Да Ивошевци. Кроасани су ту скоро копали, и комерцијализовали кроз Национални парк Крка. Она два карактеристична лука су "опескарили" да се неприродно бјеласају. Одвратно за видити, бар мени, наспрам некадашње "патине".
U uvodu knjige "Knižice od žitie rimskih archiereov i cesarov" tiskanoj 1531. godine, modruški biskup, tiskar i književnik Šimun Kožičić Benja (o. 1460. - 1536.) potiče svog prijatelja, splitskog humanistu, diplomatu te skradinskog i kasnije trogirskog biskupa Tomu Nigera (1450. - 1531.) da napiše hrvatsku povijest koju će mu on tiskati. Doslovne riječi bile su "...da pospešni budeš složiti knižice od' hrvacke zemle, i od' hvale njenje..." Opazi da u tom trenutku jedan Zadranin i jedan Splićanin, koji u to vrijeme više nisu bili u sastavu Hrvatske, dogovaraju pisanje (svoje) hrvatske povijesti, što implicira da njihova svijest o pripadnosti transcendentira uske i prolazne društveno-političke okvire.
Morao bih imati neke informacije o njemu pa da ti odgovorim. Ovako bez konteksta nema smisla.
Кад је већ Кришна покренуо питање какви смо, ево неког мог утиска. Сматрам да смо ми Далматинци (мислим на Србе) "чудан" свјет. Нема у нас покрајинске солидарности или је бар ја нисам запазио. Далматинац се неће претрћи да помоггне другоме Далматинцу, чак ће се наслађивати ("ко га **бе, тако му и треба"). Ако нешто треба набавити, купити и при томе има избор урадити то код другог Далматинца или Личанина, Кордунаша... неће отићи код свог Далматинца, нити ће се кајати због тога. За разлику од нас, код Ликота и осталих Крајишника је супротно. Ако ли се "нањуше", ето их једног код другог. Имам утисак да су све Ликоте браћа и сестре, кумови и куме. Стрина је Личанка из Плашког. Кад крене са причом о свом брату, о својој сестри, теткама, стринама... па се на крају испостави да је то десета кисела вода, али њена, личка.
Pogrešno. Do 1991. godine dalmatinski Srbi su se smatrali Pravoslavcima, s velikim P.
Sigurnije je i postoji više dokaza za postojanje kralja Zvonimira, nego tvoje prababe.Најјачи су Хрвати кад кажу везано за њиховог полу митског краља Дмитра Звонимира, да је Дмитар хрватско народно име. А у Далмацији коју они називају својом постојбином и из које је наводно био поменути ДЗ има односно било је до недавно Срба Дмитровића (околина Книна и Дрниш), док Хрвата Дмитровића нема.Срба Дмитровића је било и на Банији (Ратко Дмитровић је са Баније), има их у околини Ариља и Горњег Милановца итд. Хрвата Дмитровића не само да нема у Далмацији, него изгледа ни у другим крајевима.
Жива истина. Додаш који камен на Диоклецијанову палачу или пулску арену и она постане средњевјековно хрватска. Додаш понеко „гледе”, „јаружало”, раздвојено „не ћу” и сл. и српски језик постане средњевјековни хрватски...
To je ono što su pričali Srbi sami o sebi prije 1990-ih. O tome su mi pričali stariji i pouzdani ljudi koji su bili u dobrim odnosima s nekima od tih Srba i vjerujem im, jer sam čuo takve tvrdnje s više strane, nekoliko puta čak i od samih Srba izbjeglih iz Hrvatske, koje sam slučajno sreo jednom prilikom u Crnoj Gori.Šta je sad pa to?
Хвала. Одлично си описао суставно затирање свих трагова који би могли непријатно изненадити савремене хрватске истраживаче.Kad već spominjemo dokaze, lani me je zamolio jedan lik iz Beograda da mu istražim obiteljsko rodoslovlje za područje zaleđa Dalmacije. Saznao sam da je većina pravoslavnih matičnih knjiga rođenih, vjenčanih i umrlih uništena i nestala. Nisam mu mogao pomoći pronaći podatke niti za 1940-u, a kamoli što prije. Dakle, ništa! Ti ljudi kao da nisu postojali. Ne postoje više ni grobovi, ni ništa što bi ukazivalo na njihovo postojanje. Sve je izbrisano. Po suludoj velikosrpskoj teoriji o grobovima, može se izvući zaključak da Srbi nikada nisu živjeli na području Dalmacije, jer eto nema dokaza u knjigama, ni grobova.
