episkopa Raško-prizrenske i kosovsko-metohijske eparhije, ne znači da vam se obraćam u njegovo ime.
Govorim bez njegovog dopuštenja i znanja, jer, po mom odlasku iz manastira na ovaj put, ni on ni ja nismo znali da će do ove prilike doći. Po mom dolasku ovamo, međutim, jedva da je bilo dana a da me neko nije upitao: "Kako je na Kosovu?" I svaki put kada bi me to pitali, odgovarala sam istim rečima: "Stanje na Kosovu i Metohiji je loše i biće gore." I svaki put kada bih izgovorila te reči, bivalo mi je sve jasnije koliko je tamošnje stanje doista strašno. Zato sam odlučila da vam o tome govorim i da Vladičin blagoslov zatražim naknadno, nadajući se da će mi oprostiti ovaj greh samovolje.
2. Ako govorim o nečemu kao o činjenici, to znači da sam se u to lično uverila, ili to neposredno čula od vrlo pouzdanih osoba. No moramo imati na umu da živimo u nesavršenom svetu u kome čak i najpouzdanije osobe mogu da pogreše.
3. Ukoliko izostavim nešto što vas zanima, možete posle mog izlaganja postaviti pitanje, ili sami reći ono što smatrate važnim.
4. I, kao poslednje, moram vas upozoriti da će ono što imam da kažem biti veoma neprijatno. Neprijatno za Ruse, još neprijatnije za Amerikance, a najneprijatnije za ovdašnje Srbe. Ali vas preklinjem da me saslušate do kraja. Saslušajte me zarad sopstvenog dobra, jer se ovo jednako tiče vas koliko i nas. Ne tražim pomoć. Nama niko ne može pomoći. Sada nas samo Bog može spasiti.
Pošto ste čuli ovo upozorenje verovatno ćete zaključiti da su, po mome, Srbi glavni krivci za katastrofalnu situaciju u kojoj se Srbija danas nalazi. I bićete u pravu: mi smo glavni uzrok naše muke. To, međutim, ne znači da nas Albanci ne ubijaju. Ubijaju nas svakog dana, i svakog dana čine život još neizdržljivijim. Sa svakim novim jutrom na Kosovu i Metohiji ima manje Srba. Mi polako nestajemo sa Kosova i Metohije. Ali to nije ništa novo. To vam je već dobro poznato.
To takođe ne znači i da su Zapad u celini, i Amerika posebno, lišeni krivice za ovu katastrofu. U slučaju Srbije oni su odigrali vrlo prljavu ulogu. Ponašanje Amerike prema Srbiji bilo je nemoralno, nečasno i u suprotnosti sa njenim sopstvenim i međunarodnim zakonima, i njenim interesima. Ali o tome danas ne želim da govorim jer Albanci, Zapadna Evropa i Amerika ni približno nisu ono što danas u našim životima ima najveći značaj. Izreka koja kaže "Suočili smo se sa neprijateljem i on je mi sami" u potpunosti se može primeniti na nas.
Danas želim da govorim o novoj opasnosti koja preti vama koliko i nama, želeći da kažem da ćete se, ukoliko to ne shvatite danas, ili sutra, ili za mesec-dva – u svakom slučaju vrlo skoro – probuditi jednog jutra i otkriti da je ova strašna nesreća i vaša, ne samo naša.
A sada da se okrenemo Kosovu i Metohiji u današnjoj Srbiji i Srbiji uopšte – ne zato što su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije – ne zato što su "srce i kolevka Srbije", ne zato što su sveta srpska zemlja. Oni to, naravno, jesu, ali to nije ono najvažnije. Najvažnije je da sve što se danas događa u Srbiji nije samo povezano sa Kosovom i Metohijom već se time i određuje. Sve što se zbiva na Kosovu i Metohiji direktno zavisi od vlade zemlje u kojoj se te oblasti nalaze, a to je Srbija. A ono što se danas zbiva sa Pravoslavljem u Srbiji neraskidivo je povezano sa Pravoslavljem širom sveta.
Šta mogu da vam kažem danas o Srbiji uopšte i o situaciji na Kosovu i Metohiji posebno? Da li je moguće govoriti o današnjici, a ne reći bar nekoliko reči o jučerašnjici, ili davnijim vremenima? Vi već znate da je priča o Srbiji priča o neprekidnim, ili neprekidno ponavljanim, podelama. To je priča o rasprama i sudbonosnim unutrašnjim sukobima. Uzgred, pre sedamdesetak godina, kada sam bila u nižim razredima gimnazije i tek počinjala da učim srpsku istoriju, uz svaku lekciju neprestano se ponavljala jedna reč. Niko od nas đaka nije tada znao šta ona znači, ali je zvučala mračno i opako, kako je i trebalo, jer je objašnjavala neuspehe i poraze naše rane istorije. I mada mi deca nismo razumeli značenje izraza međusobica, već tada smo počeli shvatati da su unutrašnji sukobi prokletstvo Srbije. Ali sagledavanje uzroka nečijih nevolja je jedno, a njihovo iskorenjivanje nešto sasvim drugo. Raskoli su bili i uvek će biti prokletstvo Srbije.
Stoga ne iznenađuje da je čak i danas Srbija podeljena zemlja. Kada pomislim na Srbiju, vidim njen simbol – veliki krst koji deli prostor na četiri jednaka, nezaokružena dela, sa slovom "S" upisanom u svakom od njih. Ona predstavljaju apsurdni ali sasvim tačan srpski moto – Samo sloga Srbina spasava, ali umesto tih slova ja vidim četiri segmenta srpskog društva razdeljena krstom.
Vertikalno, društvo je podeljeno u
1. državu koju vodi sekularna vlada,
2. crkvu koja ima svoju vladu, to jest Sveti arhijerejski sabor i Sveti sinod.
Ova dva segmenta jasno su odvojena jedan od drugog. Horizontalno, društvo je podeljeno u one koji vladaju i one kojima se vlada.
U trećem polju nalaze se neverujući koji se podvrgavaju samo sekularnoj vlasti.
Četvrto polje predstavlja vernike, to jest sveštenstvo, monaštvo i pastvu. No ovaj poslednji segment mora se podvrći ne samo crkvenoj vladi već i sekularnoj vlasti. Tako je oduvek bilo.
Danas, međutim, svaki od ova četiri segmenta podeljen je na još dva dela, a oni ni u kom slučaju nisu jednaki. Jedan deo, predvođen ne samo sekularnom vlašću već i crkvenom, mnogo je veći, glasniji i moćniji od drugog, koji mi se čini tako mali da je gotovo nevidljiv. Većina je žučno rešena da "ide u Evropu", dok mi, u drugom delu, pitamo:
"Kako? Pa zar mi nismo u Evropi?"
Kad bismo upitali ljude na ulici zbog čega su tako željni da se pridruže Evropi, šta očekuju da tamo nađu, stekli bismo utisak da je njihova jedina želja da dobiju vizu i mogu da putuju. Viza je za Srbe postala novo zlatno tele. Ako biste ih potom upitali šta žele da učine u toj novoj obećanoj zemlji u koju će ta toliko žuđena viza da ih odvede a koja se zove Evropska unija, ne biste dobili jasan odgovor. Ne zbog toga što se ljudi plaše da kažu šta im zaista leži na srcu. Ne, ljudi u Srbiji se više ničega ne plaše – i to je zastrašujuće. Taj fenomen zaslužuje da se o njemu kaže više jer je odsustvo straha zapravo jedan od najvećih i najstrašnijih problema s kojima se Srbija danas suočava. Ne biste dobili jasan odgovor jer ga nema. Ljudi ne znaju zašto bi putovali. Svejedno im je kuda idu, svejedno im je šta će činiti kada tamo budu prispeli. Meni se čini da oni žele da putuju da više ne bi bili sami, da se ne bi osećali usamljenim, odbačenim i napuštenim od svih. Srbima je muka od usamljenosti. Ali ono što je tragično je što oni izgleda ne shvataju je da će, kada budu postali deo Evropske unije, i dalje biti usamljeni i odbačeni kao danas jer je Evropska unija klub za odabrane, klub tako ekskluzivan da čak ni članstvo u njemu ne garantuje prihvatanje za ravnopravnog člana. Poljska, Bugarska i Rumunija, pa čak i Grčka, već to dobro znaju. Ali Srbi su izgleda gluvi za njihove ogorčene pritužbe protiv ‘‘obećane zemlje’‘. Srpski narod posmatra s apsolutnom ravnodušnošću more dokaza da se prema Bugarima i Rumunima Evropa ponaša kao zla maćeha iz bajki a ne majka kakvu su očekivali. Ali, ni narodi, kao ni obični ljudi, ne uče se na tuđim greškama.
