Случај Милоша Милојевића

[Pumpaj Dinstanović]

 

[Pumpaj Dinstanović]

 

[Mrkalj]

Ne znam jesmo li ovde najviše raspravljali o Stojanu Novakoviću, ali evo jednog teksta u kojem se vidi da on podržava srbo-hrvatizaciju ovog prostora, odnosno da je na liniji drugih bečkih agenata kao što je Jagić:

https://books.google.rs/books?id=W8dfAAAAcAAJ

Вила: лист за забаву, књижевност и науку. Година друга, стр. 644​

С. Новаковић, 1866 - 836 pages

 

[NickFreakyrgios]

Велика штета за науку што је дело одбачено због наводно не позивање а изворе. Постоје многе ствари углавном детаљи где новија наука саркастично наће потврду нечег па се каже изгледа да је луди Милош био у праву.

Без свега тога за нашу историографију би требао имати статус бар Мавра Орбина чије дело такође не открива изворе осим места и библиотеке привате колекције којој је имао приступ сада је у власништви Ватикана тада у поседстви богатог венецијанског трговца и колекционара.
Мавро Орбин остаје значајан извор јер изворе које је користио више не постаје као и подаци које нам даје о Косовском боју.

Од Милоша смо добили Дечанску повељу и дело које би бар требало читати на начин који читамо Мавра Орбина.
Што чак и Тибор Живковић рече Милош С Милојевић романтичар најблаже речено. Ни ту није било увреда на рачун човека..

Шта рећи о народу и држави која је све домаће изворе прогласила непоузданим и стране легитимним.
Која је свог председника и војнике и предала страним судовима.
Док суседи рехабилитују кољаче и убице ми стидљиво размишљамо о Дражи Михајловићу да ли би смели?!
Да ли би нам наши суседи то икада опростили. Зиста смо смешни и бедни.

 

[КРЦУН]

Ne znam jesmo li ovde najviše raspravljali o Stojanu Novakoviću, ali evo jednog teksta u kojem se vidi da on podržava srbo-hrvatizaciju ovog prostora, odnosno da je na liniji drugih bečkih agenata kao što je Jagić:

https://books.google.rs/books?id=W8dfAAAAcAAJ

Вила: лист за забаву, књижевност и науку. Година друга, стр. 644​

С. Новаковић, 1866 - 836 pages

Ľudovít Štúr је Косту Констадина Новаковића прозвао да овај ради на ''разједињењу'' једног истог језика, овај му је пак узвратио да се Штур исувише бави ''панславизмом''.

Иначе је Ľudovítа Štúrа у спису Dějiny spisovné slovenštiny po dobu Štúrovu (Praha: G. Voleský, 1922, стр. 266), аутора Pražákа, Albertа дословце цитирао: »…v nejnovějších časích usi- lují slovenští kmenové Rusi, Poláci, Češi, Slováci, Moravci, Srbi, Illiri v jeden národ v jeden jazyk…». Сличну формулацију проналазимо у књизи Nárečja slovenskuo, alebo Potreba písaňja v tomto nárečí / vistavená od Ludevíta Štúra, V Presporku : V tlačjarňi K.F. Wiganda, 1846.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ne znam jesmo li ovde najviše raspravljali o Stojanu Novakoviću, ali evo jednog teksta u kojem se vidi da on podržava srbo-hrvatizaciju ovog prostora, odnosno da je na liniji drugih bečkih agenata kao što je Jagić:

https://books.google.rs/books?id=W8dfAAAAcAAJ

Вила: лист за забаву, књижевност и науку. Година друга, стр. 644​

С. Новаковић, 1866 - 836 pages

A ti si, kao, iznenađen da je tad postojalo uverenje o srpsko-hrvatskom jedinstvu, tj. da se može govoriti u širem formatu o srpsko-hrvatskom književnom korpusu?

