Ко слободу тражи по социјалним мрежама, тај не зна шта појам слободе заиста представља. Оног тренутка када се анонимно логујеш било где, ти више ниси слободан већ постајеш роб тог места. Роб у мањој, или већој мери у зависности од степена онога шта губиш боравком на њему. Када привид неформалне конверзације са којим си наступио поприми форму озбиљне дидактике где се дотичеш актуелних друштвених тема, привид неформалног нестаје и постајеш корисник који је подложан цензури. Анонимност са којом си наступио, брише се оног тренутка ако ти је став у таквој мери семиотички јак да може нарушити оно што се јавно на том медију пропагандно и системски намеће као нека форма непорециве ”истине”. Тада интрига око твог правог идентитета почиње стратешким сталкингом који иде прво од лажних истомишљеника који се са тобом наводно слажу у свему, па преко провокатора свих врста до самог врховног цензора који ко зна коме мора редовно да полаже рачуне ко му борави на мрежи. Ако својим ставом имплицираш много тога дубље, доводећи у сумњу ”истину” око места које се дичи "слободном" комуникацијом, ствараш симпатије код неких, а што је горе по тебе ствараш и узбуну код других који од тог места зависе на било који начин.
Тада на сцену ступа најсировија форма цензуре која креће са јефтином демагогијом ако медиј контролишу особе занемарљивог интелектуалног потенцијала, где се циљно разводњава и омаловажава све оно о чему се изјашњаваш чак и по цену да твоји ставови увлаче у дискусију доста занимљивих саговорника. Контролорима никада није битан нечији став, већ само ко тај став дефинише и то није никаква заблуда већ једина истина а то зна свако ко је био на било ком форуму. Медији са таквим устројством не раде мудро као што раде интересне организације типа Службе, да таквог, можда интригантног и занимљивог саговорника преведу на своју страну, већ као сви чиновнички поданици актуелног политичког система сво дрвље и камење сипају искључиво на карактер узбуњивача, мутиводе те виртуелне жабокречине у којој цензори-контролери нон стоп патолошки уживају. Једино тако могу да колико толико парирају нечијој појави која их иритира, при том збуњујући остале кориснике којима често никако није јасна дубина проблема о коме се полемише, као и суштина нечијег константног омаловажавања највише од стране оних који треба да својим статусом свима дају позитиван пример.
Цензура свуда постоји, постојала је и постојаће и само лаик може да верује да слобода царује на неком месту које се хвали да није цензурисано. Проблем је увек и свуда исти и у зависности од медија, администрација суптилније или грубље тај проблем решава. Оно што је много мање познато је истина, да медији који дуго постоје, често су у толикој мери запарложени и на таквим местима се најчешће води једино дискриминаторска нижелигашка утакмица не између нечијих ставова, већ рат из егзистенцијалних побуда, између тзв. Наших и Њихових. Наших, који од тог медија имају било какву корист и Њихових који су само гости, били они за 1 дан, или 10 година. Нажалост, поменути Наши у том духовном слепилу да су сви други осим њих самих небитни, не желе разумети да без тих других, ни они сами никада у том сазиву не би постојали. Када та борба постане основни норматив за постојање неког таквог места, питање његовог краја није никако упитно или извесно, већ је само временски неизвесно.