A šta je sa srpskom vladom? Srpska vlada verovatno zna zašto tako silno želi da se pridruži Evropskoj uniji. Ona vrlo artikulisano objašnjava zašto Evropsku uniju moramo smatrati Obećanom Zemljom i ne razume zašto onaj drugi deo, onaj mali, beznačajan, jedva primetni deo Srbije koji je protiv toga, ne veruje svojoj vladi. Mi joj ne verujemo iz mnogo razloga, od kojih je prvi da dobro znamo da nas Evropska unija nikada neće prihvatiti. Možemo ispuniti sve uslove koje nam EU postavlja, ali ona će stalno izmišljati neki novi, dotle nepomenut, i zahtevati da ispunimo i njega. Mi to znamo, i vlada to zna, ali vladu nije briga. Ona se ne plaši nikakvih novih uslova koje Evropskoj uniji mogu pasti napamet. Ona očito ima svoje interese. Koji su ti interesi? Ja to ne znam, ali sam u velikom iskušenju da kažem da je naša vlada potkupljena.
Владан ИПХ
Veoma poznat
- Poruka
- 13.429
...
Svi oni koji su u proevropskom bloku, svi "zapadnjaci" – u vladi i izvan nje – misle da su Kosovo i Metohija najveća prepreka na njihovom putu do Evrope. Oni su čvrsto uvereni da bismo, samo kada bi oni nestali sa lica zemlje, istog časa bili primljeni u Evropsku uniju, i da bi zajedno sa Kosovom i Metohijom nestale i sve naše nedaće – ekonomske, političke, društvene, duhovne i crkvene. Možda ćete reći: "Pa ne valjda i crkvene? Kakve veze one imaju sa Kosovom i Metohijom?" Ali uveravam vas da proevropska javnost u Srbiji smatra da bi ozbiljni problemi koji danas more našu Crkvu bili smesta uklonjeni nestankom Kosova i Metohije.
Čuli ste kako pominjem podele u Srbiji i unutrašnje sukobe kao prokletstvo Srbije od samog početka njene istorije. Ali za razliku od naše današnjice, u srpskoj prošlosti postojalo je nešto nedeljivo, nešto što nikada nije izazivalo podele. To je bila Crkva.
Da, znam. U Crkvi je uvek bilo raskola, a u narodu jeresi. Ali Crkva je posle četrnaestog veka, posle turske najezde, posle uništenja Srpskog carstva, opstala. Opstala je lišena spoljnog sjaja, bogatih odora i veličanstvenih, zlatom ukrašenih ikona, lišena anđeoskog zvuka svojih horova, ali lišena i raskola. Crkva je preživela. Siromašna, progonjena, saterana pod zemlju, preživela je. Čak je ni komunisti nisu uspeli potpuno uništiti. Preživela je do kraja dvadesetog veka i onda posrnula.
Kao što sam rekla, naša Crkva je danas podeljena kao što je podeljena vlada i kao što je podeljen narod. Narod je podeljen oko takvih pitanja kao što su "Treba li da se pridružimo Evropi ili ne?" ili "Treba li zajedno sa Evropom ići ka globalizaciji ili ne?" I Crkva je podeljena oko istih pitanja. Ali za Crkvu su ona nešto složenija nego što su za ostali svet. Crkva takva pitanja ne može da razmatra sa čisto ekonomske ili geopolitičke tačke gledišta. Što se Nje tiče ta pitanja vode čitavom nizu drugih koja su moralne, duhovne, ili čisto crkvene prirode, a koje Ona mora uzeti u obzir. Mogli bismo očekivati i od naše vlade i od naroda, kao kolektiviteta i kao pojedinaca, da pokušaju da odgovore na pitanja kao što je: "Kojoj Evropi toliko čeznemo da se pridružimo? Onoj koja naziva NATO bombardovanje Srbije, u kome je stradalo više od 3.000 civila, među kojima i mnoštvo dece, humanitarnom intervencijom? Ili je to Evropa koja se ne usuđuje da zaštiti prava svojih stanovnika hrišćana, jer to ne bi bilo politički korektno, dok istovremeno vredno štiti verska prava muslimana?"
Vlada, naravno, nije obavezna da se brine o duhovnom životu naroda, ali Crkva jeste. Crkva je obavezna da se brine za duhovno spasenje svojih vernika. Mi u Crkvi tražimo spasenje. Mi u apostolskoj Crkvi tražimo istinu. Hristos je učenike nazivao solju zemlje. "Ako so obljutavi, čim će se osoliti?" (Mat. 5:13)
Šta ako srpske vladike izgube ono što je njihova glavna odlika, ono čime se određuju?
Šta ako su srpske vladike rešile da se pridruže sekularnoj vlasti u potrazi za zapadnim vrednostima? Šta ako i oni žele da se pridruže Evropi i zajedno sa Evropskom unijom prigrle globalizaciju?
Znaju li oni uopšte šta "globalizacija" znači? Mogu li da nam objasne zašto su oni, naši jerarsi, tako mahnito željni da se pridruže Evropi?
Svaki vladika ima svoje razloge. Neki su pohlepni. Neki su neutaživo ambiciozni. Ima ih koji se plaše. Strah je izuzetno ubedljiv razlog. Lično znam za dvojicu vladika koje je Stejt Department naterao da se potčine ucenivši ih optužbom za ratne zločine, tvrdeći da američka vlada ima neoborive dokaze za to i da se u bilo kom trenutku mogu naći u Hagu i biti optuženi kao ratni zločinci.
Ali američka vlada smatrala je korisnijim za Ameriku, ili je to Stejt Department smatrao, da oni zadrže svoje položaje i sarađuju sa Amerikom. Oni su se uplašili i reagovali kao kukavice. Ostali su na svojim položajima i počeli da ispunjavaju naloge Amerike.
Negde pred kraj rata u Bosni, ili odmah potom, ne sećam se više tačno godine, radila sam kao prevodilac za jednog od njih. Bila sam s njim u američkom Kongresu kada je optužen za etničko čišćenje. Bio je to Vladika Atanasije koga sam dobro poznavala, poštovala i izuzetno volela. Znala sam da nije kriv za ono za šta ga optužuju. Znala sam to ne zato što sam ga poznavala i volela, već zbog toga što sam mu gledala lice i čula glas kojim je odgovarao, a pre svega zbog toga što optužbe nisu imale nikakvog smisla. Niko normalan nije mogao smatrati njegova dela – koja, uzgred, nikada nije poricao – ičim drugim do činovima hrabrosti i humanosti. Nijedan sud u svetu ne bi mu nikada sudio – osim, naravno, suda u Hagu. Ne znam da li ga Hag optužuje i za neke druge zločine. Niti znam kakve optužbe bi mogle biti podignute protiv Mitropolita Amfilohija. Ne znam ni da li Stejt Department stvarno ima neoborive dokaze za navodne zločine ova dva jerarha. Ne znam i to nije važno. Ono što jeste je da su oni krivi za nešto drugo: uplašili su se, i poneli se kao kukavice.
Plašiti se nije greh. Sveti apostol Petar se uplašio i podao strahu, ali ga to nije sprečilo da čuje kukurikanje petla. Pokajao se i zaplakao. Ali, Amfilohije i Atanasije nisu se samo poneli kao kukavice – oni su to i postali.
A kada su postali kukavice, njih dvojica od trojice najstamenijih i najvećih branilaca Pravoslavlja, pravoslavne istine i srpskog pravoslavnog naroda, postali su i glavni zagovornici Zapadne Evrope, Amerike, njihovih vrednosti, njihovih potreba i njihovih planova za Novi svetski poredak.
Svi oni koji su u proevropskom bloku, svi "zapadnjaci" – u vladi i izvan nje – misle da su Kosovo i Metohija najveća prepreka na njihovom putu do Evrope. Oni su čvrsto uvereni da bismo, samo kada bi oni nestali sa lica zemlje, istog časa bili primljeni u Evropsku uniju, i da bi zajedno sa Kosovom i Metohijom nestale i sve naše nedaće – ekonomske, političke, društvene, duhovne i crkvene. Možda ćete reći: "Pa ne valjda i crkvene? Kakve veze one imaju sa Kosovom i Metohijom?" Ali uveravam vas da proevropska javnost u Srbiji smatra da bi ozbiljni problemi koji danas more našu Crkvu bili smesta uklonjeni nestankom Kosova i Metohije.