 

[Boris T]

Ne znam jesmo li ovde najviše raspravljali o Stojanu Novakoviću, ali evo jednog teksta u kojem se vidi da on podržava srbo-hrvatizaciju ovog prostora, odnosno da je na liniji drugih bečkih agenata kao što je Jagić:

Колико смо пута писали о Јагићу? Који агент? да ли си му прочитао бар 3 странице о томе о чему пише? Човек који је више пута јавно јасно разграничио политику од науке и зато критикује Белића и Цвиића?
Сада о питању јужнословенства. Средином 19. века – ово је био научни поглед на то питање: Јужни Словени у ширем смислу били су: Словенци, Хрвати, Срби и Бугари. У ужем смислу само Срби и Хрвати. Бугари су тада били ван ове класификације из политичких и географских разлога. Тада се сматрало да су некадашњи Илири у ствари тај јужнословенски народ – односно српско-хрватски народ који дели језик и историја . Словенци су постављени веома близу Србима и Хрватима, али не као део илирског простора. И није ово само став Јагића, Миклошића или Данчића...шта је онда овај Бечки договор из 1850 ако Срби и Хрвати нису себе сматрали истим народом? Зашто се правиш да не знаш за то?

 

[Mrkalj]

Naravno, Vuk Karadžić je o tome o kojem je ovde narodu reč jasno napisao u svom "Kovčežiću" - radi se o Srbima (štokavcima!) triju vera. Taj jezik nije bio jezik kajkavaca i čakavaca.

Upravo je Jagić formulisao paradigmu "tronarječnosti hrvatskog jezika" a onda i Vukovom standardnom srpskom jeziku nadenuo etiketu dvoimenog jezika. I to u godini Vukove smrti.


Proslavljeni Jagić, čija se beogradska ulica u Ruzveltovu uliva, i njegov patent o narodu Srbohrvata kojom podržava fantastičnu tezu o srpskohrvatskom jeziku lansiranu u članku Jihoslovane, pisanom za Rigerovu češku enciklopediju 1864, a koju poslušnički prihvata Belić sa komandom od Karađorđevića, te zdušno nastavljaju i utvrđuju komunisti, ono što Gaju nije ni iz daleka bilo na pameti da ustvrdi, ustvrdiće srpska lingvistika sto godina nakon Gaja.

Već smo na Forumu ustanovili:

Binarna podela južnoslovenskog jezika na istočnu i zapadnu podgrupu politički je arbitrirana; čitaj, naučno apsurdna. U južnoslovenskom jeziku ili nema (te) podele ili postoji trojaka podela na zapadnu (vindijsku), centralnu (srpsku) i istočnu (tračku) grupu dijalekata. Ujdurma nastaje sa Jagićevim patentom tzv. srpskohrvatskog jezika (vidi u Rigerovoj enciklopediji odrednicu "Jihoslovane") koji (iz političkih razloga) uključuje kajkavski. I onda se, kroz istoriju dijalektologije, Zagreb, Varaždin i Sisak posmatraju istim dijalektološkim delom kao Užice, Vršac, Foča, Nikšić, Kraljevo i Požarevac što je lingvistički, dijalektološki, apsurd.

Čovek je udario na Jagićevu paradigmu o tzv. "tronarečnosti" tzv. srpskohrvatskog jezika koju je patentirao - gle slučajnosti - u godini smrti Vuka Karadžića, u članku za Rigerovu češku enciklopediju. Članak se zvao Jihoslovane (Jugosloveni).

Još jednom: da bi Hrvati ukrali srpski jezik krenuli su sa paradigmom dvoimenog naroda "Srbo-Hrvata" koji govori "srpskohrvatski jezik", da bi ga posle preimenovali u "hrvatski ili srpski jezik" i na kraju, u (samo) "hrvatski". Tako su se Hrvati dočepali jezika, a, bogami, i naroda.

Jagićev tekst iz 1864:

Slovnik naucny: I - Lzidimitrij, Volume 4​

František Ladislav Rieger
Kober, 1865

https://books.google.rs/books?id=Z9pIdv7Q1zoC&pg=PA303&dq=porovnani+kajkavčiny+čakavčiny&hl=en&sa=X&ved=2ahUKEwjXsL6hnZX1AhW3hv0HHYIyBroQ6AF6BAgEEAI#v=onepage&q=porovnani kajkavčiny čakavčiny&f=false

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

Dakle, ovde se po prvi put navodi "tronarečni" narod "Srbohrvati" čijio se jezik prvi put naziva "srpskohrvatski". To čini bečki agent Vatroslav Jagić, a njegove mantre u Srbiji promoviše bečki agent Stojan Novaković, kako smo gore, foto-citatom prikazali.

 

[Mrkalj]

Колико смо пута писали о Јагићу? Човек који је више пута јавно јасно разграничио политику од науке и зато критикује Белића и Цвиића?