Više je pisanih dokaza o postojanju kralja Zvonimira iz 11. stoljeća, nego bake Milice iz 19. stoljeća. Zaključak: baka Milica nije postojala. To je srpska izmišljotina.
Nije to baš toliki anakronizam. Ljudi su se uvijek dijelili u odvojene niše po svojim razlikama pa bile to etničke, regionalne ili lokalne. Uvijek je bilo onih koji su sebe nazivali Hrvatima ili Srbima, ali tu se radilo o nacionalno ili etnički ili staleški svjesnoj društvenoj eliti, a ne o pučanima i seljacima. Uglavnom, iako suvremene nacije jesu stvorene u 19. stoljeću, nije se bez razloga Pavao Bribirski (+1312.) nazivao banom Hrvata i nije slučajno jedno od prvih državnih imena Hrvatske bilo Hrvati, po narodu, a ne po zemlji.
Не чачкај... Сјети се оне серија о хрватским краљевима... Свака друга реченица има нешто типа: „Не зна се поуздано”, „Зацијело је”, „По свој прилици” итд. што је само мало умивеније од „рече ми један чоек”.
Nije to ništa što Srbi nisu radili nad hrvatskim kulturnim dobrom. Vi ste uništavali naše tragove drevnog postojanja, mi vaše. Rugao se lonac loncu, a oba su crna.Хвала. Одлично си описао суставно затирање свих трагова који би могли непријатно изненадити савремене хрватске истраживаче.
Srbi s područja Drniške krajine koji su se poslije ww2 odselili u primorske gradove tvrdili su kako sebe zovu Pravoslavcima, a da su tek od 1980-ih počeli identificirati se sa Srbima. Naravno da se to odnosi samo na one obitelji i pojedince koji su to tvrdili za sebe i iz toga se ne može izvući nekkava statistika, ali činjenica je da je postojala takva vrsta samoidentifikacije među pravoslavnim stanovništvom Dalmacije. Tek ih je rat "natjerao" da prihvate srpski nacionalni identitet.
To je bila TV emisija, a ne doktorat iz povijesti.Не чачкај... Сјети се оне серија о хрватским краљевима... Свака друга реченица има нешто типа: „Не зна се поуздано”, „Зацијело је”, „По свој прилици” итд. што је само мало умивеније од „рече ми један чоек”.
Očito ne razumiješ razliku! Osim toga, autor serijala nije uzeo pri stvaranju serijala niti pola validnih povijesnih izvora. S tim "vjerojatno" je htio dodvoriti se svim akademskim frakcijama u zemlji i okruženju i predstaviti se kao nekakav uzor objektivnosti. Čisto nepotrebno i ispalo je nezgrapno, a moglo je i bez toga i još uključiti brojne povijesne izvore koje nije ni spomenuo.
Ništa ja ne istražujem "ofrlje". Proveo sam sasvim dovoljno godina istražujući u raznim arhivima i znam svoj posao. Jednostavno, matice su izgubljene, odnosno uništene u ratovima, što u ww2, što u Domovinskom. Nažalost, Srbi iz Dalmacije u mnogim slučajevima ne mogu istražiti svoje pretke niti do pradjedova i prababa. Što se tiče mjesta, radilo se o jednom selu u okolici Oklaja kod Drniša, a dokumenti su trebali biti arhivirani u Matičnom uredu u Drnišu te u Državnom arhivu u Šibeniku.Iz kog mesta je taj lik, konkretno?
Moguće je da si ofrlje pretražio tj. da se prosto nisi snašao.
P. S. Uputi ga, ako ste i dalje u kontaktu, na sledeću FB grupu: Magazin sjeverne Dalmacije. To je najbolja grupa koja postoji i uopšteno za problematiku porekla, kod Srba, a specijalizovana je posebno za rejon severne Dalmacije. Neka pregleda objave tamo i postavi pitanje; nesumnjivo je da će doći do odgovora, koliko kod da su oskudni ili uništeni pisani tragovi.
Како кад нас у тим крајевима никад није ни било? То нека нова академска теза о даљинском етноциду?Nije to ništa što Srbi nisu radili nad hrvatskim kulturnim dobrom. Vi ste uništavali naše tragove drevnog postojanja, mi vaše. Rugao se lonac loncu, a oba su crna.
А па да! Сорбона препуна доктората о хрватском средњевјековљу, него смотани аутор државног пројекта заборавио да то погледа...To je bila TV emisija, a ne doktorat iz povijesti.
Пошто их се, са све силним унијаћењима, усисавањем католика који су бјежали од протестаната из Митлеуропе и сл. а без икаквих масовнијих погибија, од стољећа седмог па до данас накупило једва 4 милиона, изгледа да су били католици са прилично малим к...
