Seldžuci

[veliki krang]

Ne znam da li je ranije bilo slične teme i na stranu negativni sentimenti prema njima, ali istorija Seldžuka i stvaranje njihove imperije na prostoru većeg dela centralne Azije jeste fascinantna, tim pre što je tu bilo nekoliko momenata koji jako odskaču od ustaljenog narativa o njima i uopšte o turkmenskim narodima. Pišem ovo iz glave, oprostiće mi forumaši ako u početku zanemarim neke bitne činjenice. Dakle, osnivač dinastije Seldžuka je, prema legendi, živeo nešto više od 200 godina i u početku je njegovo pleme bilo deo veće Oguz Jabgu turkmenske države. Prvobitno u službi Hazara, Seldžuk je promenio veru u judaizam, da bi nešto kasnije on i njegovo pleme prešli na islam, odbili da plaćaju porez "nevernicima" iz Oguz Jabgu i krenuli da se na tipično nomadski način sele ka jugu, tačnije ka pokrajini Horasan. Upravljanje plemenom po smrti Seldžuka preuzela su njegova četiri sina, ali prava ekspanzija kreće od unuka Seldžuka, braće Tugrila i Čagrija. Tu se i dešava prvi momenat koji je u kontrastu sa klasičnom turkmenskom tradicijom. Naime, nakon smrti njihovog oca Izraila (mislim da je to bio on), nepisana pravila su bila da se braća bore za njegovo nasleđe do smrti. Međutim, mlađi brat Čagri stao je pred Tugrila, izvadio nož, prislonio ga sebi na grlo i rekao da će radije umreti nego da se bori sa njim. Videvši to, Tugril ga je zagrlio i zajedno su preuzeli vođstvo nad još uvek plemenom.

Prelomni momenat u uspostavljanju Velike Seldžučke Imperije bila je pobeda nad gaznavidskom (opet poreklom turkmenskom) armijom u bici kod Dandanakana, blizu Merva u današnjem Turkmenistanu. Pobeda Tugrila i Čagrija bila je takva da ni oni sami u prvi mah nisu verovali da su uspeli da unište kompletnu neprijateljsku vojsku. Nakon toga ovladavaju celim Horasanom, kasnije opsedaju Isfahan i tada počinju da organizuju državu. S obzirom na to da Tugril nije imao dece, prvi sultan u seldžučkoj istoriji postao je Čagrijev sin Alp Arslan, pobednik bitke kod Manzikerta (današnjeg Malazgirta) čime je otvoren put naseljavanju Anadolije od strane turkmenskih plemena. Tamo se uspostavlja i polu - nezavisni Seldžučki Sultanat Rum, koji će zapravo i nadživeti Velike Seldžuke i biti uništen pri mongolskoj najezdi, što je kasnije stvorilo uslove za nastanak Otomanskog carstva. U međuvremenu, na istoku Veliki Seldžuci (zaštitnici islama postali su ovladavši prostorom Hidžaza i današnjim Irakom) imaju rivale u Fatimidskom kalifatu, ali im je pravi neprijatelj bila u početku mala Baat sekta iz koje je kasnije izrasla Nizari država koja ih je takođe nadživela, a čiji je osnivač čuveni Hasan Sabah, odnosno "starac sa planine".

Veliki Seldžuci nestaju u dinastičkim borbama nakon smrti sultana Malika Šaha i još više nakon poraza sultana Ahmada Sandžara od Kara Kitaj države. Iako relativno kratkog veka, ta imperija nepovratno je promenila sliku tadašnjeg sveta, a njeni ostaci su i te kako vidljivi i danas. Ukoliko neko želi nešto više da sazna o njima, preporučujem tursku seriju "Buđenje Velikih Seldžuka". Zanemariti dužinu epizoda (dva i po sata) i očiglednu pristrasnost producenata (TRT), ali opet se može uočiti mnoštvo zanimljivih stvari koje su nama malo ili nimalo poznate.