Kako ti kažeš.

Jagić je smatrao da je i čakavsko srpsko.

Kašić je 1604. godine napisao prvu „ilirsku gramatiku": Institutionum linguae Illyricae libri duo.

Za tu Kašićevu gramatiku Vatroslav Jagić će 1884. godine reći: „To je gramatika narodnog srpskog jezika, srednjeg između štokavizma i čakavizma... Već 1636. godine u Zagrebu prihvataju taj jezik, koji su nazvali najprije ilirski, a zatim i hrvatski. Ali u suštini to nije ništa drugo nego srpski narodni jezik."
V. Jagić, Predavanja iz 1884/85. godine: Отношение славянских наречий к церковнославянскому язику, deo: Сербский язик sa posebnom paginacijom, str. 17

 

[NickFreakyrgios]

Политички договор о истом народу је исто што и делегације троименог народа приликом СХС Југославије ради политичких амбиција бићемо и Бугари , Урари и Аустроугари.
У време илирског покрета и југословенства једноставно Аустријанци као и Руси виде интерес у уништавању османског царства. Хабзбурзи немају баш велику популарност код Срба више је русофилски настројена јер је дезинтегрисана сваким покушајем Беча да отклони османску власт Срби стају на страну Беча након закључивања мира бивају натерани на две сеобе и велику одмазду Турака.
Свој интерес покушавају успоставити интегарацијом својих делова царства на јужнословенском простору са оним деловима под турском влашћу.
Никада хрватске елите нису себе сматрале једнаким са Србима видљиво код Анте Старчевића па до формирања СХС ,Југославије па на крају од 1941-1945.

 

[NickFreakyrgios]

Што се тиче Ватрослава Јагића излизао сам се са овим већ шта сматра правим хрватским језиком а шта не.
Да је Јагић био врхунски интелектуалац и громада и прави Југословен нико не спори међутим његови научни ставови нису заживели у Хрватској нити можемо рећи да је то био опште хрватски став у погледу историје Срба и Хрвата.

Jagić u studiji "Slovenski jezici" kaže (80, str. 24):

"Čakavski dijalekat Severne Dalmacije, Istre i Ostrvlja zvao se odvajkada hrvatski..."

"U Severnoj Hrvatskoj, severno od reka Kupa i Korana do Mure, i istočno preko Siska do Virovitice, vlada od vajkada kajkavski dijalekat, vrlo blizak sa jezikom zapadnih suseda Štajerske ali ipak ne identičan. Sad ga narod zove horvatski, a do kraja XVII veka ceo predeo između Save i Drave zvao se Slavonija; svojoj latinsko-madžarskoj formi imena odgovaralo je u narodnom jeziku označavanje 'Slovensko kraljevstvo' ili "Slovenski orsag', otuda i naziv dijalekta 'slovenski jezik', kako se izrično zove u štampanim delima XVI i XVII stoleća. Možda se nekad ovaj dijalekat pod istim imenom prostirao i preko Virovitice. Ali je za vreme Turaka današnja Slavonija dobila novo stanovništvo koje je došlo s one strane Save a govori štokavski. Zbog toga je kajkavski dijalekat sada ograničen na severozapadni deo nekadašnjeg Regnum Sclavoniae, koji od kraja XVII veka nosi ime Hrvatska..."

"Štokavski dijalekat Severne Dalmacije i Bosne (sa isključenjem Dubrovnika i Boke) dobio je iz verskih razloga, isti naziv (hrvatski) da bi se razlikovao od (jezika) istočnog pravoslavlja čiji se pripadnici nazivaju Srbima..."

 

[Boris T]

Za tu Kašićevu gramatiku Vatroslav Jagić će 1884. godine reći: „To je gramatika narodnog srpskog jezika, srednjeg između štokavizma i čakavizma... Već 1636. godine u Zagrebu prihvataju taj jezik, koji su nazvali najprije ilirski, a zatim i hrvatski. Ali u suštini to nije ništa drugo nego srpski narodni jezik."

