uzasnula sam se kad sam shvatila da su neki, sa danasnje tacke gledista, izuzetni trenuci ili izuzetni dani bili samo rezultat nekih slucajnosti. ono da je nesto bilo drugacije ne bi toga ni bilo tako i na taj nacin, a tada mi je izgledalo sve prirodno i da sam faca, a to "faca" je zavisilo od nekih drugih stvari kojih sad i nema i nisam ni svesna. i neke tadasnje osobine koliko su bile prozivod mozda nekog inata i neznanja i koliko sad ne bih morala da radim neke stvari koje sam tad radila a koje mi izgledaju vazne
a tada mi je mnogo toga delovalo da sam dobila prirodno, da mi je jako tesko i da ce biti bolje, i sad je bolje ali sad ceznem za tim "gore" na neki nacin
i onda ne razmisljam o svemu tome i idem dalje i ne znam za sta da se uhvatim, ono sto se nudi kao da se uhvatis deluje kao mnogo tesko ili da me suvise ogranicava, a ako sam realna znam da mora to. onda nisam ni realna. i kad bi neki iz tih izuzetnih epizoda dosli, i videli me ovakvu bez mojih ïzuzetnosti, sta bi bilo, i oni bi bili manje nekakvi i svi ti trenuci kao da ni ne postoje jer nisu nicim materijalizovani a secanja su i bila bolna i blede, vise nisu bolna, sve je to racionalno.
e se.rem ali mogu, svi se.ru svuda ocu ovde, ovo je javna kuca za obicne smrtnike
