Да ли је Милош С. Милојевић историчар или патолошки лажов?
Милош С. Милојевић
Пише: Димитрије Марковић
Како се турбо-фолк историчари често позивају на Милоша С. Милојевића а има и оних којима је он идол, односно предмет обожавања, као нпр. заставнику у пензији Предрагу Ђурићу из Удружења ”Милош С. Милојевић” (што је очигледно из садржаја објава на њиховој фејсбук страници), биће корисно да оно што је о Милојевићу наведено у ”Апелу” (1) стручњака против новог таласа псеудоисторије допунимо још неким информацијама.
Кренимо најпре од критике Илариона Руварца (2), тачније његове анализе ”Правила свете Петке” и разоткривање Милојевићевих кривотворења у њему.
”Не бих ја о г. Милојевићу никада ни речце прословио,” пише Руварац, ”да није поменуто учено друштво неке писмене споменике, које је он нашао и за штампу приредио, у свој орган примило. Само последња околност могла ме је покренути да обратим пажњу читалачког света на г. Милојевића и његов рад.” А затим наставља:
”Најпре ћу узети у претрес ,,Правила св. Петке Параскеве српске” која су штампана у књ. XXXI. Гласника. У предговору вели г.Милојевић, да је правила та исписао из неког у XIII. веку на пергаменту писаног пролога, и то колико се могло верније све онако, као што стоји у ориђиналу… Кад бисмо се на приопштени на стр. 316 запис на крају пролога ослонити могли, не бисмо имали шта проговорити противу старине реченог пролога… али што даље следи, тако је невероватно и пуно анахронизама, да се ја о аутентичности тога записа па и о старини самог пролога јако сумњам. …
Г. Милојевић увртео је себи у главу, да је српска земља отачаство св. Петки, да је она била српског рода. Но у том не стоји он усамљен: било је пре њега, има их данас а биће их и после… нас, који ће с г.Милојевићем св. Петку за српску светицу држати и величати.”
Даље Руварац наводи књиге, ауторе и места у њиховим радовима у којима се наводи српско порекло свете Петке (Минеј, пролог или синаскар из 1718 године, некадашњег игумана фенечког Вићетија Ракића и његово ”Молебно правило пресветој Богородици и преподобној Параскеви српској” штампано 1798 године итд.), укључујући и народно предање, на које би могли да се позову они који заступају ту тврдњу. У вези овога даље каже: ”На све те спољашње доказе не обрће г.Милојевић главе; да ли је он знао за наведена места, или је осећао, да немају довољне доказне снаге у себи, Бог би га знао. Али ипак није он ни онако наиван… знао је да му се ваља постарати за мало тврђи ослонац својој мисли. И као што ћемо видети, он се доиста за то постарао, не досадним прибирањем доказа с брда и с дола, већ стварањем нових доказа.”
Извесно је да су се свети владика Николак и свети Јустин Ћелијски ослањали на поменуте књиге па отуда и у житијима која су они написали налазимо информацију да је света Петка српског порекла. Ипак, ово ни у најмањој мери не умањује вредност поменутих житија јер поменути детаљ спада у област интересовања црквене историје а не хагиографије. Суштина хагиографије (житија) је приказивање духовог живота светитеља како би се остварила његова поучна функција.
Као појашњење и потврду своје тврдње да света Петка није српског порекла Руварац, између осталог, каже: ”Муравјев и Филарет тврде, да су родитељи блажене Петке били Славени, али у животу Јефтимијевом, њиховом извору, нема о том ни спомена. И у српском прологу, писаном г. 7089 – 1581, који се налази у патријаршијској библиотеци, стоји само: ,,Ова светла и преподобна Параскева, била је из села Епивата код града Каликратије ћерка благоверних родитеља” (мој превод реченице из поменутог пролога, Д.М.)
”Св. Петка имала је брата Јефтимија, потоњег епископа мадитског, и била је по свој прилици грчког рода,” каже Руварац.
Како и други, а међу њима и Бугари (3) , такође присвајају свету Петку, за оне који су заинтересовани за подробније информације о њеном пореклу препоручујем рад Султане Д. Лампру-Папакармези ”Η ΑΓΙΑ ΠΑΡΑΣΚΕΥΗ Η ΕΠΙΒΑΤΗΝΗ ΑΓΙΟΛΟΓΙΚΗ ΜΕΛΕΤΗ”. (4)
”Познати нам Григорије Цамблак, који је списао поменуто ,,Сказаније” о преносу св. Петке у српску земљу, саставио је по свој прилици и службу јој… Ја бих рекао, да г.Милојевић није знао за поменуту … службу св.Петки, јер да је знао за њу, не би похитао са приобштавањем ,,Правила св. Петке”… Али знао или не знао, ми имамо у тој служби критерију за суђење о верности преписа поменутих правила.”