Сада, хајде да образложимо ствари овде: прво нисам сигуран да је то што је он рекао.Тема цитирана на линку испод је предавање на Универзитету у Санкт Петербургу 1885. године,које није званично објављено као посебан чланак, али је касније састављенo на белешкама учесника. Чува се у архиви универзитета и још није објављенo у дигиталном формату. Друга ствар је што је ово предавање на руском језику. Узео си цитат са овог линка испод - али тамо такође нема референце на документ. Веома сумњам да је ово предавање икада објављено на српском језику, с обзиром да је оригинал на руском и да нема дигиталне копије.
Видим да ово пишеш свуда без постављања линка на документ који цитираш. Ово се зове манипулација. Ставио сам званичну страницу Јагића са Универзитета у Санкт Петербургу и наслов његовог предавања из 1885. године.

https://kovceg.tripod.com/kasiceva_misija.htm (линк са којег си наводно преузео цитат)



Званични историјски сајт Универзитета у Санкт Петербургу:

 

[Mrkalj]

https://kovceg.tripod.com/kasiceva_misija.htm (линк са којег си наводно преузео цитат)

Zašto izmišljaš? Nije ovo link sa kojeg sam preuzeo citat. Citat sam preuzeo knjige prof. Miloša Kovačevića "Srpski jezik i srpski jezici".

A Jagić je bečki agent koji je imao agendu da koriguje paradigmu koju je stvorio Vuk Karadžić. Njega je stvorio Beč, kao što je stvorio i Karadžića i Ruvarca.

Ako možeš, pronađi ruski original, baš me interesuje.


О значају који је придаван Јагићевим петроградским предавањима гово-
ри и чињеница да су сва, или скоро сва предавања, као што ће даље бити пока-
зано, литографисана залагањем појединих његових студената и слушатељки. Та
литографисана издања узајамно се, природно, разликују и квалитетом и обимом,
као и тиме да ли су издата са знањем и дозволом Ватрослава Јагића, нека и у
његовој редакцији, или не садрже никакве податке о томе, те су, вероватно, умно-
жена без Јагићевог знања. Веза између појединих Јагићевих предавања и његових
касније објављених научних радова могла је бити позната, захваљујући литогра-
фисаним издањима, и оним његовим савременицима који нису похађали његова
предавања, али се и знатно касније још може срести понека напомена о томе.5
Више светла на тај аспект Јагићевог рада бацила су истраживања И. В. Арбузове,
која је у лењинградским библиотекама пронашла седам раније непознатих лито-
графисаних издања предавања Ватрослава Јагића о црквенословенском и другим
словенским језицима одржаних од акад. 1881/82. до акад. 1885/86. године:
1. Лекции по церковнославянскому языку. – 1881/82. – 297 стр.
2. Отношение славянских наречий к церковнославянскому языку. – 1881/82. – 296 стр.
3. Обозрение памятников церковнославянской письмености. – (1882/83) – 147 стр.
4. История литературы у южных славян. – 1882/83. – 462 + 4 + 1 + 2 стр.
5. Лекции по исторической грамматике русского языка. – 1883/84. – 347 + 4 + 1 стр.
6. Отношение славянских наречий к церковнославянскому языку. – 1884/85. – 242 + 128 стр.
7. История сербохорватской литературы с XVII века. – (1884/85) – 110 стр.
Предавања (1) издао је, вероватно, студент Пеић, (2) студент Д. И. Ша-
ховској, (3) студент Токмаков, за (4) је издавач или један од издавача вероват-
но био П. К. Симони, (5) студент, касније познати слависта, Б. М. Љапунов,
(6) студенти А. Акатнов, С. Бекаревић, С. Платов, најзад (7), највероватније,
Б. М. Љапунов; то издање садржи и факсимил Јагићевог потписа са дозволом
за издавање.6
У свим седам случајева реч је о предавањима која је Ватрослав Јагић
држао на Петроградском универзитету и место њиховог литографисаног
издавања представља Петроград.
Данас се томе може додати још дванаест литографисаних издања Јагиће-
вих петроградских предавања (тринаест свезака), такође издатих у Петрограду,
од којих се у Државној библиотеци „В. И. Лењин“ у Москви (даље скраћено:
ДБЛ) чува шест свезака, а на Филолошком факултету Београдског универзитета
(ФФ) – седам свезака. У четири случаја предавања су идентична онима која су
већ позната из рада И. В. Арбузове, горе наведена под бројевима 2 (ФФ. сигн.
5438/1), 5 (ФФ. сигн. у 5537) и 6 (ДБЛ, сигн. Рб 47/86; ФФ. сигн. у 5438). Оста-
лих девет предавања чине:
8. История русского языка. – 1881. – 144 стр. (FF. sign. и 7248),
9. Историческая грамматика. – 1881/82. – 240 стр. (FF. sign. и 5274),
10. Историческая грамматика русского языка (Синтаксис). – 1882/83. – 298 стр.
(FF. sign. и 5283),
11. Фонетика и морфология – Лекции по старо-словенскому (древнецерковно-сла-
вянскому) языку. – 1884/84. – 328 стр. (DBL, sign. Rb 47/86, F 1–82/9944),
12. Лекции по русскому языку. – 1883/84. – 246стр. (DBL, sign. E 92/283, F 1–67/3104),
13. Лекции по русскому языку. – 1884/85. – 140 стр. (DBL, sign. E 92/283, FF. sign. и
7249),
14. Лекции по исторической грамматике русского языка. – 1885/86. – 255 стр. (DBL,
sign. 86/1163),
15. Лекции по русскому языку. – 1885/86. – 205 стр. DBL, sign. Е 94/151).
Предавања (11) и (14) држана су студентима Петроградског универзите-
та, а предавања (8), (9), (10), (12), (13), (15) слушатељкама Више женске шко-
ле (Бестужевски курсеви). Издали су их А. Тјутрјумова (8), В. Романова (9),
А. Дрјахлова (10), Григоријев и Сидоренко (11), О. Крестјанова (12), (13),
Н. Чехов (14); за (15) издавач је непознат.