Čuli ste kako pominjem podele u Srbiji i unutrašnje sukobe kao prokletstvo Srbije od samog početka njene istorije. Ali za razliku od naše današnjice, u srpskoj prošlosti postojalo je nešto nedeljivo, nešto što nikada nije izazivalo podele. To je bila Crkva.
Da, znam. U Crkvi je uvek bilo raskola, a u narodu jeresi. Ali Crkva je posle četrnaestog veka, posle turske najezde, posle uništenja Srpskog carstva, opstala. Opstala je lišena spoljnog sjaja, bogatih odora i veličanstvenih, zlatom ukrašenih ikona, lišena anđeoskog zvuka svojih horova, ali lišena i raskola. Crkva je preživela. Siromašna, progonjena, saterana pod zemlju, preživela je. Čak je ni komunisti nisu uspeli potpuno uništiti. Preživela je do kraja dvadesetog veka i onda posrnula.
Kao što sam rekla, naša Crkva je danas podeljena kao što je podeljena vlada i kao što je podeljen narod. Narod je podeljen oko takvih pitanja kao što su "Treba li da se pridružimo Evropi ili ne?" ili "Treba li zajedno sa Evropom ići ka globalizaciji ili ne?" I Crkva je podeljena oko istih pitanja. Ali za Crkvu su ona nešto složenija nego što su za ostali svet. Crkva takva pitanja ne može da razmatra sa čisto ekonomske ili geopolitičke tačke gledišta. Što se Nje tiče ta pitanja vode čitavom nizu drugih koja su moralne, duhovne, ili čisto crkvene prirode, a koje Ona mora uzeti u obzir. Mogli bismo očekivati i od naše vlade i od naroda, kao kolektiviteta i kao pojedinaca, da pokušaju da odgovore na pitanja kao što je: "Kojoj Evropi toliko čeznemo da se pridružimo? Onoj koja naziva NATO bombardovanje Srbije, u kome je stradalo više od 3.000 civila, među kojima i mnoštvo dece, humanitarnom intervencijom? Ili je to Evropa koja se ne usuđuje da zaštiti prava svojih stanovnika hrišćana, jer to ne bi bilo politički korektno, dok istovremeno vredno štiti verska prava muslimana?"
Vlada, naravno, nije obavezna da se brine o duhovnom životu naroda, ali Crkva jeste. Crkva je obavezna da se brine za duhovno spasenje svojih vernika. Mi u Crkvi tražimo spasenje. Mi u apostolskoj Crkvi tražimo istinu. Hristos je učenike nazivao solju zemlje. "Ako so obljutavi, čim će se osoliti?" (Mat. 5:13)
Šta ako srpske vladike izgube ono što je njihova glavna odlika, ono čime se određuju?
Šta ako su srpske vladike rešile da se pridruže sekularnoj vlasti u potrazi za zapadnim vrednostima? Šta ako i oni žele da se pridruže Evropi i zajedno sa Evropskom unijom prigrle globalizaciju?
Znaju li oni uopšte šta "globalizacija" znači? Mogu li da nam objasne zašto su oni, naši jerarsi, tako mahnito željni da se pridruže Evropi?
Svaki vladika ima svoje razloge. Neki su pohlepni. Neki su neutaživo ambiciozni. Ima ih koji se plaše. Strah je izuzetno ubedljiv razlog. Lično znam za dvojicu vladika koje je Stejt Department naterao da se potčine ucenivši ih optužbom za ratne zločine, tvrdeći da američka vlada ima neoborive dokaze za to i da se u bilo kom trenutku mogu naći u Hagu i biti optuženi kao ratni zločinci.
Ali američka vlada smatrala je korisnijim za Ameriku, ili je to Stejt Department smatrao, da oni zadrže svoje položaje i sarađuju sa Amerikom. Oni su se uplašili i reagovali kao kukavice. Ostali su na svojim položajima i počeli da ispunjavaju naloge Amerike.
Negde pred kraj rata u Bosni, ili odmah potom, ne sećam se više tačno godine, radila sam kao prevodilac za jednog od njih. Bila sam s njim u američkom Kongresu kada je optužen za etničko čišćenje. Bio je to Vladika Atanasije koga sam dobro poznavala, poštovala i izuzetno volela. Znala sam da nije kriv za ono za šta ga optužuju. Znala sam to ne zato što sam ga poznavala i volela, već zbog toga što sam mu gledala lice i čula glas kojim je odgovarao, a pre svega zbog toga što optužbe nisu imale nikakvog smisla. Niko normalan nije mogao smatrati njegova dela – koja, uzgred, nikada nije poricao – ičim drugim do činovima hrabrosti i humanosti. Nijedan sud u svetu ne bi mu nikada sudio – osim, naravno, suda u Hagu. Ne znam da li ga Hag optužuje i za neke druge zločine. Niti znam kakve optužbe bi mogle biti podignute protiv Mitropolita Amfilohija. Ne znam ni da li Stejt Department stvarno ima neoborive dokaze za navodne zločine ova dva jerarha. Ne znam i to nije važno. Ono što jeste je da su oni krivi za nešto drugo: uplašili su se, i poneli se kao kukavice.
Plašiti se nije greh. Sveti apostol Petar se uplašio i podao strahu, ali ga to nije sprečilo da čuje kukurikanje petla. Pokajao se i zaplakao. Ali, Amfilohije i Atanasije nisu se samo poneli kao kukavice – oni su to i postali.
A kada su postali kukavice, njih dvojica od trojice najstamenijih i najvećih branilaca Pravoslavlja, pravoslavne istine i srpskog pravoslavnog naroda, postali su i glavni zagovornici Zapadne Evrope, Amerike, njihovih vrednosti, njihovih potreba i njihovih planova za Novi svetski poredak.
Владан ИПХ
Veoma poznat
- Poruka
- 13.429
I, još gore, ne samo što su sagrešili, već su sačinili i potpuno nov koncept Crkve, njenih dogmi, cele naše vere, ne bi li svoj greh opravdali.
I tako se nova jeres pojavila u Srbiji. Istini za volju, ona nije bila nova. Najpre se pre desetak godina pojavila u Grčkoj, možda i nešto ranije. Moglo bi se reći da su ga u Srbiji prve primetile naše staramajke sa sela. One možda ne umeju da čitaju i pišu, ali znaju liturgiju naizust. A liturgija je odjednom počela da se menja. Najpre su se javile jedva primetne promene u redosledu službe, pa je došlo izostavljanje, ili se to dragim staricama samo činilo? Ali kada je pri Velikom ulasku horu zabranjeno da sa amvona peva Iže heruvimi, nisu samo seoske starice primetile da nešto nije u redu. I kada se ispostavilo da ispovest više nije nužna, svima je postalo jasno da stvari stoje prilično loše. Tada su u Crkvi počeli ozbiljni razgovori koje je Crkva pokušala da prikrije. Ali, nije uspela. Ljudi su znali. Ne sve, naravno, ne svaki detalj, ali neke vrlo važne, vrlo tužne i zastrašujuće činjenice dospele su do njih. Saznali smo na primer da jedan od vladika koji nije delio njegovo mišljenje, rekao Vladici Atanasiju: "To što činiš je protiv kanona", našta je Atanasije odgovorio: "U novoj stvarnosti, kanone samo mačku o rep."
To su reči čoveka koji je do nedavno bio jedan od velikih srpskih kanoničara, poštovan ne samo kao stručnjak za kanonsko pravo, već još više kao jedan od njegovih odanih branitelja.
I šta je to, mogli bismo upitati, "nova stvarnost"? Ili, kako se uglavnom naziva "nova stvarnost u nastajanju" ili čak "nove stvarnosti", u množini? Zar nije otužno i pomisliti na sve te nove stvarnosti? Koje su sve to "stvarnosti" i koliko ih je? I dokle će se razvijati? I u šta?
Ne osećate li kako tle ispod vaših nogu podrhtava? Zar vam od toga ne pripada muka? To nije izmišljotina kakvog "ludog naučnika". To su reči srpskog vladike, jerarha Srpske pravoslavne crkve u kojoj hvalimo i slavimo Gospoda koji nas je utvrdio na steni svoga učenja. Više ne možemo čvrsto stajati ni na steni.
Stoga je prošle godine odlučeno da se pitanje nove jeresi stavi na dnevni red sednice Arhijerejskog sabora. O jeresi se, naravno, nikad nije zvanično govorilo kao jeresi. Nazivana je "promenama" ili, ređe, "reformama".