Даље Руварац наводи разлике између Цамблакове службе, штампане у празничном минеју од стране Божидара Вуковића у Млецима, 1538 године, и оне Милојевићеве. На крају, Руварац закључује: ”О разликама тима између текста Милојевићева и текста Божидарева нека мисли шта ко хоће, а ја не сумњам ни најмање о томе, да све што има у тексту Милојевићевом а код Божидара нема или што је друкчије код првог, да је то све г.Милојевић уметнуо и дотерао, у намери да добије наслона за своје тврђење, да је св.Петка рода српског, и да су св. мошти њене још за краљева српских у српској земљи почивале. Он је нашао негде рукописну службу св. Петки, као што сам и сам у рукописним минејима наилазио на исту службу, па мислећи ваљда, да таке службе нигде више нема и да ће се тешко когод одважити, да у Дибри потражи онај рукопис, из кога је он службу ту исписао, није се посумњао допунити и малко дотерати нађени текст према својој цели.”
Наводећи текст који је Милојевић додао на крају Правила, у коме пише о српском пореклу свете Петке, Руварац објашњава шта је урадио: ”…па онда, да се Власи не сете, стане тужити и запевати, што нема бајаги последњег листа на коме је опис живота светичиног као да са оно неколико измишљених речи није цел своју постигао…” И даље наставља: ”…тој истој цели служи и фингирани запис на крају пролога…”. Овај Милојевићев запис, који Руварац наводи у наставку, садржи наводну годину настанка (6719 тј. 1211 год.), место и аутора овог Правила.
И на крају, Руварац закључује: ”Да је запис овај г. Милојевић измислио и скрпио – мислим да није требе доказивати. А ко се још боље жели уверити у вештини – хоћу рећи о манији тога господина, с којом он измишља народне песме и кује натписе и записе, тај нека прочита само поменуте обе збирке Песама и обичаја укупног народа српског, а особито путописа његова…”
У књизи ”Стара србија и Албанија” Иван Степанович Јастребов (5) набраја Милојевићеве кривотворине објављене у ”Путописима дела Праве (Старе) Србије”. Наведимо неке од њих.
”Овде је свакоме познато да је Ђаковица нови град, да су неки њени квартови у старо време били села па да су спојивши се у једно прво направили варошицу, а затим град. Она се под тим именом почела појављивати у актима пре највише 100 година. То је само познати српски књижевни шарлатан Милојевић могао извести порекло 12 квартова из времена Светог Саве по имену 12 апостола. ,,Ако би се могло слободно ићи по граду Ђаковици,вели он, онда би се могле распознати старинске улице и у најмању руку 12 цркава посвећених 12 Христових Св. апостола.” По његовом сведочењу све у Ђаковици је прастаро и огромно,” пише Јастребов чија је поменута књига први пут објављена 1904. године. (стр. 58)
Говорећи о селима Мачитево и Круша Јастребов каже: ”Ни тамо ни овде нема ни једног надгробног натписа. Нека Милојевић и њему слични српски шарлатани измишљају натписе на гробовима црквама и дар,” (стр.154) и даље наставља:
”Под Овчинцем са његове северозападне стране на поменутом путу из Брода у Растелницу има извор воде који носи назив Царева чесма тј. царски извор. Као и свака планинска вода студена је као лед. – Натписа није било никаквог нити га има. Код Милојевића је натпис на том месту измишљен и чиста је кривотворина.” (стр. 204)
Говорећи о манастиру Свете Тројице изнад села Мушутиште испод горе Русинице наводећи текст монаха Пахомија са краја једног минеја, објашњава како је Милојевић кривотворио тај текст: ”Код Милојевића… хотимично је речено: под окриљем руског царства, да би потом сачинио целу причу о томе као да ту има предање (?!) да се једна богата породица краљевског порекла преселила одавде у Русију, и да је од те породице садашњи руски царски дом, и да је та породица пре педесетак година издржавала тај манастир и да је он стога назван руским – и наводно да на четврт сата хода изнад Корише имају рушевине палата у којима је та породица живела. То је измишљотина својствена Милојевићу.” (стр. 228)
Даље се Јастребов бави наводним натписом из цркве светог Николе у Дебру и закључује: ”Шта бих вам рекао о овом натпису? Да је измишљен – то не подлеже сумњи. То ћу и доказати даље у тексту. Овде ћу само рећи да Милојевић није чак умео ни кривотворену да направи вешто.” Затим Јастребов износи доказе на основу којих је очигледно да је реч о кривотворини, које овде због обима текста нећемо наводити. (стр.270)
”У посебној брошури јасно и гласно је доказано да је Милојевићево путовање зборник преувеличавања, измишљотина и кривотворина,” пише даље Јастребов и у фусноти наводи наслов те брошуре: ”С. Милојевић у Призрену и његовој околини”. Ову књигу је написао Величко Трпић а након коментара Ивана Јастребова ћемо и из ње невести неке од бројних примера Милојевићевих фалсификата.