 

[Boris T]

Upravo je Jagić formulisao paradigmu "tronarječnosti hrvatskog jezika" a onda i Vukovom standardnom srpskom jeziku nadenuo etiketu dvoimenog jezika. I to u godini Vukove smrt

Dakle, ovde se po prvi put navodi "tronarečni" narod "Srbohrvati" čijio se jezik prvi put naziva "srpskohrvatski". To čini bečki agent Vatroslav Jagić, a njegove mantre u Srbiji promoviše bečki agent Stojan Novaković, kako smo gore, foto-citatom prikazali.

Не знам да ли читаш што пишеш или си само глупо противречиш: српскохрватски језик је био дефинисан у три разговорна дијалекта и заједничка књижевна норма много пре Јагића – далеке 1850. године, једног од инициатора и потписника књижевне споразум је био баш Вук Караџић. Да не помињемо да и Копитар за живота подржава ову идеју, што се види у потпису Миклошића, једног од Копитаревих следбеника.

 

[Mrkalj]

Не знам да ли читаш што пишеш или си само глупо противречиш: српскохрватски језик(1) је био дефинисан у три разговорна дијалекта и заједничка књижевна норма много пре Јагића – далеке 1850. године(2) једног од инициатора и потписника књижевне споразум је био баш Вук Караџић. Да не помињемо да и Копитар за живота подржава ову идеју, што се види у потпису Миклошића, једног од Копитаревих следбеника.

(1) молим референцу
(2) молим референцу

Тзв. БКД 1850. је о штокавском, Вуковом стандардном српском језику. Нема везе са кајкавским или чакавским. На крају се напомиње да ће Вук Караџић израдити правила за писање ије и је.

1. Први конструкт или, боље, патент "српскохрвтаски језик" (формирање парадигме) је код Јагића у чланку Jihoslovane 1864, у години Вукове смрти; суочи се с чињеницом и прими је к знању.

2. Прво утрпавање (формирање парадигме) кајкавштине и чакавштине у тзв. "српскохрватски језик" је код Јагића у чланку Jihoslovane 1864, у години Вукове смрти; суочи се с чињеницом и прими је к знању.

 

[Boris T]

ašto izmišljaš? Nije ovo link sa kojeg sam preuzeo citat. Citat sam preuzeo knjige prof. Miloša Kovačevića "Srpski jezik i srpski jezici".

A Jagić je bečki agent koji je imao agendu da koriguje paradigmu koju je stvorio Vuk Karadžić. Njega je stvorio Beč, kao što je stvorio i Karadžića i Ruvarca.

Ako možeš, pronađi ruski original, baš me interesuje.

Не кажем да не постоји, али не могу да потврдим овај текст – сама чињеница је да се налази у архиви у Санкт Петербургу или Москви. Говоримо о нечему што је мало људи истражило и видело. Арбузова је о овим архивима писала 1971. године. Покушаћу да нађем нешто - али сумњам да је доступно на Интернету. Друго, ово није написао сам Јагић, већ је објављено на основу белешки слушалаца.