 

[hirajgoagain]

je l ih ima danas i gde

 

[veliki krang]

je l ih ima danas i gde

Pa to su ti današnji Turci, delimično Turkmeni i Azeri. Jer su Seldžuci samo jedna vladajuća dinastija, isto kao i Otomani. Ili kao severnjačka elita koja je dala ime današnjoj Rusiji (naravno, s tom razlikom što su oni vladali u početku znatno drugačijim narodom). A ako pričamo o njihovom poreklu kao naroda, ne mogu da se tačno setim kojoj grani Gokturka pripadaju, ima ih valjda ukupno 24. Primeri su Kipčaci i Kumani, dok Seldžuci nisu grana nego subgrana.

 

[qvey]

Danas su se utopili u okolne turske narode u prvom redu Turke..Azere..Kazahe..Turkmene..nisu bili u nekoj ljubavi sa Osmanlijama koji su u stvari jedno malo plemence seldzuka koje se otcepilo krajem 13 veka od raspadajuceg Seldzuckog sultanata i koji su postali imperija posle Mehmeda Osvajaca zadnji Seldzucki emirat u maloj aziji je osvoijo Sulejman polovinom 16 veka..

 

[Khal Drogo]

Похвале аутору на властитом осмишљеном и садржајном уводном посту у тему. На овом птф, гдје имамо све више наопаку праксу да се теме отварају питањем ("шта можемо рећи о....") без осврта аутора теме о материји или неком тврдњом уз помоћ copy/paste садржаја неког чланка, и гдје имамо тројицу форумаша који злоупотребљавају ову методу како би тако отвореном тврдњом у наслову покушали испровоцирати и иритирати друге форумаше, освјежење је овакав једини правилан приступ овом потфоруму, и приступ који води у бољем сагледавању материје о којој се расправља што би морао бити циљ нормалним форумашима.

Е сад, аутор је већ у уводном посту написао коју о оснивачу династије,Селџуку. Овдје је важно поменути да су под именом Селџуци обухваћна сва туркијска племена која су прихватила вођство владајуће династије, односно име династије се користи уопштено и прије свега за ратнички сталеж у империји, што је уобичајено и у случају других империја са владајућом туркијском, иранском или арапском елитом (Сафариди, Саманиди, Газнавити, Ајубиди, нешто касније Османлије, Досманлије итд).

Сам оснивач династије Селџук бег припада Киник огранку туркијског Огуз племенског савеза који се након фрагментације Западнотурског каганата у VIII-XI вијеку налазио у саставу Јабгу каната.

Како је и написао аутор теме, у неком моменту након што је прихватио ислам Селџук је одбио послушност Јабгу каната. под изговором да "муслимани неће плаћати данак невјерницима“, након тога и покренуо рат против Турака немуслимана.
И једна мала корекција, Тугрил (или Тогрул) и Чагри нису били синови Арслана, који је насљедио Селџука, већ Микаила, најстаријег Селџуковог сина који је преминуо прије Селџука.

Како је и написао аутор у уводном посту важна је 1040. година, када су браћа у бици код Данданакана поразили Газнавида Масуда I преотевши му већину западних територија, да би 1046.године, абасидски калиф ал-Кваим послао Тогруу диплому којом признаје власт Селџука над Корасаном.
У периоду 1048-49, Селџуци, предвођени Ибрахимом Јиналом (Тогруловим братом) похарали су византијску пограничну област Иберију, 10. септембра 1048.године у бици код Капетрона, поразили су византијско-грузијску армију јачине 50.000 ратнике,а пустошење је оставило погубне посљедице по те области.
Под Алп Арсланом након одлучујуће побједе у бици код Манцикерта 1071.године неутралисан је даљњи византијски отпор турској инвазији на Анадолију.
Током владавине Алп Арслановог насљедника Малик-Шаха успостављено је огромно царство које се простирало на 4 милиона км2.