На Милојевићеве измишљотине Јастребов упозорава и посредно: ”Са своје стране сматрам дужношћу да и ја упозорим своје руске читаоце на Милојевићеве натписе – читајући моје описе места Призренског и других округа, нека не узму за проблем то што у мом описивању не наилазе на те натписе.”
”У Путопису Милојевић пише да наводно на реци Топлуха постоји предиван мост српски од разнобојног мермера” наставља са навођењем примера Иван Јастребов, ”и да је на једној округлој плочи као уклесано…”. Јастребов наводи тај наводни натпис и закључује: ”Натписа на мосту нема, притом мост је мали, не може се назвати предивним, и саграђен је од простог тесаног камена и нема ни једног камена друге боје сем беле.”
Нису ретки примери да Милојевић кроз бројна места о којима пише није ни прошао. Један од њих је и следећи” Лажни су и натписи које он даје на истој страници. Натписи на надгробним плочама у селу Круши. Нема тамо ни једне плоче са натписом иако постоје плоче и крстови из старих српских времена. Милојевић ни ону да није прошао,” каже Јастребов и наставља:
”Такође је лажан натпис на црквеној плочи у селу Бањи… Натпис наводно уклесан на надгробном камену у селу Кориши такође је несавесно измишљен. …Надгробни натпис у селу Пећане измишљен је. … Милојевић каже да је у селу Љубиње видео (другачије се не може изразити; он сам каже да је био тамо и да је чак присуствовао хоџиној проповеди у џамији) 13 огромних рушевина од старосрпских цркава и манастира, са огромним старосрпским гробовима, с натписима и многим разним српским украсима на споменицима. – У описивању села Љубиња рекао сам да онде нема скоро ништа, тј. осим места у две махале где су биле мале цркве, како су ми сами сељани показали. Близу села је место које се зове Попова њива, и нема тамо више ништа. Али Милојевић је неизоставно желео да измисли натписе и да несавесно излаже свет који чита. Из многих натписа које није ни видео, јер није ни био у селу Љубиње и чак ни издалека није видео то село, с пута из Призрена у Тетово. Тај књижевни српски преступник измислио је три натписа.” Јастребов даље наводи сва три натписа, при чему се кратко осврће и на начин на који је један од њих кривотворен ”Прилично добро је преступник Милојевић смислио манир да ставља тачке да би маскирао још кривотворења, као да тобоже заиста постоје ти натписи, али их је тешко прочитати у целости.”
Затим наставља са новим примерима: ”Натпис на црквеним рушевинама у селу Дојнице такође је кривотворина!… Поменувши у свом Путопису о планини Царевцу који се налази између Мушутишта и Сиринићке жупе, Милојевић пише да се на тој планини и данас могу распознати дворци Немањића, у којима су проводили слободно време и близу тих двораца се виде и рушевине цркве Св. Српске Петке… са следећим натписом…” Након навођења натписа, Јастребов закључује: ”Не знаш чему пре да се чудиш. На Царевцу нема трагова ни двораца, ни цркве, а тим пре ни тако историјског натписа посвећеног Св. Петки од стране кћери краља Уроша (!) ни цркве која није постојала, коју је наводно подигла царица (!) краљица (!) Јелена наречена Зорица (!) 6800, тј. 1392. године!- уз потпору цара Болдвина!”