Prošle godine ljudi, ili tačnije onaj jedva primetni segment društva koji se zanima takvim pitanjima, čekao je sa velikim interesovanjem, čak uzbuđenjem, na sednicu Arhijerejskog sabora i početak rasprave o jeresi. Nismo bili ni uznemireni ni uplašeni. Već smo se radovali pobedi jer smo znali da će Vladika Atanasije govoriti u prilog reformi, a da će kanone braniti jedan od tri velika "A" – kako su sedamdesetih godina prošlog veka nazivali Amfilohija, Atanasija i Artemija. Naša strana uopšte nije sumnjala da će Vladika Artemije pobediti.
Druga strana se, međutim, verovatno složila sa našom procenom ishoda pa je na samom početku sednice pitanje jeresi skinuto sa dnevnog reda. Isto se ponovilo i ove godine.
Pitanje "promena" stavljeno je na dnevni red, a potom je, na veliku žalost, skinuto. Kažem "na veliku žalost", zato što rasprava o promenama mora voditi i raspraviti o samoj jeresi, otvorena rasprava o tom pitanju budući od suštinske važnosti za našu duhovnu dobrobit. Nama je apsolutno neophodno da najpre priznamo postojanje jeresi a da zatim utvrdimo njenu suštinu u svim pojedinostima.
Pre godinu dana, malo pre sazivanja Arhijerejskog sabora, u jednom od svojih razgovora sa monasima Vladika Artemije postavio je sledeće pitanje: "Šta mislite, braćo, koje je najvažnije pitanje s kojim se danas suočavamo?"
Jednoglasni odgovor bio je, naravno, "Kosovo i Metohija". "Ne", odgovorio je Vladika. "Ne Kosovo i Metohija. Kosovo i Metohija su, uostalom, samo komad zemlje. Najvažnije pitanje pred nama je kako da zaštitimo i spasemo svoju veru od jeresi."
Ovde neću detaljno analizirati elemente jeresi. Samo ću reći ono što su mi oni koji ta pitanja poznaju bolje od mene predstavili kao njenu srž – njenu glavnu dogmu. Ukratko, greha više nema. Tako sada znamo zašto se niko u Srbiji ničega ne boji i ne stidi. Nema greha zato što je Hristos svojim stradanjem na krstu “smrću zgazio smrt” i oslobodio nas zauvek ne samo od prvobitnog greha već i od greha uopšte.
Drugim rečima, u "novoj stvarnosti" svi gresi su unapred oprošteni. To znači da više nema potrebe za pokajanjem. Zbog čega bi se kajali ako nema greha? To znači da ispovest više nije nužna. Možemo se pričešćivati, verovatno stoga što se to smatra samo simboličnim gestom.
"Kosovo je samo komadić zemlje". Teško je poverovati da je te reči izgovorio najstrastveniji, najneumorniji, najneustrašiviji branitelj Kosova i Metohije. Mi koji smo u njemu videli drugog svetog ratnika Artemija nismo mogli da poverujemo da je on doista izgovorio te reči. Ali on ih je izgovorio, i rekao i više od toga. Ako izgubimo našu veru, izgubićemo i Kosovo. Ako sačuvamo našu veru, Bog će sačuvati naše Kosovo, ako to bude Njegova volja. Onim što je rekao Vladika Artemije dao je Sinodu dodatni izgovor da ga ukloni.
Sinod već duže vremena pokušava to da učini. Vladika je u više navrata optuživan za finansijske malverzacije bez ikakvih stvarnih dokaza. U jesen 2004. pokušali su da ga proglase ludim. Čak su i mene pokušali da ubede da je oboleo od ozbiljne duševne bolesti. Tada jeromonah, a danas Vladika Australije i Novog Zelanda, Irinej Dobrijević, i Vikarni Episkop Teodosije lipljanski, zvali su me telefonom i tražili da se sretnemo kako bi mi podrobno objasnili duševno stanje Vladike Artemija. Do tog susreta nikada nije došlo. Mene nisu ubedili, a ne verujem da su bili uspešniji ni kod drugih.
I tako se nova jeres pojavila u Srbiji. Istini za volju, ona nije bila nova. Najpre se pre desetak godina pojavila u Grčkoj, možda i nešto ranije. Moglo bi se reći da su ga u Srbiji prve primetile naše staramajke sa sela. One možda ne umeju da čitaju i pišu, ali znaju liturgiju naizust. A liturgija je odjednom počela da se menja. Najpre su se javile jedva primetne promene u redosledu službe, pa je došlo izostavljanje, ili se to dragim staricama samo činilo? Ali kada je pri Velikom ulasku horu zabranjeno da sa amvona peva Iže heruvimi, nisu samo seoske starice primetile da nešto nije u redu. I kada se ispostavilo da ispovest više nije nužna, svima je postalo jasno da stvari stoje prilično loše. Tada su u Crkvi počeli ozbiljni razgovori koje je Crkva pokušala da prikrije. Ali, nije uspela. Ljudi su znali. Ne sve, naravno, ne svaki detalj, ali neke vrlo važne, vrlo tužne i zastrašujuće činjenice dospele su do njih. Saznali smo na primer da jedan od vladika koji nije delio njegovo mišljenje, rekao Vladici Atanasiju: "To što činiš je protiv kanona", našta je Atanasije odgovorio: "U novoj stvarnosti, kanone samo mačku o rep."
To su reči čoveka koji je do nedavno bio jedan od velikih srpskih kanoničara, poštovan ne samo kao stručnjak za kanonsko pravo, već još više kao jedan od njegovih odanih branitelja.
I šta je to, mogli bismo upitati, "nova stvarnost"? Ili, kako se uglavnom naziva "nova stvarnost u nastajanju" ili čak "nove stvarnosti", u množini? Zar nije otužno i pomisliti na sve te nove stvarnosti? Koje su sve to "stvarnosti" i koliko ih je? I dokle će se razvijati? I u šta?
Ne osećate li kako tle ispod vaših nogu podrhtava? Zar vam od toga ne pripada muka? To nije izmišljotina kakvog "ludog naučnika". To su reči srpskog vladike, jerarha Srpske pravoslavne crkve u kojoj hvalimo i slavimo Gospoda koji nas je utvrdio na steni svoga učenja. Više ne možemo čvrsto stajati ni na steni.
Stoga je prošle godine odlučeno da se pitanje nove jeresi stavi na dnevni red sednice Arhijerejskog sabora. O jeresi se, naravno, nikad nije zvanično govorilo kao jeresi. Nazivana je "promenama" ili, ređe, "reformama".
Prošle godine ljudi, ili tačnije onaj jedva primetni segment društva koji se zanima takvim pitanjima, čekao je sa velikim interesovanjem, čak uzbuđenjem, na sednicu Arhijerejskog sabora i početak rasprave o jeresi. Nismo bili ni uznemireni ni uplašeni. Već smo se radovali pobedi jer smo znali da će Vladika Atanasije govoriti u prilog reformi, a da će kanone braniti jedan od tri velika "A" – kako su sedamdesetih godina prošlog veka nazivali Amfilohija, Atanasija i Artemija. Naša strana uopšte nije sumnjala da će Vladika Artemije pobediti.
Druga strana se, međutim, verovatno složila sa našom procenom ishoda pa je na samom početku sednice pitanje jeresi skinuto sa dnevnog reda. Isto se ponovilo i ove godine.
Pitanje "promena" stavljeno je na dnevni red, a potom je, na veliku žalost, skinuto. Kažem "na veliku žalost", zato što rasprava o promenama mora voditi i raspraviti o samoj jeresi, otvorena rasprava o tom pitanju budući od suštinske važnosti za našu duhovnu dobrobit. Nama je apsolutno neophodno da najpre priznamo postojanje jeresi a da zatim utvrdimo njenu suštinu u svim pojedinostima.
Pre godinu dana, malo pre sazivanja Arhijerejskog sabora, u jednom od svojih razgovora sa monasima Vladika Artemije postavio je sledeće pitanje: "Šta mislite, braćo, koje je najvažnije pitanje s kojim se danas suočavamo?"
Jednoglasni odgovor bio je, naravno, "Kosovo i Metohija". "Ne", odgovorio je Vladika. "Ne Kosovo i Metohija. Kosovo i Metohija su, uostalom, samo komad zemlje. Najvažnije pitanje pred nama je kako da zaštitimo i spasemo svoju veru od jeresi."
Ovde neću detaljno analizirati elemente jeresi. Samo ću reći ono što su mi oni koji ta pitanja poznaju bolje od mene predstavili kao njenu srž – njenu glavnu dogmu. Ukratko, greha više nema. Tako sada znamo zašto se niko u Srbiji ničega ne boji i ne stidi. Nema greha zato što je Hristos svojim stradanjem na krstu “smrću zgazio smrt” i oslobodio nas zauvek ne samo od prvobitnog greha već i od greha uopšte.