Иако је селџучка империја била доминантна сила и у XII.вијеку, обично се води да је потрајала до 1194.године, а огранак империје у Анадолији тзв Рум Селџучки султанат до 1308.године, била су заправо само три владара која су имала апсолутни ауторитет над читавом империјом, Тогрул (са братом Чагријем) који је владао 1037--63.године, Алп-Арслан, који је владао 1063--72.године и Малик-Шах који је владао 1072-92.године, зато се ова три владара уобичајено називају и велики Салџуци..
Године 1092.године прво у атентату бива убијен Низам ал-Мулк, моћни велики везир у султанату а убрзо услијед тровања и Малик-Шах. Иако нема непосредних доказа, за оба атентата бачена је сумња на секту неоисмаилија познатих под именом Асасини, братство убојица, као шити заклети непријатељи Малик-Шаха који је као сљедбеник сунитиског учења прогонио шите, но како написах, нема доказа, оба атентата могла су бити и епилог унутрашње завјере, а Асасини му дођу као "дежурне злоће" на оје ће се увијек бацити кривица.

Након смрти Малик-Шаха долази до фрагментације огромне империје, успостаљено је више султаната који јесу били и у XII вијеку доминантна сила, но проблем је што ни они нису имали готово никакву централизовану власт, већ су атабегови (гивернери) градова и провинција водили сваки своју независну политику, при томе би ратовали једни против других селџучких атабегова, сарађујући и са онима, рецимо крсташима који ће убрзо успоставити на простору Леванта своје државе, који би требали бити приоритетни непријатељи.

Убрзо се у муслиманском свијету појављују нове силе,Ајубидски султанат у Каиру који ће доминирати простором Леванта и Мезопотамије, имамо продор Монгола који ће скршити сваку моћ Селџука, Селџуци нестају са историјсе позорнице а на развалинама Рум Селџучког султаната, на историјску позорницу ступају Османлије.

 

[veliki krang]

И једна мала корекција, Тугрил (или Тогрул) и Чагри нису били синови Арслана, који је насљедио Селџука, већ Микаила, најстаријег Селџуковог сина који је преминуо прије Селџука.


Године 1092.године прво у атентату бива убијен Низам ал-Мулк, моћни велики везир у султанату а убрзо услијед тровања и Малик-Шах. Иако нема непосредних доказа, за оба атентата бачена је сумња на секту неоисмаилија познатих под именом Асасини, братство убојица, као шити заклети непријатељи Малик-Шаха који је као сљедбеник сунитиског учења прогонио шите, но како написах, нема доказа, оба атентата могла су бити и епилог унутрашње завјере, а Асасини му дођу као "дежурне злоће" на оје ће се увијек бацити кривица.

Hvala na ispravci, dakle ipak je Mikail njihov otac. Što se tiče Nizarija, njihova istorija je takođe jako prepletena sa seldžučkom, interesantno je da su bili svedoci i direktni učesnici poslednjeg čina te imperije. Naime, u jednom momentu poslednji od dinastije Seldžuka koji je nosio titulu sultana (mada do tog momenta uveliko fragmentirane i redukovane imperije) Ahmad Sandžar krenuo je u ono za šta je on mislio da je poslednji pohod na Asasine. Približivši se na dan marša od Alamuta, on i njegova vojska postavili su kamp i tu zanoćili, da bi se Ahmad Sandžar ujutru probudio i video bodež zaboden u njegov jastuk sa porukom da Nizarije žele mir. Bio je toliko šokiran time da je obustavio kampanju i čak napravio savez sa njima, pa su u njegovoj poslednjoj bici protiv Kara Kitan (u kineskoj istoriografiji Zapadna Liao dinastija) države kod mesta Katvan 1141. godine učestvovali i oni u relativno ozbiljnoj cifri.