”Натпис на рушевинама једне од цркава у селу Радомиру (у Љуми) наведен код Милојевића -. кривотворина је!”, пише Јастребов и наставља:”Кривотворен је такође натпис у Мирдитији у селу Урошу (како га Милојевић бележи) на цркви…”
”После овако срамне кривотворине вреди ли даље оптерећивати читаоца кривотвореним другим натписима Милојевићеве фабрике?” поставља реторичко питање Јастребов па наставља са примерима:
”И натпис у селу Глобочица ( у Горској жупи) кривотворина! … Натпис на извору Царевац који се налази на планини Овчинац у Гори, који као говори о времену цара Стефана Немање… несавесна кривотворина! … Натпис на једва једва видљивим темељима цркве у Злом потоку коју је наводно подигао Св. Драгутин наречени Теоктист, а обновио поп Петко са Злипоточанима (7194=) 1686. године – кривотворина! … Натпис на цркви… у селу Баћка… -кривотворина! … Натпис на цркви Св. Варваре, подигнутој наводно у селу Диканце за време српског Краља Владимира – кривотворина! … Истакнута година изградње цркве Св. Петра и Павла у селу Уњемиру (Пећка нахија) што се као очувала у манастирским рушевинама… (6373. = 865)!!! очигледно је кривотворен! Та је црква давно сравњена са земљом тако да јој се једва виде темељи. … Натпис на цркви Св. Николе што наводно тамо постоји – такође је кривотворена!”
”Нећу више замарати ни себе ни читаоца списком кривотворених натписа које налазимо у Милојевићевом Путопису. Довољни су и побројана би се видело да је Руварац имао право да Милојевића назове шарлатаном! Његове књиге би озбиљно требало да се зову Зборник кривотворених натписа из Старе Србије или Зборних тенденциозних измишљотина и обмана,” каже Јастребов. Ипак, и даље наставља да се бави Милојевићевивим фалсификатима, а ми ћемо навести још само један пример.
Наиме, Јастребов пише о Милојевићевом опису цркве светог Николе коју је, по наводном натпису на надвратном камену који наводи Милојевић, подигао краљ свих српских земаља благоверни син краља Градине године 732. Коментаришући овај измишљени натпис Јасребов каже: ”Пролазећи онуда 1873. године ја нисам нашао никакав камен с натписом код цркве. Ни Хан није видео оно што се Милојевићу посрећило да види – управо натпис на ћирилици кад још није било ни Ћирила ни ћирилице, ни хришћана, ни Срба, ни Стефана Немање!”
”Мени је позната Милојевићева маршрута; он није био ни у једном од тих места где се наводно налазе натписи које он износи,” закључује Иван Јастребов. (стр. 271 – 278)
О Милојевићевим кривотворењима је, као што смо већ поменули, у књизи ”Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини”, писао и Петар Костић под псеудонимом Величко Трпић.
Петар Костић је био један од најистакнутијих првака у Старој Србији, рођени Призренац, управник и наставник призренске богословије.
Како је његова књига од 106 страна има за предмет искључиво разоткривање Милојевићевих фалсификата из књиге ”Путописи дела праве (Старе) Србије” ми ћемо навести само неколико примера.
”Ништа пред његовим очима није било у природној величини;” пише Костић о Милојевићу, ”најмање развалине и остаци какве црквице њему су се обраћале у ,,огромне урвине и развалине”; свака обична плоча у ,,велику мраморну”; свако готово обично камење у ,,прастаро српско гробље” са многими силним натписима; с обичним жубором каква река н. пр. Бистрица призренска у ,,дивну, валовиту и неописиму”; шуштање лишћа у ,,гомилу арнаута”; обичан поглед којег занесењака у ,,пашине шпице”, а што је најчудније и управо смешно што у обичној молитви турског хоџе у Призрену наш научни путник чује име ,,Баба Милене” и каквих ти још хипербола у њега нема.” (стр.3)
”Да би своје дело увећао, он је и казивања појединих људи о буди чему као и опис неких места, кроз која није прошао, а о којима ћу на своме месту коју рећи, без сваке критике од речи до речи наштампао. … Према томе није чудо, што је Г.Милојевић до сада издао три књиге свога путописа и што у предговору к трећој књизи обећава још девет!”, пише Костић (стр. 4-5) и наставља:
”Он је – без особитог узрока у то време – путовао тајно и преобучен у дибарским хаљинама под именом живописца. Знајући шта би га у таквом случају могло постићи од тур. власти, а не од Арнаута који, гледајући га по оделу, не би могли ни помислити да је из Србије – он је једнако страховао. … Страхујући тако, он се ни код какве развалине није смео задржавати да какав натпис верно и тачно сними, а још мање проћи кроз места која описује, а није их сва ни видео.” (стр. 3)
Затим Петар Костић наводи бројне конкретне примере.
Тако, на пример, Костић пише како у селу Сламодражи не постоји никакво ”огромно гробље са натписима” о ком говори Милојевић.