Drugim rečima, u "novoj stvarnosti" svi gresi su unapred oprošteni. To znači da više nema potrebe za pokajanjem. Zbog čega bi se kajali ako nema greha? To znači da ispovest više nije nužna. Možemo se pričešćivati, verovatno stoga što se to smatra samo simboličnim gestom.
"Kosovo je samo komadić zemlje". Teško je poverovati da je te reči izgovorio najstrastveniji, najneumorniji, najneustrašiviji branitelj Kosova i Metohije. Mi koji smo u njemu videli drugog svetog ratnika Artemija nismo mogli da poverujemo da je on doista izgovorio te reči. Ali on ih je izgovorio, i rekao i više od toga. Ako izgubimo našu veru, izgubićemo i Kosovo. Ako sačuvamo našu veru, Bog će sačuvati naše Kosovo, ako to bude Njegova volja. Onim što je rekao Vladika Artemije dao je Sinodu dodatni izgovor da ga ukloni.
Sinod već duže vremena pokušava to da učini. Vladika je u više navrata optuživan za finansijske malverzacije bez ikakvih stvarnih dokaza. U jesen 2004. pokušali su da ga proglase ludim. Čak su i mene pokušali da ubede da je oboleo od ozbiljne duševne bolesti. Tada jeromonah, a danas Vladika Australije i Novog Zelanda, Irinej Dobrijević, i Vikarni Episkop Teodosije lipljanski, zvali su me telefonom i tražili da se sretnemo kako bi mi podrobno objasnili duševno stanje Vladike Artemija. Do tog susreta nikada nije došlo. Mene nisu ubedili, a ne verujem da su bili uspešniji ni kod drugih.
Nevaspitanje ti je jaca strana,znanje slabija.Smenu i postavljanje Vladika prepustimo SPC,znaju oni sta rade,ne treba im navijanje na ulici.
I nije samo ovaj Vladika "srebroljubac"ima ih jos i to treba pocistiti.I nisu Vladike sveci,ljudi su kao i mi,gresni...
A ovaj je cist kriminalac.Doduse,sad vec bivsi Vladika.On je toliko zaglibio,tako da kad se samo deo otkrije,a ne moze bas sve da se sacuva od javnosti,mnogi ce biti frapirani,ne samo iznenadjeni.
Владан ИПХ
Veoma poznat
- Poruka
- 13.429
Ko je ovde, stvarno, lud?
Kakav oblik je uzelo ludilo Vladike Artemija? Jedan od simptoma je po njima bilo njegovo čvrsto odbijanje da dopusti da isti oni Albanci koji su 17. marta 2004. uništili i teško oštetili crkve i druge crkvene objekte na Kosovu, uključujući i Vladičanski dvor u Prizrenu, obnavljaju uništeno.
Moglo bi se reći da je njegovo odbijanje, s obzirom na okolnosti, bilo izrazito razumno.
Međutim Savet Evrope, koji je želeo da učestvuje u finansiranju projekta obnove, insistirao je da taj posao bude poveren albanskim izvođačima. Pošto je Vladika to odbio, Savet Evrope se obratio Sinodu, i Sinod je naložio Vladici da potpiše Memorandum o obnovi crkava i drugih objekata. Vladika Artemije ga je potpisao, ali je odmah povukao potpis. Tokom naredne četiri godine on je javno i žestoko napadao projekat. U početku je to bilo pitanje principa: Vladika je samo smatrao da je neprirodno da uništitelji budu obnovitelji onog što su uništili. Kasnije se pojavio još jedan razlog, čisto tehnički. Ono što su albanski izvođači "obnovili" počelo je da se raspada posle ciglih godinu dana. No bez obzira na to, Sinod koga je sada predvodio Vladika Amfilohije, u međuvremenu već najposlušniji saradnik Saveta Evrope i Amerike, potpisao je Memorandum o prihvatanju "obnovljanih" objekata bez odobrenja Vladike Artemija. Prema crkvenim kanonima, međutim, Mitropolit nema nikakvog prava da se meša u poslove neke eparhije.
Pre nekoliko meseci, aprila ili maja 2009, Sinod je postavio ultimatum Vladici Artemiju: do 1. jula on će ili prihvatiti obnovljene crkve i druge eparhijske objekte, ili biti izveden pred crkveni sud zbog neposlušnosti prema Sinodu, i drugih aktivnosti koje mogu voditi raskolu u Crkvi.
U štampi su se pojavili brojni članci o ovom najnovijem sukobu između Mitropolita Amfilohija i Vladike Artemija. Među njima je bilo tekstova koji su pisali stručnjaci za kanonsko pravo, kako klerici tako i laici, koji su bili bilo na našoj strani, bilo na strani Sinoda, ali koji su svi bili saglasni da Sinod nema na šta kanonski da se pozove i da će crkveni sud osloboditi Vladiku svih optužbi. Svi su bili ubeđeni da će Vladika Artemije odbaciti ultimatum.
Niko, međutim, nije javnosti saopštio jednu ključnu činjenicu. Niko nije pomenuo da je crkveni sud, onog časa kada se pred njime podigne optužba, kanonom obavezan da oslobodi vladiku svih njegovih dužnosti i na njegovo mesto postavi upravitelja. Suđenje može potrajati godinu ili dve. Možda čak sedam ili devet godina. No ma koliko suđenje trajalo, do momenta kada bude završeno, borba za Kosovo i Metohiju, za očuvanje celine Pravoslavlja – za sve zašta se Vladika Artemije borio – bila bi završena. I ko bi bio pobednik?
Vladika Artemije potpisao je Memorandum o prihvatanju obnovljenih crkava i drugih objekata.
Svi ultimatumi, kao i drugi oblici ucene, imaju nešto zajedničko: nikada ne idu sami. Posle prvog, neminovno slede drugi. Tako je bilo i u ovom slučaju. Drugi ultimatum usledio je ubrzo posle prvog: Vladika se mora preseliti u obnovljeni dvor u Prizrenu.
Prizren
Prizren je stari srpski grad – prestonica Cara Stefana Dušana koji je vladao u 14. veku. Nedaleko od Prizrena, Car Dušan je podigao veličanstveni manastir od belog mermera, posvećen Svetim Arhanđelima. Sredinom 15. veka Turci su počeli da ga ruše a u 16. veku i da odvoze mermer od koga je sazdan. Godine 1615, mermer je upotrebljen za građenje velike džamije u Prizrenu posvećene Sinan paši, istom onom koji je naredio da se mošti Svetog Save iznesu iz Manastira Mileševe, donesu u Beograd i spale na Vračaru.
(Uzgred, kada su se Srbi vratili u Prizren na kraju turske okupacije 1912. nije im palo napamet da sruše Sinan pašinu džamiju. Taj primer ante factum političke korektnosti verovatno je bio velika greška.)
U 20-om veku Albanci su dovršili uništenje Svetih Arhanđela. Ali, krajem tog veka Vladika Artemije je ponovo izgradio Manastir. U stvari, Vladika ga je dvaput ponovo podigao jer su ga 17. marta 2004. Albanci spalili do temelja. Sada je Manastir okružen bodljikavom žicom i nemačkim trupama iz sastava Kfora. U njemu živi pet-šest monaha. U Prizrenu se ne vide trupe Kfora, jer u gradu, s izuzetkom jednog starog Srbina, žive samo Albanci.
Kada je Njegovo Preosveštenstvo Irinej, vladika niški, preneo Vladici Artemiju nalog Sinoda da se što je moguće pre vrati u Prizren, Vladika Artemije je upitao: "A ko će nas tamo štititi"? Odgovor je bio da tamo zaštita neće biti potrebna.
I to je tačno. Vladici i svima onima koje će povesti sa sobom zaštita u Prizrenu neće trebati, budući nepotrebna jer je nemoguća. Niko ih tamo ne može zaštititi, kao što ni 17. marta pre pet godina niko nije mogao zaštititi ni njegov Dvor, ni Crkvu Bogorodice Ljeviške, ni Manastir Svetih Arhanđela, niti srpsko stanovništvo koje je tog dana potpuno nestalo iz Prizrena, osim jednog jedinog starog Srbina.
I tako Sinod Srpske pravoslavne crkve šalje srpskog vladiku, Artemija, u mučeništvo, i to neverovatno cinično ne pokušava ni da sakrije.