 

[Khal Drogo]

 

[hirajgoagain]

ono što se uči po školama iz istorije su uglavnom turci osmanlije, turci seldžuci su bili na početku. mada turci su turci
ovo što je osvajalo carigrad i dalje su mislim osmanlije???

 

[Лекизан]

ono što se uči po školama iz istorije su uglavnom turci osmanlije, turci seldžuci su bili na početku. mada turci su turci
ovo što je osvajalo carigrad i dalje su mislim osmanlije???

Први крсташки рат је зато покренут због заузећа Јерусалима од стране Турака Селџука.

 

[Khal Drogo]

 

[veliki krang]

Vredi primetiti još jednu činjenicu koja važi ne samo za Seldžuke, već i za sve ostale turkmenske narode, mada je najvidljivije bilo kod njih. Islam od njih nije napravio fanatike kakvi su bili praktično svi ostali narodi koji su prihvatili tu religiju, izuzimajući možda neke udaljene oblasti tipa Indonezija. Naprotiv, prihvatili su islam pod svojim sopstvenim uslovima i u potpunosti zadržali svoj raniji društveni kod. Najbolji primer su imena koja i danas dominiraju pre svega Turskom i njenom populacijom. Ona arapskog porekla su u izrazitoj manjini, dok su većina ona tipa Oguz, Kaja, Emre, Firat, Hakan, Murat, Osman, Arslan i mnoga druga. Iako je mnogoženstvo bilo zastupljeno, islam od turskih žena takođe nikad nije napravio robinje, već su one imale veliku ulogu i u porodici i običnom životu, ali i u organizaciji države ako se radilo o višim slojevima.

Meanwhile in Balkans, ovdašnji muslimanski degenerici, šatro starosedeoci i potomci nekakvih bogumila, Gota, stećaka i piramida, toliko su ponosni na svoje korene i poreklo da su zadržali ukupno nula svojih starih imena i isto toliko nekadašnjih običaja. Nije ni čudo što su ih Turci smatrali bezvrednim šljamom.

 

[hirajgoagain]

Vredi primetiti još jednu činjenicu koja važi ne samo za Seldžuke, već i za sve ostale turkmenske narode, mada je najvidljivije bilo kod njih. Islam od njih nije napravio fanatike kakvi su bili praktično svi ostali narodi koji su prihvatili tu religiju, izuzimajući možda neke udaljene oblasti tipa Indonezija. Naprotiv, prihvatili su islam pod svojim sopstvenim uslovima i u potpunosti zadržali svoj raniji društveni kod. Najbolji primer su imena koja i danas dominiraju pre svega Turskom i njenom populacijom. Ona arapskog porekla su u izrazitoj manjini, dok su većina ona tipa Oguz, Kaja, Emre, Firat, Hakan, Murat, Osman, Arslan i mnoga druga. Iako je mnogoženstvo bilo zastupljeno, islam od turskih žena takođe nikad nije napravio robinje, već su one imale veliku ulogu i u porodici i običnom životu, ali i u organizaciji države ako se radilo o višim slojevima.

Meanwhile in Balkans, ovdašnji muslimanski degenerici, šatro starosedeoci i potomci nekakvih bogumila, Gota, stećaka i piramida, toliko su ponosni na svoje korene i poreklo da su zadržali ukupno nula svojih starih imena i isto toliko nekadašnjih običaja. Nije ni čudo što su ih Turci smatrali bezvrednim šljamom.

a koji su im to izgubljeni običaji
imena su pomuslimanili

 

[veliki krang]

a koji su im to izgubljeni običaji
imena su pomuslimanili

Ako su u originalu Sloveni, onda postoji čitav niz običaja koje su oni zaboravili. Znam da su pomuslimanili imena, samo kažem da to Turci nisu uradili. A nisu jer drže do sebe i svoje tradicije. Da su ovdašnji muslimani zaista ponosni na svoje poreklo, da zaista imaju nekakve veze sa nekim autohtonim narodom koji je u Bosni obitavao još i pre Hrista, ostalo bi nešto od toga, oni bi to sami sačuvali. Činjenica da nisu govori ili da to što su imali nije vredno pomena, ili da ih podseća na nešto što bi da zaborave, primera radi pripadnost srpskom rodu.

