Ti se uhvatiš za reč (deo nas) i onda odgovaraš na to.
Deo nas koji nije ušao u pojavu je cela konstrukcija, i ne znači bukvalni deo, za šta si se ti uhvatio, jer, jelte, deo podrazumeva druge delove, dakle, prostor i relaciju. Nego znači da se, koliko god bili oprostoreni i ovremenjeni, nismo u potpunosti odvojili od svoje transc. suštine, jer je nešto tako nemoguće. Ta veza se kod nekoga javlja kao daleki eho koji ga bezuspešno doziva, a kod nekoga je ta veza jača, i jačina veze određuje stepen slobode. Na sličan način na koji je stepen slobode različit između minerala, biljke, životinje, i čoveka, različit je i između ljudi.
Možda ljudi misle da su svoje telo, ali šta oni misle je nebitno, kad de fakto žive identifikovani sa voljom koja je iza tog tela, koja ga nosi. Ljudi će spoznati to čudno nekauzalno poklapanje volje i tela tek u momentima introspekcije ili depersonalizacije tokom dugotrajnog gledanja sebe u ogledalo, kad postaje i više nego jasno da je telo ili lice u koje zurimo samo slika. To ne menja činjenicu da sve nas, dok živimo, nosi volja, a ne slika. Sa slikom se identifikujemo kad je vidimo i kad se u njoj pogubimo, kao Narcis. Sva sreća pa momenti čistog življenja prevažu nad momentima zurenja u sliku.
Pogledajte prilog 868221
Odatle dolazi taj osećaj slobode, pa čak i prepoznavanje neslobode (jer prepoznati da nije slobodno, može samo biće čija je suština slobodna i koje se protiv te neslobode pobunilo), kao i odgovornosti. Jer, ako će ishod svega uvek biti isti, prepustili se kao gledalac u bioskopu i čekali kraj filma, ili gurali uprkos svim preprekama, čemu guranje?
Prepuštanje toku skoro uvek vodi većoj entropiji, a evolucija i istorija ipak svedoče da nešto ipak gura protiv te entropije. Ako je svejedno, zašto guramo?
Ipak život nije pasivno prepuštanje toku, i nijedno biće koje oseća unutrašnju odgovornost koja proizilazi iz spoznaje unutrašnje slobode, neće živeti tako.
Ima još jedna zen izreka koju bezuspešno pokušavam da nađem ovih dana, pa ću je parafrazirati:
sve u prirodi (biljke, životinje) je spontano (u skladu sa Tokom), samo čovek mora da radi da bi bio spontan.
To je paradoks i teret egzistencije koja poseduje intelekt. Zato njegov wu wei, bivanje u skladu sa Tokom, nije pasivno prepuštanje toku, već delanje na jedan drugi način, drugačiji od delanja putem manipulisanja slika koje pogrešno uzima za suštinu, delanje koje "nikad ne dela, ali ništa ne ostavlja neobavljeno".