Vladika Artemije često je bio optuživan da žudi za mučeništvom. No, on to ne traži. Niko od nas ne traži mučeništvo. Tokom svake liturgije upitna jektanija dva puta se okončavaju molbom da se ima "mirna, čista i bezbolna smrt". Stoga nije greh ne želeti mučeništvo, i njega niko od nas ne želi. Jedino tražimo da nam Bog podari snagu vere koja će nam dati hrabrosti da izdržimo i ne podamo se strahu, kada dođe poslednji čas.
I šta će se sada desiti? Vladika se suočava sa izborom: može se ponovo potčiniti Sinodu i poći ka svom raspeću ili odbiti i ići pred crkveni sud. Mi ne znamo šta će odabrati. Ali sa izvesnošću možemo tvrditi da će to biti ono što mu se u tom trenutku učini boljim, ili bar manje štetnim, zarad svojih voljenih, pravoslavnih Kosova i Metohije.
I zato vas sada pitam kakav drugi odgovor se može dati na pitanje "Kako je na Kosovu i Metohiji?" osim da je stanje na Kosovu i Metohiji teško i da će biti još teže?
Kakav oblik je uzelo ludilo Vladike Artemija? Jedan od simptoma je po njima bilo njegovo čvrsto odbijanje da dopusti da isti oni Albanci koji su 17. marta 2004. uništili i teško oštetili crkve i druge crkvene objekte na Kosovu, uključujući i Vladičanski dvor u Prizrenu, obnavljaju uništeno.
Moglo bi se reći da je njegovo odbijanje, s obzirom na okolnosti, bilo izrazito razumno.
Međutim Savet Evrope, koji je želeo da učestvuje u finansiranju projekta obnove, insistirao je da taj posao bude poveren albanskim izvođačima. Pošto je Vladika to odbio, Savet Evrope se obratio Sinodu, i Sinod je naložio Vladici da potpiše Memorandum o obnovi crkava i drugih objekata. Vladika Artemije ga je potpisao, ali je odmah povukao potpis. Tokom naredne četiri godine on je javno i žestoko napadao projekat. U početku je to bilo pitanje principa: Vladika je samo smatrao da je neprirodno da uništitelji budu obnovitelji onog što su uništili. Kasnije se pojavio još jedan razlog, čisto tehnički. Ono što su albanski izvođači "obnovili" počelo je da se raspada posle ciglih godinu dana. No bez obzira na to, Sinod koga je sada predvodio Vladika Amfilohije, u međuvremenu već najposlušniji saradnik Saveta Evrope i Amerike, potpisao je Memorandum o prihvatanju "obnovljanih" objekata bez odobrenja Vladike Artemija. Prema crkvenim kanonima, međutim, Mitropolit nema nikakvog prava da se meša u poslove neke eparhije.
Pre nekoliko meseci, aprila ili maja 2009, Sinod je postavio ultimatum Vladici Artemiju: do 1. jula on će ili prihvatiti obnovljene crkve i druge eparhijske objekte, ili biti izveden pred crkveni sud zbog neposlušnosti prema Sinodu, i drugih aktivnosti koje mogu voditi raskolu u Crkvi.
U štampi su se pojavili brojni članci o ovom najnovijem sukobu između Mitropolita Amfilohija i Vladike Artemija. Među njima je bilo tekstova koji su pisali stručnjaci za kanonsko pravo, kako klerici tako i laici, koji su bili bilo na našoj strani, bilo na strani Sinoda, ali koji su svi bili saglasni da Sinod nema na šta kanonski da se pozove i da će crkveni sud osloboditi Vladiku svih optužbi. Svi su bili ubeđeni da će Vladika Artemije odbaciti ultimatum.
Niko, međutim, nije javnosti saopštio jednu ključnu činjenicu. Niko nije pomenuo da je crkveni sud, onog časa kada se pred njime podigne optužba, kanonom obavezan da oslobodi vladiku svih njegovih dužnosti i na njegovo mesto postavi upravitelja. Suđenje može potrajati godinu ili dve. Možda čak sedam ili devet godina. No ma koliko suđenje trajalo, do momenta kada bude završeno, borba za Kosovo i Metohiju, za očuvanje celine Pravoslavlja – za sve zašta se Vladika Artemije borio – bila bi završena. I ko bi bio pobednik?
Vladika Artemije potpisao je Memorandum o prihvatanju obnovljenih crkava i drugih objekata.
Svi ultimatumi, kao i drugi oblici ucene, imaju nešto zajedničko: nikada ne idu sami. Posle prvog, neminovno slede drugi. Tako je bilo i u ovom slučaju. Drugi ultimatum usledio je ubrzo posle prvog: Vladika se mora preseliti u obnovljeni dvor u Prizrenu.
Prizren
Prizren je stari srpski grad – prestonica Cara Stefana Dušana koji je vladao u 14. veku. Nedaleko od Prizrena, Car Dušan je podigao veličanstveni manastir od belog mermera, posvećen Svetim Arhanđelima. Sredinom 15. veka Turci su počeli da ga ruše a u 16. veku i da odvoze mermer od koga je sazdan. Godine 1615, mermer je upotrebljen za građenje velike džamije u Prizrenu posvećene Sinan paši, istom onom koji je naredio da se mošti Svetog Save iznesu iz Manastira Mileševe, donesu u Beograd i spale na Vračaru.
(Uzgred, kada su se Srbi vratili u Prizren na kraju turske okupacije 1912. nije im palo napamet da sruše Sinan pašinu džamiju. Taj primer ante factum političke korektnosti verovatno je bio velika greška.)
U 20-om veku Albanci su dovršili uništenje Svetih Arhanđela. Ali, krajem tog veka Vladika Artemije je ponovo izgradio Manastir. U stvari, Vladika ga je dvaput ponovo podigao jer su ga 17. marta 2004. Albanci spalili do temelja. Sada je Manastir okružen bodljikavom žicom i nemačkim trupama iz sastava Kfora. U njemu živi pet-šest monaha. U Prizrenu se ne vide trupe Kfora, jer u gradu, s izuzetkom jednog starog Srbina, žive samo Albanci.
Kada je Njegovo Preosveštenstvo Irinej, vladika niški, preneo Vladici Artemiju nalog Sinoda da se što je moguće pre vrati u Prizren, Vladika Artemije je upitao: "A ko će nas tamo štititi"? Odgovor je bio da tamo zaštita neće biti potrebna.
I to je tačno. Vladici i svima onima koje će povesti sa sobom zaštita u Prizrenu neće trebati, budući nepotrebna jer je nemoguća. Niko ih tamo ne može zaštititi, kao što ni 17. marta pre pet godina niko nije mogao zaštititi ni njegov Dvor, ni Crkvu Bogorodice Ljeviške, ni Manastir Svetih Arhanđela, niti srpsko stanovništvo koje je tog dana potpuno nestalo iz Prizrena, osim jednog jedinog starog Srbina.
I tako Sinod Srpske pravoslavne crkve šalje srpskog vladiku, Artemija, u mučeništvo, i to neverovatno cinično ne pokušava ni da sakrije.
Vladika Artemije često je bio optuživan da žudi za mučeništvom. No, on to ne traži. Niko od nas ne traži mučeništvo. Tokom svake liturgije upitna jektanija dva puta se okončavaju molbom da se ima "mirna, čista i bezbolna smrt". Stoga nije greh ne želeti mučeništvo, i njega niko od nas ne želi. Jedino tražimo da nam Bog podari snagu vere koja će nam dati hrabrosti da izdržimo i ne podamo se strahu, kada dođe poslednji čas.
I šta će se sada desiti? Vladika se suočava sa izborom: može se ponovo potčiniti Sinodu i poći ka svom raspeću ili odbiti i ići pred crkveni sud. Mi ne znamo šta će odabrati. Ali sa izvesnošću možemo tvrditi da će to biti ono što mu se u tom trenutku učini boljim, ili bar manje štetnim, zarad svojih voljenih, pravoslavnih Kosova i Metohije.
I zato vas sada pitam kakav drugi odgovor se može dati na pitanje "Kako je na Kosovu i Metohiji?" osim da je stanje na Kosovu i Metohiji teško i da će biti još teže?
eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
А ти си? Ко? Да тако нешто лупеташ........
Artemije privremeno razrešen dužnosti (VIDEO)
на овој адреси:
http://www.mondo.rs/s160717/Hronika_i_Drust/Artemije_privremeno_razresen_duznosti_VIDEO.html
13. februar 2010. 12:08 > 16:13
Sveti arhijerejski sinod SPC je privremeno razrešio vladiku raško-prizrenskog Artemija upravljanja eparhijom, a za administratora odredio umirovljenog episkopa Atanasija. Utvrđuje se kanonska odgovornost Artemija.
