Sofija, moja mama je imala karcinom pluca. Par meseci se zalila na bolove u predelu Claviculae. Otisla je kod ortopeda, one nedeljama ifiltrirao...
Na moj nagovor, krenula je sa mnom ubolnicu na CT...Ispostavilo se da ima na vratnim zlezdama, "kuglicu" velicine 2,2 cm i u predelu carina tracheae, kuglicu 2,1 cm.
Nedelju dana posle CT-a, hospitalizovana je na ORL-i i operisana. Koleginica, koja je operisala rekla je izvadice sve vratne zlezde na toj strani. Medjutim, ona je uzela samo "probu" i zasila. Nakon dva dana, mama je dobila trombozu na jednoj ruci, a zatim i na drugoj. Deset dana nakon operacije, radjen je CT, na kome se video karcinom, koji se prosirio na Mediastinum i bio je vec velicine 12 cm.
U medjuvremenu je stigao patohistoloski rezutat, da ima karcinom i da ne mogu da ga svrstaju i klasifikuju, ali da se jako sporo razvija.
Isla na zracenje 5 puta, ali od toga joj je bilo sve gore i zalila se da ne moze da dise da se gusi. Molila sam kolegu onkologa, da joj uradi bronhoskopiju dodatno, nije hteo, vec je uradio kolonoskopiju i gastroskopiju i sve je bilo cisto i u redu i poslao je kuci i ako joj je bilo lose.
Kako je njoj bilo sve losije i losije sa disanje, ja sam je odvela sanitetom u drugu bolnicu, gde je vracaju jednostavno kuci i ako joj je bilo strasno lose. Dobila je samo i.v. insulin, jer joj je bio povecan secer, kortizon i jednostavno su je vratili kuci.
Sledeg dana smo je odvezli mi i ja sam se posvadjala, da bi oni nakon svadje i pretnje nju hospitalizovali. Nije mogla vise bez kiseonika, morala je 24h da dobija kiseonik.
Onda je dosao neko od dezurnih kolega u vecernju vizitu i rekao joj, mrtav hladan, da je ona puna sa karcinomom i da joj nije jos dugo ostalo.
Na moje insistiranje, orisla je na "nuklearnu medicinu" i u medjuvremenu dobila tri hemo-terapije. Dan posle 3. hemo-terapije, oni zele da je posalju kuci, na sta sam ja veoma burno reagovala, tako da se kolega onkolog, koji mi je usput rekao, da je najskuplje lecenje u toj Beckoj bolnici (umalo ga nisam zadavila),odlucuje se za 4. hemo-terapiju. Mesta na palijativnom odeljenju nije bilo, tako da je zeleo da je posalje kuci. Tada mi se mama zalila, da i ako njoj pomazu Novalgin kapi, oni njoj daju opijate i ako ona ne zeli i ne trazi.
Sledeceg dana, popodne mama je preminula, a rezultat sa "nuklearne medicine", nije ni docekala, tako da su mi rekli, da oni nemaju pojma gde je primarni tumor.
Tog dana kad je preminula, zvala me je neka balavica i bez malo stida i srama saopstila, da je mama preminula i da ne brinem, jer su oni sve uradili, da ona sto lakse i sto pre ode... U Austriji je zabranjena eutanazija...
Elem, na kraju sam uzela istoriju bolesti i otisla kod advokata za pacijente, jer je bilo dosta propusta u lecenju u dokumentovanju, itd., da bi on meni rekao, da znajuci da sam lekar, bilo bi bolje da se ostavim toga, jer iskreno inace moci cu tesko da nadjem posao i zadrzim sadasnju poziciju, jer radim u drzavnoj bolnici.
Dakle i daleko bolje stojecim drzavama, propusta u lecenju ima, nije to samo u Srbiji...
Да и ја подкрепим мојим искуством у Немачкој

Мој ујак је умро пре 4 године у Штутгарту у St. Marienhospital (
http://www.marienhospital-stuttgart.de/).
Човек је две године пре тога имао дијагностикован карцином дебелог црева. Операција, опоравци, бање, свашта нешто...
Након две године, оде у бању у Хајделберг - чувени центар абдоминалне хирургије и гастроентерологије.
По самом доласку, почну стравични болови у лумбо-сакралном делу кичме.
Крене дефиле доктора и прегледа и иако им је рекао да је лечен, они му нису урадили никакав преглед осим ултра-звука да би, не знам којом магијом, закључили да је у питању дискус хернија.
Довели му нај-гига-мега хирурга за конкретну ствар, лик га прегледао и рекао како он није пацијент за њега јер он хода, а дотични је ипак баја за мало јача нагњечења, не може он ту да се петља са неким хернијицама.
После 20 дана мрцварења и капирања да ипак нешто више није уреду јер је изгубио 20 кг за то кратко време, они га шибну назад у Штутгард у Мариенхоспитал.
Рачун транспорта су му уредно уручили и био је око 280 евра.

Њему у руке!
И нека мудра глава је закључила да би ипак требали детаљније да га прегледају. У том тренутку метастазе су већ свуда, од те исте кичме за коју триповаше дискус хернију па до желуца.
Нудили су хемио, зрачење...ујак је одбио.
Врло брзо по доласку развио је и пнеумонију.
И сад на сцену ступа знање онколога. Каже она мени како сенка на плућима одговара пнеумонији, да су му изоловали Листерију моноцитогенес (пази, условно патогени микроорганизам који прави хаос само кад је имунитет скршен! што у његовом случају није ни мало чудно) и на све то се јако чуди јер су му леукоцити мирни па је та слика буни јер то није карактеристично за пнеумонију.

Пази, то је на Бгд универзитету, на медицини, друга-трећа лекција из имунологије.
Значи, жена специјалиста, ради у једној од напрестижнијих болница и није поткована теоријски, а очито ни практично.
Све у свему, да су они мудраци у Хајделбергу схватили о чему се ради, могао је да прими пар доза зрачења и ко зна, можда би данас био жив.
То је то перфектно здравство ван Србије.
Међутим, није поента ове приче бранити себе туђим незнањем и грешкама.
Већ објаснити људима да су доктори свуда људи и да праве пропусте као што их праве и економисти и инжењери.
И слажем се, свако треба да одговара за своје грешке.
Међутим, наш народ је киван на докторе и у стању је да их хвата за гушу, најбуквалније, а нико да ухвати за гушу нпр. једног Томицу Милосављевића као бившег министра здравља или оне пре њега, Динкића, Ђелића и сличне.
Такви типуси су ову државу уништили.
Народ не схвата да је тај олош починио буквално геноцид над нама гори него што су Хрвати и муслимани заједно!
Последице су несагледиве.
Због таквих не постоје палијативна одељења.
Због таквих се све више лекова плаћа и ако су људи деценијама одвајали за то здравствено.
Због таквих је корупција свуда узела маха.