 

[Khal Drogo]

Како је и написао аутор у уводном посту од оромне је важности битка код Данданакана1040. године, у којој су браћа Тогрул и Чагри поразили Газнавида Масуда I преотевши му већину западних територија, а Селџуци постају доминантном силомна том простору.
Селџуци и наредних година и деценија настављају ширити власт, остварили су више важних побједа, но по мени она која је највише промијенила ток историје јесте битка код Манцикерта (овдје) која се одиграла 26.августа 1071.године.

И битка у којој се, а како то и обично бива у историји, побједнику много тога посложило. И када су у питању догађаји и околности неколико деценија уочи битке и када је у питању сам развој битке.

Током прве половине XI вијека, захваљујући способним и ратоборним царевима из тзв. македонске династије. Византија поново јача, остварује доминацију на простору Анадолије и Балкана, успоставивши контролу на простору од Далмације на западу до Антиохије на југу и Јерменије на истоку. Важно је нагласити подухвате у ратним операцијама цара Василија II знаном и под надимком Бугароубица.

Умјесто да искористе период јачања царства, након смрти цара Kонстантина Мономаха 1055. године долази до превирања у царству, сукобљавају се интереси цивилне аристократије на западу и војне аристократије на истоку царства. Нови цар Михајло VI Стратиотик се приклонио цивилном племству, али је уочио опасност која пријети на истоку.
Но на жалост Византије, нови цар (1059-67.) Kонстантин X. Дука, као представник цивилне аристократије и моћне породице Дука, посветио се правним реформама, запустивши осбрану распустивши стотине сталних војних формавија, а у одбрамбеном систему на истоку остављена је огромна празнина што су наравно Селџуци користили и вршили пљачкашке походе.

Kонстантин Дука умире 1067. године, у компликованој политичкој ситуацији, на рубу хаоса, на пријесто долази војсковођа Роман Диоген, који је у тренутку ступања на пријесто, био у ишчекивању смртне казне због умјешаности у побуну против Kонстантина Дуке. Тако да је већ у старту имао политичке противнике из моћне породице Дука.
Управо прва одлука којоу се посветио, обнова војске наилази на отпор те моћне породице, зато је Диоген 1069.године како би поправио ауторитет покренуо кампању против селџучких одреда које су вршиле пљачкашке упаде, али би ови једноставно утекли избјегавајући отворени окршај а пропаганда опозиције, коју је предводио Михајло Псел (и вјероватни преписивач рукописа Константина VII Порфирогенита ДАИ, препис који се чува у француској националној библиотеци у Паризу), писар у служби моћне породице Дука, је такву кампању представила дебаклом уз поруке "Роман нити је знао куда удара, нити што му је чинити".
Кампања је окончана закључењем мира, чиме је нови султан Алп Арслан профититирао јер се могао окренути сукобу са египатским Фатимидама, чиме би осигурао залеђе, а пљачкашки упади су се и тако наставили јер су поједини туркијски кланови признавали султанову врховну власт само када им је то одговарало.
Стање у Цариграду се након овога погоршало, Дуке су отворено почеле ковати завјеру, уз то једна кампања 1070. године против селџучких пљачкашких одреда, коју је предводио Мануел I Kомнен, доживјела је крах.

