Hektor ima dobar razlog da tvrdi da smrt nije prirodna. Ali iz jednog mnogo hrabrijeg pokusaja vidjenja same smrti. Naime, ne iz religioznog, vec iz filozofskog posmatranja.
Religiozno poimanje smrti stoji kao neki esteticki cilj (H. Broh), koji tezi zadovoljavanju i tako smrt prevladava tim putem sto se u zivotu cini stosta po volji izmisljenog ili zbilja postojeceg bica. Takvo bice - i da jest - a ako jest jest savrseno, potpuno, nece biti zadovoljeno jer mu nista - kao savrsenom - i nije potrebno. Covek koji veruje u neprirodnost smrti i u prirodno izbavljenje jeste u zabludi, i manje je covek neg bilo koji od onih koji dela ne zarad tog estetickog cilja (izbavljenja). Pogledajmo sada i tog coveka.
Ako se smrt pojmi na nacin jedne strahovite cinjenice koja sav ljudski zivot stavlja pred gotovo krikom-upitom: Cemu?, na nacin koji coveka stavlja u poziciju potpune izgubljenosti i osudjenosti na propast, cinjenice koja zdrav ljudski razum priseca da sta god cinio - ucinjeno nece nista znaciti, ucinjenim nista promeniti: takav covek ako bi delao moralno bio bi nesto poput heroja/poluboga ili ludaka. On dela dobro, a ne ocekuje i ne nada se nagradi, o njoj cak i nema predstavu. On je veci od religioznog coveka, cak neuporediv s njim. On u svom delanju smrt ne priznaje, i svakim delom on je negira, jer smrt je apsolutna nevrednost, nistenje, rusenje, nestajanje, a delo je stvaranje, stvaranje poput bozanskog, ali koliko vece! Jer covek je konacan, on nestaje, ali ostavlja nesto vecno - delo, tj. tvori duh. (Zato ne sme bilo kakva tvorba da se naziva delom, vec je delo samo ono od vecne vrednosti. Npr. ne moze da tvori neki ekonomist ili pravnik, vec filozof, umetnik ili naucnik - mada nauka revolucionarno napreduje, te se neke paradigme ukidaju - u pravom smislu reci.) Bog je beskonacan (ako jeste), a tvori propadljivo. Ko je tu veci: covek - koji tvori vecno a sam je konacan - ili bog - koji tvori konacno a sam je vecan?
U ovom smislu smrt ne moze biti nesto sto covek smatra prirodnim. Takav covek je mozda neprirodan, jer za sve vazi da ce umreti, ali malo je onih koji se sa tim ne mire, i u tom ne-mirenju tvore delo. Takav covek smrt ne smatra prirod(n)om. Delo to dokazuje (suprotstavlja se prirodnoj svesti da nista ne moram da ucinim, jer je besmisleno u svoj konacnosti postojanja). Inace ne bi nista stvarao. U drugom smislu, on je smrti svestan, stalno svestan, i u stalnom odnosenju prema njoj. Razlika izmedju njega i obicnog, prosecnog coveka jeste u tome sto onaj prosecan gleda da se nazivi u bezanju od smrti, dok se stvaralac stalno suocava s njom, i iz tog suocavanja izvlaci totalitet zivota, u kome duh nadvladava cak i cinjenicu propadanja samog stvaraoca. (Ne nalazi utehu u ovoj borbi, vec u komunikaciji i radjanju neceg vecnog, u osecanju koje je vece i od onog bozanskog, jer se tvori nesto vece od onoga sto je sam bog stvorio. Ako se obrati paznja na to, videce se da je ono sto nazivaju bogom stvori(l)o svet bez duha, dok stvaralac stvara samo duh.) U ovom smislu, smrt vise nije u domenu prirodnog/neprirodnog, vec u ontoloskoj kategoriji bivstvujuceg i stalno prisutnog u svesti coveka koji postoji na nacin coveka.
iako se ticu religijskog propovedanja.