Episkop bački Irinej rekao je novinarima posle sednice Sinoda da je pokrenut postupak za utvrđivanje kanonske odgovornosti vladike Artemija, jer je Sinod zaključio da je on iskazao nemoć da odgovorno upravlja eparhijom.
Odluka o privremenom razrešenju vladike Artemija važiće do okončanja postupka za utvrđivanje kanonske odgovornosti, odnosno do Svetog arhijerejskog sabora SPC.
Odluka o privremenom razrešenju vladike Artemija, koju je potpisao patrijarh Irinej, važiće do okončanja postupka za utvrđivanje kanonske odgovornosti, odnosno do Svetog arhijerejskog sabora SPC.
Vladika Irinej je istakao da privremeno razrešenje nije isto što i suspenzija koja zabranjuje sveštenodejstvo, i dodao da će Artemije ostati punopravni episkop koji nije uskraćen svojih episkopskih prava, osim što ne upravlja eparhijom.
Sinod je zaključio da je u finansijsko-materijalnom poslovanju Raško-prizrenske eparhije bilo "propusta i problematičnih transakcija" za koje je vladika Artemije posredno odgovoran jer je propustio da proveri odluke svojih saradnika.
Sinod je odlučio da zatraži krivičnu odgovornost ljudi iz okruženja vladike Artemija.
Irinej je naveo da su dve komisije Sinoda, jedna pre nekoliko dana, a druga 2006. godine, ustanovile da postoje nepravilnosti, nejasnoće, čak i zloupotrebe za koji su odgovorni "neki u eparhiji" kojima je
Artemije poverio poslovanje.
"Tokom niza godina vođene su rasprave i donošene odluke o raznim problemima, obnovi stradalih svetinja i crkava, posebno marta 2004. godine, o organizaciono-strukturnim pitanjima i Sinod je tražio da Artemije revidira neprimerene odluke", rekao je Irinej.
Dodao je da Sinod pre nekoliko dana ponovo pozvao Artemija da izvrši odluke Sabora, ali da vladika raško-prizrenski na poziv patrijarha nije došao na sednicu Sinoda, nego se u Patrijaršiji samo pozdravio sa poglavarom SPC-a.
Vladika Irinej je naveo da je Sinod tada odlučio da pošalje komisiju na čelu s vladikama crnogorsko-primorskim Amfilohijem i zahumsko-hercegovačkim Grigorijem, koji su saslušali Artemijeve
argumente, dok je drugi deo komisije pregledao materijalno-finansijsko poslovanje raško-prizrenske eparhije.
Irinej je rekao da je delimični uvid u materijalno-finansijsko poslovanje eparhije izvršen "uz nepristajanje" Artemija, pa je Sinod zaključio da bez privremenog razrešenja vladike raško-prizrenskog nije moguć potpun uvid u poslovanje.
Episkop bački je dodao da je Artemije prisustvovao današnjem zasedanju Sinoda i da je odluku primio "kako episkop i treba da primi odluku Sinoda", i da su se na kraju rastali kao braća.
"Uveren sam da će vernici, sveštenstvo i monaštvo sa olakšanjem prihvatiti odluku Sinoda", rekao je Irinej.
Irinej je odbio da odgovara na pitanja novinara.
Nekoliko stotina ljudi, koji podržavaju episkopa raško-prizrenskog Artemija, okupilo se danas
ispred zgrade Patrijaršije u Beogradu tkom održavanja sednice Sinoda.
Među okupljenima su bili članove "Garde Cara Lazara" i "Obraza", vernici i sveštenici iz Artemijeve eparhije.
Okupljeni su ispred Patrijaršije u znak podrške Artemiju pevali pesme o Kosovu i Metohiji i nosili slike svetaca i transparente podrške Artemija.
Ispred Patrijaršije su bili raspoređeni pripadnici policije.
Među vernicima juče je, kako je prenela štampa, sms sa pozivom na današnji skup podrške vladici Artemiju, a iguman jednog manastira na Kosovu savetovao je vernike koji su mu se obratili sa molbom da im kaže da li da se odazovu pozivu odgovorio je - da on sam neće ići, jer "crkva nije politička partija".
Danas su dva Srpska nacionalna veća, Kosova i Metohije i severnog Kosova saopštili da daju podršku vladiki Artemiju u svim aktivnostima na očuvanju Srba i srpske države na Kosovu i
Metohiji i ocenili da se protiv episkopa raško-prizrenske eparhije vodi neprimeren pritisak i medijska kampanja.
U saopštenju se ističe da vlada velika zabrinutost kod oba Veća i celog srpskog naroda na Kosovu i Metohji zato što se pritisci na episkopa Artemija vrše upravo u trenutku kada
se on kao osvedočeni borac bori za opstanak Srba i srpske države i poziva na jedinstvo, nedeljivost i zajedničko delovanje na očuvanju države Srbije na Kosovu i Metohiji.
Sinod je zasedanje počeo u četvrtak, 11. februara, dan pošto su izaslanici Sinoda saslušali vladiku Artemija i pregledali finansijsko-materijalno poslovanje njegove eparhije.
Saslušanje je obavljeno u skladu sa odlukama Sinoda od 5. februara, jednoj od prvih sednica koje su održane nakon ustoličenja patrijarha Irineja, ali detalji tih odluka nisu saopšteni
(agencije/MONDO, na slici: okupljeni ispred patrijaršije tokom zasedanja sinoda)
А ти си? Ко? Да тако нешто лупеташ........
Artemije privremeno razrešen dužnosti (VIDEO)
на овој адреси:
http://www.mondo.rs/s160717/Hronika_i_Drust/Artemije_privremeno_razresen_duznosti_VIDEO.html
13. februar 2010. 12:08 > 16:13
Sveti arhijerejski sinod SPC je privremeno razrešio vladiku raško-prizrenskog Artemija upravljanja eparhijom, a za administratora odredio umirovljenog episkopa Atanasija. Utvrđuje se kanonska odgovornost Artemija.
Episkop bački Irinej rekao je novinarima posle sednice Sinoda da je pokrenut postupak za utvrđivanje kanonske odgovornosti vladike Artemija, jer je Sinod zaključio da je on iskazao nemoć da odgovorno upravlja eparhijom.
Odluka o privremenom razrešenju vladike Artemija važiće do okončanja postupka za utvrđivanje kanonske odgovornosti, odnosno do Svetog arhijerejskog sabora SPC.
Odluka o privremenom razrešenju vladike Artemija, koju je potpisao patrijarh Irinej, važiće do okončanja postupka za utvrđivanje kanonske odgovornosti, odnosno do Svetog arhijerejskog sabora SPC.
Vladika Irinej je istakao da privremeno razrešenje nije isto što i suspenzija koja zabranjuje sveštenodejstvo, i dodao da će Artemije ostati punopravni episkop koji nije uskraćen svojih episkopskih prava, osim što ne upravlja eparhijom.
Sinod je zaključio da je u finansijsko-materijalnom poslovanju Raško-prizrenske eparhije bilo "propusta i problematičnih transakcija" za koje je vladika Artemije posredno odgovoran jer je propustio da proveri odluke svojih saradnika.
Sinod je odlučio da zatraži krivičnu odgovornost ljudi iz okruženja vladike Artemija.
Irinej je naveo da su dve komisije Sinoda, jedna pre nekoliko dana, a druga 2006. godine, ustanovile da postoje nepravilnosti, nejasnoće, čak i zloupotrebe za koji su odgovorni "neki u eparhiji" kojima je
Artemije poverio poslovanje.
"Tokom niza godina vođene su rasprave i donošene odluke o raznim problemima, obnovi stradalih svetinja i crkava, posebno marta 2004. godine, o organizaciono-strukturnim pitanjima i Sinod je tražio da Artemije revidira neprimerene odluke", rekao je Irinej.
Dodao je da Sinod pre nekoliko dana ponovo pozvao Artemija da izvrši odluke Sabora, ali da vladika raško-prizrenski na poziv patrijarha nije došao na sednicu Sinoda, nego se u Patrijaršiji samo pozdravio sa poglavarom SPC-a.
Vladika Irinej je naveo da je Sinod tada odlučio da pošalje komisiju na čelu s vladikama crnogorsko-primorskim Amfilohijem i zahumsko-hercegovačkim Grigorijem, koji su saslušali Artemijeve
argumente, dok je drugi deo komisije pregledao materijalno-finansijsko poslovanje raško-prizrenske eparhije.
Irinej je rekao da je delimični uvid u materijalno-finansijsko poslovanje eparhije izvršen "uz nepristajanje" Artemija, pa je Sinod zaključio da bez privremenog razrešenja vladike raško-prizrenskog nije moguć potpun uvid u poslovanje.