 

[Boris T]

(1) молим референцу
(2) молим референцу

Тзв. БКД 1850. је о штокавском, Вуковом стандардном српском језику. Нема везе са кајкавским или чакавским. На крају се напомиње да ће Вук Караџић израдити правила за писање ије и је.

1. Први конструкт или, боље, патент "српскохрвтаски језик" (формирање парадигме) је код Јагића у чланку Jihoslovane 1864, у години Вукове смрти; суочи се с чињеницом и прими је к знању.

2. Прво утрпавање (формирање парадигме) кајкавштине и чакавштине у тзв. "српскохрватски језик" је код Јагића у чланку Jihoslovane 1864, у години Вукове смрти; суочи се с чињеницом и прими је к знању.

Добровски користи синтагму „српски или хрватски“ као синоним за „илирски“ у другом делу Слованке (1815).
Иначе, Копитар у рецензији ове исте књиге каже да су српски и хрватски у ствари један језик. „Kroatischer und Serbischer Dialekt sind synonyma"

Па ћете парадигму тражити много пре Јагића негде почетком 19. века када још није био рођен. Треба поменути и улoгу Добровског – што је крајем 18. века све јужнословенске језике и народе учинио „српским“. Нешто за шта ће бити потребно најмање 50-60 година да се види да то није случај.

 

[Khal Drogo]

Форумаш Mrkalj је на другој теми приложио веома квалитетан осврт (АКАДЕМИК ЧЕДОМИР ПОПОВ – КРИТИЧКИ ПРИКАЗ ЛИКА И ДЕЛА ИЛАРИОНА РУВАРЦА У НАШОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ) академика Чедомира Поповића на лик и дјело Јоана Руварца. Како је тема о Руварцу (овдје) због неактивности "закључана" сматрам да се није лоше и овдје осврнути на овај заиста добар урадак академика Чедомира Попова из разлога што је онима који данас критикују лик и дјело Милоша Милојевића или пак Панте Срећковића, управо Јован Риварац тај неки узор, примјер исправног приступа, супротност Милојевићу и Срећковићу којег помпезно називају и зачетником критичког правца у српској историографији. Да ли је тако?.

Spojler: Само за Србе

Код историчара, којем год времену припадали, важна је посвећеност историји, истрајност, темељитост у раду, али је важно и да су ти историчари родољуби, истински родољуби.
Ово задње је јако важно, њихово није да кроз дјела или критике дјела, расправе, доказују колико знају, колико су паметни, да чангризаво чепркају по прошлости и траже грешке, него је ту прије свага просвјетитељска улога, а у том времену, времену XIX вијека је важно да њихова дјела доприносе јачању националне свијести.
У очувању национачног идентитета народно предањр је кроз историју имало огромну важност. Историографије свих народа би у неком времену "кокетирале" са народним предањем, не мислим да је лоше ако је и српска историографија XIX.вијека кокетирала са народним предањем.

Увијек је лакше критиковати него урадити неко дјело, било да је у питању литература, филм или нека друга област. Јер ваља све то класификовати, осмислити форму и садржај, да не буде преопширно, да се ту приложе само важна документа, да то буде и занимљиво јер само тако ће историјско дјело испунити своју просвјетитељску улогу.
Критичар се може фокусирати на неке нетачности, да Бранковић није оно то каже народно предање, да ли је цар Урош убијен 1367. или је скончао децембра 1371-е, самим тим и Вукашин нема ту додијељену улогу дежурног злоће. То данас јесте важно, али прије 150 година је ? шта би требали бити приоритети, и да ли је некад добро прећи преко неких историјских нетачности.
Јовану Руварцу бјеше својствено да се фокусирао на чангризаво тражења и грешака и "комотније" интерпретације историје других, прије свега Панте Срећковића, имао је свој поглед, виђење, Русима, са правом или не, и није био одушевљен. Уз образац како је све аустроугарско вијредно а све домаће биједно, стога и није чудо што Руварца неки данас назови историчари који су опасно забраздили у аутошовинизам зову "оцем српске историографије" Милош Милојевић је имао другачији приступ, ставио се у службу афирмације и популаризације историје, све у сврху јачања националне својести у времену када се српство послије вијекова тамновања будило, улогу Милојевића гледати из данашње визуре, фокусирати се само на грешке којих итекако има, води нас на погрешан колосјек.