Костић наводи како у селу Ретимљу нема никаквих огромних развалина (стр.8), о којима пише Милојевић; у бившем селу ,,Сењану” нема ни урвина, ни развалина, ни огромног старог српског гробља ,,с натписима и разним украсима”; затим нема ни огромног старосрпског гробља близу села Круше, ,,баш на обали Б.Дрима, са многим и силним натписима” (стр.9); нема никаквих натписа на звону у селу Мамуши, а Милојевић није ни видео звоно јер није ни ишао кроз Мамушу, пише Петар Костић.
Он пише да Милојевић није био ни у манастиру светог Марка али упркос томе, говорећи о овом манастиру, пише ”Ми смо имали прилике видети један петрахиљ.”. ”Откуд у Г.Милојевића толиких натписа из м-ра свете Тројице кад и тамо није ишао?” пита се Петар Костић, па наставља:
”Користећи се радом Г.Јастребова неуљудним начином, г.Милојевић је употребио ту вештину, што је тачно преписаним натписима и штампаним од г.Јастребова нешто додавао или смањивао, као што је и бројеве година изменио, да тиме баци и неку сенку сумње на опис г.Јастребова, а свој изнесе као тачнији и вероватнији. Тако исто смем слободно рећи: да је све почевши од стране 148 Путописа г.Милојевића до стране 179, скоро све покрадено или скрпљено дописима његовог пријатеља. Колико је само у том простору туђег, само изопаченог, ја ћу уверити читаоце тиме, што ћу неке натписе цитирати из дела г.Јастребова и Милојевића и упоређивати их, да читаоци увиде грдну разлику између једног и другог, коју је – не без неке намере – створио г. Милојевић. ”(стр.13)
Даље Костић наводи један испис из Пролога (натпис се налази у Прологу а не у Триоду, како Милојевић наводи јер га није ни видео) из поменутог Манастира Свете Тројице који је Милојевић кривотворио додавши на крају реченицу којом хоће да докаже да је краљ Милутин и у Софији, у Бугарској, основао епископију (митрополију) и да су се наши епископи и пре оснивања патријаршије звали митрополитима. (стр.18)
”Прелазећи г.Милојевић на опис Острозупског барјака… уза свако село види старо српско гробље са натписима и украсима,” пише Костић а затим иронично додаје: ”Како су становници поменутог барјака зли и опаки, они нису ништа од гробља и украса, ако их је било, оставили.” Затим Костић набраја села поменутог барјака о којима Милојевић пише и његове кривотворине и измишљотине: ”Тако у с. Блацу нема никаквих развалина, а још мање натписа и украса. У с. Бањи познају се темељи разваљене цркве,, али натписа нема а у г. Милојевића је измишљен.”. (стр.21)
Костић наставља: ”На страни 155. каже г. Милојевић ,,да се у једног православног чува и данас прекрасна од белог мрамора наградна гредица, на којој је изрезано неколико српских грбова”, и именује редом. ,,На истој гредици, око грбова” вели г.Милојевић ,,налази се урезан упис” који и наводи. Било је људи, који су и пре г.Милојевића, не по казивању као он, већ сами тражили да штогод од старина нађу, па осим гомиле камења од осталих двеју цркава ништа друго нису могли наћи. То су били људи који су могли улазити, и улазе у сваку кућу, па до сад те гредице не видише.” И наставља: ”Али он даље каже ,,Још има млогих и силних старина овуда, али нема ко да их купи и истражује”. А ја велим, да има и стотинити део тих старина колико г. Милојевић вели да их има, нашло би се и попова и учитеља, који бих прикупили…” (стр.24)
”За тим, говорећи о селима Дворану и Мовљану,” пише даље Костић, ”вели: да се у првом налази ,,стара црква са огромним (!) старосрпским гробљем са разним (?!) надписима и украсима,” а у другом ,,развалена црква са старим српским гробљима са надписима (?) и украсима. Читајући путопис г.Милојевића, особито где говори о стварима и местима која су ми позната исто као место у коме живим, нисам могао узржати се а да се грохотом не насмејем, иза чега је наступио дубок уздисај, жалости што ће се читалачка публика завести у лаж, не познавајући именована места и што наш научни путник, у ове крајеве уместо да употреби оно златно време и дубље проучи ствари, које више зналачке пажње заслужују, троши исто измишљавајyћи натписе и показујући читаоцима све сама златна брда! Тако н. Пр. у именованим селима нема ниједног натписа а г. Милојевић каже да их има разних па и са украсима.” (стр. 26)
Након навођења још једног измишљеног натписа Костић пише: ”За наведеним натписом г.Милојевић наводи народну басну, као истинити узрок с ког се река Љутоглава прозвала тим именом. Поред доста измишљотина није ретко наићи у читању његовог Путописа и на више такових басана, које дају читаоцу повода да се окане читања. Но о томе рекох као мимогред…” (стр. 27)