Episkop bački je dodao da je Artemije prisustvovao današnjem zasedanju Sinoda i da je odluku primio "kako episkop i treba da primi odluku Sinoda", i da su se na kraju rastali kao braća.
"Uveren sam da će vernici, sveštenstvo i monaštvo sa olakšanjem prihvatiti odluku Sinoda", rekao je Irinej.
Irinej je odbio da odgovara na pitanja novinara.
Nekoliko stotina ljudi, koji podržavaju episkopa raško-prizrenskog Artemija, okupilo se danas
ispred zgrade Patrijaršije u Beogradu tkom održavanja sednice Sinoda.
Među okupljenima su bili članove "Garde Cara Lazara" i "Obraza", vernici i sveštenici iz Artemijeve eparhije.
Okupljeni su ispred Patrijaršije u znak podrške Artemiju pevali pesme o Kosovu i Metohiji i nosili slike svetaca i transparente podrške Artemija.
Ispred Patrijaršije su bili raspoređeni pripadnici policije.
Među vernicima juče je, kako je prenela štampa, sms sa pozivom na današnji skup podrške vladici Artemiju, a iguman jednog manastira na Kosovu savetovao je vernike koji su mu se obratili sa molbom da im kaže da li da se odazovu pozivu odgovorio je - da on sam neće ići, jer "crkva nije politička partija".
Danas su dva Srpska nacionalna veća, Kosova i Metohije i severnog Kosova saopštili da daju podršku vladiki Artemiju u svim aktivnostima na očuvanju Srba i srpske države na Kosovu i
Metohiji i ocenili da se protiv episkopa raško-prizrenske eparhije vodi neprimeren pritisak i medijska kampanja.
U saopštenju se ističe da vlada velika zabrinutost kod oba Veća i celog srpskog naroda na Kosovu i Metohji zato što se pritisci na episkopa Artemija vrše upravo u trenutku kada
se on kao osvedočeni borac bori za opstanak Srba i srpske države i poziva na jedinstvo, nedeljivost i zajedničko delovanje na očuvanju države Srbije na Kosovu i Metohiji.Sinod je zasedanje počeo u četvrtak, 11. februara, dan pošto su izaslanici Sinoda saslušali vladiku Artemija i pregledali finansijsko-materijalno poslovanje njegove eparhije.
Saslušanje je obavljeno u skladu sa odlukama Sinoda od 5. februara, jednoj od prvih sednica koje su održane nakon ustoličenja patrijarha Irineja, ali detalji tih odluka nisu saopšteni
(agencije/MONDO, na slici: okupljeni ispred patrijaršije tokom zasedanja sinoda)
Pa da,SPC ne vodi racuna o narodu i Kosovu vec samo Artemije.Da je slucajno umro ,sve bi propalo, i Srbija zajedno sa njim
Smenjen je,a to se vrlo retko radi sa Vladikama,bas retko,zato sto su dokazi o velikim malverzacijama cvrsti,nepobitni,i strasni.Bas strasni.I to ce isplivati na javnu scenu,ne verujem sve,bilo bi previse.I nemojmo da poredimo bilo kog Vladiku sa SPC,nije im to dedovina.Crkva je vecna,ljudi se menjaju.A Vladike su ljudi.
Пресретач
Buduća legenda
- Poruka
- 36.527
12. фебруар 2010. 21:06
Писмо подршке Владици Артемију
Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
У епархијски двор у Грачаници непрестано стижу писма подршке Владици Артемију у његовој "давидовској" борби за опстанак Цркве и српског народа на Косову и Метохији. Писма и поруке подршке стижу од многих Удружења и појединаца из земље и дијаспоре. Једно од њих, које је упућено и на адресу Светог Синода СПЦ, издвајамо и предлажемо широј српској јавности. Писмо је упутило Удружење грађана "РАС" из Новог Пазара.
Околности које се збивају око Вас доспеле су у јавност на непримерен начин, узнемирили су православне Србе у Рашкој области, а посебно су код Удружења Рас изазвале осећање горчине, разочарења и неверице.
Ви за нас и све Србе Рашке области значите истакнутог и бескомпромисног борца за нацинална и људска права поробљеног српског народа на Косову и Метохији. Борили сте се, слободно се може рећи, као прави Косовски јунак, наш живи савремени Обилић. Ваша борба уливала нам је наду да Косово и Метохија не могу бити изгубљен докле год Србија има такве синове као што сте Ви, који се борите против многобројних поробљивача српскога народа. Било је жалосно гледати како немате помоћи ни са које стране, остали сте сами са српским косовским мученицима. Знали смо да преживљавате све оно што преживљавају беспомоћни српски старци и српска деца, да вам се душа цепа од бола због нечувених патњи нашега народа од злочина које не може појмити здрав разум. Патње српскога народа на Косову и Метохији су јединствене не само у савременом свету, већ у историји човеачанства, такви злочини никад и нигде до сада нису били, то могу починити само некрофили.
Дубоко смо уверени да постоји сатанин план да Вас уклоне са Косова и Метохије како би поробљавање српскога народа завршили без сведока и отпора. Јер ,,публицитет'' који је дат околностима које Вам се дешавају говоре јасно да је све унапред припремљено да би злочинитељи оправдали своју подлу и прљаву намеру. Али народ се не може преварити, Ви нисте од јуче са нама и Ваш углед је одавно потврђен у народу.
Срби Рашке области са Удружењем Рас Вам безрезервно верује и пружа подршку као човеку, духовнику и бескомпромисном борцу за национална и људска права српског народа. Верујемо да ћете имати снаге да издржите ударце и од Вука Бранковића кад сте издражали ударце од некрофилних азијата и белосветског олоша.
Бог Вас благословио и дао Вам снаге да издржите Голготу коју Вам је спремио сатана.
У Новом Пазару 11.02.2010.
Писмо подршке Владици Артемију
Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
У епархијски двор у Грачаници непрестано стижу писма подршке Владици Артемију у његовој "давидовској" борби за опстанак Цркве и српског народа на Косову и Метохији. Писма и поруке подршке стижу од многих Удружења и појединаца из земље и дијаспоре. Једно од њих, које је упућено и на адресу Светог Синода СПЦ, издвајамо и предлажемо широј српској јавности. Писмо је упутило Удружење грађана "РАС" из Новог Пазара.
Удружење грађана РАС Нови Пазар
Господину владики Артемију
Грачаница
Подршка господину владики Артемију
Преосвећени Владико,
Околности које се збивају око Вас доспеле су у јавност на непримерен начин, узнемирили су православне Србе у Рашкој области, а посебно су код Удружења Рас изазвале осећање горчине, разочарења и неверице.
Ви за нас и све Србе Рашке области значите истакнутог и бескомпромисног борца за нацинална и људска права поробљеног српског народа на Косову и Метохији. Борили сте се, слободно се може рећи, као прави Косовски јунак, наш живи савремени Обилић. Ваша борба уливала нам је наду да Косово и Метохија не могу бити изгубљен докле год Србија има такве синове као што сте Ви, који се борите против многобројних поробљивача српскога народа. Било је жалосно гледати како немате помоћи ни са које стране, остали сте сами са српским косовским мученицима. Знали смо да преживљавате све оно што преживљавају беспомоћни српски старци и српска деца, да вам се душа цепа од бола због нечувених патњи нашега народа од злочина које не може појмити здрав разум. Патње српскога народа на Косову и Метохији су јединствене не само у савременом свету, већ у историји човеачанства, такви злочини никад и нигде до сада нису били, то могу починити само некрофили.
Дубоко смо уверени да постоји сатанин план да Вас уклоне са Косова и Метохије како би поробљавање српскога народа завршили без сведока и отпора. Јер ,,публицитет'' који је дат околностима које Вам се дешавају говоре јасно да је све унапред припремљено да би злочинитељи оправдали своју подлу и прљаву намеру. Али народ се не може преварити, Ви нисте од јуче са нама и Ваш углед је одавно потврђен у народу.
Срби Рашке области са Удружењем Рас Вам безрезервно верује и пружа подршку као човеку, духовнику и бескомпромисном борцу за национална и људска права српског народа. Верујемо да ћете имати снаге да издржите ударце и од Вука Бранковића кад сте издражали ударце од некрофилних азијата и белосветског олоша.
Бог Вас благословио и дао Вам снаге да издржите Голготу коју Вам је спремио сатана.
У Новом Пазару 11.02.2010.
medved_bg
Elita
- Poruka
- 15.540
Koga su oni tu nazvali satanom? 
- Poruka
- 2.736
sve u svemu ode i crkva niz vodu 
- stanje