 

[Mrkalj]

Добровски користи синтагму „српски или хрватски“ као синоним за „илирски“ у другом делу Слованке (1815).
Иначе, Копитар у рецензији ове исте књиге каже да су српски и хрватски у ствари један језик. „Kroatischer und Serbischer Dialekt sind synonyma"
Па ћете парадигму тражити много пре Јагића негде почетком 19. века када још није био рођен. Треба поменути и улoгу Добровског – што је крајем 18. века све јужнословенске језике и народе учинио „српским“. Нешто за шта ће бити потребно најмање 50-60 година да се види да то није случај.

Немаш знање или трапаво покушаваш манипулацију. Овде се уопште не говори о кајкавском и чакавском. "Три нарјечја" у тзв. БКД-у 1850. су три изговора јата - икавица, екавица и, тада једино стандардна ијекавица. У питању је српски штокавски језик.

 

[Mrkalj]

Треба поменути и улoгу Добровског – што је крајем 18. века све јужнословенске језике и народе учинио „српским“. Нешто за шта ће бити потребно најмање 50-60 година да се види да то није случај.

Tačno do Jagića, kojem dižeš spomenik naučne objektivnosti i veličine:

Колико смо пута писали о Јагићу? Човек који је више пута јавно јасно разграничио политику од науке и зато критикује Белића и Цвиића?

samo zato što je (po diktatu Beča) sve slovenske jezike iz srpskih prekrstio u "starobugarske" - termin koji se dan danji u bugarskoj lingvistici koristi. (Да напоменемо да си се на овом форуму декларисао као Бугарин - исправи ме ако није тако.)

Trebaće nam oko 250 godina da se vratimo na Dobrovskog, nemoj da brineš.

 

[КРЦУН]

Tačno do Jagića, kojem dižeš spomenik naučne objektivnosti i veličine:

samo zato što je (po diktatu Beča) sve slovenske jezike iz srpskih prekrstio u "starobugarske" - termin koji se dan danji u bugarskoj lingvistici koristi. (Да напоменемо да си се на овом форуму декларисао као Бугарин - исправи ме ако није тако.)

Trebaće nam oko 250 godina da se vratimo na Dobrovskog, nemoj da brineš.

Tačno do Jagića, kojem dižeš spomenik naučne objektivnosti i veličine:

samo zato što je (po diktatu Beča) sve slovenske jezike iz srpskih prekrstio u "starobugarske" - termin koji se dan danji u bugarskoj lingvistici koristi. (Да напоменемо да си се на овом форуму декларисао као Бугарин - исправи ме ако није тако.)

Trebaće nam oko 250 godina da se vratimo na Dobrovskog, nemoj da brineš.

"Патријарх Славистике" Јосиф Добровски, иначе католички калуђер, уствари опат језуитски, Чех по народности (живео од 1753 до 1829), "држао је само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичним односима оног времена, као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски." То пише главом Ватрослав Јагић, Хрват, позније највећи слависта међу Југословенима (рођен 1838, у Вараждину, умро 1923 у Бечу). Vatroslav Jagić, Ein Kapitel aus der Geschichte der suedslavischen Sprachen. Archiv fiir slavische Philologie, Jahrgang XVII, 1895. стр. 64:

,,Was sagt nun za diesen geschichtlichen Rückblicken die Analyse der Sprache der heutigen Serben und Kroaten ? Ich muss, bevor ich zu einer Antwort auf diese Frage gelange, zunächst mit einer Reihe von irrthümlichen Auffassungen aufräumen. Unter Anlehnung an den angeblichen Dualismus Constantin’s und mit Rücksichtnahme auf die laotische Benennung seiner Zeit zählte Dobrovský in der bekannten Classification der slavisehen Sprachen in der AGruppe nebst der russischen noch folgende Sprachen auf: Slavica vetus, Illyrica seu serbica, Croatica, Slovenica seu vindica. Er hielt also den Kaj-Dialect Kroatiens nach den factischen Verhältnissen, jener Zeit für kroatisch, alles andere war ihm illyrisch oder serbisch.''