Формално, непријатељства су обновљена у фебруару 1071.године, а изгледа и да је сам Роман прекршио нови мир који је понудио.
До одлучујуће битке је дошло код Манцикерта у августу 1071.године. Подаци о јачини арнија су разичити, Алп Арслан је расплоагао армијом од 20-30.000 ратника, Роман Диоген је имао на располагању много веће снаге, по различитим извјештајима 40-70.000 ратника.
Неколико детаља је одлучило исход битке, Алп Арслан је располагао са много бољим обавјештењима у данима уочи битке и кретањима војски, зато је доносио и правовременије одлуке.
У ноћи 25/26.августа наговорио је турске најамнике у византијској војсци да током битке окрену страну.
У критичној фази битке заповиједник резерве Андроник Дука, из породице царевих жестоких противника, оглушио се о наредбу да се укључи у битку и помогне деблокаду византијских трупа које су се нашле у окружењу. иакоје позиција била неиздржива, лијево крило под вођством Никефора, успјело је пробити селџучке редове и повући се према кампу. Но средишњи део војске је уништен, а међу заробљеницима бјеше и рањени цар Роман Диоген.

Иако је исход битке дугорочно стратешка катастрофа за Византију, то никако није на самом бојном пољу био тежак пораз праћен масакром, напротив, битка је одлучена издајом Андиника Дуке, већина византијске војске није страдала у бици, а и Алп Арслан је одустао од поновног заузимања Манцикетта..
Роман Диоген је уз откуп од 1,5 милиона златних дуката пуштен, но његове невоље тек почињу повратком у Цариград, Андроник Дука, овај што је издао у бици, повео је државни удар и на власт довео Михајла VII Дуку, Роман је покушао повратити власт уз помоћ лојалних трупа, на крају пристао на преговоре и споразум, међутим на кваран начин, иако су му три митрополита гарантовала безбједност, бива ухваћен и осљепљен.
Сва та превирања доринијеће слабљењу Византије, што ће искористити Селџуци и овладати готово цијелом Анадолијом, угрозивши и сам Цариград, што ће бити стварним разлогом покретања крсташких ратова који ће услиједити.

 

[veliki krang]

Imam jednu nedoumicu oko simbola Seldžuka. Ovaj dvoglavi orao je, čini mi se, bio simbol samo Rum Sultanata, ne i Velikih Seldžuka koji su na zastavama, pored čisto islamskih, nosili svoj simbol luka i strele. S tim što je i dvoglavi orao adaptacija vizantijskog orla i počinje da se koristi tek nakon osvajanja Anadolije...

 

[veliki krang]

Uzgred, da se vratimo na Asasine, odnosno ismailite. Oni 'ladno postoje i danas, njihova "prestonica", odnosno admistrativni centar je pakistanski grad Gilgit, a prethodna država im je uništena u 13. veku dolaskom koga bi drugog do Mongola, tačnije Hulagua. Ono je tek bio fascinantan lik, čovek koji je ovladao čisto muslimanskim prostorom, a do koske je mrzeo islam. Deluje mi kao da reč "huligan" ima veze sa njim...

 

[Khal Drogo]

Imam jednu nedoumicu oko simbola Seldžuka. Ovaj dvoglavi orao je, čini mi se, bio simbol samo Rum Sultanata, ne i Velikih Seldžuka koji su na zastavama, pored čisto islamskih, nosili svoj simbol luka i strele. S tim što je i dvoglavi orao adaptacija vizantijskog orla i počinje da se koristi tek nakon osvajanja Anadolije...

Мислим да је обрнуто.
Ако је вјеровати Филипу Хитију (Историја Арапа стр 434);

а у питању је признати ауторитет који ту материју понајбоље познаје, симбол двоглавог орла су осмислили Сумерци прије неких 5 миленијума, од Сумера су преузели Вавилонци и Хетити, а послије неких 3.000 година амблем су прихватили селџучки Турци који су се настанили у земљи Хетита, преко којих је дошао у Византију, касније су симбол прихватиле и бројне европске династије.
Археологија даје такође потврду овој тврдњи. Имамо најстарији сачувани симбол двоглавог орла

на Сфингиној капији у Алаџа Холуку, налазиште хетитског насеља у централној Турској чија старост датира (овдје) из 14.вијека п.н.е., са напоменом да је Алаџа Холук савремено име, хетитско име је непознато.