Даље, Костић помиње и натпис из цркве посвеће Ваведењу Пресвете Богородице у селу Пећанце, у коме се каже да је храм подигнут у време деспота Ђурђа и деспотице Јерине и њихових синова Гргура и Стефана, и деспота Лазара и деспотице Јелене, а који је Милојевић кривотворио тако што је изменио речи и годину (о томе да натпис није уклесан у камен како Милојевић тврди него да је исписан црвеним и црним мастилом или бојом, да и не говоримо) и поврх тога написао да се у истој цркви налази и гроб деспота Стефана о чему, наводно, сведочи ”натпис на једној поклопници”. ”Од куда је дакле могао сам Г.Милојевић снимити са поклопнице натпис куда сам није ишао, и ако није, одкуда га је и кад добио?”, пита се Петар Костић у вези са им и закључује: ”Ни од куда и ни од кога, већ кад му је требао, из своје главе.” (стр. 30 -31)
Пишући о Сувој Реци Милојевић говори о старој кули са звонима на којој ”избијају часокази”. На ово Петар Костић одговара овако: ”…не видех на тој ,,старој кули” никаквог звона, нити чух да часокази избијају. А како ћу моћи видети и чути оно што не постоји?” (стр. 31-32)
Како примера као што су ови које смо навели, попут кривотворења и измишљања натписа, измишљених ”огромних урвина” црква и манастира и измишљених ”огромних старосрпских гробаља” и сл. има још веома много, поменућемо још само пар примера који су нешто другачији и који показују да његови мотиви не могу да се објасне само жељом за ревизијом националне историје већ да је,, врло могуће реч о патолошком лажову.
Тако на страни 39. Костићеве књиге читамо: ”Што г. Милојевић на стр. 166 вели, да су се на планини Јаловарнику јалове овце, пасући за месец дана, јагњиле, па исто тако и жене нероткиње, пробавивши неко време на истој, рађале, најбоље могу знати природњаци, да ли је то могуће. Но поред тога њима остаје да испитају нов један проналазак г.Милојевића, њима можда до сада непознат -,,некакове старосрпске рибе”. Јер ево шта вели: ,,Из овога чота извире мала Лепеница или Лепенац са врло дивном и прекрасном ,,старосрпском краљевском рибом”.”
Нешто даље, наилазимо и на ”огромне и многе прастаре трешње” у селу Млике, о чему Костић каже: ”Али г.Милојевић у својој претераности да уздигне и похвали ове крајеве, како су богати старинама, осим што је многе ствари измишљавао, мислио је да ће их узвисити још више, ако каже да овамо има и прастарих трешања, и где? У планини, где оне готово не могу да роде, нити их има!”
Може се наћи код Милојевића у поменутој књизи још и ”дивна и чудновата трава” (стр. 59), џамија у Призрену десној страни Бистрице ,,скоро сва обојадисана српском тробојком” (стр. 100), на левој страни Бистрице такође ,,тробојом српском обојена џамија” (стр. 101) итд.
Али не измишља Милојевић само мале ствари попут ”старосрпских краљевских риба”, ”прастарих трешања” и ”чудновате траве” и сл. него и крупне, као што су села и језера.
Измишљено језеро налази се, по Милојевићу , код ”месташца Обедника” испод планине ”Црни Врх” и из њега истиче река ”Злипоток”. Петар Костић то коментарише овако: ”Г.Јастребов не вели да Злипоток истиче из језера, јер га нема.” (стр. 60)
На другом месту Петар Костић наводи следећи Милојевићев текст о Дукађину кроз који Милојевић, такође, није прошао: ”Дукађински стег састављају ових 12 села, а сам Дукађин лежи од Призрена западу преко велике планине Растелице за пет часова хода. Међу овим прво је Радомир 4 (?!) часа од Призрена, дели се на седам улица међу којима су најзначајнија Радова и Миркова које су добиле имена од два брата рођена синова некаквог краља српског, који се звао Дод (или Дажд-бог или Додол) који је имао више кћери и синова, међу којима је најзнатнија била ,,Вила” са градом тог имена, од ког је и место тако прозвано.” Док је г.Милојевић мислио како ће измислити и написати што не постоји изопачио је што постоји. Тако н. пр. Растелица је 7- 8 сати далеко од Призрена, и кад се по њему узме, да има пет сати од Растелице до Радомира, онда излази да је Радомир, почетак Дукађина, 12 -13 сати далеко од Призрена а не четири. Да би доказао да је Радомир син некаквог краља срп. Дода, г.Милојевић наводи с урвина једне цркве у Радомиру… натпис… а не каже, као ни за многе друге, како је и преко кога тај натпис добио. Какав је то могао бити Радомир јеретик (у поменутом натпису Милојевић помиње Радомира као јеретка, примедба Д.М.) у време када Срби још нису покрштени били; јер од покрштења Срба наша историја не зна за тога краља? Још се и и из историје зна, да краљ Владимир није владао овим местом, где је бајаги нађен наведени натпис.” (стр. 45 – 46)