,,Шта о овим историјским ретроспективама говори анализа језика данашњих Срба и Хрвата? Пре него што дођем до одговора на ово питање, прво морам да разјасним низ погрешних ставова. На основу наводног Константиновог дуализма и узимајући у обзир лаоско именовање његовог времена, Добровски је поред руског навео и следеће језике у познатој класификацији словенских језика у А групи: Slavica vetus, Illyrica seu serbica, Croatica, Slovenica seu vindica. Дакле, сматрао је да је хрватски дијалекат кајкавски хрватски према тадашњим приликама, све остало је за њега било илирско или српско.''

Заиста је Добровски у више својих студија категорички тврдио да је језик Далмације српски језик и није се дао у томе поколебати. Он је то своје мишљење изнео и у чувеној збирци "Славин" (Dobrowsky's SLAVIN. Botschaft aus Bohmen an alle Slavischen Volker, oder Beitrfige zu ihrer Cbarakteristik zur Kenntniss ihrer Mvthologie, ihrer Geschichte und AltertUmer, ihrer Literatur und ihrer Sprachkunde nach allen Mundarten... Zweite verbesserte, berkhtigte und vermehrte Auflage von Wenceslaw Vanka... Prag 1834. стр. 302, 303). Тамо је писао:

"Границе између правог хрватског и српског (илирског) језика у Далмацији могао би најбоље да наведе неки Хрват који је добро вешт у оба дијалекта. Ако некоји, као Златарић у предговору својих Песама (Млеци 1597), далматинско - илирски (српски) језик називају харвацки језик, то није тачно говорено; то се догађа због политичке везе са Далмацијом. Далматинско-илирски и српски ја држим у суштини још увек као исти језик, а знам добро да далматински и српски нису сасвим истоветни говори. Али, у основи, оба припадају, без обзира на разне провинцијализме и друга мања отступања, ипак само једној језичној врсти, као што су и становници обе земље по свом пореклу српског стабла..."

..Die Gränzen des eigentlichen Kroatiſchen und des Serbifchen (Illyriſchen) in Dalmatien könnte ein beider Dialekte wohl kündiger Kroate am beſten angeben. Wenn einige, wie Zlatarich in der Vorrede zu ſeinen Gedichten, Benedig, 1597. 4., die Dalmatiſch Illyriſche (Serbiſche) Sprache harvackit jezik nenen, ſo iſt dieß nicht gena u geredet; es geſchah bloß wegen der politiſchen Verbindung mit Kroatien. "Dalmatiſch - Illyriſch und Serbiſch halte ich im Grunde noch immer für eins. Ich weiß wohl, daß das Dalmatiſche und Serbiſche nicht ganz einerlei iſt. Uber im Grunde gehöret beides, ungeachtet der verſchiedes nen Provinzialiſmen und anderer kleinen Abweichunagen, doch nur zu einer Sprachgattung, ſowie die Beswohner beider Länder der Abkunft nach Serbiſchen Stammes ſind.''

 

[NickFreakyrgios]

Мало опрезније молим вас са бечки агент , руски агент , турски агент и то све јер сви наши великани су то заправо били наравно из родољубивих интереса. Није Србија никад била независна држава већ искидана држава на сталном удару бечких , руских , италијанских и британских интереса.
Наше елите су биле принуђене да често бирају стране да изаберу мање зло по државу радећи тада за интересе неких сила које су има гарантовале суверенитет јер су кроз те епохе 19. века суверенитет Србије често био доведен у питање.

Ако овако тумачимо нашу историју кроз накнадну памет зацело се морамо одрекнути многих Обреновића и Карађорђевића и прогласити их издајницима.

 

[КРЦУН]

Мало опрезније молим вас са бечки агент , руски агент , турски агент и то све јер сви наши великани су то заправо били наравно из родољубивих интереса. Није Србија никад била независна држава већ искидана држава на сталном удару бечких , руских , италијанских и британских интереса.
Наше елите су биле принуђене да често бирају стране да изаберу мање зло по државу радећи тада за интересе неких сила које су има гарантовале суверенитет јер су кроз те епохе 19. века суверенитет Србије често био доведен у питање.

Ако овако тумачимо нашу историју кроз накнадну памет зацело се морамо одрекнути многих Обреновића и Карађорђевића и прогласити их издајницима.

Ако овако тумачимо нашу историју кроз накнадну памет зацело се морамо одрекнути многих Обреновића и Карађорђевића и прогласити их издајницима.


Лепо, али им мораш познавати историју, по-на-особне њихове.