 

[veliki krang]

Мислим да је обрнуто.
Ако је вјеровати Филипу Хитију (Историја Арапа стр 434);
Pogledajte prilog 1089700
а у питању је признати ауторитет који ту материју понајбоље познаје, симбол двоглавог орла су осмислили Сумерци прије неких 5 миленијума, од Сумера су преузели Вавилонци и Хетити, а послије неких 3.000 година амблем су прихватили селџучки Турци који су се настанили у земљи Хетита, преко којих је дошао у Византију, касније су симбол прихватиле и бројне европске династије.
Археологија даје такође потврду овој тврдњи. Имамо најстарији сачувани симбол двоглавог орла
Pogledajte prilog 1089703
на Сфингиној капији у Алаџа Холуку, налазиште хетитског насеља у централној Турској чија старост датира (овдје) из 14.вијека п.н.е., са напоменом да је Алаџа Холук савремено име, хетитско име је непознато.

Ovo je zanimljivo, eto ja sam mislio da je obrnuto. To znači da pre Seldžuka Vizantinci nisu koristili ovaj simbol?

 

[veliki krang]

Danas su se utopili u okolne turske narode u prvom redu Turke..Azere..Kazahe..Turkmene..nisu bili u nekoj ljubavi sa Osmanlijama koji su u stvari jedno malo plemence seldzuka koje se otcepilo krajem 13 veka od raspadajuceg Seldzuckog sultanata i koji su postali imperija posle Mehmeda Osvajaca zadnji Seldzucki emirat u maloj aziji je osvoijo Sulejman polovinom 16 veka..

Ovo je u suštini tačno, mada je hronologija nešto drugačija. Otac osnivača dinastije Osmana se zvao Ertugrul, a on je umro negde krajem 13. ili početkom 14. veka, s tim što se oni tada logično ne nazivaju Osmanlijama. U pitanju je jedan od mnogih bejlika (kneževina, begluka) koji su ostali na razvalinama Sultanata Rum, i oni su bili agresivni kako prema Vizantiji, tako i prema drugim bejlicima. Primera radi, u momentu Maričke bitke Murat uopšte nije bio u Evropi, već je vodio kampanju u Anadoliji protiv Karamanida. Na kraju je takva politika došla glave njegovom sinu, jer su ga u odsudnom momentu izdale sve anadolske jedinice koje je poveo protiv Timura...

 

[NickFreakyrgios]

 

[NickFreakyrgios]

 

[Лекизан]

Ovo je zanimljivo, eto ja sam mislio da je obrnuto. To znači da pre Seldžuka Vizantinci nisu koristili ovaj simbol?

Колико је познато само две последње византијске династије су користиле двоглавог орла као симбол, Ласкариси и Палеолози.

 

[NickFreakyrgios]

Колико је познато само све последње византијске династије су користиле двоглавог орла као симбол, Ласкариси и Палеолози.

За Палеологе знам и Драчку тему? Зато бих волео да @Khal Drogo одговори по овом питању колико сам схаватио двоглави орао Немањића је настрарији?

 

[veliki krang]

Au, Romanos okupio 600.000 ratnika (tako mi Alaha, jer mu je srce bilo ispunjeno strahom), dok je Alp Arslan krenuo na njega sa samo 15.000 vojnika

 

[Лекизан]

За Палеологе знам и Драчку тему? Зато бих волео да @Khal Drogo одговори по овом питању колико сам схаватио двоглави орао Немањића је настрарији?

Мислим да је то врло комплексно питање јер се симбол двоглавог орла јавља на више места можда чак и истовремено, свакако и на Блиском Истоку у цивилизацији Хетита, као и у Индији, само што је тамо имао сасвим другу симболику.Тамо би требало да је означавао стране света и било је четири главе које су касније због приказа постале две.У Византији представља симбол две власти, Божије духовне и царске световне као што је познато.