Костић даље наставља пишући о непостојећем селу: ”Од села која г.Милојевић набраја, на првом месту стоји с.Миридита. Он каже: ,,Миридита са 100 а. л. и огромном православном бив. срп. црквом, у којој и данас ови ар. латини служе”. Миридитом, се зове, као што мало пре рекох, повећи срез, а села нема које се зову Миридита. Поред тога што не постоји, наш путник хоће и да докаже по чему се то село прозвало Миридитом, па вели: ,,Село је се ово (?) прозвало овако, причају, за то што је овуда прошао Кастриотов отац Јован (Иван) бегајући од Турака, место му се ово допадне и он у њему проведе цео дан што и шкипски мир значи добро, мирно, и дита дан.” (стр. 49 – 50)
У својој књизи Петар Костић често помиње и дописника Милоша Милојевића од кога и потиче део информација које је објавио у својим Путописима. Навешећемо овде само два цитата из Костићеве књиге, који се односе на њега. Из првог цитата можемо да видимо како Костић види његову улогу у Милојевићевом раду, док други сматрам за далеко важнији јер говори о његовом моралу.
”И ако је и сам дописник г. Милојевића претеран као и сам што је; и ако је могао увећавати народне гатке о појединим стварима и писати да постоје готово на сваком месту урвине разваљених цркава са некаквим бајаги натписима: ипак ја не верујем да је умео састављати натписе и готове у Београд слати. Не г.Милојевићу доста је било само да му дописник уме измислити име светитеља, коме је (бајаги) која разваљена црква посвећена била, а сковати натпис са именом којег срп. владаоца, који је ту цркву начинио, са годином кад је исту начинио, над којим је народом те године победу одржао, и другим којечим – то је врло лаки посао и управо страсна навика самог г. Милојевића.” (стр. 51)
Из другог цитата видимо да је Милојевићев пријатељ из непознатих побуда, на подао начин, покушао да угаси призренску богословију а њене наставнике изложи казни, која је лако могла значити и њихову смрт. Оно што је веома занимљиво, узимајући у обзир да Милоша М.Милојевића експлоатишу људи који за себе тврде да ”откривају” ”скривену српску историју” јесте начин на који Милојевићев сарадник покушао да уништи призренску богословију – откривајући Али-паши да се у богословији изучава предмет историја Срба, иако је то било забрањено.
Ево како Петар Костић описује овај догађај:
”Године 1875 у месецу Августу дописник г. Милојевића хоћаше да одведе свога сина у Београд, да науке продужи, јер је два разреда био у овдашњој школи свршио. На захтевање његово дато му је било сведочанство за свршена два разреда, са оценама из свију предмета, међу којима и из историје Срба. Али чујте! Дописник г. Милојевића поднесе тадашњем мутесарифу Али-паши синовљево сведочанство да му га овај потврди, као да се то тражи у којој школи, а уствари да Али-паша види: да се у овдашњој богословији предаје историја Срба, и учини оно, што би гадне душе и злобна срца насладило.”
Милојевићевом дописнику, пише даље Костић ,,било је познато да је бивши призренски валија, Ахмед-Авди паша, тражио годину дана раније извештај од пок. управитеља И. Ставрића шта се у богословији предаје; да је исти
строго забранио да се историја Срба предаје (подвлачење моје, Д.М.) и да је те године тајно предавана, па је похитао да јави, да се историја предавала преко забране, што је Али-паша могао видети из сведочанства. (стр. 93)
У то време управник богословије је био поменути Илија Ставрић а уз њега је као наставник у богословији радио прота Ђорђе Камперелић.
Божијом вољом све је прошло без последица а овај пример у потпуности и до краја открива лицемерје турбо-фолк историчара који се наводно боре против забране изучавања националне историје притом узимајући Милоша Милојевића као једног од својих најзначајнијих претходника.
Са друге стране, сам Костић се често позива на информације које потичу од Ивана Јастребова, па га погледамо укратко ко је Јастребов.
Сама богословија у Призрену основана је 1871. године у Призрену у великој мери захваљујући обећаној заштити руског конзула у том граду, Ивана С. Јастребова, чију смо књигу цитирали у првом делу текста.
”Дакле, како родољубивој дарежљивости Игуманова, тако и усрдној заштити Јастребова дугује српски народ захвалност за оснивање овог српског, православног, просветног расадника, из којега су досад изашли толики свештеници и учитељи, носиоци српске мисли у оним по свем запуштеним и потлаченим крајевима,” пише Момчило Иванић о Јастребову у предговору књиге ”Стара Србија и Албанија” (стр. 11) а затим наводи како је једном приликом заштитио богословију:
”Кад је једном турска власт прегла да пошто-пото затвор Призренску богословију, тражећи за то изговора у књигама, које се находе у Богословијској књижници, а које су у њу могле доћи из Србије само преко Руског конзулата, – сукоб се био већ тако заоштрио, да је једнога дана војска опколила Богословију и власт хтела силом да продре у књижницу, забрањене књиге да узапти и тим поводом да затвори школу.Али у том тренутку јавља се Јастребов као хранитељ и спаситељ овога српскога просветнога завода. Одлучношћу њему својственом, досетљивошћу, која приличи дипломати, а знањем турскога језика и писма, он спасе тада од затварања Богословију. На листу хартије написа турски: ,,У име руског цара забрањујем улазак.” Прилепи тај лист на врата књижнице. А кад видеше то Турци, устукнуше и одусташе од продирања у књижницу, те тако и опасност мину Богословију.”
Иванић пише и о другим примерима личне храбрости и одлучности Ивана Јастребова: ”Своју љубав ка православној вери и потиштеном српском народу доказивао је и иначе делом: њему Срби Призренци морају бити захвални, што је у Призрену подигнута православна црква с кубетом. А кад су у Призрену Турци отели неку Српкињу девојку и хтели је насилно потурчити, Јастребов је силом продро у турску кућу, отео девојку и узео је под своју заштиту. Та је девојка касније испраћена у Србију и удомљена. Он је штитио школе и учитеље српске и бранио их пред судовима. Једном речју: одбијао је смело сваки турски и арнаутски напад на Србе.” (стр.12)
Из овога видимо каква је личност онај (Јастребов) који је критиковао Милоша С. Милојевића.
Филолог и етнолог др Љубинко Раденовић, дописни члан САНУ у раду под насловом ”Кривотворење фолклора и митологије, неки словенски примери”, пише: ”Милош С. Милојевић… један је од најпознатијих мистификатора српских народних песама. Није се либио да фалсификује и поједине натписе и друге историјске изворе. … У стиховима народних песама Милојевић је додавао имена словенских богова и познатих и непознатих, и на тај начин успео да створи једно од најобимнијих мистификаторских дела. … Кривотворења древне историје, митологије и фолклора данас су достигла огромне размере и то је проблем који се не може сагледати у оквиру једног чланка. … Што се тиче кривотворења српских народних песама, по свој прилици, у том послу је најдаље отишао Милош С. Милојевић.”
На крају још једном да напоменемо да смо у овом тексту, иако прилично обимном, навели само део Милојевићевих кривотворина и измишљотина које су у својим књигама навели Костић и Јастребов.
Поменули смо и могућност, узимајући у обзир количину фалсификата и очигледних измишљотина, да је Милош С. Милојевић патолошки лажов.
”Митоманија (такође и патолошко лагање) је термин који означава болесну склоност неких људи да измишљају приче о невероватним догађајима, као и да изврћу истину и претерују у описивању стварних догађаја, са циљем да себе прикажу у што повољнијој светлости. Код деце на раном узрасту, митоманија је нормална развојна појава, док код одраслих, најчешће, потиче из сујете, необуздане маште, емоционалне незрелости и потиснутог осећања мање вредности.”, каже се у Речнику социјалног рада Ивана Видановића.
Оставићемо стручњацима да дају одговор на ово питање а када је реч о историчарима, њихов закључак је јасан и недвосмислен: Милош С. Милојевић је псеудоисторичар.
Димитрије Марковић, 21.02.2021.
Литература:
1)
https://mediasfera.rs/2019/11/25/ap...og-talasa-pseudoistorije-i-novoromantizma123/
2) Зборник Илариона Руварца, Сремски Карловци 1934, стр. 60-67
3)
http://www.pravoslavieto.com/life/10.14_sv_Petka_Epivatska_Bulgarska.htm
4)
https://www.didaktorika.gr/eadd/handle/10442/22863
5) Иван С. Јастребов, СТАРА СРБИЈА И АЛБАНИЈА. Забелешке с путовања. Службени гласник, четврто издање
